Са ватром за вратом

- Колеге су угасиле пламен, ја сам заменио боцу и вратио се на гашење пожара. У том моменту нисам ни размишљао о опекотинима. Знао сам само да су ми горе колеге... -

ХРАБРИ УЖИЧАНИ
Ватрогасац Драган Вујовић из Ужица, приликом гашења пожара на петоспратној згради у насељу Турица у Ужицу задобио је опекотине другог степена у пределу врата. Он је чак у једном моменту изашао из зграде са буктињом за вратом, а након гашења, вратио се поново да гаси пожар.
– У 22.52 часа у недељу вече јављено нам је о пожару на згради у Турици, а већ смо у 22.56 часа били на терену. Изашли смо са 6 ватрогасаца и двоје кола. Док смо прилазили, већ смо видели пламен на поткровљу и почели смо одмах да правимо тактику гашења. Попео сам се на пети спрат да извидим ситуацију и приметио да се на 5. спрату усијао калкан, површине око квадрата, а кроз који бисмо могли да лакше приступимо гашењу. У исто време, дим је почео да се пробија кроз ламперије станова. Одмах смо приступили евакуацији станара зграде која има 30 станова – каже Вујовић.


Пре доласка ватрогасаца станари са петог спрата покушавали су сами да угасе ватру, али када су видели да не могу, звали су ватрогасце. Када је дат знак за евакуацију, неки станари су смирено узели најпотребније ствари, а неки, у паници, само су изјурили напоље.
– Гашење је морало да почне кроз тај калкан на тавану. Почели смо одмах са водом и када сам протурио главу кроз калкан видео сам да је ватра захватила цео тавански простор, греде, ламперију, стаклену вуну и друго. Док сам гледао кроз калкан, мој колега Момир Боровић ме је квасио водом због врелине која се ширила. У једном моменту једна греда ми је пала на главу и пао сам са мердевина. Ту ми је пришао други колега Миладин Јовановић, који ме је подигао са земље. Због те врелине од калкана, иако одело није прогорело, задобио сам по рамену и врату опекотине, а од пада сам угрувао раме – каже Вујовић.
Наставио је да гаси пожар и у једном моменту нестало му је кисеоника. При изласку из зграде да замени боцу, неко је приметио пламен на његовим раменима, у пределу врата, и угасили га.
– Колеге су угасиле пламен, ја сам заменио боцу и вратио се на гашење пожара. У том моменту нисам ни размишљао о опекотинима. Знао сам само да су ми горе колеге, да је велики пожар и да треба спречити ватру да се спусти на ниже спратове – каже Вујовић, који је тек око три сата касније тражио медицинску помоћ.
Вујовић није заборавио да помене да су велику помоћ имали од колега из Чајетине, Ариља и Пожеге, које су притекле у помоћ у гашењу пожара. Пожар је потпуно угашен у 4 сата.
– Ово је била једна од тежих интервенција. Ипак, најтеже ми је било када сам пре две и по године, на гашењу једне штале, гледао како се ватрени кров срушио на колегу Миодрага Саврановића. Остао је жив, али је задобио веома тешке повреде и годину дана је био на лечењу – рекао је Вујовић и додао да при гашењу пожара никада не иду сами, већ са колегом и да су тада један другом у најтежим ситуацијама и руке и глас разума.
Према Драгановим речима, сви ужички ватрогасци су као једна велика породица и међу собом се помажу. Али, како Драган каже, његова највећа подршка је породица, супруга Оливера, син Филип и ћерка Анђела, који су увек имали разумевања за његов посао, у било које доба дана или ноћи. Ватрогасац је увек у приправности.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.