“Uloga države je da zaštiti građane, a ne da im ruinira život” – Ronald Regan
Covid-19 u SAD – Dan šezdeset peti
Memorial Day Weekend označava nezvanični pocetak leta u Americi, i tradicionalno najavljuje dane odmora, putovanja, opuštenosti, vitamina D i vitamina “Sea”, osmeha, bezbrižnosti, radosti. Ne i u pandemijskoj godini, koja nam je brutalno oduzela proleće, zaustavila nam život, izbrisala planove, začarala logiku, zdrav razum stavila u stranu, ostavila mnoga pitanja bez odgovora, mnoge odgovore uvila u kontroverzna, često nelogična objašnjenja. Neka pitanja još dugo nećemo postavljati, kao recimo – kuda ćeš večeras, gde ideš na odmor, kako je bilo na krstarenju, slavimo li jubilarni rođendan, gde je proslava mature?
Strah i panika od zaraze dodatno su pojačane dezinformacijama, koje svakodnevno i uporno stižu sa zvaničnih mesta, razumevamo ih svako iz svog ugla ili političke pozicije, delimo se na plave i crvene, iako ne vidimo da smo od gušenja svi zajedno modri, i da nam je svima došlo do guše. Stvarno, zar već nismo prokockali i ovo leto, koje tek u ponedeljak nezvanićno dolazi.
Šire se priče o teorijama zavere, u srži svake od njih je potreba nekakvog globalnog centra da nas drži pod kontrolom u izmenjenim, pandemisjkim uslovima, kako bi testirali mogućnosti apsolutne kontrole u uslovima realnog, stvarnog, svakodnevnog života. Ako je neko i napravio probu takve vrste, uradio je prilično dobar posao, ali, kao što znamo, ni jedan plan nije perfektan, đavo uvek čuči u detaljima, pa su se stvari ponegde otrzale kontroli, obruči su počeli da pucaju, ljudi, kakve ih je Bog stovrio, vođeni instiktima, počeli su da tragaju za alternativnim putevima do slobode, naročito protiv veštački kreiranog straha.
Njujork Siti, Čikago i Los Anđeles još uvek su najveće metro erije u kojima se restrikcije ne popuštaju značajno. Gradonačelnik Los Anđelesa čak tvrdi da popuštanja neće ni biti pre nego se ne otkrije vakcina, te da deca u tom gradu neće krenuti u škole, sve dok ne postoje uslovi za nedeljno testiranje svakog đaka na virus.
Oni koji su protiv ograničenja i ozbiljnih restrikcija, sve glasnije postavljaju pitanja da li je zatvaranje zemlje na početku pandemije bilo neophodno, ili se manje rigoroznim, ali strateški boljim, merama moglo smanjiti širenje zaraze.
Ekonomske posledice pandemijske izolacije praktično još uopšte mismo ni osetili. Stotine hiljada kompanija se više nikada neće vratiti na posao, generacije svršenih studenata neće imati uhlebljenje, broj poslova na kojima će raditi stariji od 50 godina biće drastično smanjen, bogati će postati bogatiji, siromašni siromašniji, srednja klasa će nastaviti da nestaje.
Istina je, niko nema ni magičnu reč ni čarobni štapić za idealno rešenje, kojim bi se postigao delikatan balans za pametan i bezbedan prekid izolacije. Uvek će biti onih koji su za ili protiv odluka i postupaka organa vlasti, vlasnika privatnih firmi, zakonodavaca. Ali, ne smemo zaboraviti da je u srži svakog života rizik, bez koga nema ni hoda, ni trčanja, ni vožnje, ni napretka, ali rizik uz odgovorno ponašanje, koje podrazumeva i snošenje posledica. Nikada ništa veliko nije postignuto bez velike opasnosti. Sreća je na strani onih koji se usuđuju. Ako ne reskiraš ništa, u stvari, reskiraš sve. Sokrat je rekao – “Postoji samo jedno dobro – znanje, i samo jedno zlo – neznanje. Mi smo sada uhvaćeni u procepu između znanja i neznanja, i tu čvrsto stojimo, podložni za manipulacije svih vrsta i intenziteta, jer nam nije jasno da li je gora pandemija ili su opasniji oni koji pokušavaju da je suzbiju.
Zastave su ovog vikenda na pola koplja, u spomen na žrtve ratova i pandemije, tokom koje je umrlo skoro 100.000. Naslovna strana Njujork Tajmsa danas ima čitulju za 1000 žrtava pandemije, pod motom: “Oni nisu samo imena na listi. Oni su mi”. I danas, i sutra kada ce nam biti kako nam bude.
Mila Filipović, Čikago
