БОБАН ЈАНКОВИЋ, КОШАРКАШ
Ужичка легенда кошарке и кошаркашког тренерства Бобан Јанковић Блек гост је новогодишњег броја Ужичке недеље.
Бобан Јанковић Блек рођен је у Ужицу 1948. године. Кошарку је почео да тренира 1961. године, у клубу који се тада звао „Севојно“.
– Имао сам тада 13 година и био сам повучен пре свега братом Миодрагом, који је са 16 година био перспективан кошаркаш и већ био на скенеру великих клубова. Тренирало се у Соколани и на шљаци некадашње „Андрије Ђуровић“, данашње Основне школе „Краљ Петар други“. Тада је почела да тренира та нека моја генерација у којој су били Мишо Суботић, Небојша Крчевинац, Драган Нешовић, касније Душан Илић, Мики Стефановић и други, а пристигли смо генерацију мога брата, где су били Новак Поповић, Новак Вујић, Слободан Радојевић, Драго Антић. Са нама је почео да тренира Жико Ристићевић – Жико Зуб и Радомир Антић, који је после прешао на фудбал и постао познати фубалски тренер. То је било време када смо се сви бавили свим спортовима. Бављење спортом је тада била једина забава. У Соколани, која је била једна од ретких дворана где се могла зими играти кошарка у целој тадашњој Југославији, играле су се многе утакмице и баш у то време, када сам био почетник, играо се зимски кошаркашки турнир где је дошло најбољих осам клубова. А ноћ и дан смо проводили на шљаци код „Андрије Ђуровић“. Тада су на ограду намонтирали лампионе са сајлама. Ту поред је било предузеће ГП „Златибор“ и ту је била командна кутија одакле се палило светла, па смо ми ноћу налазили начин да је отворимо и упалимо лампионе и играли кошарку до два сата после поноћи – сећа се Бобан Блек својих првих корака у кошарци.
Велики преокрет у ужичкој кошарци је, по Блековом сећању, направио је Вељко Новаковић.
– Он је био репрезентативац Југославије педесетих година, играо је у „Пролетеру“ и „Партизану“. Завршио је права и добио је посао у Севојну, па је тако дошао у Ужице. Ипак, примарна му је била кошарка. Он је увео неке ствари, које су личиле на професионализам. Дисциплина и доласци на тренинзи су били приоритет. Он је буквално ишао по граду и гледао ко је висок и позивао на тренинге. Ја тада нисам упао јер сам био висок само 168 цм. Али, зато сам наредне године, између првог и другог разреда гимназије, у том летњем периоду, порастао. Он је практично са улице покупио мог Миодрага, Драга Антића (брат Рада Антића), Цулу Ковачевића, Ивана Брковића и још пуно њих. Са њима је шест месеци, од новембра до априла, радио у старој сали „Андрије Ђуровић“, где није било коша и вежбали су само дриблинге и додавања. После, када је било лепо време, излазили су напоље и радили са кошевима. После смо се укључили Крчевинац, Нешовић, Суботић и ја. Касније је тај тренер отишао са службом у Сарајеву, а за тренера нам је дошао Чанчо Васиљевић. Хтео је да ме убаци у једну утакмицу, моју прву утакмицу у Чачку, али из страха сам рекао да нисам понео дрес, па је убацио Суботића. Видело се неискуство и изгубили смо, али брзо смо стасали – каже наш саговорник.
Након тога, Цула Ковачевић је престао да игра, али је дошао Мики Павићевић, који је играо једну сезону у другој српској лиги.
– Ушли смо у прву лигу и онда смо полако преузимали конце. Упали смо у Јединствену лигу, али смо брзо и испали.
Бобан се сећа чувених путовања која су трајала и преко 12 сати.
– Пошто је српској лиги припадало Косово, путовали смо у Гњилане, Пећ и друге градове. Путовања су била компликована, путовало се са три аутомобила. Рецимо када смо требали да путујемо на Косово у Косовску Митровицу, до Краљева и некако, а после макадам. Путовало се сатима, још нам се аутомобил покварио и нисмо стигли на утакмицу. Прихватили су нам то и одложили утакмицу за други дан. И тада смо једва стигли, а путовали смо преко 12 сати, јер није било пречица – казао је Бобан.
Дошло је време студирања, па су многи отишли у Београд.
– Из Београда смо долазили да играмо утакмице у градовима где су заказали. Ја сам био у форми и припремљен, јер сам био на ДИФ-у, док други нису били баш у тако добром стању. Међутим, тада се клуб доста реорганизовао и основан је женски клуб, који је ушао у прву лигу. Ту су играле Биљана Петровић, Мира Јанковић, Мира Максимовић и друге, и оне су биле биле на студијама у Београду. Онда су тренер Лука Станчић из Ваљева и председник нашег клуба Бацковић, договорили да ми у Београду нађемо салу и плаћамо, а Лука ће да држи тренинге и својим играчима и нама. И тако до 1969. године, када смо испали у нижи ранг.
Бобан Јанковић је прешао у ОКК „Београд“, један од јачих српских клубова. Како каже, тада су само београдски клубови и „Борац“ из Чачка из Србије били у тој југословенској лиги. У том клубу били су репрезентативци Момчило Пазман и Зоран Маројевић, Блашко Тарлаћ, Грубор, Влада Ђуровић, Ивачковић.
– Био сам једну сезону, а у међувремену у Ужицу су се мало консолидовале ствари, па сам се вратио. Следеће сезоне играли смо квалификације у Подгорице за улазак у Б лигу. Нисам имао ниједан тренинг са тим играчима, као и Нешовић, и добили смо свих пет утакмица. Завладала је права еуфорија. У Ужице су долазили јаки клубови, играли у Соколани. Све је тако било док нам није дошла „Будућност“ из Подгорице. Њих смо победили код њих, али они добију нас овде. Без обзира, обезбедили смо опстанак. У следећој сезони изборили смо се за највећи пласман. Клуб се консолидовао, а тренер је био Рако Суботић. Почели смо да личимо на организацију, знало се ко шта ради, колике су чије ингеренције. И тако док се није појавио Лазар Лечић, који је у сезони 72/73 био тренер „Борца“ из Чачка. Играли смо пар утакмица и он је из „Борца“ отишао у „Олимпију“ из Љубљане, а када је преузео тим довео је мене и Шехрију Нухановића. Шехрија је лакше добио исписницу него ја, али сам успео да пређем у Љубљану. Био сам једну сезону и нисам нешто посебно направио, док је Шехрија остао још две сезоне и изборио се у младу репрезентацију. Ја сам се вратио у Ужице и играо још три сезоне и 1978. године клуб је балансирао горе – доле. У међувремену је срушена Соколана, па док се није изградила хала у Великом парку, као домаћини смо углавном играли у Чачку. Мишо Суботић и Крчевинац престали су да играју. Ја сам одиграо још две сезоне – рекао је Бобан.
Након тога Јанковић је завршио своју кошаркашку каријеру и пребацио се у тренерске воде. Са јуниорима је почео да ради 1978. године и оформио костур будуће генрације. Велику помоћ, како каже, имао је од Мића, наставника фискултуре у ОШ „Нади Матић“, који је практично вршио селекцију. Зато су у кошарци предњачили ученице те школе.
– Са тим јуниорима до 1980. године одмах смо се укључили у виши ранг такмичења. Прве године били смо међу прве четири екипе у тој нашој западној лиги, следеће године били смо у финалу првенства Србије, као и наредне године, које се играло у Бору са Борцем из Чачка. Истовремено сам био и помоћни тренер Раку Суботићу. Те године се вратио Шехрија у први тим и били смо одлични. Тада су играли Ацо Павловић, Оливер Марић, Никола Јокановић, Раковић из Чајетине, Видан Богићевић Бимбо, Илија Апо Мићевић… Међутим, стицајем околности, паднемо у најнижи ранг, у бетон лигу. После Ваљева дошло је до распада система и са тих пар играча који су остали и јуниорима кренемо поново. Лако смо прошли даље и дошли до српске лиге. Тада се клуб већ звао Први партизан и ту су били Зоран Цвијовић, Апо, Славенко Марић, Бимбо, Јокановић, Жељко Кубура, Милан Виторовић. Ту смо остали и другу сезону смо одиграли са 20 победа узастопно. Вратили смо Мићка Урошевића из Чачка и направили рекорд у савезним лигама, упали у прву савезну лигу – казао је Бобан.
Али те сезоне 85/86, разочаран неким потезима из управе, људима који нису били кошаркаши, већ људи из Првог партизана, одлази из клуба, али га је клуб поново вратио и сезону 86/87. Требали су да уђу у прву лигу, а тим су побољшали доласком Сретена Ђурића, који је са собом довео и Милана Зечевића, и вратио се Никола Јокановић из ИМТ-а.
– Требали смо да упаднемо у прву лигу, али из страха нисмо ушли, али зато смо идуће године ушли без проблема. Тада је у чувеној утакмици против ИМТ-а Зечевић дао 13 од 17 тројки. Одлучујућа утакмица је била против Зорке Шабац, где је напољу испред хале у Великом парку било више навијача, а унутра је било 5.000. То је један од лепших доживљаја у мојој каријери. Тада је Први партизан био један од најорганизованијих клубова у Југославији. Имали смо клупске просторије од 180 квадрата, салу за састанке са видео рекордерима, мали бифе, две канцеларије, аутобус у сопственом власништву… Међутим, доживео сам свој највећи пораз, у ствари то је био пораз људи који су водили клуб. У осам сезона прошао сам пет рангова, клуб увео у прву лигу, која је тада била најјача лига у Европи. Тада се Видоје Анђелић, сјајан човек борио за средства. Он и ја смо крајем маја отишли да доведемо Грушановића из Шапца за појачање. Отишли смо до села у ком је живео, и његов деда каже нам да колико младом кошаркашу дајемо пара, он му даје дупло да остане. То су били силни богаташи. Вратили смо се без њега, и није прошло много времена, зову ме у да дођем у клуб. Отишао сам и тамо седи Ратко Јоксић, нови тренер. Нисам одмах схватио о чему се ради. Говор почиње Мики Павићевић, мој изванредан пријатељ, али очигледно под нечијим утицајем, и каже да ће Јоксић бити тренер, а мене су сменили, наводно што радим у тадашњој СОФКИ, данашњем Спортском савезу, а да њима треба професионалац и искусан тренер. Ратко је тада скочио и рекао им да су га зезнули, ваљда зато што су му рекли да ја нећу да будем више тренер. Онда сам му рекао да идем, јер више не могу да радим овако. Повучем се скроз из клуба и наставим рад у СОФКИ – сећа се наш саговорник.
Бобан Јанковић је 1988. године отворио школу кошарке, одакле је изашао Драгојловић. Било је ту перпсективних дечака, али нико није нешто направио, јер их није прихватао клуб. Истовремено, Бобан је добио позив да дође у Варду из Вишеграда, која је играла у босанској лиги. Имао је један тренинг дневно и сјајног помоћника.
– У Вишеград сам путовао сваки дан и враћао се кући. За ту полусезону, од 1. јануара 1989. до 30. априла 1990, ишао сам двеста пута у Вишеград. Била је то сјајна екипа коју су чинили Слободан Клипа, браћа Мољевић, Дарко и Жељко, Љубиша Кнежевић, довео сам младог Видачића и Тома Анђелића, Жељка Топаловића као подмладак и Срђана Рабреновића из Бијелог Поља. Одиграли смо прву Б лигу изванредно. У плеј ауту имали смо пех, јер је један од навијача шутнуо судију, и казнили нас са две утакмице неиграња на свом терену, већ 200 км даље. Када се завршила сезона, 1990. године се вратим, јер нисам могао више да путујем. Наставио сам да радим у СОФКИ, кад негде у августу ме зове Тарзан Милошевић из Бијелог Поља, који је направио тим. Направио сам резултат којем се није надао. Били смо трећи и играли за улазак Прву лигу. Тај Тарзан је био јако способан човек, имао је тржни центар, апартмане, млекару, преко 35 продавница у северној Црној Гори, спавао је максимално 4 сата, а био је јако висок. Тарзан му је било крштено име, а после ми је рекао да му је име и помогло доста у послу, јер њега толиког са таквим именом, ко га једном види, никад га не заборави. Иако сам имао добар резултат, вратио сам се поново у Ужице – сећа се Бобан.
Онда је почео рат и Бобана су моблисали 1991. године, јер је био резервни војни официр.
– Био сам мобилисан на Трешњицу од 01. јула до 15. августа, а већ сам се поново вратио у Први партизан. Довео сам Пера Родића из Пазове да води јуниоре. Међутим, 20. септембра дефинитивно ме мобилишу у Билећу и Перо Родић остане и са мојим играчима. У то време се организују квалификације за прву лигу у Подгорици. Био сам у Невесињу у команди корпуса, када ме из клуба зову да дођем на утакмицу. Одем код генерала Торбице и кажем му све око кошарке и он без проблема обезбеди ми возача. Онако у униформи и са оружјем, преко Невесиња и Требиња стигао сам у Црну Гору. Излазимо у хотел Подгорица, где су смештени тимови, када сретнемо судије, које смо познавали. Гледају ме наоружаног и онда почне шала на мој рачун. Ми смо тада ишли даље и почело је првенство. Иако су хтели да их ја водим, нисам прихватио због колеге. После су одустали од првенства. Дошло је и до промена у руководству клуба, и клуб је полако почео да тоне. У 1992. години сам наставио да радим у СОФКИ, а наредне године су ме звали поново у Први партизан, али сам одбио. Наредне године позвали су ме у Борац у Чачак и ту сам био до 1996. године. У Борац сам довео Мира Радошевића и ушли смо у супер лигу и ту сам оставио Борац. После те две сезоне вратио сам се у Ужице и видео да је све пропало.
Након тога, у ужичкој кошарци се дешавају неколико ствари: Сретен Ђурић је са својом школом кошарке имао генерацију Оташевића, Славка Стефановића, Кубуровића, који су имали по 15 година, и 1998. године та деца су освојили јуниорско првенство. Тадашњи Први партизан су преузели браћа Аћимовић и назвали га Форма. Захваљујући њима, клуб је опстао. Бобан је 1996. године добио позив од Сеада Беговића да иде у Чајетину, радио је једну сезону и клуб увео у српску лигу.
– У Чајетину сам више отишао да не испаднем из тренерског ритма. Када сам то завршио, добијем позив од Здравља из Лесковца. Имали су добро финансирање од фабрике, мада је Лексовац више рукоментни град, него кошаркашки. Тај директор није одбацивао ниједно дете, ако није успело у кошарци он га је запошљавао у „Здравље,,. Тај клуб сам увео у прву лигу. Схватио сам да директор покушава да имитира Хемофарм, али јужна пруга је јужна пруга. Водио сам тај клуб пет кола и 1999. године вратио сам се у Ужице. У међувремену сам дао отказ у СОФКИ – рекао је Бобан.
Када се вратио, отворио је школу кошарке „Блек“. Хтео је да то буде професионални ниво и ангажовао је Илију Мићовића Апа, Жарка Јанковића, свог синовца и Мирка Аћимовића, професора у саобраћајној школи.
– Те 1999. и 2000. године имао сам двеста деце. Имао сам канцеларију са архивом, код мене су родитељи доносили чланарину, никада се није ишло на пут колима, већ закупимо комби, деца су имали оброке… Али, опет добијем позив од Тарзана у Бијело Поље. Имао је добар тим и направимо добар резултат. Због школе кошарке морао сам да се вратим 2001. И онда наредне године добијем позив од Игокее, првака БиХ. Додик се ту углавном за све питао. Те прве сезоне били смо у борби за врх, а истовремено смо учествовали у челенџ купу. Били смо први у групи и играли четврт финале, добијемо један загребачки клуб, и на фајнл фору победимо клуб из Арада и играли смо са домаћином Кипром. Сезону почнемо са препловљеним буџетом и почнемо доста лоше, али није била опасност од испадања. У 2003. години спортски директор је без мог знања довео неког играча, Јесте био добар играч, али неприпремљен. Убацио сам га у игру, али после три минута хоће душу да избаци и тако сам дошао у конфликт са спортским директором. У међувремену сазнам да је тај играч имао плату 5.000 евра, а овамо нису могли да плате остале играче са 1.500 евра. То играчима није било свеједно. Онда сам напустио. Након тога, поново сам отишао у Бијело Поље, био мало, па затим у Билеће, спасао клуб од испадања и мислио сам да је ту моја тренерска каријера завршена и вратио сам се у Ужице. Школа кошарке није то што саm хтео да буде и прикључим моју децу у сада већ КК Слобода код Аћимовића. Постао сам спортски директор, али сам убрзо предложио да уместо мене дође неко млађи и доведем Мира Радошевића. Радошевић је то јако озбиљно схватио, што је сасвим у реду, за разлику од других. Ја сам остао као координатор у клубу и када су довели новог тренера из Чачка, ја сам се повукао, јер тај тренер је долазио у јапанкама на тренинге и слично. То је било 2010. године. Мислио сам да је све готово са кошарком и решио сам да завршим око пензије. А тог тренера су сменила после два до три кола и дошао је Милош Обреновић. После га је Мире одвео са собом у Турску, а клуб је купио ранг од Машинца из Краљева – испричао је Бобан и додао да је на крају отишао по позиву једног пријатеља у Мркоњић град, у клуб Младост и са њима постигао задовољавајући резултат.
– Пре три године сам отишао у пензију и возио сам такси, како бих био активан. Мислио сам да ћу да уживам, али сам се угојио 20 кг и почела су колена да ме боле. И пре петнаeст дана зовну ме из Бајине Баште да им помогнем. Клуб је при дну табеле. Имали смо три кола, два смо победили и једно изгубили. Ваљда ће ти неки младићи схватити озбиљниje и посветити се кошарци. Није ми тешко да радим, јер увече имам тренинге и враћам се кући – рекао је Бобан.
На крају је Бобан поручио да кошарка није само тренинг, већ да мора да се вежба и после тренинга.
– То прво треба усадити деце, треба пробудити љубав према кошарци, да им се објасни да тренинг није све. На тренингу сe дају упутства, а да би усавршио један технички елемeнт, играч мора да га понови најмање 12.000 пута, а има море елемената. Дакле, доста играч мора да ради сам – поручио је наш саговорник.
Звездана Глигоријевић
