ДЕЈАН КРЧЕВИНАЦ КРЧЕ
Дејан Крчевинац, Ужичанин, многима је познат као бивши кошаркаш, некоме као колекционар олдтајмера, другима као рели возач, а некоме као акивиста и оснивачу Ужичке одбрамбене лиге, коју води преко истоимене Фејсбук странице.
Дејан је одрастао у Ужицу и од осмог разреда основне школе почео да тренира кошарку у „Првом партизану“, а када је клуб променио име, наставио је у КК „Ужице“. Две сезоне је играо и у Чајетини у КК „Златибор“. Био је и активни учесник у рату деведесетих година, а онда, по повратку у Ужице 1992. године, потписао је уговор са кошаркашким клубом у Финској.
– Свој 22. рођендан дочекао сам 100 км од поларног круга, а онда сам се спустио у Хелсинки, где сам играо кошарку. После сам летњу лигу играо у Дубаију, Хонг Конгу, Филипинима, Венецули, а онда се вратио поново у Финску. Ту сам отворио фирму и радио са колима. Продао сам све у Финској и отишао у Немачку. 2001. године преселио сам се у Немачку и почео да играм у Хамбургу у „Скајлајнерсима“. Досадило ми је да играм кошарку и напустио сам, а могао сам да играм још пола сезоне. Једноставно сам престао, није ми се више ишло на тренинге – испричао је Дејан о својој кошаркашкој каријери.
У Немачкој је почео да скупља, како каже, старудије, а и поново је почео посао са репарацијом аутомобила.
– Долазио сам у Ужице сваког четвртка и недељом се враћао у Немачку. И више нисам могао да издржим тако да радим, те сам се са породицом, која ме је све време верно пратила, вратио у Ужице пре три године. Нема бољег места на планети од Ужица – казао је Дејан.
Иначе, Дејан је један од првих у Србији који је имао фирму за увоз аутомобила из Немачке, коју је основао 2004. године.
– Био је то добар посао, али то ми је само било прелазно решење, да премостим и дођем до неког прихода. У Ужицу сам почео да тргујем старудијама, купујем-продајем. Имао сам увек аутомобиле старе од 30 до 40 године, купим их, рестаурирам, продам, и тако у круг. Имам доста и других старина, ретких ствари, од радио апарата до писаћих машина из двадесетих година прошлог века, сатова, поштанских сандучића исто из тог времена, намештаја… Све то стоји у магацину. Већину сам добијао на поклон, па зато и ја поклањам, а понекад, када ми треба пара продам – казао је Дејан.
На питање да ли је исто рестаурирати аутомобил у Немачкој и у Србији, Дејан каже да је у Немачкој то знантно на вишем нивоу и да су цене другачије.
– Ми овде радимо колико смо у могућностима. Код нас ретко ко тражи нешто одређено, док у Немачкој знају шта хоће, јер имају новац за то. Немца то кошта четири пута више у Немачкој када се то ради, а код нас је много јефтиније. И то је на чему покушавам да зарадим. Код нас је проблем у мајсторима, јер много више цене свој рад, него што знају да ураде. Није питање делова, него питање времена за које се уради. Ако муштерија очекује да за шест месеци добије репарирани аутомобил, а урадим га за две године због проблема са мајсторима, онда смо сви у губитку. Идеја ми је да отворим своју радионицу и да запослим два мајстора који би радили за плату, али нема шансе да се нађу мајстори. За овакав посао је потребан брз и прецизан мајстор, а временом би научио посао. Простора има да сви зараде, само је питање времена и квалитета, а ниједно, ни друго не може да се поклопе. А послове које радим, углавном радим 300 км од Ужица – објаснио је Дејан.
Аутомобиле директно купује на месту где их нађе.
– Дуго година сам у том послу и тачно знам где могу да купим неки аутомобил. То нису неке цене, то се купује као старо гвожђе, јер се не исплати да се праве, тамо су велике цене рада и нема рачуна да то тамо праве, док ја овде могу да направим за неке нормалне паре. У ствари, можда су велике паре за Србију, то је улагање од 10.000 до 15.000 евра, с тим што би у иностранству то улагање било 30.000 евра, али рад у Немачкој и рад у Србији не може да се пореди. Тамо је квалитетнији рад и зато су скупљи. Иначе, ако неки озбиљан колекционар купује, никада неће купити аутомобил у Србији, јер он има захтеве, које ми у Србији не бисмо могли да испунимо. Ја продајем овде људима који су задовољни мојим радом и цена им одговара. И наш аутомобил, када га урадимо, задовољавајући је и добар, али ако дође неки врхунски познавалац, он ће наћи много тога, због чега га неће купити – рекао је Дејан.
Он каже да се од аутомобила највише траже „странци“, само је битно да је квалитетно и оригинално урађено. Ипак, и он воли олдтајмере, па има своју колекцију.
– Имам неку своју колекцију аутомобила. Највише сам имао 12 комада, а сада имам пет. Ту су били „Фиати“ камиончићи, имам „Шевролета“ из 1955. године и један Данац се интересује за њега, „Јагуара“ старог 37 година, и неких 6 „Цитроена“ комбије, који су од 1952. до 1960. годиште. Ти Цитроени су ретки и доста су на цени. Не мора да значи да су произведени у малом броју, већ су на цени, јер у свету је сада тренд да такви комбији (комби Т1 Фолксваген је најтраженији и најскупљи), служе као „Фуд трак“, за уличну продају хране и пића. Они су, као покретне тезге, у експанзији последњих година и тај тренд ће се наставити. Имам један такав и понекад га користим за продају палачинака. Ипак, највише га користим у хуманитарне сврхе. Можда бих и радио са њима озбиљно, да имамо разумевања из локалне власти. Када сам га поставио испред кафића „Зеко“ на његовој тераси, да бисмо помогли нашој суграђанци Дорис да јој се угради лифт у зграду, дошла је комунална полиција и рекла да га склонимо. Сутрадан сам изнад трга платио два паркинг места и поставио комби и нико ме није дирао. Скупили смо нешто новца и дали Дорис. Имам дозволе и сертификате за продају хране и пића, али у градској самоуправи немају разумевања. Тражио сам дозволу да поставим комби, али нико ми није дозволио. У ствари, доделе ме ми два места, па ми одузму. Уместо да запослим двоје људи да зараде, а можда бих поставио и још два до три комбија и запослио шесторо, бране ми да радим. Носио сам им слике са Пикадилија или из Брисела, испред европског парламента, где стоје исти такви комбији, али не вреди, не дају ми дозволу – рекао је Дејан.
Рели трке
Дејанов сан се остварио – да постане рели возач. Иако је крупан човек, то му не смета, и како каже, „уђем једва, а не излазим док не морам“.
– Мој сан је био да се тркам и почео сам пре пар година. Нисам могао пре, јер сам живео на релацији Србија – Немачка. Када сам се преселио, одлучио сам да да почнем возити трке. Продао сам пар мојих „старудија“ и купио сам аутомобил за трке. Морао сам да продам нешто што волим, да радим оно што волим. Прва трка ми је била у Ужицу „Србија рели“. Нисмо се нешто прославили на првом брзинцу, одустали смо, пошто смо дотерали аутомобил из Италије на пет дана пред трку. Нисмо знали ништа, ни да ли је исправан, па смо у току трке стали. А прошле године смо се спремали мало боље, имали смо неке мање проблеме са мењачем, али смо на крају сезоне на Јахорини у Босни победили једну трку која се бодује са Европски шампионат. Добио сам лиценцу од ФИЕ, коју има нас можда четворо у Србији. То је била трка неког вишег нивоа. После тога смо ишли у Словенију. Ту смо видели тачно где се Србија налази, што се тиче организације. Ми смо тек у дупку, што се тиче организације трка, далеко испод – рекао је Дејан и додао да ће ову годину возити по Словенији, јер су добили и неке повластице, а у Ужицу ниша не добијају.
– „Ужице рели тим“ наша локална самоуправа не рачуна нас као неку спортску организацију. Зато сам напустио овај тим и основао сам „Аутоспортско удружење Златибор“ и највећи спонзор ове године ће нам бити општина Чајетина, односно Голд гондола. Да није било њих прошле године, не бисмо отишли у Словенију и на Јахорину. Зато смо им доста помогли у маркетингу и у Словенији смо делили флајере Голд гондоле и Златибора. Људи су долазили и распитивали се. Освојили смо све симпатије навијача. И када смо одустајали од трке на пола, добијали смо аплаузе. Иначе, ми смо у Словенију ишли са свом комплетном опремом која вреди око 10.000 евра, а тамо су се возили аутомобили који вреде и по 150.000 евра. И опет на крају тај буде од мене бржи за 5 секунди. И онда дође и каже ми шта би ти радио са овим аутом, а ја му одговорим да знам шта бих радио, а шта би он радио са мојим? Слупао би се на првој кривини. Али иза њега стоји фирма која је видела добар маркетинг, дали му 100.000 евра за сезону, а ја се овде борим да нађем 10.000 евра. При том добијем само три хиљаде и продам нешто моје – каже наш саговорник.
У плановима је да у априлу на Златибору један дан са неколико аутомобила све заинтересоване возе у тркачким аутомобилима.
Ужичка одбрамбена лига
Дејан Крчевинац је пре седам година преко Фејсбук странице покренуо Ужичку одбрамбену лигу.
– То је један озбиљан покрет Ужичана. Ту сам најкативнији и доста пишем. Окупља све ужичке патриоте. Многи нас подржавају, али не желе да се појављују на том медију, јер могу да имају проблему, као што их имам и ја. До сада су око 30 пута гасили ту страницу, јер су ме пријављивали као неприкладан садржај. У ствари то иде по аутизму, ако неко 200 пута притисне као неприкладан садржај, онда се гаси страница. Онда сам овима из ФБ у Србији, објаснио о чему се ради, и увек ме враћају. Спремамо се да ускоро изађемо у јавност као Ужичка одбрамбена лига. Имамо преко 3.000 скупљених потписа од људи који нас подржавају и бићемо основани највероватније као група грађана. Са нама су три адвоката, три професора, три доктора и битно је да нико није био у некој политичкој странци и сви су из Ужица. Имамо намеру да узмемо учешће на локалним изборима. Немамо идеју ко ће бити кандидат, можда буде и једна жена, што до сада није било у ужичкој пракси. Та наша лига има за циљ да сачува дух града, који се полако убија задњих година. Не волимо оне тзв. прођоше, који у Ужице дођу са стране, искористе га као станицу до Београда, а оставе неке своје репове. Друго су они који дођу и остану овде. Ми Ужичани треба да се боримо са тим реповима. Ми желимо да Ужице буде град Ужичана, да буде град који је био до деведесетих година – рекао је Дејан.
– Не могу да схватим да скенер у Ужицу не ради, а да се прави плато вредан неколико стотине хиљада евра испред општине или ограда на Старом граду од 60.000 евра, или чак собе у ГКЦ, а да при том иза ћошка имају хотел Палас који зврји празан. Или на пример бивша фабрика Фротекс. Ми не бисмо дозволили да толике године стоји као ругло, можда и заразно, а да ту тренирају деца. Дали бисмо рок власнику да приведе намени, односно шта су планирали да ту направе, а ако то не уради, власник би морао све то да сруши и посади траву и дрвеће, а онда када одлучи да гради шта је замислио нека гради. Најгоре је што сада у таквом објекту тренирају деца неки спорт. Исто тако и са хотелом „Турист“, а у ред би морао да се доведе и отпад у Дубоком потоку. Зато ћемо на пролеће, у априлу или мају, покренути кампању „Ужице Ужичанима“, која неће имати везе са политиком, већ само са практичним животом – најавио је Крчевинац.
Звездана Глигоријевић
