Ужички судија у финалу Лиге шампиона

- Та утакмица, финале Лиге шампиона, што се тиче посла, била ми је као и свака друга утакмица, само што је имала епитет финала Лиге шампиона. Због тога је било мало узбуђење код свих нас, али ми смо ипак професионалци. Мажић нас је томе научио, и поставио захтеве и циљеве испред нас - Нисам још увек имао ту част да будем главни судија на дербију Црвене звезде и Партизана, а то је жеља сваког судије - Старије колеге знају да кажу да нема доброг судије који није добио батине -

НЕНАД ЂОКИЋ – ФУДБАЛСКИ СУДИЈА
Воли фудбал од малена, играо га, а данас је врхунски фудбалски судија, не само у Србији, већ и на међународној фудбалској сцени. Ужичанин Ненад Ђокић, који је пуне три године у судијском тиму Милорада Мажића, при крају својих тридесетих година живота, био је један од помоћних судија на утакмици Лиге шампиона између Реал Мадрида – Ливерпула. Ту је и велики број међународних утакмица, на којима је био главни судија.
Ненад Ђокић је рођен у Ужицу. Основну школу је завршио у у ОШ „Душан јерковић“, а потом и Гимназију – математички смер.
– Од најранијих година тренирао сам фудбал и прошао све селекције ужичке „Слободе“, од пионира, па све до првог тима. На преласку из јуниорске екипе у сениоре, имао сам повреду скочног зглоба, која ме је удаљила од прве екипе и од фудбала. Након завршетка Гимназије планирао сам да упишем студије у Београду, а себе више нисам видео као играча у фудбалу. Ипак, остала је превелика љубав према том спорту и она ме је натерала да останем у фудбалу. Са другаром, а по наговору једног фудбалског судије, уписали смо курс за фудбалског судију 1997. године. И тада почиње моја судијска каријера, прво од општинске лиге, окружне, српске лиге, друге лиге и 2011. године ушао сам у Супер лигу и дебитовао на јесен. Дебитовао сам на утакмици Раднички Крагујевац – Рад Београд, резултат је био 4:2. То је било моје прво ватрено крштење, јер се та утакмица преносила директно преко РТС-а. Мени је то на неки начин био притисак, али и додатна мотивација, јер уживо судити утакмицу је баш лепо – сећа се Ненад својих почетака као судије.
На међународну листу фудбалских судија дошао је 1. јануара 2016. године.
– Имао сам велику срећу да ме је позвао фудбалски судија Милорад Мажић да уђем у његов тим. У његов тим сам дошао крајем лета 2015. године и тада почиње моја међународна каријера у склопу његовог тима. Самостално сам почео да судим међународне утакмице 2016. године. Први мој деби на међународној сцени у Мажићевом тиму био је у Амстердаму. То су биле квалификације за Првенство Европе у Француској и то је била утакмица између Холандије и Исланда. За свој рођендан, 14. јула, дебитовао сам као главни судија у другом колу квалификација за Лигу Европе. Утакмица се играла у Молдавији у Кишињеву, домаћи тим Зимбру против Демирспора из Анкаре из Турске.
До сада Ненад има око 20 утакмица у Лиги шампиона, седам утакмица Лиге Европе, три утакмице на Европском првенству, десетак утакмица разних квалификација, а то све у склопу Мажићевог тима. Као главни судија има 15 одсуђених утакмица на међународној сцени.


– То је за три године заиста велики успех. Спадам у неку средњу генерацију судија УЕФА. УЕФА је сада укинула ту старосну линију за међународног судију, тако да докле год судија испуњава физичке норме, здравствене прегледе, може да се бави са тим. Од међународних утакмица издвојио бих учешће, у Мажићевом тиму, на Првенству Европе у Француској. Ту смо остали до краја, до финала, јер смо били конкуренти за суђење у самом финалу. Затим, у августу исте године били смо делегирани на финале Супер КУП-а Реал Мадрид и Севиље у Норвешкој. То је велико признање. Круна Мажићеве каријере, као и сваког судије, па за сада и моје, јесте финале Лиге шампиона у Кијеву, 26. маја ове године између Реала и Ливерпула. У Србији у Супер лиги имам преко 80 утакмица као главни судија. Морам да се похвалим да сам три пута био учесник КУП-а Србије, пет пута сам као учесник Мажићевог тима и судије Данила Грујића био на вечитом дербију између Црвене звезде и Партизана. Нисам још увек имао ту част да будем главни судија на дербију ова два тима, а то је жеља сваког судије – рекао је Ненад.


Након завршене Гимназије Ненад је уписао Правни факултет у Београду, али како каже, на другој години је стао. Након тога отишао је у војску (у Црну Гору), да би након две године уписао у Ужицу уписао Вишу техничку школу – смер информатика. Завршио је у року, био је на буџету, а након тога, исто у Ужицу, уписао специјалистичке студије – безбедност и заштита на раду. И то је завршио и на мастер студијама положио све испите. Остао је само мастер рад који приводи крају и браниће га крајем септембра. Запослен је у Комуналној полицији од 2011. године. Ту је прошао пут од најнижег ранга, радио са ССС, а касније са завршеним школама добијао је унапређење и сада ради као вођа сектора.


На питање како је све постигао: и да ради, и да суди, да учи, да буде добар муж и отац, Ненад каже:
– Одсуствујем пуно ван земље, како због својих утакмица, тако и Мажићевих. Сви ме питају како то усклађујем са послом и свим другим обавезама. За то сам захвалан на разумевању од колега, за замену смена, као и начелнику Зорану Милитарову и градској власти. Републички колективни уговор има тачку да ко представља земљу на Међународним и светским такмичењима има право на плаћено одсуство у трајању од 45 дана годишње. Тако да то користим. Јесте помало тешко све то ускладити, јер посао, породица, тренинзи, утакмице, школа, студије, али сам ипак успео. Најважније ми је што имам подршку од супруге Ане, која, када сам негде у иностранству, сама брине о нашим двема ћеркицама, Лоли и Нађи.
Да би био у врхунској форми, што је неопходно за једног међународног судију, Ненад најмање 4 пута годишње има фитнес провере.
– Добијамо месечни план тренинга од УЕФЕ. Они контролишу све међународне судије да ли спроводе и раде у складу са тим планом. Зна се да у току једне недеље морам да урадим један тренинг високог интензитета, један снаге, један брзинске издржљивости и један тренинг припреме за утакмицу. Практично, са утакмицом имам само један, евентуално можда два дана, да не тренирам – објаснио је наш саговорник.


Судећи на међународним утакмицама, Ненад је имао прилику и част да се сретне са највећим светским именима фудбала. Многима не би било свеједно да суде фудбалерима који вреде милионе и милионе евра и пред стотину хиљада навијача и милионима људи који прате утакмицу преко малих екрана. Ненад признаје да је и њему у почетку било трема, али временом се навикао.
– Некако, ваљда, то дође са искуством. У почетку сам размишљао о тој масовној публици, играчима који су светска имена фудбала, који се плаћају великим новцем, можда сам и имао притисак те медијске пажње, али сада, после оволиког искуства, не размишљам о томе. Наравно, пре утакмице мало размишљам о томе, јер ми је указана част и имам неку позитивну трему у једној граници која ми помаже. Више ми све то није оптерећење. Та утакмица финале Лиге шампиона, што се тиче посла, била ми је као и свака друга утакмица, само што је имала епитет финала Лиге шампиона. Због тога је било мало узбуђење код свих нас, али ми смо ипак професионалци. Мажић нас је томе научио, и поставио захтеве и циљеве испред нас. Заиста смо на једном професионалном нивоу. Фокусирани смо на утакмицу и на то што треба да одрадимо, а то да ли сада нас гледа 60.000 или 90.000 људи на стадиону и ко зна колико код малих екрана, на нас не утиче и нема притиска. Ето, баш ту утакмицу је по процени гледало око 450 милиона људи, тако да могу да кажем да је то права част. Леп је осећај када судите на стадионима који су урађени по највишим стандардима. Инфраструктура објекта, организација утакмице, амбијент, све је врхунски, све је на највишем нивоу и то су невероватна искуства. Такође, гостујући у тим земљама, имамо прилику да сат до два издвојимо и обиђемо градове. Био сам у Паризу, Риму, Барселони, Лисабону, Москви, Инстанбулу … Имао сам прилике да судим највећим европским и светским фудбалерима, од Роналда, Месија, Ињиесте, Ћавија, Робена, Ибрахимовића и осталих. Никада нисам осетио или приметио неку дозу уображености, надмености. Заиста су то врхунски професионалци и рекао бих, да за то неко кратко време имао сам прилику да их видим, упознам и попричам пре или после утакмице. То су врхунски људи. Када дођу да причају са нама, ниједног тренутка не примећује се да су различити од осталих људи, понашају се потпуно нормално. Они немају тај луксуз, нити смеју да се не понашају професионално. Споразумевамо се на енглеском. Доста у Европи срећем и наших врхунских фудбалера, Коларова, Банета Ивановића, Луке Миливојевића, Матића, Љубомира Фејсу, Андрију Живковића, Пријовића и доста других њих. Ибрамиховића сам сретао пар пута и били смо заједно на неколико утакмица. Причали смо језицима са нашег говорног подручја. То ме изненадило и нормалан је човек.


За употребу новог ВАР система на утакмицама ужички судија каже:
– Овај видео систем по први пут је имплементиран на Светском првенству у Русији, а већ је заживео у лигама у Италији, Шпанији, Немачкој и у још неколико земаља. ВАР систем у великој мери помаже судији. Мој лични став према томе је позитиван из разлога што је фудбал постао модеран спорт. Он је на неки начин постао индустрија. Клубови и земље улаже огроман новац и грешке су недопустиве. Ако један клуб или репрезентацију доведете једном грешком да буде оштећена за милионе евра, онда су велике последице. Тим ВАР системом се заиста смањују судијске грешке. И то је неминовност у фудбалу, јер технологија напредује. Може да се дискутује о томе да ли то на неки начин убија драж фудбала, да фудбал можда губи свој првобитни дух, али када се гледа професионално, јер фудбал јесте професионална игра, онда је ВАР неминован и то је позитивна новина. Мажић је на Светском првенству то најбоље показао, када је испоштовао све протоколе, како је то дефинисано. Он је погледао спорну ситуацију и на основу тога досудио казнени ударац, што је било заиста исправно. То су прихватили и сви играчи, а после тога је медијски пропраћено на једној конференцији у Москви као позитиван пример како ВАР треба да функционише – брзо, без губљења времена, да буде прихваћен од играча, да судија погледа и донесе одлуку. То је заиста добра ствар.


За сваку утакмицу каже да му је остала у лепом сећању.
– У Европи, на међународним утакмицама најватренија и најлепша атмосфера је у Турској и то на утакмицама између Бешикташа и Фенербахчеа. То је невероватно навијање, таква бука, која се доведе до усијања. У неким тренуцима се не чујемо у нашој комуникацији преко аудио система који користимо у судијском тиму. Опет, драж је велика у Србији, када сам на дербију између Партизана и Црвене звезде. Тај дерби је у топ пет светских дербија. Ту је атмосфера и набој велики, тако да ми је увек била част да будем учесник дербија. Велика част ми је била када смо судили утакмици у нокаут фази Лиге Европе између Манчестер Јунајтеда и Ливерпула. Ми смо практично биле треће стране судије које су судиле у историји њихових дербија, а то је можда преко 200 дербија. Заиста је то била велика част. До тада су судили само један Американац, када су играли у Америци једну ревијалну утакмицу, и други је био Шпанац са својим тимом, који су судили седам дана пре нас ту утакмицу у Лиги Европе, а ми смо судили реванш. Били смо на Олд Трафорду – казао је Ненад.
У току своје судијске каријере Ненад је имао разних искустава, па и ружних.
– Те ружне ствари сада ми више нису ружне, већ их причам као анегдоту. Када сам почињао каријеру у Окружној лиги судио сам утакмицу у Бродареву. То је било 2001. године. Играо се локални дерби између Бродарева и Савинца код Пожеге. Утакмица је одлучивала ко ће напредовати у виши ранг. По завршетку утакмице, када смо ишли према нашим аутомобилима, неки локални навијачи су нас напали. Добили смо батине. Нису имали разлоге да буду незадовољни, а шта је био разлог, то није откривено. Они су ухапшени и процесуирани. То је неко искуство и, како би рекли, то је било каљење. Старије колеге знају да кажу да нема доброг судије који није добио батине. Догађа се то у тим нашим најнижим лигама, када се игра по селима. У селима када се игра утакмица буде као вашар. Дође пуно публике и извичу се.


О Милораду Мажићу наш саговорник говори са великим поштовањем, каже да је то наш најбољи судија, који је судио два светска првенства и једно европско, финале Лиге шампиона, Супер КУП, КУП конфедерација…
– Рекордер је по одсуђеним дербијима. За ове три године рада са њим, много сам научио од њега. Видео сам како тренира, како се храни, какав однос има према послу. Част је када имате прилику да радите са најбољим и имате прилику да учите од њега – рекао је Ненад.
Ненад је упознао и светски познатог судију Колину.
– Колина је највеће судијско име и до последњих осам година био је шеф судијског комитета УЕФА и уједно шеф судија ФИФЕ. Прву функцију је напустио и остао је посвећен ФИФИ. Имао сам прилику да га упознам и причам са њим. Врхунски је професионалац – додао је наш саговорник.


Он на крају каже да нема подршку породице, сигурно не би постао међународни судија.
– У почетку велика подршка су ми били родитељи и брат, који живи 11 година у Америци. Сада, као што сам већ рекао, имам подршку од супруге, којој сигурно није лако када остане сама са наше две мале девојчице, бебе. Ако не изађете на терен, иако не улазите у посао чисте главе, ако нисте сконцентрисани и фокусирани на то што радите, ако вам нешто одвлачи мисли, онда се не може бити успешан и постизати врхунске резултате. Та подршка из куће много значи.
Први пут ове сезоне Ненад има слободан викенд и то ће искористити да проведе време са породицом на одмору. Када дође са одмора чека га ново дељење правде на фудбалском терену.
– У септембру се наставља наша лига. Биће и међународних утакмица, где очекујем да будем главни судија, а кренуће и Лига шампиона, Лига Европе, где ћу бити ангажован у Мажићевом тиму. Још не знамо које ћемо утакмице судити, јер седам дана унапред уочи утакмице добијамо обавештење – рекао је на крају нашег разговора Ненад Ђокић.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 993)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.