VOLEO BIH DA SE POKRENETE
Leti ovo vreme… Što bi deca rekla, leti, i zimi i leti… Čini mi se, svaki put kada pišem za novi broj Nedelje, neka slava. Koliko juče bi Nikoljdan, a evo, stiže i Đurđevdan, poslednja velika slava do narednih jesenjih kiša…
Eh, prođoše ona vremena, kao da nikad nisu ni postojala, kada su se slavskim gostima žarile oči u oštrim političkim raspravama, kada su prkosni domaćini ponosno govorili da oni oduvek slave, a ne kao ovi „novokomponovani“ koji, koliko do juče, zbog Partije nisu smeli ni u crkvu da uđu, a danas su veći katolici od pape… Danas su stvari proste, Srbin – pravoslavac – slava, nema tu šta dalje da se priča. Nema rasprava na slavama, baš kao što ih više nema ni na javnoj sceni. Zato mi i nije bilo ništa neobično kada mi je jedan stariji gospodin danas rekao da neće ići na slavu kod bliske rodbine, jer mu je dojadilo da svake godine sluša jedne iste šuplje priče. Iako mi je to u prvi mah zazvučalo ekstremno, posle par sekundi sam shvatio da nisam iznenađen, jer se i sam sve češće tako osećam. Kao da su sve priče odavno ispričane, da li to ide sa godinama, ne znam, ali poodavno imam prilično neugodan osećaj da tapkamo u mestu. Čak se ne vrtimo u krug, jer bi i to bilo neko kretanje, već tapkamo u mestu. Naravno, ovi koji danas u Srbiji vedre i oblače nikako se neće složiti sa mnom. Njima je – nikad bolje i ubeđeni su, potpuno bezrazložno, da gigantskim koracima napredujemo. Doduše, niko živi ne zna u čemu se taj napredak ogleda, osim što Vučić svako malo tvrdi da imamo historijski budžetski suficit, u šta nikako ne verujem. Pošto je vikend, imao sam više slobodnog vremena, pa sam pogledao i nekoliko emisija na YouTube. Pošto retko i nevoljno gledam domaće televizije, u poslednje vreme preko interneta pratim, verovali ili ne, TV Šabac, tačnije, emisiju Dobar, loš, zao, koju vode Nenad Kulačin i Marko (Milorad po zobmiranom Tanjugu) Vidojković. Duhoviti voditelji, odlični gosti, urnebesni prilozi, sve u svemu, pravo je čudo da u Srbiji postoji takva lokalna televizija. I upravo sam danas, posle gledanje nove epizode, u kojoj su glavni junaci bili Vučić, Vulin, Dačićev državni sekretar automehaničar Ivica Tončev i onaj vazduplohov Babić, glasno uzviknuo: Majko mila, ko upravlja ovom državom! Naravno, u prenemaganju i foliranju ubedljivo prednjači Vučić, ali je ovoga puta sve zasenio Dačićev Tončev. Taj je, verovali ili ne, postao predsednik nekad čuvenog fudbalskog kluba Radnički iz Niša (njegov brat Novica, predsednik opštine Surdulica, plus gomila drugih funkcija, vodi sa sinom FK Radnik), a povodom tog izbora pobedonosno je izjavio da ga ne bi zvali da je lako, već su ga zvali, jer je teško (što bi Čović rekao), pošto su u Srbiji delikventni dani. Da, baš tako je rekao – delikventni dani. I to je danas državni sekretar i predsednik fudbalskog kluba…. Ima li dalje? Rekao bih da nema, ali, Srbija je ovo, uvek može gore.
I taman dok sam se krstio gledajući tu emisiju, čujem vest da Saša Janković namerava da osnuje pokret i da će sarađivati sa svima koji iskreno dele civilizacijske i demokratske vrednosti. Šta god to značilo. Blagi bože! Čovek koji se nameće da bude važan srpski političar isključivo priča o opštim, potpuno maglovitim i sporednim stvarima. Ako ukucate u pretraživač, videćete da je identičnu floskulu koristio Vučić pre par meseci. Kakav je program vaše stranke? Mi smo za negovanje civilizacijskih i demokratskih vrednosti. Ma nemoj? A ko to nije?
I to me podseti da sam prošlog vikenda, opet na YouTube, gledao tragikomičnu emisiju na N1, povodom Praznika rada, u kojoj je gostovala napirlitana Ranka Savić, doživotna predsednica nekog sindikata i poslanica na listi LDP-a. Vredi emisiju pogledati, bilo je zabavno slušati gomilu besmislica i kontradiktornosti koju je ova gospođa ispričala… Pita je voditeljka: „Pa dobro, ako je tako loše stanje sa sindikalnim pravima, da li se smatrate lično odgovornom, jer ste već tri mandata predsednik?“ A ona, ni pet, ni šest: „Meni je iskreno žao što nikada nisam imala protivkandidata“… Zaista je bilo zabavno, ali me je na kraju uhvatila tuga, kada sam pomislio, baš kao kada videh ovog Tončeva, eeee, ko nam vodi vesele sindikate…
A Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu gde u istom sindikatu sede radnici iz privatnih fabrika i državni činovnici. Naravno, pošto je fabrika malo, malo je i sindikajlija iz, kako se to nekada govorilo, neposredne proizvodnje, ali je zato gomila sindikalaca državnih činovnika, pa praktično oni vode glavnu reč. A takvima jedino što fali je – veća plata. A da bi činovnici imali veće plate, zna se – mora se porez povećati. Dakle, oni, ni u kom slučaju, nisu deo rešenja, već deo problema, jer su njihovi interesi, iako legitimni, direktno suprotstavljeni interesima onih koji plaćaju porez. Naravno, o ovome nigde nećete čuti ni reč, vlada prava zavera ćutanja, jer je zauvar kinta od članarine, sa koje god strane da dolazi…
Svakog prvog maj novinari (a to su tek bezveznjaci) lamentiraju kako je radnička klasa potpuno nesvesna i, umesto da organizuje proteste, ona se opija i krka po livadama, a barem tu stvari stoje prosto – kome nešto fali, taj se i buni, očigledno je da su ovdašnji sindikalci još uvek prilično zadovoljni, jer da nisu, sigurno bi organizovali neke proteste. Nije daleko od pameti i druga varijanta, da radnička klasa praktično i ne postoji, pa, logično, nema ko ni da se buni, što izađe na isto.
Eto, to su naši Kadrovi, i u vlasti i u opoziciji, sindikatima, javnom i privatnom sektoru – stručni, nezamenljivi, pošteni i ubitačno vredni. A što je Srbija na samom svetskom dnu, šta će ljudi, nisu oni krivi, sticaj okolnosti, svetska zavera i tome slično…
I da završim kako sam započeo, sa još dve vesti koje u punoj meri odslikavaju ovo u čemu živimo – čuvenoj firmi za izdavanje platnih kartica, Dajners klub internešenel, koja u Srbiji samostalno posluje, blokiran je račun zbog pronevera…. Eto, u tako ozbiljnoj firmi pronevere… Mi bi i kliker pokvarili…
I na kraju šlag na tortu – vest moguća samo u Srbiji – državna Zastava kupila privatnu Zastavu. Državna „Zastava oružje“ kupila „Zastavu kovačnicu“ koja je u stečaju. Kako se u vesti kaže – da bi Kovačnica stala na noge, potrebno je ulaganje u novu opremu, ali i zapošljavanje novog kadra, prevedeno na srpski, kako reče Tončev, pošto je u Srbiji delikventno vreme, mora Država da odreši kesu (našu). Baš kao i u slučaju Elektrodistribucije, gde u Kolubaru treba da se uloži 250 miliona evra poreskog novca, jer zaposleni imaju preča posla od investiranja…
Eto, ipak bi se našlo puno tema za slavskim stolom. Naravno, ako bi ovakve stvari nekoga zanimale. Čini mi se, ipak, da je mnogo važnije pitanje, usudio bih se reći – od nacionalnog značaja, to što je Zvezda izgubila u samom finišu fudbalskog prvenstva, pa je ostala bez trenera, koji se odaziva na nadimak Grof. Nisam pozvan da o ovoj temi pišem, ima nekoliko decenija kako ne pratim fudbal, srpski pogotovu (kada vidim da su ovakvi kao ovaj Tončev i neki Kokeza glavni, to mi je i logično), ali i letimičnim pogledom po internetu može se lako primetiti da je ovo gorući srpski problem, koji preti da baci u drugi plan čak i Vučićeve konferencije za štampu, što se graniči sa čudom. Doduše, kada malo bolje razmislim, iako sam pre hiljadu godina bio Zvezdaš, nekako je i logično da se ovih dana priča o Zvezdi. Zvezda i Đurđevdan su uvek išli ruku pod ruku…
I dok jedni slave Đurđevdan, ima i Srba, doduše mali broj, koji ovih dana slave pola veka od izlaska legendarnog albuma Bitlsa Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Većina kritičara smatra da je ovo album koji je imao najviše uticaja na modernu muziku u svetu. Nama, koji smo stasali pre vremena Cece i Aca Lukasa, muzika jeste bila više od puke zabave i Bitlsi jesu jedan od bendova koji su presudno uticali na formiranje naše ličnosti. Za divno čudo, to je ova ista Srbija, ali je nama tada izgledala potpuno drugačije.
Ko će ga znati, možda smo mi živeli u zabludi, a možda je stvarno bila drugačija?
Sada više i nije toliko bitno…
Toni Stanković (Užička nedelja 959)
