PARTIJA TE TUŽI, PARTIJA TI SUDI
Poslednjih dana više ljudi, pogotovu mlađih, pitalo me je zašto užička skupština ima baš 67 odbornika, zašto to nije okrugao broj, 50, 70 ili stotinu….
Takvo pitanje upravo i govori koliko je ovaj naš lažni višepartijski sistem u dubokoj krizi, koliko su ove, nazovi, stranke, Srbiji upropastile šansu da postane pristojno građansko društvo i pretvorile je u bedni komad plena, koji oni besomučno komadaju svake četvrte izborne godine. A samo do pre 12 godina bilo je sve drugačije…
Naime, još od devedesete, malobrojni građani, teškom mukom, pokušavaju da komunistički, diktatorski sistem zamene višepartijskim, kako je to u celom normalnom svetu. I evo, nekih 26 godina kasnije, u mnogim stvarima, ne samo da smo na početku, već smo i nazadovali. Od te devedesete godine, tadašnja opozicija, teškom mukom, uspeva da se izbori za svoje prirodno pravo da predlaže kandidate, kako za republički, tako i za lokalni parlament. E, tada su izbori bili organizovani po teritorijalnom, većinskom principu, Opština Užice je bila podeljena na 67 teritorijalnih celina i u svakoj su partije kandidovale svog predstavnika i posle prvog kruga, u drugi su prolazila dva kandidata sa najviše glasova i odbornik je postajao onaj koji dobije najviše glasova. Pošteno, zar ne? U tim manjim celinama, partije su morale da vode računa koga predlažu, jer su tu praktično komšije odlučivale, znalo se ko je ko. Zato su partije morale da stavljaju na listu obične građane, one koji su se nekim svojim radom i kvalitetom isticali, nisu mogle da stave svaku budalu, koja je tri dana lepila plakate u kampanji i posle sa pravom očekivala posao u državnoj službi. E, sa ljudima koji imaju i malo soli u glavi, bio je problem, jer nisu trpeli partijski diktat, a kako su se izborili za mesto odbornika po većinskom sistemu, oni su bili i vlasnici svog mandata, pa bolesni partijski lideri nisu mogli da im ga oduzmu. Tako su i mene drugovi demokrate pozvali 96. da, kao građanin, budem njihov kandidat na Slanuši. Kako je to bilo vreme strahovlade i diktature Slobodana Miloševića i njegovih SPS divizija, taj sam poziv sa zadovoljstvom prihvatio i, uprkos tome što su SPS divizije, preko svojih sudova, dva puta poništavale izbore, posle trećeg kruga, ubedljivo pobedio na delu Slanuše, Pašinovca i Rakijske pijace i postao odbornik.
U međuvremenu, boljševici su se teško mirili, kao i danas, sa više partija, pa su na sve načine opstruirali razvoj drugačijeg mišljenja. Uprkos tome, mnogi su osetili miris slobode, pa su, sve češće, pojedinci i razne grupe građana na izborima isticale svoje kandidate. Kako su se i gradonačelnici i predsednici opština birali po većinskom sistemu, postojala je realna opasnost da boljševicima potpuno izmaknu dizgine vlasti, jer je mogao bukvalno svako da postane gradonačelnik, a to bi za njih bilo ravno smaku sveta. Zato su se Drugovi postarali da se promeni izborni zakon i da partije i predlažu i biraju kandidate, kako za odbornike, tako i za gradonačelnika, a veseli narod je samo trebalo da izađe na izbore. Narod glasa, a sve ostalo je briga partijske vrhuške. Iako, prividno, imamo puno partijskih vrhuških, realno je to sve klasično jednoumlje, samo, simulacije radi, organizovano u više partija. Da stvar bude crnja, taj su zakon upravo donele Demokrate, čime su pokazali da su ništa manje crvena banda od presvučenih komunista. I od tada je sve krenulo nizbrdo. Pristojan svet se ubrzo povukao, građani se bukvalno ništa ne pitaju, Partija bira Drugove kandidate, posle izbora bira i Drugove odbornike, a Drugovi odbornici, po partijskom diktatu, biraju Druga gradonačelnika, tako da se, i bukvalno, sva vlast seli u partije, a skupštine služe samo kao realiti cirkus, za zamlaćivanje neupućenih. Time je i potpuno dezavuisana uloga teritorijalne podele Užica na 67 izbornih celina, jer su partije, po svojoj volji, iz jedne od tih celina birale više kandidata, a da većina celina uopšte nije ni imala svog predstavnika. Tako smo, umesto jednopartijske, dobili višepartijsku diktaturu, a građani su potpuno izostavljeni iz bilo kakvog odlučivanja, svedeni su na pukog glasača i posmatrača. I tako je sve do današnjih dana.
Ta oholost ide toliko daleko da je ovih dana, na TV5 sučeljavanju osam grupacija koje učestvuju na lokalnim izobrima, perjanica lokalnog SPS-a, Neđo Jovanović, izjavio da samo partije mogu učestvovati u političkom odlučivanju, a ne tamo neki samoorganizovani građani.
Prilika je da na lokalnim izborima u nedelju takve ljude i takvo mišljenje svojim glasovima pošaljete na đubrište istorije, gde im je već odavno mesto.
I na kraju, demokratije u Srbiji, pa ni u Užicu, neće biti dok se izbor odbornika i gradonačelnika ponovo ne organizuje po većinskom sistemu, u kome će, po prirodi stvari, pobeđivati najbolji. Naravno, treba napraviti sistem kako bi i manjinska prava bila zaštićena, jer u nedemokratskim društvima, kakvo je Srbija, veliki imaju običaj da, iz čista mira, maltretiraju manje i slabije.
U srećnim državama u lokalu se i ne zna ko je iz koje partije, već se biraju istaknuti pojedinci, lokalpatriote, koji žele svojim volonterskim delovanjem da unaprede sredinu u kojoj žive, što je tako daleko od ovog društva, u kojoj vladajuća banda već decenijama nemilice pljačka, kako na nivou države, tako i na lokalu. Razne hulje su se dobro napasle poslednjih decenija, dobile državne stanove, skupa kola, decu poslala na studiranje u inostranstvo, a za to vreme Srbiju dovele do prosjačkog štapa, kao ubedljivo najbedniju zemlju u Evropi. Naravno, ne bi se sve ovo desilo da ovdašnja raja svih ovih godina ponizno ne podilazi svojim tlačiteljima ili „gleda svoja posla“, duboko zaronjene glave u pesak. Mislite o tome.
Toni Stanković
