БОДИ БИЛДЕР – СЛОБОДАН ЈАНКОВИЋ
Мало ко од Ужичана зна да је Ужичанин Слободан Јанковић један од најперспективнијих боди билдера у Србији. За десет година направио је своје тело, на коме му већ многи светски шампиони завиде.
Рођен је у Ужицу 1990. године. Слободан каже да је имао срећу да је одрастао у једној здравој и поштеној породици и да је кроз детињство и живот имао ту привилегију да породица буде ослонац и подршка у свему добром што је радио.
– Тиме сам избегао проблем који већина људи има, да у својим успонима и падовима залутам на погрешан пут. Сматрам да су породица и црква два камена темељца, која одређују какав ће ко човек бити у животу – каже Јанковић.
Боди билдинг је почео је да тренира у средњој школи. Пре тога није се бавио спортом.
– Нису ми ишли спортови са лоптом. Док сам био сасвим мали у часописима сам видео билдере и то ме је заинтересовало. Свидело ми се то, јер сам од малих ногу волео нешто да правим. Најлепше је када нешто направиш на себи. Касније сам добио прилику да тај сан испуним и почео сам да тренирам са сада покојним Миодрагом Прљевићем, док сам био у средњој школи. Почели смо да вежбамо у теретани на плажи. Тренирам десет година, а када сам почео, тренер није имао теретану, коју је некада држао у хотелу „Златибор“. Кренуо сам да тренирам са њим рекреативно. Био сам у јако лошем стању што се тиче боди билдинга, имао сам 54 килограма. Пре тога никада нисам ушао у теретану, јер ме је нешто било срамота. Прљевић ме је увео у теретану и водио ми сваки тренинг, говорио ми како да вежбам, пазио да се не повредим. Он је понео велику заслугу у свему томе што сам касније постигао. Из детињства сам понео дисциплину из куће, па касније све што сам радио, а да сам волео, био сам дисциплинован. Зато, од када сам почео да вежбам, никада нисмо имали никаквих проблема. Све што је он говорио како да се уради, ја сам то све слушао и радио, и то је донело резултате. Касније, када сам то све научио, он се баш тада разболео. То је било после годину и по до две од нашег заједничког тренирања – сећа се Слободан.
Спортски резултати у виду медаља почели су да се нижу тек 2014. године. Седам година је требало да се нешто постигне.
– Када се тренер разболео, морао сам да наставим сам. Имао сам ту добру предиспозицију, научио сам скоро све што је требало, напредовао довољно да сам могао сам да тренирам. Све недоумице које сам имао морао сам сам да решим. Када је кренуло такмичења нисам био сигуран како да завршим припреме, јер о томе никада нисмо разговарали. Ишао сам код тренера, али није могао да ми помогне. Упутио ме је на неке људе, али су они тражили велики новац да ми кажу шта да радим. Онда сам на своју руку, из неких присећања, када ми је Прљо причао како је он то радио, урадио како сам мислио да би требало. Изашао сам на прво такмичење у Бачку Тополу. То је био међународни КУП Војводине и освојио сам прво место у својој категорији, боди билдинг до 80 килограма и освојио сам целокупно такмичење. Био сам баш срећан. Вратио сам се у Ужице, посетио Прљевића и похвалио му се резултатима – прича наш саговорник о неким добрим и тешким тренуцима кроз које је прошао.
Са припремама је наставио и даље, да би у октобру 2014. године први пут победио на првенству државе у категорији до 80 килограма. После су почели да се нижу остали резултати и у 2015. години освојио је државно првенство до 90 килограма.
– Ту сам стао са такмичењима. Направио сам паузу, јер је било неких проблема око пласмана. Сматрао сам да сам требао да победим, али нисам због неких чудних разлога. Зато сам се определио да се спремам за интернационална такмичења. До сада сам излазио на државна, јер нисам имао финансија да отпутујем ван земље. Све што радимо морамо сами да радимо, сваки такмичар у овом спорту мора сам да се припреми, да плати пут, преноћиште, такмичење и тд. То су велики трошкови и ово је један од најскупљих спортова. Немам и више жељу да се такмичим у Србији, а искрен да будем, немам ни конкуренцију – каже Слободан.
Из Ужица је отишао пре годину дана у Нови Сад. Каже да му је због тога много жао, јер много воли свој град.
– У Ужицу су ми родитељи, ту сам проживео живот, али у Ужицу није било места негде да радим, а мени је новац потребан да бих могао да се такмичим. Сав новац који смо зарађивали родитељи и ја, ишао је у боди билдинг. Имам пуну подршку од родитеља и брата. Разумео сам када нема новца, јер знам да када имају, они ме помогну колико могу. Међутим, сада сам морао да одем да бих наставио даље – са сетом каже првак државе.
Према његовим речима ранг овог спорта у држави је изнад скоро свих борилачких спортова.
– Град и држава не улажу у овај спорт, није популаран за њих, тако да никада човек није могао да се ослони да ће му пружити бар моралну подршку. После Миодрага Прљевића прошле су деценије, док се нисам појавио ја, који се једини такмичио и постигао неки резултат. Али, није било разумевања. Једном су инсистирали да предам дипломе и папире да бих добио похвалницу за Дан града. Прво нисам хтео, али сам попустио и предао. После ми је председник месне заједнице дошао на врата и рекао да нисам заслужио диплому. О томе не треба ни причати, треба све то заобићи. Најбитније је да мене моја породица подржава – са горчином каже Јанковић.
Да би се имало успеха и постигао ефекат у тренирању, Слободан саветује да је исхрана уз тренинг на првом месту.
– Ако се човек рекреативно бави, то се своди на здраву исхрану. Забрањени су слаткиши, сокови, све што је масно. У припремама за такмичење лично једем пилеће бело месо, то ми је основа, једем мало пиринча, салате и доста зеленог поврћа. То је веома битно. Месо гради мишиће.
На примедбу да боди билдинг прате приче о допингу хормонима и неким недозвољеним средствима, Слободан одговара:
– Такве приче нас билдере прати због изгледа. Људи када виде таквог човека, обично немају никакав одговор како се то постиже, па онда да би се оправдали причају такве ствари. Међутим, узмите бициклизам. По свим ранг листама, по допингу, бициклизам је на првом месту. Има допинга и у шаху и у свим врстама спорта, али када гледате те спортисте то се ништа не види. Зато се уста не испирају преко тих људи, него преко спортиста који се баве боди билдингом, зато што човек тако визуелно изгледа и привлачи пажњу. У сваком спорту, у свакој грани, имају људи који то користе и који не користе. То је забрањено и не би смело да се користи, јер је јако штетно.
Када је отишао у Нови Сад почео је да се бави тренерским послом, који му иде узлазном путањом. Сматра да ће у догледно време бити све како треба.
– Персонални сам тренер и водим један на један клијенте. Када одрадим са једним клијентом вежбе за одређено време, онда се посветим другом и тако даље. Не волим да радим групно, јер сматрам да групно не може да да довољно ефекта и не може да се посвети пажња једном човеку у групи. Имам више рекреативаци, мада има неких који имају тенденције да буду такмичари и то су младићи старости око 20 година. Тренере унајмљују и стари људи, јер тренер води пре свега рачуна да се не повреде. Нарочито је битно на почетку када човек креће, да научи да правилно дише током вежби, јер ако не дише правилно онда може срце да се повреди. Мора баш о свему да се води рачуна. Више има девојака и жена него мушкараца, које су заинтересоване за овај спорт. Прави боди билдинг је за жене укинут, али постоји фитнес. Жене које се баве фитнесом не изгледају набилдовано, више је то форма да буде затегнуто, да нема масти и тд. Прави боди билдинг код жена не може да постоји без недозвољених средстава. Да би мишић био велики мора да има хормон тестетерон, а то је одлика мушкараца. А код жена нема тог хормона и зато не могу да буду превелике и пренабилдоване, јер нема шта да им гради мишиће у тој претераној мери. Зато, када се види огромна жена која личи на мушко, то значи да је највероватније допингована.
– Жене које се рекреативно баве фитнесом више воде рачуна о себи, него мушкарци. Мислим да се чак и више труде. Прво побољшање код жена може да се види одмах, нарочито ако нису биле нешто активне. Код жене, која није нешто гојазна, затегнутост може да се види после два до три месеца. Код мушкараца временски највише треба да се изгради мишић. Рецимо ако има добре услове и ако се храни како треба, а то је скупо, месечно може да добије килограм чистог мишића. Све што буде преко тога, буде неквалитетно. Кад се добија килажа, ту тек треба време. Ако човек већ има квалитетну килажу, онда ту треба врло мало времена да би се то побољшало. Ту је потребно око два до три месеца.
Ево шта ужички билдер препоручује, ако мушкарац или жена желе да смрашају или набаце неколико килограма мишића:
– Што се тиче мушкараца рекреативаца, морају бар 3 пута седмично да тренирају и воде рачуна о исхрани, озбиљнији вежбачи и они који желе боље резултате, требало би шест пута недељно, а за припреме за такмичење некада је потребно и убацити тренинге и ујутру и увече. Такође, за мушкарце рекреативце који желе да смршају, у теретани је сасвим довољно сат и по вежбања. Оптерећење са теговима се врши да се уради око 12 понављања у сету, с тим да тај 12. буде последњи, без могућности да се уради још једно понављање. Битно је да се равномерно ради свака мишићна партија.
– Што се жена тиче, да би се скинуо вишак килограма требало би бар три пута седмично да тренирају у теретани са оптерећењем (теговима) по један сат и још три пута седмично лагани кардио програм, с тим што је исхрана кључна ствар успеха. Мршављење, поготову код жена, најбоље је у комбинацији тренинга са оптерећењем и кардија, јер без тренинга са оптерећењем немогуће је имати затегнуту и лепо обликовану фигуру, с тим што се за жене даје акценат више на доњи део тела, али никако се не сме изоставити ни горњи. Тако се и локално сагоревају масти и затеже тело, на пример у области трицепса је често проблематична регија. Такође, из практичних и здравствених разлога је неопходно вежбати подједнако све партије, јер рецимо леђа држе правилан положај кичме. Рамена, ако нису изграђена лепо, падају напред и на доле и тако даље. Нико ко води рачуна о исхрани не може да се пребилдује, а посебно жене.
На питање када планира да се појави на неком међународном такмичењу, он каже:
– Ако све буде у реду, требало би да идем на такмичење у октобру ове године, али још нисам одлучио где. Највероватније ћу ићи у Словенију или Чешку. Све зависи од финансија, колико скупим новца до тада. Хотели су скупи, пут је скуп, а морам да имам бар једног пратиоца, који ће да ми помаже, најпре око мазања фарбе на тело пре такмичење. То не могу сам да урадим. Од овог посла којим се бавим може да се живи, али када прође довољно времена. Потребно је да клијенти чују за вас.
Већина такмичења на којима је био и где планира да иде, немају новчане награде и то су само издаци. Ипак, Слободану је циљ да почне да посећује такмичења где постоје награде.
– У Србији постоји само једно приватно такмичење где се додељују новчане награде. У иностранству постоје нека велика такмичења на којима се додељују неке награде. Циљ ми је да за годину дана учествујем на тим такмичењима – рекао је Слободан.
Звездана Глигоријевић
