DR MIROSLAV STANOJEVIĆ, NAČELNIK HIRURGIJE
Dr Miroslav Stanojević, načelnik službe za hirurške bolesti u Opštoj bolnici Užice i šef odseka endokrine hirurgije, dobitnik je priznanja Užice za javni angažman.
Porodica Stanojević se sa juga Srbije doselila u Užice kada je Miroslav imao tri godine. U Užicu je proveo kompletno detinjstvo, osnovnu i srednju školu je završio u Užicu, a Medicinski fakultet u Beogradu. Još u osnovnoj školi je pokazao izuzetno znanje i bio je nosilac „Vukove diplome“ i đak generacije. I gimnaziju je završio kao odličan đak. Pored učenja, danas uspešni doktor, imao je veliku ljubav prema muzici. Za gimnazijske dane vežu ga lepe uspomene.
Posle Drugog svetskog rata u Gimnaziji je kratko postojao orkestar. Miroslav je u svoje gimnazijsko vreme znao da svira gitaru i postao je jedan od osnivača novog gimnazijskog orkestra.
– Tu ideju sam sproveo zajedno sa profesorom Koraćem, koji je predavao istoriju. Znao sam da će da pomogne, jer su njegov brat i on bili muzičari. Nas dvojica smo zajedno išli kod direktora i molila ga da nam pomogne da napravimo novi orkestar. Onda je napravljena akcija u gimnaziji, skupljao se novac od đaka, i od tog novca kupljeni su neki instrumenti. Imali smo nešto i svojih instrumenata, ali su nedostajali bubnjevi i razglas. Sećam se dobro da je to što nam je nedostajlo kupljeno u Italiji. Bilo je puno sastanaka tadašnje Omladinske organizacije i prolazilo je vreme. Kada smo počeli da sviramo, svirali smo praktično u završnoj godini gimnazije, a četvrti razred je trajao zantno kraće od ostalih razreda. I tako smo kratko vreme svirali u gimanzijskoj svečanoj sali. Posle nas su nastavili drugi – seća se dr Stanojević.
Odlaskom u Beograd na fakultet 1976. godine, nastavio je da svira i na prvoj godini u KUD „Mika Mitrović Jarac“. Nakon toga prestao je aktivno da se bavi muzikom. Fakultet je završio u roku, a kao student bio je veoma aktivan i sa puno ambicija.
– Učestvovao sam u mnogim studentskim radovima u okviru pojedinih ispita. U okviru socijalne medicine, sa grupom studenata i mentorom, našom profesorkom Simić, proučavali smo kako stari žive i rade u Beogradu. Za taj rad smo dobili Oktobarsku nagradu Beograda – rekao je dr Stanojević.
Nakon završenog fakulteta lekarski staž je završavao u raznim službama Zdravstvenog centra, a nakon toga počeo je da radi u Službi hirurgije Opšte bolnice. Kada je stekao uslove, tadašnji Radnički savet mu je 1984. godine odobrio specijalizaciju, koju je završio 1988. godine u Beogradu.
Stečeno znanje, ali i iskustvo, delio je sa mlađim kolegama.
– Poenta našeg rada je da lečimo, da pomažemo zdravlju naših ljudi. Jedan deo je stručno znanje, jer bez znanja nema operisanja. Mi ne sečemo, kako mnogi kažu, mi lečimo operisanjem. Drugi deo, koji je neophodan, jeste zanatski, jer čovek mora da nauči šta i kako da uradi. Taj deo je veoma bitan da se prenosi kolegama. Nedozvoljivo je da znanje koje steknete zadržite samo za sebe. I meni su starije kolege pomagale, prenosile svoje iskustvo, kako da se ponašam ako naiđem na problem i davali su mi mnogo drugih korisnih saveta. Onda sam i ja kao specijalista prenosio znanje mlađima. Imao sam sreću da vrlo brzo dobijem mladog specijalizanta, koji je sad naš hirurg i praktično sam od njega napravio hirurga. Još čitav niz kolega, svi mlađi doktori, manje ili više su učili od mene. Četvoro ili petoro su sto posto moji đaci. Dakle, potrebno je da se prenosi iskustvo i da se unapređuje znanje – rekao je naš sagovornik.
Željan znanja dr Stanojević se neprekidno usavršavao. Vrlo često je odlazio u Klinički centar ili neku drugu ustanovu u Srbiji i bio po 15 do 20 dana, gde je učio nove tehnike operacija, koje su se tek uvodile.
– Čovek nikada ne sme da ostane na onome što je naučio, već stalno mora da se usavrašava. Sada imam 60 godina i smatram čovek dok god radi mora da se usavršava. Mnogi doktori, koji su poznati, operišu i sa 70 godina, pa i kasnije, jer rade kvalitetno. Zato sam išao i idem na mnogobrojne seminare, kongrese, odlazio na usavršavanja u druge ustanove. Po odluci Upravnog odbora 1996. godine bio sam u Americi na usavrašavanju laparoskopske hirurgije. Bio sam i u Sremskoj Kamenici, u Beogradu i na drugim mestima. Tako je dovedena laparoskopija kod nas – rekao je dr Stanojević.
Dr Stanojević je mnogo doprineo razvoju hirurgije u ovom gradu.
– Razvio sam sve savremene principe digestivne hirurgije još devedesetih godina prošlog veka. Tada je bio prelomni trenutak, jer su u naš Klinički centar u Beogradu stigla svetska saznanja, a ja sam tamo bio vrlo često i imao priliku da vidim i naučim, i donesem ovde. Od tih godina, mogu da kažem, da naša digestivna hirurgija radi na mnogo višem nivou. Čitav niz lekara se naknadno usavršavao. Digestivna hirurgija je oko 80 posto dela posla koji radim. Pod tim podrazumevam operacije na želucu, na pankreasu, debelom i tankom crevu, pa i na jetri, jedino ne radimo transplatacije i ne radimo velike operacije na jednjaku – kaže dr Miroslav.
Uporedo se maksimalno angažovao kako bi se u užičkoj bolnici razvila i endokrina hirurgija.
– Ona je sada ravnopravna sa još nekoliko mesta u državi gde se radi na najvišem nivou. Prevashodno najviše operacija je na štitastoj žlezdi, ali i drugim žlezdama sa unutrašnjim lučenjem.
Pored svega toga, dr Stanojević je kao razvojni deo digestivne hirurgije doneo i laparoskopsku hirurgiju.
– Da bi se ona razvila, neophodan je istrajan rad na razvoju kadrova. Tu smo od starta, od 2000. godine, učestvovali moj kolega dr Miljko Pejić i ja. Zajedno smo želeli da se to razvije i razvijalo se. Išli smo u dva pravca. Prvi je da se kadrovi obučavaju, a drugi deo je bio da se nabavi oprema. Zdravstveni centar je to kupio. Polako smo, uz pomoć konsultanata, poput subotičkog hirurga Markova, razvijali laparoskopiju. To je bila metoda o kojoj se i u Srbiji malo znalo. Sećam se da je prvi sastanak bio u Požarevcu 1997. godine, kada su starije kolege počele mnoge aktivnosti na usavršavanju – kaže Stanojević i dodao je da je do sada užička hirirugija uradila preko 5.000 laparoskopskih operacija.
Dr Miroslav Stanojević je nakon oktobarskih promena, 2001. godine, imenovan za direktora Zdravstvenog centra.
– Posle 5. oktobra društvo je delovalo da će početi da se menja. Međutim, objektivno, bila su teška vremena. Kao direktor, zatekao sam jednu veoma tešku situaciju za poslovanje. I onda sam, pošto sam takva osoba i ne mogu ništa da radim ako nije sređeno stanje, počeo prvo da to sređujem i poslovanje je počelo da biva stabilnije. Ali neke stvari u smislu finansiranja nisu bile moguće, jer država nije mogla da odgovori zahtevima. Bio sam mlad čovek, koji je voleo da napreduje. Zamišljao sam da stvorim svetsku bolnicu, da maksimalno razvijem hirurgiju. Te ideje sam želeo da sprovodim. U tom trenutku prvi cilj mi je bio da hiljadu kvadrata u novoj bolničkoj zgradi, koja su ranija rukovodstva napravila (nova zgrada bolnice useljena je 1988. godine), privedem nameni. Tu su bila predviđena dva nivoa od hiljadu kvadrata za operacioni blok, koji nije bio pušten u funkciju – kaže dr Stanojević.
Tada je operacioni blok bio u starijoj zgradi, iznad današnje rehabilitacije. Bile su tri operacione sale i tu se obavljao operacioni program u bolnici, uz dodatak jedne oepracione sale u porodilištu, gde su se prvenstveno radili carski rezovi i jedne operacione sale na ušnom odeljenju, gde su se radile operacije krajnika i druge operacije iz specijalnosti ušnih doktora.
– To je sve bilo skučeno, jako neuslovno, jako loše. Tu se temepratura kretala od minus 40 zimi, do plus 40 leti. To je bilo jako neuslovno i za pacijente i za naš rad. Kolege su se prale hladnom vodom. Dobro sam znao sve o operacionom bloku, jer pre nego što sam postao direktor, bio sam načelnik operacionog bloka te devedeset i neke godine. Miko Popović, tadašnji direktor ZC, postavio me je za načelnika. Uspeo sam na neki način da taj deo renorviram – seća se naš sagovornik.
Sa direktorske funkcije znao je da će lakše ispuniti jedan od svojih ciljeva, a to je otvaranje novog operacionog bloka.
– Mnogo sam razmišljao kako bi to moglo da se to ostvari. Našao sam put i tu moju ideju sam preneo drugim ljudima, koji se na neki način politički pitaju u ovom gradu. Pomogli su mi, kao i moja ekipa menadžmenta ZC. Svi smo kontaktirali i komunicirali među sobom i došlo je vreme, odnosno sazrelo je da se napravi događaj koji smo nazvali „Rez za život“. To je bila donatorska konferencija za stavljanje u funkciju operacionog bloka užičke bolnice. To je bilo 26. aprila 2002. godine u Narodnom pozorištu. Sva najveća preduzeća u gradu stala uz to, kao i Vlada Republike Srbije, Narodna skupština na čelu sa Užičankom Natašom Mićić, zatim Savezna vlada je pomogla, jer je tada bila još država Srbija i Crna Gora. U pozorištu su bili predstavnici ovih vlada, Goran Svilanović, koji je bio ministar inostranih poslova, tu je bio savezni sekretar za zdravstvo, zatim ministar Božidar Đelić, zadužen za finansije u republici Srbije, kao i komplentno rukovodstvo opštine i poslanici iz Užica. Ipak, uz svo poštovanje svih, najveću zaslugu dao bih onima koji su svojim novcem pomogli. Tada je prikupljeno milion i po evra i sredstva su uložena u klimatizaciju operacionog bloka i svega drugog što je potrebno. Užičko preduzeće „Jedinstvo“ je radilo sve te radove. Deo sredstava u toj akciji je bio u umetničkim slikama. Donirane su 24 umetničke slike, koje su potom bile izložene na aukcijskoj prodaji u „Čigoti“, a promoter te aukcije je bio Radomir Antić, naš slavni trener. Sve slike smo prodali i sav je novac uložen u operacioni blok. Krajem 2002. godine svečano je pušten u rad operacioni blok i, što je najbitnije, počeo je da radi. Poprilično sam ubeđen da je tada bio najbolje profesionalno opremljen operacioni blok na Balkanu. Imao je osam operacionih sala i tu se danas rade operacije. Radi se oko 6.000 operacija godišnje, a kapacitet je oko 10.000 operacija, ali to zavisi od mnogih drugih stvari, kao i od kadrova – rekao je dr Stanojević.
Uporedo sa digestivnom i endokrinom hirurgijom, razvijala se i druga hirurgija do najviših mogućih nivoa. Razvijala se i vaskularna hirurgija, koja je došla do sličnog nivoa kao i digestivna, a i plastična hirurgija je postigla zavidan nivo. Razvijena je i hirurgija onkologije, prvenstveno za dojku, imamo i neurohirurga, a u poslednje vreme razvija se i kardio hirurgija.
– Ako hoćemo da se se taj nivo održi i dalje razvija, onda moramo da obnavljamo kadar, jer ljudi stare i odlaze u penziju. Trenutno je sve u redu, ali za par godina, ako ne budemo imali mlađeg kadra i obučili ljude da nastave ovo što mi radimo, bićemo u problemu. Sada je postala kritična plastična hirurgija. Imali smo dva doktora plastične hirurgije, a to su doktorka Žunić i doktorka Šijak. Dr Šijak je napustila bolnicu i privatnik je u Požegi. Doktorka Žunić je pred penzijom – upozorio je načelnik užičke hirurgije.
Nakon odlaska sa funkcije direktora, dr Stanojević je pet godina bio načelnik u operacionom bloku, a u međuvremenu načelnik i operacionog bloka i hirurgije. Od 2015. godine je načelnik Službe hirurgije.
Dr Stanojević je objavio više radova kao autor i koautor iz oblasti hirurgije. Svoje iskustvo, radeći i po pet do šest operacija dnevno, kao i dugovremenske i zahtevne operacije, bilo bi šteta da nije preneo u tim stručnim časopisima. Izvršio je preko 10.000 operacija. Imao je šta da prezentuje na kongresima.
– Ipak, objavljivanje tih mojih radova je možda najmanji deo u kome sam dao sebe, jer u medicini, koliko god da radiš, a da to ne objaviš, kao da nisi ni radio. Mi nismo klinička ustanova, tako da ne postoji navika prezentovanja svojih radova, koja je obavezna na kliničkim ustanovama. Ja sam uspeo dosta toga da uradim, ali trebalo je mnogo više, jer je iza mene preko 2.500 operacija na štitastim žlezdama, preko 2.500 laparoskopskih operacija i hiljade drugih operacija. To su velike brojke. U sve to može da se veruje ili ne veruje, ali objavljivanje u časopisima i preko interneta na stručnim sajtovima, što je dostupno široj stručnoj javnosti, potvrda je vašeg rada. Dosta toga sam uradio i objavio, ali mnogo veći deo nisam. Moja poruka mlađim kolegama je da i to rade, uporedo sa operacijama – poručio je naš sagovornik.
Na pitanje zašto on nije otišao u inostranstvo, kao neke njegove kolege, kaže:
– Odlaženje u inostranstvo je tipično odlaženje trbuhom za kruhom. Niko nije otišao što baš voli da ode i što voli tamo neke zemlje. Odlazili su ljudi prvenstveno da nađu bolje uslove za sebe i svoju porodicu, prvenstveno zbog finansijskog dela i sređenog života. Ja sam imao tu ideju i mogućnosti pre mnogih drugih, još devedesetih godina. Od londonske ambasade Novog Zelanda dobio sam imigracione papire i samo je trebalo da ih popunim za mene i porodicu. Ali, deca su mi bila mala, supruga nije imala posao. Trebalo je da odem u neku novu sredinu sa novim jezikom, kojim poprilično dobro vladam, ali čovek ne može da tvrdi da baš dobro zna, dok ne ode tamo, jer mora da ima period prilagođavanja i učenja i da se dokažem da vredim. Za nekog tamo u Australiji ili u Novom Zelandu ne postojimo, koliko god da smo ovde cenjeni i uspešni. Nije mi bilo jednostavno da izlažem porodicu tome. A onda prođe vreme, bio sam direktor i poverovao sam da će nam preokret 2000. godine doneti bolji život i bolje društvo, ali na žalost, i oni uz koje sam ja pošao nisu to odradili. Ali, to je sada neka druga politička tema. Pri tom, nije mi se napuštao svoj grad, svoj narod, verovao sam da mi je bolje među svojima. I evo prođe neko vreme, gledao sam da decu izvedem na put. Moja ćerka završava Medicinski fakultet, sin mi je apsolvent – sumirao je dr Stanojević.
Na kraju se dr Miroslav Stanojević zahvalio „Užičkoj nedelji“ za priznanje koje je dobio, kako kaže, „ipak se neko setio“.
– U našem društvu retko ko doživi da mu se išta prizna ili da dobije zahvalnost ili pohvalu za rad. Teško je dobiti priznanje za nešto što ste uradili. Nažalost, u takvom vremenu živimo, pa, u skladu sa tim, vredno je kada vas se neko uopšte seti, ako ne u ono vreme kada stvarate, može i kasnije, svako priznanje ima svoju težinu. Naravno, uvek ostaje pitanje, koliko priznanja donose uopšte neku promenu u društvu, koliko se kod nas sve to ceni. Zahvaljujem što me se neko setio i što je „Užička nedelja“ tako nešto ispoštovala. Možda je to, sa osmehom mogu da kažem, moglo i ranije da stigne, ali dobro. Vaša akcija “Užičanin godine“ ima tu neku težinu i dobra je. U žiriju su bili vrlo kvalitetni ljudi, izuzetni u svojoj oblasti i kada takva ekipa ljudi izabere nekog, ipak je to za ponos – rekao je dr Miroslav Stanojević.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 959)
