ДР МИРОСЛАВ СТАНОЈЕВИЋ, НАЧЕЛНИК ХИРУРГИЈЕ
Др Мирослав Станојевић, начелник службе за хируршке болести у Општој болници Ужице и шеф одсека ендокрине хирургије, добитник је признања Ужице за јавни ангажман.
Породица Станојевић се са југа Србије доселила у Ужице када је Мирослав имао три године. У Ужицу је провео комплетно детињство, основну и средњу школу је завршио у Ужицу, а Медицински факултет у Београду. Још у основној школи је показао изузетно знање и био је носилац „Вукове дипломе“ и ђак генерације. И гимназију је завршио као одличан ђак. Поред учења, данас успешни доктор, имао је велику љубав према музици. За гимназијске дане вежу га лепе успомене.
После Другог светског рата у Гимназији је кратко постојао оркестар. Мирослав је у своје гимназијско време знао да свира гитару и постао је један од оснивача новог гимназијског оркестра.
– Ту идеју сам спровео заједно са професором Кораћем, који је предавао историју. Знао сам да ће да помогне, јер су његов брат и он били музичари. Нас двојица смо заједно ишли код директора и молила га да нам помогне да направимо нови оркестар. Онда је направљена акција у гимназији, скупљао се новац од ђака, и од тог новца купљени су неки инструменти. Имали смо нешто и својих инструмената, али су недостајали бубњеви и разглас. Сећам се добро да је то што нам је недостајло купљено у Италији. Било је пуно састанака тадашње Омладинске организације и пролазило је време. Када смо почели да свирамо, свирали смо практично у завршној години гимназије, а четврти разред је трајао зантно краће од осталих разреда. И тако смо кратко време свирали у гиманзијској свечаној сали. После нас су наставили други – сећа се др Станојевић.
Одласком у Београд на факултет 1976. године, наставио је да свира и на првој години у КУД „Мика Митровић Јарац“. Након тога престао је активно да се бави музиком. Факултет је завршио у року, а као студент био је веома активан и са пуно амбиција.
– Учествовао сам у многим студентским радовима у оквиру појединих испита. У оквиру социјалне медицине, са групом студената и ментором, нашом професорком Симић, проучавали смо како стари живе и раде у Београду. За тај рад смо добили Октобарску награду Београда – рекао је др Станојевић.
Након завршеног факултета лекарски стаж је завршавао у разним службама Здравственог центра, а након тога почео је да ради у Служби хирургије Опште болнице. Када је стекао услове, тадашњи Раднички савет му је 1984. године одобрио специјализацију, коју је завршио 1988. године у Београду.
Стечено знање, али и искуство, делио је са млађим колегама.
– Поента нашег рада је да лечимо, да помажемо здрављу наших људи. Један део је стручно знање, јер без знања нема оперисања. Ми не сечемо, како многи кажу, ми лечимо оперисањем. Други део, који је неопходан, јесте занатски, јер човек мора да научи шта и како да уради. Тај део је веома битан да се преноси колегама. Недозвољиво је да знање које стекнете задржите само за себе. И мени су старије колеге помагале, преносиле своје искуство, како да се понашам ако наиђем на проблем и давали су ми много других корисних савета. Онда сам и ја као специјалиста преносио знање млађима. Имао сам срећу да врло брзо добијем младог специјализанта, који је сад наш хирург и практично сам од њега направио хирурга. Још читав низ колега, сви млађи доктори, мање или више су учили од мене. Четворо или петоро су сто посто моји ђаци. Дакле, потребно је да се преноси искуство и да се унапређује знање – рекао је наш саговорник.
Жељан знања др Станојевић се непрекидно усавршавао. Врло често је одлазио у Клинички центар или неку другу установу у Србији и био по 15 до 20 дана, где је учио нове технике операција, које су се тек уводиле.
– Човек никада не сме да остане на ономе што је научио, већ стално мора да се усаврашава. Сада имам 60 година и сматрам човек док год ради мора да се усавршава. Многи доктори, који су познати, оперишу и са 70 година, па и касније, јер раде квалитетно. Зато сам ишао и идем на многобројне семинаре, конгресе, одлазио на усавршавања у друге установе. По одлуци Управног одбора 1996. године био сам у Америци на усаврашавању лапароскопске хирургије. Био сам и у Сремској Каменици, у Београду и на другим местима. Тако је доведена лапароскопија код нас – рекао је др Станојевић.
Др Станојевић је много допринео развоју хирургије у овом граду.
– Развио сам све савремене принципе дигестивне хирургије још деведесетих година прошлог века. Тада је био преломни тренутак, јер су у наш Клинички центар у Београду стигла светска сазнања, а ја сам тамо био врло често и имао прилику да видим и научим, и донесем овде. Од тих година, могу да кажем, да наша дигестивна хирургија ради на много вишем нивоу. Читав низ лекара се накнaдно усавршавао. Дигестивна хирургија је око 80 посто дела посла који радим. Под тим подразумевам операције на желуцу, на панкреасу, дебелом и танком цреву, па и на јетри, једино не радимо трансплатације и не радимо велике операције на једњаку – каже др Мирослав.
Упоредо се максимално ангажовао како би се у ужичкој болници развила и ендокрина хирургија.
– Она је сада равноправна са још неколико места у држави где се ради на највишем нивоу. Превасходно највише операција је на штитастој жлезди, али и другим жлездама са унутрашњим лучењем.
Поред свега тога, др Станојевић је као развојни део дигестивне хирургије донео и лапароскопску хирургију.
– Да би се она развила, неопходан је истрајан рад на развоју кадрова. Ту смо од старта, од 2000. године, учествовали мој колега др Миљко Пејић и ја. Заједно смо желели да се то развије и развијало се. Ишли смо у два правца. Први је да се кадрови обучавају, а други део је био да се набави опрема. Здравствени центар је то купио. Полако смо, уз помоћ консултаната, попут суботичког хирурга Маркова, развијали лапароскопију. То је била метода о којој се и у Србији мало знало. Сећам се да је први састанак био у Пожаревцу 1997. године, када су старије колеге почеле многе активности на усавршавању – каже Станојевић и додао је да је до сада ужичка хириругија урадила преко 5.000 лапароскопских операција.
Др Мирослав Станојевић је након октобарских промена, 2001. године, именован за директора Здравственог центра.
– После 5. октобра друштво је деловало да ће почети да се мења. Међутим, објективно, била су тешка времена. Као директор, затекао сам једну веома тешку ситуацију за пословање. И онда сам, пошто сам таква особа и не могу ништа да радим ако није сређено стање, почео прво да то сређујем и пословање је почело да бива стабилније. Али неке ствари у смислу финансирања нису биле могуће, јер држава није могла да одговори захтевима. Био сам млад човек, који је волео да напредује. Замишљао сам да створим светску болницу, да максимално развијем хирургију. Те идеје сам желео да спроводим. У том тренутку први циљ ми је био да хиљаду квадрата у новој болничкој згради, која су ранија руководства направила (нова зграда болнице усељена је 1988. године), приведем намени. Ту су била предвиђена два нивоа од хиљаду квадрата за операциони блок, који није био пуштен у функцију – каже др Станојевић.
Тада је операциони блок био у старијој згради, изнад данашње рехабилитације. Биле су три операционе сале и ту се обављао операциони програм у болници, уз додатак једне оепрационе сале у породилишту, где су се првенствено радили царски резови и једне операционе сале на ушном одељењу, где су се радиле операције крајника и друге операције из специјалности ушних доктора.
– То је све било скучено, јако неусловно, јако лоше. Ту се темепратура кретала од минус 40 зими, до плус 40 лети. То је било јако неусловно и за пацијенте и за наш рад. Колеге су се прале хладном водом. Добро сам знао све о операционом блоку, јер пре него што сам постао директор, био сам начелник операционог блока те деведесет и неке године. Мико Поповић, тадашњи директор ЗЦ, поставио ме је за начелника. Успео сам на неки начин да тај део ренорвирам – сећа се наш саговорник.
Са директорске функције знао је да ће лакше испунити један од својих циљева, а то је отварање новог операционог блока.
– Много сам размишљао како би то могло да се то оствари. Нашао сам пут и ту моју идеју сам пренео другим људима, који се на неки начин политички питају у овом граду. Помогли су ми, као и моја екипа менаџмента ЗЦ. Сви смо контактирали и комуницирали међу собом и дошло је време, односно сазрело је да се направи догађај који смо назвали „Рез за живот“. То је била донаторска конференција за стављање у функцију операционог блока ужичке болнице. То је било 26. априла 2002. године у Народном позоришту. Сва највећа предузећа у граду стала уз то, као и Влада Републике Србије, Народна скупштина на челу са Ужичанком Наташом Мићић, затим Савезна влада је помогла, јер је тада била још држава Србија и Црна Гора. У позоришту су били представници ових влада, Горан Свилановић, који је био министар иностраних послова, ту је био савезни секретар за здравство, затим министар Божидар Ђелић, задужен за финансије у републици Србије, као и комплентно руководство општине и посланици из Ужица. Ипак, уз сво поштовање свих, највећу заслугу дао бих онима који су својим новцем помогли. Тада је прикупљено милион и по евра и средства су уложена у климатизацију операционог блока и свега другог што је потребно. Ужичко предузеће „Јединство“ је радило све те радове. Део средстава у тој акцији је био у уметничким сликама. Дониране су 24 уметничке слике, које су потом биле изложене на аукцијској продаји у „Чиготи“, а промотер те аукције је био Радомир Антић, наш славни тренер. Све слике смо продали и сав је новац уложен у операциони блок. Крајем 2002. године свечано је пуштен у рад операциони блок и, што је најбитније, почео је да ради. Поприлично сам убеђен да је тада био најбоље професионално опремљен операциони блок на Балкану. Имао је осам операционих сала и ту се данас раде операције. Ради се око 6.000 операција годишње, а капацитет је око 10.000 операција, али то зависи од многих других ствари, као и од кадрова – рекао је др Станојевић.
Упоредо са дигестивном и ендокрином хирургијом, развијала се и друга хирургија до највиших могућих нивоа. Развијала се и васкуларна хирургија, која је дошла до сличног нивоа као и дигестивна, а и пластична хирургија је постигла завидан ниво. Развијена је и хирургија онкологије, првенствено за дојку, имамо и неурохирурга, а у последње време развија се и кардио хирургија.
– Ако хоћемо да се се тај ниво одржи и даље развија, онда морамо да обнављамо кадар, јер људи старе и одлазе у пензију. Тренутно је све у реду, али за пар година, ако не будемо имали млађег кадра и обучили људе да наставе ово што ми радимо, бићемо у проблему. Сада је постала критична пластична хирургија. Имали смо два доктора пластичне хирургије, а то су докторка Жунић и докторка Шијак. Др Шијак је напустила болницу и приватник је у Пожеги. Докторка Жунић је пред пензијом – упозорио је начелник ужичке хирургије.
Након одласка са функције директора, др Станојевић је пет година био начелник у операционом блоку, а у међувремену начелник и операционог блока и хирургије. Од 2015. године је начелник Службе хирургије.
Др Станојевић је објавио више радова као аутор и коаутор из области хирургије. Своје искуство, радећи и по пет до шест операција дневно, као и дуговременске и захтевне операције, било би штета да није пренео у тим стручним часописима. Извршио је преко 10.000 операција. Имао је шта да презентује на конгресима.
– Ипак, објављивање тих мојих радова је можда најмањи део у коме сам дао себе, јер у медицини, колико год да радиш, а да то не објавиш, као да ниси ни радио. Ми нисмо клиничка установа, тако да не постоји навика презентовања својих радова, која је обавезна на клиничким установама. Ја сам успео доста тога да урадим, али требало је много више, јер је иза мене преко 2.500 операција на штитастим жлездама, преко 2.500 лапароскопских операција и хиљаде других операција. То су велике бројке. У све то може да се верује или не верује, али објављивање у часописима и преко интернета на стручним сајтовима, што је доступно широј стручној јавности, потврда је вашег рада. Доста тога сам урадио и објавио, али много већи део нисам. Моја порука млађим колегама је да и то раде, упоредо са операцијама – поручио је наш саговорник.
На питање зашто он није отишао у иностранство, као неке његове колеге, каже:
– Одлажење у иностранство је типично одлажење трбухом за крухом. Нико није отишао што баш воли да оде и што воли тамо неке земље. Одлазили су људи првенствено да нађу боље услове за себе и своју породицу, првенствено због финансијског дела и сређеног живота. Ја сам имао ту идеју и могућности пре многих других, још деведесетих година. Од лондонске амбасаде Новог Зеланда добио сам имиграционе папире и само је требало да их попуним за мене и породицу. Али, деца су ми била мала, супруга није имала посао. Требало је да одем у неку нову средину са новим језиком, којим поприлично добро владам, али човек не може да тврди да баш добро зна, док не оде тамо, јер мора да има период прилагођавања и учења и да се докажем да вредим. За неког тамо у Аустралији или у Новом Зеланду не постојимо, колико год да смо овде цењени и успешни. Није ми било једноставно да излажем породицу томе. А онда прође време, био сам директор и поверовао сам да ће нам преокрет 2000. године донети бољи живот и боље друштво, али на жалост, и они уз које сам ја пошао нису то одрадили. Али, то је сада нека друга политичка тема. При том, није ми се напуштао свој град, свој народ, веровао сам да ми је боље међу својима. И ево прође неко време, гледао сам да децу изведем на пут. Моја ћерка завршава Медицински факултет, син ми је апсолвент – сумирао је др Станојевић.
На крају се др Мирослав Станојевић захвалио „Ужичкој недељи“ за признање које је добио, како каже, „ипак се неко сетио“.
– У нашем друштву ретко ко доживи да му се ишта призна или да добије захвалност или похвалу за рад. Тешко је добити признање за нешто што сте урадили. Нажалост, у таквом времену живимо, па, у складу са тим, вредно је када вас се неко уопште сети, ако не у оно време када стварате, може и касније, свако признање има своју тежину. Наравно, увек остаје питање, колико признања доносе уопште неку промену у друштву, колико се код нас све то цени. Захваљујем што ме се неко сетио и што је „Ужичка недеља“ тако нешто испоштовала. Можда је то, са осмехом могу да кажем, могло и раније да стигне, али добро. Ваша акција “Ужичанин године“ има ту неку тежину и добра је. У жирију су били врло квалитетни људи, изузетни у својој области и када таква екипа људи изабере неког, ипак је то за понос – рекао је др Мирослав Станојевић.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 959)
