УЖИЧКЕ ПРЕДУЗЕТНИЦЕ: ИРЕНА САВИЋ
Ирена Савић напустила је посао банкара и већ 17 година гаји цвеће у Горјанима.
Сурфиније и разне петуније, ванилија, ледене мушкатле, разне лозе, лобуларије, шимшири, птује и много друго цвеће и дрвеће краси терасе, прозоре и двориште ове породице. А иза живе ограде под 15 ари стакленици спремни за чишћење и узгајање нових расада за следећу сезону.
Ирена каже да ју је у Горјане довела судбина. Пореклом Словенка, из Мурске Соботе, 1973. године, док је била на мору у Пули, упознала је свог супруга, који је у то време служио морнарицу. Идуће године, када је пошао у Ужице, свратио је у Мурску Соботу и повео Ирену у своје родне Горјане.
– Дошла сам у фебруару, а овде, где је сада кућа, био је само темељ. Кућа Савића је била иза брда. Направили смо кућу и ту сада живимо. После месец дана запослила сам се у тадашњи СДК-а – сећа се Ирена њеног доласка у Ужице.
Са собом је понела љубав према цвећу, усађену од малих ногу.
– Моја мајка је имала дивно цвеће и док сам била мала, стално сам ишла за њом и чепркала по цвећу. Моја мајка се бавила традиционално цвећем. У ствари, у Словенији је то традиција, ако немаш лепо двориште и цвеће на кући, сматра се да си лењ, не уклапаш се у средину, то је брука и срамота. Ја сам увек била уз мајку и ту ми се створила љубав према цвећу – каже Ирена.
И доласком у Горјане, Ирена је уређивала своје двориште. Зато је више пута била награђивана и освајала награде за најлепше двориште. Али, када је почела да се професионално бавим производњом цвећа, више није могла да конкурише.
– Ово сада што видите није ништа у односу на тада, када сам освајала награде. Имала сам много више цвећа, двориште ми је било прелепо. Имала сам фонтану око стене, а у води је пливао црвени, бели и розе локвањ, салата. Када је стигла прва унука, некако смо се изборили са њом, али када је стигла друга унука, морали смо да затрпамо фонтану, па смо оставили само стену и са биљем. Ово није ни двадесети део од оног дворишта некада. Стигле ме године, а и много посла око пластеника – рекла је Ирена.
1999. почела је озбиљније да ради са цвећем, односно да производи расаде, баш када је било бомбардовање.
– Радила сам у Војвођанској банци и 1998. године колегеница и ја посејемо петуније на велики прозор. Међутим, идуће године одлучила сам се да у стакленик засадим сурфиније. Дођоше биљке на расађивање, али и бомбардовање. Муж и ја смо расађивали цвеће, али нисмо знали ни где ћемо и шта ћемо са њим. И сви су ме питали коме ћу продати то цвеће, када је бомбардовање, а ја се заинатила и хоћу да истерам до краја. Када је био крај бомбардовања, седим за шалтером и звони ми телефон. Зове ме жена из „Биоктоша“ и каже да ће ми откупити целу количну цвећа, јер због бомбардовања нису имали ништа ове године. Цвеће им је требало за трг. Тако сам две године раније од пуне пензије напустила банку и узела отпремнину. Купила сам два пластеника и тако направила свој прави расадник – каже Ирена.
Почела је сурфинијама, а онда засадила и мушкатле, вербене. Било је тешко доћи до матичних биљки, али се Ирена сналазила.
– Добављала сам биљке из Словеније у коферима и путовала сам возом. Имам двојно држављанство, па нисам имала проблема са визом. Тада се у Србији није ни знало за сурфинију. Сада постоји више увозника и многи их произвођачи узимају. Лепе су, али су јако осетљиве. У сред лета може да их ухвати пламењача, црна чађавост, да останете без цвећа. Треба пуно да се штити – каже Ирена.
Под пластеницима има око 15 ари. Рад у пластиницима почиње у септембру када се сређују и припремају за нове расаде.
– Када почне посао у стакленику, унесемо саксијце са биљкама, доста ми помаже ћерка. У јануару, фебруару и марту сезонски ради још пет жена. Имам око 50.000 саксија и то је велики посао. Све се то ради у три месеца. Узгаја се цвеће за балконе, терасе и мало мање за дворишта – каже Ирена и показује тренутно цвеће које има у дворишту.
– Висеће мушкатле, украсна детелина, ванилија која предивно мирише, лантана, високе јабучице које расту до 80 цм, хортензију гајим за себе, анемона, наравно сурфиније, а ово су жбунови стари преко 30 година, птуја преко 40 година, јапански црвени паперјасти јавор, бербери, бонсаи, спорорастући. Мој зет у Словенији одгаја бонсаи – каже Ирена и саветује да сурфинију треба дупло више прихрањивати и штитити од ледене мушкатле.
Знање о цвећу које је донела из Словеније, полако је сама надограђивала.
– Прво треба водити рачуна о прехрани, да се биљка лепо разграна, а онда прихрани за цвет. Заливање је нормално, ујутру и увече. Сто пута кажем залијте цвеће, немојте да прескачете вече, па онда да одспавате ујутру, па тек наредно вече да заливате. Код мушкатли понекад можда то може да прође, али код сурфиније не. Мора редовно да се залива. Као што рекох, посао у стакленицима почиње у јесен, а онда пред Нову годину и у зиму почиње рад са расадима.
Устајем ујутру у 5 и заливам до 9 сати, а онда поново поподне почињем у 17 часова и увече док се види. Пружим црево и кроз црево провучем једну шипку. И са том шипком идем од саксијце до саксијце. Ако се то не ради, земља се у саксијцима одмах сасуши, јер су ту мале залихе земље. Та земља је у ствари готов суптрат, који пропушта воду и ако се не залије на време, онда следеће заливање вода само прође, а то не сме да се приушти. А као прихрану стављам ђубриво које храни биљку шест месеци, а у облику је малих перлица 2 мм пречника. Јесте скупље, али спашава прихрањивања – објаснила је наша саговорница.
Она такође препоручује да се цвеће не залива водом из градског водовода.
– У градској води има доста хлора и каменца, који оштећују корен и лист. Ми смо из једне баре, која не пресушује, довели воду. Зими не можемо директно да заливамо, јер је вода много хладна, па је сипамо у каце од 1.000 литара запремине. Једини проблем нам је што вода споро излази, иако смо подигли на метар висине. И сав тај посао ми није био тежак, али како ме стижу године и с годинама неке болести, све ми теже пада. Гајење цвећа лепо звучи, али је јако напорно – каже Ирена.
Поред тога, каже она, јако је стресно.
– Највећи стрес ми је биа уочи ове Нове године, када је температура пала на -22 на пар дана. Муж и ја само искористили сва расположива грејна тела. Чак смо имали неких дебелих свећа и 31. децембра палили смо их и на метар удаљености ређали у пластеницима, а сви пластеници пуни. Те свеће су врло мало могле да подигну температуру. Успели смо скоро све да спасемо, можда ми је пропало око хиљаду биљака. али ми није за неку секирацију – каже ова вредна жена.
Није јој свеједно и када шаље расаде на удаљене адресе. Иако је свесна да брза пошта није за то, ипак јој је то најбржи и основни начин слања.
– Највећи купци су приватна лица. Преко 5.000 биљака шаљем брзом поштом и то је страшно стресно. Није проблем спаковати, али опет приликом транспорта догоди се да се поломи. Зато, када шаљем, обавезно јавим муштерији да ми одмах одговори у каквом је стању цвеће. Знам да брза пошта не одговара за цвеће, али ми је то за сада једини начин. Цвеће ми наручују од Сомбора до Београда, из Шапца, Качарева, са Копаоника, са Косова, из Крагујевца и Краљево. У ова два последња града највише шаљем, па помислим да ли они имају цвећаре – додала је Ирена.
И ова врућина не прија цвећу, па наша саговорница саветује.
– Цвећу је главни проблем врућина, јер се вода у саксијама много загреје, па долази до кувања корена. Најбоље је заливање почети око 20 часова, јер преко ноћи биљка попије воду, а ујтуру биљка нема времена да би се напила воде. Када су нормалне температуре најлепше је цвеће заливати ујутру рано.
Њено омиљено цвеће су четири лозице, које посебно држи на полицама у дворишту, а најдража јој је дихондра, за коју каже да јој је заштини знак.
Поред цвећа, Ирена има и богат врт, а посебно јој је драга јапанска диња.
У свом овом послу јој много помаже ћерка Маријана, али опет ту мора да буде зими са супругом, који поправља разне машине, а и у случају да неки горионик зими откаже, одмах реагује, да се расади не би смрзли.
Када има мање посла, са супругом највише времена проводи у брвнари на Водицама.
– Ту имам јако лепо двориште. Ћерка брине о дворишту у Горјанима, а током лета понекад сиђем, када она оде на летовање – додала је Ирена.
Звездана Глигоријевић
1 komentar
hvala vam za ovu divnu reportazu