UŽIČKA PUBLIKA VIDELA PREDSTAVU NARODNOG POZORIŠTA IZ SARAJEVA “DIVLJE MESO“
Publika je mogla da vidi neobično pozorište, vrlo moderno i temu koja muči sve nas. Ceo ovaj region. Tekst ove predstave nastao je pre više od 30 godina i on je u centru večerašnje predstave. Radnja je smeštena u Skoplju i pred Drugi svetski rat. Ali ono iz tog teksta je ispričano sve u ovom komadu. Nekako drugačije, potpuno moderno, novo. U ovoj glumačkoj ekipi je neki spoj iskustva i mladosti, kao i rediteljske posebnosti Dina Mustafića. Kako je bilo igrati na ovakav način i tekst, za koji su sigurno znali, i izneti na upravo ovakav savremen i moderan način odgovara glumac Josip Pejaković:
– Ja sam i ranije nekoliko puta odgovarao na to pitanje. Ne znam da li sam u prednosti ili mi je to nedostatak što poznajem tu predstavu. Gledao sam je. Ali ovo nije prepotencija, nego iskustvo koje nosimo. Naša predstava je podobnija za taj test, jer oni su tu predstavu igrali, dakle, bez rata. Igrali su je da ti stranci, koji nisu mogli nosa promoliti u Jugoslaviju, jer im to nije bilo dozvoljeno, a pogotovo da oni nešto diriguju i naređuju. To je, dakle, ta vrsta aktuelnosti vremena koji mi danas živimo. Mi smo bogatiji za jedno ogromno iskustvo ratova na ovim prostorima. Nepotrebnih, krvavih i ova predstava je naslonjena na taj temelj. Zato ona ostavlja utisak modernosti. Već smo igrali dosta predstava u regionu i ona ne ostavlja publiku ravnodušnom. Danas živimo život ove predstave. Na žalost. Velika predstava, ogromna, ogroman tekst. Režija Slobodana Unkovskog nije živjela sa tim vremenom. Ona je živjela u vremenu savremenosti, igranja stripa i svega onoga, ali sadržajno ne.
Na isto pitanje odgovorio je i drugi poznati glumac na prostoru cele Jugoslavije, takođe učesnik ove predstave, Zijah Sokolović:
– Mislim da smo svi zajedno uspeli da napravimo predstavu iz prostog razloga što smo dolazili iz jedne realnosti, pokušavajući da tu realnost stavimo u oblik pozorišne predstave i put umjetnosti, pa da ta realnost iz koje smo dolazili, bili na probama i pravili predstavu, dobije neku drugu demenziju, a ta neka druga dimenzija koju smo željeli, a to je da ne igramo karaktere, nego situaciju, da situacija povuče čitavu tu priču. Mi koji se danas nalazimo, nama situacija određuje život i naše razmišljanje i emocije. Po tome je predstava značajna i večeras se zahvaljujem i kolegama na disciplini u predstavi zato što, kada igrate nešto što je tako emotivno, a ne samo zato što je blisko realnosti u kojoj živimo, nego i u iluziji, da se ne povučemo u igri. Da ne igramo karaktere, nego situaciju, koja je takva kakva jeste. I ovo je večeras bio sudar jedan, po meni. I svaki put kada igramo, i večeras, jedan sudar, da ne znam da li je više publika išla u predstavu ili mi ušli u realnost. Tako da smo se negde našli. Oko desetog reda.
Na pitanje kako je došlo do realizacije ovog teksta u predstavu odgovara glumac Ermin Sijamija koji je glumio Simona:
– Kada sam došao na funkciju umjetničkog direktora drame Narodnog pozorišta u Sarajevu, hteo sam da postavim taj tekst, jer mislim da je jako značajan da se igra na sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu. Predlagao sam mnogim režiserima. Svi su govorili „tekst je dobar, ali nemoj da ga radim ja“. Nešto su imali problem sa njim. Čak i Dino Mustafić. Pet puta sam ga molio da radimo taj tekst. Pet godina. Momenat kad smo odlučili da ga radimo, bio je sasvim slučajan. Trebali smo da radimo nešto drugo. Po planu je bio neki drugi tekst koji nismo dobili na vreme i možda je bilo dva sata ujutru kada me je Dino nazvao i rekao: „Znaš šta? Kada sve saberem i oduzmem, pogledam gde i kako živimo, sad je vreme samo za jedan tekst“. Ja sam razmišljao šta će čovek reći i onda mi je rekao „Sećaš li se šta si mi govorio pet puta? Divlje meso.“ Tako da je Dino najveći „krivac“ za izbor ovog teksta i nekako mislim da je stvarno pogodio momenat kada treba da se uradio ovaj tekst. I ono što mi je jako drago u tom momentu bilo, i kao glumcu i kao, u tom momentu, umetničkom direktoru, što se odlučio, a za šta je imao moju podršku, da skupi tu jednu generaciju bosanskohercegovačkih glumaca koji nisu stali na scenu pa sigurno 20-25 godina zajedno. Kada mi je rekao podatak da u tom momentu, do tog dana Zijah Sokolović nije igrao 25 godina na sceni Narodnog pozorišta, da ne znam koliko godina Vesna, Zijah, Conja i Branko nisu igrali, bio sam šokiran, ali i presretan što će igrati oni zajedno, a što ćemo i mi mlađe kolege nešto od njih naučiti, igrati sa njima i biti dio istorije BiH teatra.
Utisci su jaki, nesređeni, ali ono što je neka nit i ono što ja pronalazim kao neki moj utisak, jeste da ovaj komad komunicira sa tim nekim starim vrednostima koje nestaju, da dolaze neke nove vrednosti, koje nazivamo evropskim, ali u predstavi se vidi da su te neke druge, evropske, vrednosti pod sumnjom. Da li se ovaj komad i evroskepticizam u ideji prilagođavanja i usvajanja evropskih vrednosti? Na ovo pitanje odgovorio je Josip Pejaković:
– Pa, pošto sam ja tumač uloge koja najviše dovodi u pitanje evropske vrednosti, to mi i nije bilo teško igrati, jer je to i moj privatni stav. Mi smo svaki dan svedoci susreta sa tom evropskom bagatelom. Intelektualnom, moralnom i svakom drugom. Mi, koji smo čuvari našeg identiteta, pa makar on bio i naopaki, pogrdan, primitivan, neobrazovan, vrlo brzo vidimo, poput životinja, da njihove namere na ovim prostorima nisu takve kakvim ih oni predstavljaju. I nije teško bilo reći ono što sam izrekao na njihov račun, jer to mišljenje dele svi na ulicama. Jedino to mišljenje ne dele političari, a nisu iskrenu. Lažu. Nemamo potrebe da idemo tamo, jer Evropa će se raspasti pre nego što mi uđemo u nju. I drugo, nema potreba da mi idemo u nju, jer mi smo tu. Mi smo do te Evrope i da je bilo sreće junačke u nekim previranjima, pre ovog poslednjeg nepotrebnog rata, mi bi smo bili favoriti u svim evropskim tendecijama. Imali smo teatre koji su bili ravnopravni sa engleskim teatrima, a mogu slobodno reći, ja sam dio te generacije, da smo imali potpuno iste glumce kao u Britaniji. Nemojte sada da nabrajam koji su to glumci. Ja govorim, naravno, o „medicini“ u koju se ja razumijem. Neću pričati o tome šta je značio „Union invest“, „Energo invest“, „Jugo turbina“ ili bilo šta drugo. To ćemo da zaboravimo. Ali kada je u pitanju umjetnost, svaki umjetnik bi se trebao zamisliti, koji zagovara ulazak u Evropu, kada mi i u ovim okolnostima sastavljamo kraj sa krajem. Evo vidite. Ovo je predstava koja je zabremede i u Evropi. Dakle mi to možemo napraviti. Sa nikakvim parama.
Zadatak umetnosti je da prikaže problem i predloži rešenje. Viđen je jedan univerzalan problem, a rešenje bi trebalo da se nađe. Po vašem privatnom, ali i umetničkom mišljenju, šta bi bilo rešenje ovog problema koji nam je iznet sa scene. Na ovo pitanje odgovorio je Zijah Sokolović:
– Mislim da je Goran Stefanovski u ovom tekstu i liku koga sam odigrao, tako kako sam ga odigrao, rekao u stvari kritiku našem društvu. Živite kretenizovani, hipnotisani, imate uši i oči i ni malo ih ne koristite. Ništa ne vidite, ne čujete. To je rešenje predstave. Znači počnite da živite svoj život. I Divlji Zapad i bilo koji „zapad“ ima divlje meso. I ovaj lik koga igram ima „divlji meso“ i onaj kada skine čarape ima „divlje meso“. I on ima neku svoju patologiku. Ali na sredinu koja se ne razvija, ne ramišlja, nema osnovne elemente civilizacije, nego samo o prošlosti. Ona ne može da se razvija. I meni je jako teško kada vidim toliko nerazvijenih ljudi u svemu tome. Koji žive u apsolutnoj patologiji. I tekst koji je Goran napisao, dangubite po kafanama, kladionicama… Prođite po gradu i vidite koliko kladionica ima. Čekajte neko otkrovenje, čudo. Živite neki malograđanski san i čekate kada će da počne život, a život već prošao. Mislim da je to neka poruka koja dolazi iz kontre, ako mogu reći iz usta lika koji ja govorim. U tome je čitava priča. Možemo govoriti o našem divljem mesu danima i godinama, ali ako ga se ne odreknemo u vremenima u kojima živimo, mi ćemo stalno biti u prošlosti. I biće vas strah od svega. I kada bude topla voda, mi ćemo se šokirati što je topla. O tome vam govorim. Rešenje je otvorite oči i živite normalno. Pa u Evropu, u Evropu, takvu kakva jeste. On je star i ima mnogo godina, pa ko će ga čuvat tamo, ali ovi mladi ljudi moraju imati opciju komunikacije. U tome je život, odnosno provod i uživanje. U tome je lepota Goranovog teksta i zato je tako aktuelan i jak. I stalno se gledamo kroz ručicu prošlosti. Ne može tako.
Na kraju je reč dobio i vršilac dužnosti direktora drame Narodnog pozorišta iz Sarajeva Mirvad Kurić:
– U Zagrebu su malo „žešće“ prihvatili predstavu u odnosu na Sarajevo, jer oni već osećaju dobrano taj život. Na nama je da li će svaki od nas pojedinačno da odlučuje o svojoj sudbini ili ne. Ja sam sa prijateljicom u Zagrebu razgovarao. Ona kaže: „Moj vlasnik firme je Njemac. Međutim, postoji jedna razlika. Ja nemam redovnu platu kao u Njemačkoj, nisam naučila da jedem minhenske kobasice, ali je on naučio da ne daje meni platu na vreme u Zagrebu i naučio je da jede štrudlu. On se prilagodio nama, a nismo mi evropskim vrednostima. Jednostavno nekada se morate pogledati u ogledalo, u oči, umiti se, srediti i ozbiljno shvatiti neke stvari.
Ocena publike za ovu predstavu je 4,03.
Milan Đokić
