УЖИЧКА ПУБЛИКА ВИДЕЛА ПРЕДСТАВУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ИЗ САРАЈЕВА “ДИВЉЕ МЕСО“
Публика је могла да види необично позориште, врло модерно и тему која мучи све нас. Цео овај регион. Текст ове представе настао је пре више од 30 година и он је у центру вечерашње представе. Радња је смештена у Скопљу и пред Други светски рат. Али оно из тог текста је испричано све у овом комаду. Некако другачије, потпуно модерно, ново. У овој глумачкој екипи је неки спој искуства и младости, као и редитељске посебности Дина Мустафића. Како је било играти на овакав начин и текст, за који су сигурно знали, и изнети на управо овакав савремен и модеран начин одговара глумац Јосип Пејаковић:
– Ја сам и раније неколико пута одговарао на то питање. Не знам да ли сам у предности или ми је то недостатак што познајем ту представу. Гледао сам је. Али ово није препотенција, него искуство које носимо. Наша представа је подобнија за тај тест, јер они су ту представу играли, дакле, без рата. Играли су је да ти странци, који нису могли носа промолити у Југославију, јер им то није било дозвољено, а поготово да они нешто диригују и наређују. То је, дакле, та врста актуелности времена који ми данас живимо. Ми смо богатији за једно огромно искуство ратова на овим просторима. Непотребних, крвавих и ова представа је наслоњена на тај темељ. Зато она оставља утисак модерности. Већ смо играли доста представа у региону и она не оставља публику равнодушном. Данас живимо живот ове представе. На жалост. Велика представа, огромна, огроман текст. Режија Слободана Унковског није живјела са тим временом. Она је живјела у времену савремености, играња стрипа и свега онога, али садржајно не.
На исто питање одговорио је и други познати глумац на простору целе Југославије, такође учесник ове представе, Зијах Соколовић:
– Мислим да смо сви заједно успели да направимо представу из простог разлога што смо долазили из једне реалности, покушавајући да ту реалност ставимо у облик позоришне представе и пут умјетности, па да та реалност из које смо долазили, били на пробама и правили представу, добије неку другу демензију, а та нека друга димензија коју смо жељели, а то је да не играмо карактере, него ситуацију, да ситуација повуче читаву ту причу. Ми који се данас налазимо, нама ситуација одређује живот и наше размишљање и емоције. По томе је представа значајна и вечерас се захваљујем и колегама на дисциплини у представи зато што, када играте нешто што је тако емотивно, а не само зато што је блиско реалности у којој живимо, него и у илузији, да се не повучемо у игри. Да не играмо карактере, него ситуацију, која је таква каква јесте. И ово је вечерас био судар један, по мени. И сваки пут када играмо, и вечерас, један судар, да не знам да ли је више публика ишла у представу или ми ушли у реалност. Тако да смо се негде нашли. Око десетог реда.
На питање како је дошло до реализације овог текста у представу одговара глумац Ермин Сијамија који је глумио Симона:
– Када сам дошао на функцију умјетничког директора драме Народног позоришта у Сарајеву, хтео сам да поставим тај текст, јер мислим да је јако значајан да се игра на сцени Народног позоришта у Сарајеву. Предлагао сам многим режисерима. Сви су говорили „текст је добар, али немој да га радим ја“. Нешто су имали проблем са њим. Чак и Дино Мустафић. Пет пута сам га молио да радимо тај текст. Пет година. Моменат кад смо одлучили да га радимо, био је сасвим случајан. Требали смо да радимо нешто друго. По плану је био неки други текст који нисмо добили на време и можда је било два сата ујутру када ме је Дино назвао и рекао: „Знаш шта? Када све саберем и одузмем, погледам где и како живимо, сад је време само за један текст“. Ја сам размишљао шта ће човек рећи и онда ми је рекао „Сећаш ли се шта си ми говорио пет пута? Дивље месо.“ Тако да је Дино највећи „кривац“ за избор овог текста и некако мислим да је стварно погодио моменат када треба да се урадио овај текст. И оно што ми је јако драго у том моменту било, и као глумцу и као, у том моменту, уметничком директору, што се одлучио, а за шта је имао моју подршку, да скупи ту једну генерацију босанскохерцеговачких глумаца који нису стали на сцену па сигурно 20-25 година заједно. Када ми је рекао податак да у том моменту, до тог дана Зијах Соколовић није играо 25 година на сцени Народног позоришта, да не знам колико година Весна, Зијах, Цоња и Бранко нису играли, био сам шокиран, али и пресретан што ће играти они заједно, а што ћемо и ми млађе колеге нешто од њих научити, играти са њима и бити дио историје БиХ театра.
Утисци су јаки, несређени, али оно што је нека нит и оно што ја проналазим као неки мој утисак, јесте да овај комад комуницира са тим неким старим вредностима које нестају, да долазе неке нове вредности, које називамо европским, али у представи се види да су те неке друге, европске, вредности под сумњом. Да ли се овај комад и евроскептицизам у идеји прилагођавања и усвајања европских вредности? На ово питање одговорио је Јосип Пејаковић:
– Па, пошто сам ја тумач улоге која највише доводи у питање европске вредности, то ми и није било тешко играти, јер је то и мој приватни став. Ми смо сваки дан сведоци сусрета са том европском багателом. Интелектуалном, моралном и сваком другом. Ми, који смо чувари нашег идентитета, па макар он био и наопаки, погрдан, примитиван, необразован, врло брзо видимо, попут животиња, да њихове намере на овим просторима нису такве каквим их они представљају. И није тешко било рећи оно што сам изрекао на њихов рачун, јер то мишљење деле сви на улицама. Једино то мишљење не деле политичари, а нису искрену. Лажу. Немамо потребе да идемо тамо, јер Европа ће се распасти пре него што ми уђемо у њу. И друго, нема потреба да ми идемо у њу, јер ми смо ту. Ми смо до те Европе и да је било среће јуначке у неким превирањима, пре овог последњег непотребног рата, ми би смо били фаворити у свим европским тендецијама. Имали смо театре који су били равноправни са енглеским театрима, а могу слободно рећи, ја сам дио те генерације, да смо имали потпуно исте глумце као у Британији. Немојте сада да набрајам који су то глумци. Ја говорим, наравно, о „медицини“ у коју се ја разумијем. Нећу причати о томе шта је значио „Унион инвест“, „Енерго инвест“, „Југо турбина“ или било шта друго. То ћемо да заборавимо. Али када је у питању умјетност, сваки умјетник би се требао замислити, који заговара улазак у Европу, када ми и у овим околностима састављамо крај са крајем. Ево видите. Ово је представа која је забремеде и у Европи. Дакле ми то можемо направити. Са никаквим парама.
Задатак уметности је да прикаже проблем и предложи решење. Виђен је један универзалан проблем, а решење би требало да се нађе. По вашем приватном, али и уметничком мишљењу, шта би било решење овог проблема који нам је изнет са сцене. На ово питање одговорио је Зијах Соколовић:
– Мислим да је Горан Стефановски у овом тексту и лику кога сам одиграо, тако како сам га одиграо, рекао у ствари критику нашем друштву. Живите кретенизовани, хипнотисани, имате уши и очи и ни мало их не користите. Ништа не видите, не чујете. То је решење представе. Значи почните да живите свој живот. И Дивљи Запад и било који „запад“ има дивље месо. И овај лик кога играм има „дивљи месо“ и онај када скине чарапе има „дивље месо“. И он има неку своју патологику. Али на средину која се не развија, не рамишља, нема основне елементе цивилизације, него само о прошлости. Она не може да се развија. И мени је јако тешко када видим толико неразвијених људи у свему томе. Који живе у апсолутној патологији. И текст који је Горан написао, дангубите по кафанама, кладионицама… Прођите по граду и видите колико кладионица има. Чекајте неко откровење, чудо. Живите неки малограђански сан и чекате када ће да почне живот, а живот већ прошао. Мислим да је то нека порука која долази из контре, ако могу рећи из уста лика који ја говорим. У томе је читава прича. Можемо говорити о нашем дивљем месу данима и годинама, али ако га се не одрекнемо у временима у којима живимо, ми ћемо стално бити у прошлости. И биће вас страх од свега. И када буде топла вода, ми ћемо се шокирати што је топла. О томе вам говорим. Решење је отворите очи и живите нормално. Па у Европу, у Европу, такву каква јесте. Он је стар и има много година, па ко ће га чуват тамо, али ови млади људи морају имати опцију комуникације. У томе је живот, односно провод и уживање. У томе је лепота Горановог текста и зато је тако актуелан и јак. И стално се гледамо кроз ручицу прошлости. Не може тако.
На крају је реч добио и вршилац дужности директора драме Народног позоришта из Сарајева Мирвад Курић:
– У Загребу су мало „жешће“ прихватили представу у односу на Сарајево, јер они већ осећају добрано тај живот. На нама је да ли ће сваки од нас појединачно да одлучује о својој судбини или не. Ја сам са пријатељицом у Загребу разговарао. Она каже: „Мој власник фирме је Њемац. Међутим, постоји једна разлика. Ја немам редовну плату као у Њемачкој, нисам научила да једем минхенске кобасице, али је он научио да не даје мени плату на време у Загребу и научио је да једе штрудлу. Он се прилагодио нама, а нисмо ми европским вредностима. Једноставно некада се морате погледати у огледало, у очи, умити се, средити и озбиљно схватити неке ствари.
Оцена публике за ову представу је 4,03.
Милан Ђокић
