Život posvetila cveću

UŽIČKE PREDUZETNICE: IRENA SAVIĆ
Irena Savić napustila je posao bankara i već 17 godina gaji cveće u Gorjanima.
Surfinije i razne petunije, vanilija, ledene muškatle, razne loze, lobularije, šimširi, ptuje i mnogo drugo cveće i drveće krasi terase, prozore i dvorište ove porodice. A iza žive ograde pod 15 ari staklenici spremni za čišćenje i uzgajanje novih rasada za sledeću sezonu.
Irena kaže da ju je u Gorjane dovela sudbina. Poreklom Slovenka, iz Murske Sobote, 1973. godine, dok je bila na moru u Puli, upoznala je svog supruga, koji je u to vreme služio mornaricu. Iduće godine, kada je pošao u Užice, svratio je u Mursku Sobotu i poveo Irenu u svoje rodne Gorjane.
– Došla sam u februaru, a ovde, gde je sada kuća, bio je samo temelj. Kuća Savića je bila iza brda. Napravili smo kuću i tu sada živimo. Posle mesec dana zaposlila sam se u tadašnji SDK-a – seća se Irena njenog dolaska u Užice.

Sa sobom je ponela ljubav prema cveću, usađenu od malih nogu.
– Moja majka je imala divno cveće i dok sam bila mala, stalno sam išla za njom i čeprkala po cveću. Moja majka se bavila tradicionalno cvećem. U stvari, u Sloveniji je to tradicija, ako nemaš lepo dvorište i cveće na kući, smatra se da si lenj, ne uklapaš se u sredinu, to je bruka i sramota. Ja sam uvek bila uz majku i tu mi se stvorila ljubav prema cveću – kaže Irena.
I dolaskom u Gorjane, Irena je uređivala svoje dvorište. Zato je više puta bila nagrađivana i osvajala nagrade za najlepše dvorište. Ali, kada je počela da se profesionalno bavim proizvodnjom cveća, više nije mogla da konkuriše.
– Ovo sada što vidite nije ništa u odnosu na tada, kada sam osvajala nagrade. Imala sam mnogo više cveća, dvorište mi je bilo prelepo. Imala sam fontanu oko stene, a u vodi je plivao crveni, beli i roze lokvanj, salata. Kada je stigla prva unuka, nekako smo se izborili sa njom, ali kada je stigla druga unuka, morali smo da zatrpamo fontanu, pa smo ostavili samo stenu i sa biljem. Ovo nije ni dvadeseti deo od onog dvorišta nekada. Stigle me godine, a i mnogo posla oko plastenika – rekla je Irena.
1999. počela je ozbiljnije da radi sa cvećem, odnosno da proizvodi rasade, baš kada je bilo bombardovanje.

– Radila sam u Vojvođanskoj banci i 1998. godine kolegenica i ja posejemo petunije na veliki prozor. Međutim, iduće godine odlučila sam se da u staklenik zasadim surfinije. Dođoše biljke na rasađivanje, ali i bombardovanje. Muž i ja smo rasađivali cveće, ali nismo znali ni gde ćemo i šta ćemo sa njim. I svi su me pitali kome ću prodati to cveće, kada je bombardovanje, a ja se zainatila i hoću da isteram do kraja. Kada je bio kraj bombardovanja, sedim za šalterom i zvoni mi telefon. Zove me žena iz „Bioktoša“ i kaže da će mi otkupiti celu količnu cveća, jer zbog bombardovanja nisu imali ništa ove godine. Cveće im je trebalo za trg. Tako sam dve godine ranije od pune penzije napustila banku i uzela otpremninu. Kupila sam dva plastenika i tako napravila svoj pravi rasadnik – kaže Irena.
Počela je surfinijama, a onda zasadila i muškatle, verbene. Bilo je teško doći do matičnih biljki, ali se Irena snalazila.
– Dobavljala sam biljke iz Slovenije u koferima i putovala sam vozom. Imam dvojno državljanstvo, pa nisam imala problema sa vizom. Tada se u Srbiji nije ni znalo za surfiniju. Sada postoji više uvoznika i mnogi ih proizvođači uzimaju. Lepe su, ali su jako osetljive. U sred leta može da ih uhvati plamenjača, crna čađavost, da ostanete bez cveća. Treba puno da se štiti – kaže Irena.

Pod plastenicima ima oko 15 ari. Rad u plastinicima počinje u septembru kada se sređuju i pripremaju za nove rasade.
– Kada počne posao u stakleniku, unesemo saksijce sa biljkama, dosta mi pomaže ćerka. U januaru, februaru i martu sezonski radi još pet žena. Imam oko 50.000 saksija i to je veliki posao. Sve se to radi u tri meseca. Uzgaja se cveće za balkone, terase i malo manje za dvorišta – kaže Irena i pokazuje trenutno cveće koje ima u dvorištu.
– Viseće muškatle, ukrasna detelina, vanilija koja predivno miriše, lantana, visoke jabučice koje rastu do 80 cm, hortenziju gajim za sebe, anemona, naravno surfinije, a ovo su žbunovi stari preko 30 godina, ptuja preko 40 godina, japanski crveni paperjasti javor, berberi, bonsai, spororastući. Moj zet u Sloveniji odgaja bonsai – kaže Irena i savetuje da surfiniju treba duplo više prihranjivati i štititi od ledene muškatle.
Znanje o cveću koje je donela iz Slovenije, polako je sama nadograđivala.
– Prvo treba voditi računa o prehrani, da se biljka lepo razgrana, a onda prihrani za cvet. Zalivanje je normalno, ujutru i uveče. Sto puta kažem zalijte cveće, nemojte da preskačete veče, pa onda da odspavate ujutru, pa tek naredno veče da zalivate. Kod muškatli ponekad možda to može da prođe, ali kod surfinije ne. Mora redovno da se zaliva. Kao što rekoh, posao u staklenicima počinje u jesen, a onda pred Novu godinu i u zimu počinje rad sa rasadima.
Ustajem ujutru u 5 i zalivam do 9 sati, a onda ponovo popodne počinjem u 17 časova i uveče dok se vidi. Pružim crevo i kroz crevo provučem jednu šipku. I sa tom šipkom idem od saksijce do saksijce. Ako se to ne radi, zemlja se u saksijcima odmah sasuši, jer su tu male zalihe zemlje. Ta zemlja je u stvari gotov suptrat, koji propušta vodu i ako se ne zalije na vreme, onda sledeće zalivanje voda samo prođe, a to ne sme da se priušti. A kao prihranu stavljam đubrivo koje hrani biljku šest meseci, a u obliku je malih perlica 2 mm prečnika. Jeste skuplje, ali spašava prihranjivanja – objasnila je naša sagovornica.

Ona takođe preporučuje da se cveće ne zaliva vodom iz gradskog vodovoda.
– U gradskoj vodi ima dosta hlora i kamenca, koji oštećuju koren i list. Mi smo iz jedne bare, koja ne presušuje, doveli vodu. Zimi ne možemo direktno da zalivamo, jer je voda mnogo hladna, pa je sipamo u kace od 1.000 litara zapremine. Jedini problem nam je što voda sporo izlazi, iako smo podigli na metar visine. I sav taj posao mi nije bio težak, ali kako me stižu godine i s godinama neke bolesti, sve mi teže pada. Gajenje cveća lepo zvuči, ali je jako naporno – kaže Irena.
Pored toga, kaže ona, jako je stresno.
– Najveći stres mi je bia uoči ove Nove godine, kada je temperatura pala na -22 na par dana. Muž i ja samo iskoristili sva raspoloživa grejna tela. Čak smo imali nekih debelih sveća i 31. decembra palili smo ih i na metar udaljenosti ređali u plastenicima, a svi plastenici puni. Te sveće su vrlo malo mogle da podignu temperaturu. Uspeli smo skoro sve da spasemo, možda mi je propalo oko hiljadu biljaka. ali mi nije za neku sekiraciju – kaže ova vredna žena.
Nije joj svejedno i kada šalje rasade na udaljene adrese. Iako je svesna da brza pošta nije za to, ipak joj je to najbrži i osnovni način slanja.
– Najveći kupci su privatna lica. Preko 5.000 biljaka šaljem brzom poštom i to je strašno stresno. Nije problem spakovati, ali opet prilikom transporta dogodi se da se polomi. Zato, kada šaljem, obavezno javim mušteriji da mi odmah odgovori u kakvom je stanju cveće. Znam da brza pošta ne odgovara za cveće, ali mi je to za sada jedini način. Cveće mi naručuju od Sombora do Beograda, iz Šapca, Kačareva, sa Kopaonika, sa Kosova, iz Kragujevca i Kraljevo. U ova dva poslednja grada najviše šaljem, pa pomislim da li oni imaju cvećare – dodala je Irena.

I ova vrućina ne prija cveću, pa naša sagovornica savetuje.
– Cveću je glavni problem vrućina, jer se voda u saksijama mnogo zagreje, pa dolazi do kuvanja korena. Najbolje je zalivanje početi oko 20 časova, jer preko noći biljka popije vodu, a ujturu biljka nema vremena da bi se napila vode. Kada su normalne temperature najlepše je cveće zalivati ujutru rano.
Njeno omiljeno cveće su četiri lozice, koje posebno drži na policama u dvorištu, a najdraža joj je dihondra, za koju kaže da joj je zaštini znak.
Pored cveća, Irena ima i bogat vrt, a posebno joj je draga japanska dinja.
U svom ovom poslu joj mnogo pomaže ćerka Marijana, ali opet tu mora da bude zimi sa suprugom, koji popravlja razne mašine, a i u slučaju da neki gorionik zimi otkaže, odmah reaguje, da se rasadi ne bi smrzli.
Kada ima manje posla, sa suprugom najviše vremena provodi u brvnari na Vodicama.
– Tu imam jako lepo dvorište. Ćerka brine o dvorištu u Gorjanima, a tokom leta ponekad siđem, kada ona ode na letovanje – dodala je Irena.