DEJAN KRČEVINAC KRČE
Dejan Krčevinac, Užičanin, mnogima je poznat kao bivši košarkaš, nekome kao kolekcionar oldtajmera, drugima kao reli vozač, a nekome kao akivista i osnivaču Užičke odbrambene lige, koju vodi preko istoimene Fejsbuk stranice.
Dejan je odrastao u Užicu i od osmog razreda osnovne škole počeo da trenira košarku u „Prvom partizanu“, a kada je klub promenio ime, nastavio je u KK „Užice“. Dve sezone je igrao i u Čajetini u KK „Zlatibor“. Bio je i aktivni učesnik u ratu devedesetih godina, a onda, po povratku u Užice 1992. godine, potpisao je ugovor sa košarkaškim klubom u Finskoj.
– Svoj 22. rođendan dočekao sam 100 km od polarnog kruga, a onda sam se spustio u Helsinki, gde sam igrao košarku. Posle sam letnju ligu igrao u Dubaiju, Hong Kongu, Filipinima, Veneculi, a onda se vratio ponovo u Finsku. Tu sam otvorio firmu i radio sa kolima. Prodao sam sve u Finskoj i otišao u Nemačku. 2001. godine preselio sam se u Nemačku i počeo da igram u Hamburgu u „Skajlajnersima“. Dosadilo mi je da igram košarku i napustio sam, a mogao sam da igram još pola sezone. Jednostavno sam prestao, nije mi se više išlo na treninge – ispričao je Dejan o svojoj košarkaškoj karijeri.
U Nemačkoj je počeo da skuplja, kako kaže, starudije, a i ponovo je počeo posao sa reparacijom automobila.
– Dolazio sam u Užice svakog četvrtka i nedeljom se vraćao u Nemačku. I više nisam mogao da izdržim tako da radim, te sam se sa porodicom, koja me je sve vreme verno pratila, vratio u Užice pre tri godine. Nema boljeg mesta na planeti od Užica – kazao je Dejan.
Inače, Dejan je jedan od prvih u Srbiji koji je imao firmu za uvoz automobila iz Nemačke, koju je osnovao 2004. godine.
– Bio je to dobar posao, ali to mi je samo bilo prelazno rešenje, da premostim i dođem do nekog prihoda. U Užicu sam počeo da trgujem starudijama, kupujem-prodajem. Imao sam uvek automobile stare od 30 do 40 godine, kupim ih, restauriram, prodam, i tako u krug. Imam dosta i drugih starina, retkih stvari, od radio aparata do pisaćih mašina iz dvadesetih godina prošlog veka, satova, poštanskih sandučića isto iz tog vremena, nameštaja… Sve to stoji u magacinu. Većinu sam dobijao na poklon, pa zato i ja poklanjam, a ponekad, kada mi treba para prodam – kazao je Dejan.
Na pitanje da li je isto restaurirati automobil u Nemačkoj i u Srbiji, Dejan kaže da je u Nemačkoj to znantno na višem nivou i da su cene drugačije.
– Mi ovde radimo koliko smo u mogućnostima. Kod nas retko ko traži nešto određeno, dok u Nemačkoj znaju šta hoće, jer imaju novac za to. Nemca to košta četiri puta više u Nemačkoj kada se to radi, a kod nas je mnogo jeftinije. I to je na čemu pokušavam da zaradim. Kod nas je problem u majstorima, jer mnogo više cene svoj rad, nego što znaju da urade. Nije pitanje delova, nego pitanje vremena za koje se uradi. Ako mušterija očekuje da za šest meseci dobije reparirani automobil, a uradim ga za dve godine zbog problema sa majstorima, onda smo svi u gubitku. Ideja mi je da otvorim svoju radionicu i da zaposlim dva majstora koji bi radili za platu, ali nema šanse da se nađu majstori. Za ovakav posao je potreban brz i precizan majstor, a vremenom bi naučio posao. Prostora ima da svi zarade, samo je pitanje vremena i kvaliteta, a nijedno, ni drugo ne može da se poklope. A poslove koje radim, uglavnom radim 300 km od Užica – objasnio je Dejan.
Automobile direktno kupuje na mestu gde ih nađe.
– Dugo godina sam u tom poslu i tačno znam gde mogu da kupim neki automobil. To nisu neke cene, to se kupuje kao staro gvožđe, jer se ne isplati da se prave, tamo su velike cene rada i nema računa da to tamo prave, dok ja ovde mogu da napravim za neke normalne pare. U stvari, možda su velike pare za Srbiju, to je ulaganje od 10.000 do 15.000 evra, s tim što bi u inostranstvu to ulaganje bilo 30.000 evra, ali rad u Nemačkoj i rad u Srbiji ne može da se poredi. Tamo je kvalitetniji rad i zato su skuplji. Inače, ako neki ozbiljan kolekcionar kupuje, nikada neće kupiti automobil u Srbiji, jer on ima zahteve, koje mi u Srbiji ne bismo mogli da ispunimo. Ja prodajem ovde ljudima koji su zadovoljni mojim radom i cena im odgovara. I naš automobil, kada ga uradimo, zadovoljavajući je i dobar, ali ako dođe neki vrhunski poznavalac, on će naći mnogo toga, zbog čega ga neće kupiti – rekao je Dejan.
On kaže da se od automobila najviše traže „stranci“, samo je bitno da je kvalitetno i originalno urađeno. Ipak, i on voli oldtajmere, pa ima svoju kolekciju.
– Imam neku svoju kolekciju automobila. Najviše sam imao 12 komada, a sada imam pet. Tu su bili „Fiati“ kamiončići, imam „Ševroleta“ iz 1955. godine i jedan Danac se interesuje za njega, „Jaguara“ starog 37 godina, i nekih 6 „Citroena“ kombije, koji su od 1952. do 1960. godište. Ti Citroeni su retki i dosta su na ceni. Ne mora da znači da su proizvedeni u malom broju, već su na ceni, jer u svetu je sada trend da takvi kombiji (kombi T1 Folksvagen je najtraženiji i najskuplji), služe kao „Fud trak“, za uličnu prodaju hrane i pića. Oni su, kao pokretne tezge, u ekspanziji poslednjih godina i taj trend će se nastaviti. Imam jedan takav i ponekad ga koristim za prodaju palačinaka. Ipak, najviše ga koristim u humanitarne svrhe. Možda bih i radio sa njima ozbiljno, da imamo razumevanja iz lokalne vlasti. Kada sam ga postavio ispred kafića „Zeko“ na njegovoj terasi, da bismo pomogli našoj sugrađanci Doris da joj se ugradi lift u zgradu, došla je komunalna policija i rekla da ga sklonimo. Sutradan sam iznad trga platio dva parking mesta i postavio kombi i niko me nije dirao. Skupili smo nešto novca i dali Doris. Imam dozvole i sertifikate za prodaju hrane i pića, ali u gradskoj samoupravi nemaju razumevanja. Tražio sam dozvolu da postavim kombi, ali niko mi nije dozvolio. U stvari, dodele me mi dva mesta, pa mi oduzmu. Umesto da zaposlim dvoje ljudi da zarade, a možda bih postavio i još dva do tri kombija i zaposlio šestoro, brane mi da radim. Nosio sam im slike sa Pikadilija ili iz Brisela, ispred evropskog parlamenta, gde stoje isti takvi kombiji, ali ne vredi, ne daju mi dozvolu – rekao je Dejan.
Reli trke
Dejanov san se ostvario – da postane reli vozač. Iako je krupan čovek, to mu ne smeta, i kako kaže, „uđem jedva, a ne izlazim dok ne moram“.
– Moj san je bio da se trkam i počeo sam pre par godina. Nisam mogao pre, jer sam živeo na relaciji Srbija – Nemačka. Kada sam se preselio, odlučio sam da da počnem voziti trke. Prodao sam par mojih „starudija“ i kupio sam automobil za trke. Morao sam da prodam nešto što volim, da radim ono što volim. Prva trka mi je bila u Užicu „Srbija reli“. Nismo se nešto proslavili na prvom brzincu, odustali smo, pošto smo doterali automobil iz Italije na pet dana pred trku. Nismo znali ništa, ni da li je ispravan, pa smo u toku trke stali. A prošle godine smo se spremali malo bolje, imali smo neke manje probleme sa menjačem, ali smo na kraju sezone na Jahorini u Bosni pobedili jednu trku koja se boduje sa Evropski šampionat. Dobio sam licencu od FIE, koju ima nas možda četvoro u Srbiji. To je bila trka nekog višeg nivoa. Posle toga smo išli u Sloveniju. Tu smo videli tačno gde se Srbija nalazi, što se tiče organizacije. Mi smo tek u dupku, što se tiče organizacije trka, daleko ispod – rekao je Dejan i dodao da će ovu godinu voziti po Sloveniji, jer su dobili i neke povlastice, a u Užicu niša ne dobijaju.
– „Užice reli tim“ naša lokalna samouprava ne računa nas kao neku sportsku organizaciju. Zato sam napustio ovaj tim i osnovao sam „Autosportsko udruženje Zlatibor“ i najveći sponzor ove godine će nam biti opština Čajetina, odnosno Gold gondola. Da nije bilo njih prošle godine, ne bismo otišli u Sloveniju i na Jahorinu. Zato smo im dosta pomogli u marketingu i u Sloveniji smo delili flajere Gold gondole i Zlatibora. Ljudi su dolazili i raspitivali se. Osvojili smo sve simpatije navijača. I kada smo odustajali od trke na pola, dobijali smo aplauze. Inače, mi smo u Sloveniju išli sa svom kompletnom opremom koja vredi oko 10.000 evra, a tamo su se vozili automobili koji vrede i po 150.000 evra. I opet na kraju taj bude od mene brži za 5 sekundi. I onda dođe i kaže mi šta bi ti radio sa ovim autom, a ja mu odgovorim da znam šta bih radio, a šta bi on radio sa mojim? Slupao bi se na prvoj krivini. Ali iza njega stoji firma koja je videla dobar marketing, dali mu 100.000 evra za sezonu, a ja se ovde borim da nađem 10.000 evra. Pri tom dobijem samo tri hiljade i prodam nešto moje – kaže naš sagovornik.
U planovima je da u aprilu na Zlatiboru jedan dan sa nekoliko automobila sve zainteresovane voze u trkačkim automobilima.
Užička odbrambena liga
Dejan Krčevinac je pre sedam godina preko Fejsbuk stranice pokrenuo Užičku odbrambenu ligu.
– To je jedan ozbiljan pokret Užičana. Tu sam najkativniji i dosta pišem. Okuplja sve užičke patriote. Mnogi nas podržavaju, ali ne žele da se pojavljuju na tom mediju, jer mogu da imaju problemu, kao što ih imam i ja. Do sada su oko 30 puta gasili tu stranicu, jer su me prijavljivali kao neprikladan sadržaj. U stvari to ide po autizmu, ako neko 200 puta pritisne kao neprikladan sadržaj, onda se gasi stranica. Onda sam ovima iz FB u Srbiji, objasnio o čemu se radi, i uvek me vraćaju. Spremamo se da uskoro izađemo u javnost kao Užička odbrambena liga. Imamo preko 3.000 skupljenih potpisa od ljudi koji nas podržavaju i bićemo osnovani najverovatnije kao grupa građana. Sa nama su tri advokata, tri profesora, tri doktora i bitno je da niko nije bio u nekoj političkoj stranci i svi su iz Užica. Imamo nameru da uzmemo učešće na lokalnim izborima. Nemamo ideju ko će biti kandidat, možda bude i jedna žena, što do sada nije bilo u užičkoj praksi. Ta naša liga ima za cilj da sačuva duh grada, koji se polako ubija zadnjih godina. Ne volimo one tzv. prođoše, koji u Užice dođu sa strane, iskoriste ga kao stanicu do Beograda, a ostave neke svoje repove. Drugo su oni koji dođu i ostanu ovde. Mi Užičani treba da se borimo sa tim repovima. Mi želimo da Užice bude grad Užičana, da bude grad koji je bio do devedesetih godina – rekao je Dejan.
– Ne mogu da shvatim da skener u Užicu ne radi, a da se pravi plato vredan nekoliko stotine hiljada evra ispred opštine ili ograda na Starom gradu od 60.000 evra, ili čak sobe u GKC, a da pri tom iza ćoška imaju hotel Palas koji zvrji prazan. Ili na primer bivša fabrika Froteks. Mi ne bismo dozvolili da tolike godine stoji kao ruglo, možda i zarazno, a da tu treniraju deca. Dali bismo rok vlasniku da privede nameni, odnosno šta su planirali da tu naprave, a ako to ne uradi, vlasnik bi morao sve to da sruši i posadi travu i drveće, a onda kada odluči da gradi šta je zamislio neka gradi. Najgore je što sada u takvom objektu treniraju deca neki sport. Isto tako i sa hotelom „Turist“, a u red bi morao da se dovede i otpad u Dubokom potoku. Zato ćemo na proleće, u aprilu ili maju, pokrenuti kampanju „Užice Užičanima“, koja neće imati veze sa politikom, već samo sa praktičnim životom – najavio je Krčevinac.
Zvezdana Gligorijević
