Од сатиричара до песника,од музичара до доктора

- Нисам ја сатиричар опозиције, ја сам сатиричар који критикује и власт и опозицију, и критикујем шта мислим да треба да се критикује. Ми сви критикујемо и власт и опозицију, све оно што је поремећено. Ми имамо проблем са реакцијом типа: ви сте против ове политике. Не, нисмо ми против неког, нити смо за неког. Ту смо да уочимо нешто и да се мало нашалимо на ту тему. То је друштвена улога сатире -

ИНТЕРВЈУ: ДР СЛОБОДАН СИМИЋ
У Градском културном центру, 9. маја, одржано је вече са једним од најугледнијих српских афористичара и сатиричара, који је на путу да постане и познати песник, нашим Ужичанином Слободаном Симићем. На тој вечери представљене су три његове најновије књиге: збирка афоризама „Ријалити шоу“, изашла пре месец дана, збирка сатиричних приповетки „Клиничка слика 100/100“, изашла крајем прошле године и друго издање збирке песама „Ожиљак“.
Са др Слободаном Симићем је мало скоро два сата разговора или неколико страница Ужичке недеље да би се приказало све оно што је он у суштини ради у претходних 30 година. Почећемо од ове вечери, а онда проћи ћемо кроз његову рану младост и животна искуства.

УН: Интересантно је како је настала ваша књига „Ријалити шоу“. То је прва књига коју су изабрали Фејсбук пријатељи.
– „Ријалити шоу“ је нова књига афоризама. Наслов се наметнуо без икакве конкуренције, а њим сам описао све што се дешава око нас. У књизи је избор афоризама насталих у последњих 10 година, од када је изашла тадашња књига из 2007. године „Симином улицом“. За „Ријалити шоу“ имао сам повелики избор афоризама и размишљајући како да дођем до репрезентативних узорака за моју књигу, сетио сам се Фејсбука. У јануару прошле године на мом ФБ профилу сам објавио да позивам моје ФБ пријатеље да направим избор афоризама за књигу. Наредних шест месеци сам сваки дан објављивао три до пет афоризама. Они који су се укључили у акцију лајковали су афоризме и на крају акције сам одабрао 600 афоризама, који су добили највише лајкова, ставио у нову књигу. На крају књиге сам ставио и имена 200 људи који су били најпостојанији у обележавању. То је прва књига коју су изабрали Фејсбук пријатељи.

УН: Како је настала збирка приповетки „Клиничка слика 100/100?
– На крају године појавила се књига „Клиничка слика 100/100“. То су изабране приче и афоризми. Сваку ту изабрану причу прати карикатура. Те моје приче са карикатурама излазе у колумни листа „Данас“ сваке среде у последње три године. Нажалост, мој дивни пријатељ и сарадник, карикатуриста Никола Оташ преминуо је пре годину и по дана. Био је изузетно вредан човек и оставио ми је карикатуре које је радио, тако да сам наставио нашу заједничку колумну „Клиничка слика“. На годишњицу његове смрти имао сам потребу да направим ту меморијалну књигу, сећање на њега, и у тој књизи се налази сто мојих прича и 100 његових карикатура из „Данаса“.

УН: Када се 2016. године појавило прво издање збирке песама „Ожиљак“ , било је изненађење да један афористичар пише песме, нарочито због тога, што је о том писању ретко ко и знао. Ево, сада и друго издање. Како си се одлучио да пишеш песме?
– Између објављивања претходне две књиге, догодило се да се појави и друго издање моје прве књиге песама „Ожиљак“. Пре две године сам објавио збирку песама „Ожиљак“, која се показала јако интересантна публици и први тираж је брзо отишао, а видим да је велико интересовање и за друго издање. Већ 30 година пишем афоризме и књиге са њима, али за ову збирку песама је дупло веће интересовање. То је чиста лирика, то су љубавне песме и комбиноване животне песме. Не памтим да сам имао тако неко интересовање као за те песме. Мушко, женско, младо, старо, сви то хоће. И, ево, поново немам ту књигу. Слутим да ће морати да се штампа и треће издање те књиге. Песме су настале случајно. Нисам никада сматрао да сам неки песник. Док сам пре двадесет година у тим свим мојим свескама, у којима сам некада писао са предње стране афоризме и приче, са задње стране сам приписивао понеку песму, која ми је наилазила. Те песме ником нисам читао, ни показивао, нити сам кад куцао или штампао. То је била нека моја ствар. Нека моја емоција наиђе и ја је забележим. Једноставно, нисам на њих обраћао пажњу. И пре неку годину дописивао сам се са мојом кумом и хтео сам нешто да јој кажем и опишем, пошто је она имала неки проблем. Уместо да јој напишем одговор на то њено писмо, одједном ми се отворила да јој пошаљем одговор у облику песме. Рекла ми је, а она није лака на реакцијама, да сам је расплакао. Одједном ми је лакше било да се изразим песмом, него да пишем нешто и почео сам да се изражавам песмама. И ту избацим једну серију песама, јер су ми кренуле. Сваког дана шест месеци сам писао песме. Написао сам једну туру и пошаљем их једној мојој другарици, професорки књижевности, и она ми каже да је то добро. И почнем да тражим своје старе свеске на тавану и извлачим песме из њих. Скупило се један број и са овим новим све откуцам и пошаљем тој професорки. Она ми је рекла да је то књига. Уреднику „Арте“, Мићу Јакшићу, су се одмах допале и одштампа 2016. године. Наступила је јагма за том књигом, па ето морала је да се доштампа. Сада помало пишем песме, јер ми је то изражавање за емоције, које не могу да изразим преко прозе и афоризама. Песма је изражајно средство за емоције.

УН: Реците нам нешто о Вашем школовању у Ужицу?
– Прва четири разреда сам ишао у „Душан Јерковић“, а остала четири у „Нада Матић“. Онда сам се, по старом начину образовања, усмерено, уписао у средњу школу, па је моје одељење припало Педагошкој академији, а после две године, када се одлучивало којим ћемо смером кренути, уписао сам здравствени смер и два одељења су били у Ужичкој гимназији. Из неког разлога Гимназија не признаје тај период усмереног и ми смо избачени из историјата Гимназије, мада нас признаје Медицинска школа. Дакле ми смо ишли у зграду Гимназије, а форма Гимназије није постојала у то време, тако да је то остао један специфичан феномен.
– То усмеравање је било прилично романтична идеја, јер се раније кретало са усмеравањем деце и само са тог смера могао се уписати сродан факултет, у мом случају само медицински. То је био циљ тог типа школовања, да би лакше наставили или они који неће да наставе могу да се запосле. После две године добио сам звање медицинског техничара, а они остали имали су директну проходност на факултет. Међутим, прва генерација која је отишла на Медицински факултет била је најгора генерација на факултету и хитно се тражило да се уведе пријемни, јер се испоставило да појма нико ништа није имао. Онда је наредна генерација, у којој сам био и ја, морала да полаже пријемни испит, али се бодовало пола успеха из усмереног, а пола пријемни.
– Иначе, моје школовање у згради Гимназије било је јако забавно. Нисмо нешто нарочито учили то усмерено, јер су пола предмета предавали лекари. То су људи који су радили свој посао у болницама и другим институцијама, и они често нису имали времена да долазе у школу, па смо губили часове. Имали смо три до четири часа дневно. Нама је било забавно, јер је било потпуно опуштено и релаксирано. Имали смо једном седмично праксу у болници, где смо делили храну пацијентима, давали ињекције, радили инфузију и негу болесника, све што раде медицинске сестре и тај део ми је био веома користан за каснији живот.

УН: Шта је даље било?
– Закачио сам те романтично-оптимистичне идеје и зато сам одмах морао у војску. И онда смо ми љути клинци отишли у војску, осим оних који су били на факултету. Имао сам среће и помогло ми је што сам био медицински техничар, па сам успео да се докопам санитетске службе у Новом Саду. После три месеца обуке пребацили су ме на Бањицу у Београд. Ту сам водио картотеке и био прави медицински техничар. У војсци сам био годину дана, имао сам то неко скраћење јер сам хтео да упишем факултет. Одем у Нови Сад, али сам у то време свирао у некој групи и нисам се баш много бавио учењем. Гледао сам где бих могао да положим неки пријемни и учинило ми се да је Нови Сад (а и стриц ми је ту живео), био погодан, јер је баш тада био штрајк и средњошколаца и родитеља зато што је уведен тај пријемни. Они из неког непознатог разлога нису имали уопште те неке предмете који су били на пријемом за медицину. Пошто сам ја имао те предмете, помислио сам да је то екипа од које ја нешто више знам, а и сада штрајкују и сигурно не уче. И тако се нађем у Новом Саду, положим пријемни и то будем у горњем делу листе, а моји многи пријатељи су отпали у Београду, па су завршили у Босни, јер је Босна у то време примала те мање успешне бруцоше. Нови Сад је фантастично место за живот и када би неко питао где би волео да живим, вероватно бих изабрао тај град. Ту сам био две године и обузме ме нека чудна појава, иако је било све супер. Никоме није било јасно зашто хоћу у Београд. И тако завршим у Београду Медицински факултет после пет година. Факултет је трајао 4 године и једна година стажа, коју сам завршио у ужичкој болници.

УН: Поменули сте неку групу. Која је то група била и реците нам нешто више о том периоду вашег живота?
– Група се звала „Прва помоћ“ и чинили смо ми је ученици из Медицинске смера, Горан Бајић Баја – свирао гитару (данас је психијатар, мој колега), бубњеве је свирао Мирослав Селаковић (др физијатар), басиста је био др Бошко Ристановић (данас гинеколог), певао нам је Горан Шмакић (глумац) и две Тање смо имали, као пратеће вокале. Учествовали смо на тадашњим рок излозима. Имали смо неку другу врсту музике, а зли језици су нас звали „ужички Нови фосили“. То је била поп музика, која нагиње ка року. Шта год ко мислио о нашој групи, ми смо два пута били на том рок излогу и оба пута победили. Победили смо, јер смо ми једини знали да свирамо. У то време ти панкери и остали уопште нису знали да свирају. Они су волели да свирају, али нису знали. Стицајем околности, приватно сам ишао код једног дивног човека, Драгоша Карпонеа и учио гитару. Тадашња музичка школа имала је само одсек хармоника. То су биле осамдесете. Тај Драгош је био наш кумић, он је био саксофониста, али и мултиинструменталиста, па је између осталих инструмената свирао и гитару. Имао је нас неколико ђака, који су учили гитару и то класичну гитару, ноте. То знање сам пренео мом најбољем другу Баји, а он, као изузетно талентовани музичар слухиста. свирао је соло гитару. Зато смо ми једини знали да свирамо и зато смо побеђивали и то са нашим ауторским песмама. Ја сам чак написао текст за песму „Што би било лепо“ и добили смо награду за текст. То је био мој први текст који сам написао и углазбили је. Онда сам почео да пишем као сви клинци, а и доста сам читао песме, јер људи са којима сам се дружио доста су читали.

УН: Како је дошло до писања афоризама?
– У то време када сам се бавио музиком и уписао факултет, пажњу ми је привукла рубрка у „Вечерњим новостима“ под именом „Трн“, која и данас постоји и пише је мој колега и пријатељ Бојан Љубеновић. Тада је Јован Хаџи Костић писао и то су били полуафоризми, кратки коментари. Редовно сам их читао и мени се то свидело. Пробао сам и ја да их пишем и почело је да ме нешто вуче више ка афоризму. Тада није било доста тих књига, а актуелни су били Влада Булатовић, Брана Црнчевић и Душко Радовић. Стицајем околности, када сам био у Новом Саду као студент, излазио је лист „Глас омладине“. Имали су сатиричну рубрику са афоризмима и причама, и први пут сам послао на парчету листа од свеске, руком писани, неколико афоризама. Изашао ми је одмах један афоризам, па други, који је проглашен афоризмом недеље. Схватим да сам тај тип и навалим да пишем афоризме. То је била прва година студија, имао са 21 годину. Да тада нису објавили те афоризме, вероватно бих сада само онако нешто пискарао. Мене је увек занимао тај друштвени ангажман, критика друштва. Први афоризам, који је проглашен за афоризам недеље, а после као афоризам и године, гласио је: „Гладни у Етиопији спремају добротворни концерт за незапослене у Југославији“. Незапосленост је била и тада проблем старе Југославије и вечито се провлачи. Зато би тај афоризам могао бити и сутра објављен, пошто се код нас из те области и на тему уопште ништа не мења. Био сам присутан скоро у сваком броју. Стицајем разних околности моја добра другарица у Београда на Филолошком факултету, рекла ми је да на њиховом факултету има неки часопис „Знак“, који је расписао конкурс за сатиричну причу. Наговорила ме је да пошаљем неку причу, иако до тада нисам никада писао приче. Написао сам причу и конкурисао. Та моја прича је победила. То је била моја прва прича коју сам икад написао и награду за њу сам добио у СКЦ-у. То је била велика свечаност, ту су били разни људи и ту сам упознао легенде Јова и Вука Глигоријевића, а и упознам Аца Баљка, такође легенду афористике. Ја онако млад, студент, представљам му се, а он ми каже да зна мене, да је читао моје афоризме и да ме је уврстио у његову антологију афоризама. Мени, који сам имао 22 године, то је много значило, био сам на седмом небу. Е, онда навалим да пишем приче и афоризме. Зато ми се јавио тај порив да пређем у Београд, јер сам сматрао да, ако сам почео то да пишем, морам да будем у престоници. Имао сам неке написане приче, а међу студентима и шире најјачи је био београдски лист „Студент“. Он је имао сатирични страну и био је јако популаран и читан, имао је велики тираж и ту су објављивали најкритичнији млади умови. Стварно, тадашњи „Студент“ је био легендарни лист. И опет сам имао неке сретне околности. Моје сестре Бранка и Данка становале су у Београду и одем да их обиђем. Код њих је била њихова другарица, уредница у „Студенту“. Кажем да јој имам неке причице, а она ми је рекла да их оставим, да ће их однети у редакцију и да ће их дати уредници сатире Тањи Гаротић. Није прошло много, зове ме сестра и каже ми да се та Тања одушевила и да је одмах убацила једну причу. Од тада сам скоро у сваком броју „Студента“ прво објављивао приче, а затим и афоризме, да бих доживео да на формату као садашња „Политика“, цела задња страна сатире, на чијем је врху писало Слободан Симић, све буду моје приче и афоризми. Тања ме је баш уважавала. И онда је Миленко Михаиловић, на Дан младости, који се славио као Титов рођендан и после његове смрти, једно четири до пет године након смрти тог доживотног председника, на насловној страни написао „Ноћ вампира“ преко целог формата, као и вампирске зубе. Он је на тај начин Дан младости назвао ноћ вампира. Одмах је заседао комитет и дошло је до хитне смене целе редакције. Чак су и задњу страну, на којој сам био и ја, описали као негативну тенденцију. За дивно чудо, остали су један уредник, који их је издао, и моја уредница сатире. Када је прошла бура, дошао је нови уредник Шиме Чичковић. Њему се свидело то што пишем. Мало парадоксално, али он мени је дао две стране. Добио сам рубрику коју сам назвао „Архангел Михало поново лети“, по мојој слави Свети арханђел Михаило, који је мени био симбол борбе за правду. Ту сам писао афо коментаре. Дошле су опет неке промене и опет сам опстао. Ту сам се некако испекао у том темпу писању, што је нарочито битно. Ретко ко је коментарисао, а када је било коментара, они су гласили: „Нема те у овом броју“, а не коментаришу то што сам писао.

УН: Ваше прве књиге и награда Радоје Домановић?
– Негде 1992. године објавио сам прву књигу афоризама „Најцрње је црвено“. У тој књизи афоризми нису били слатки у то време. Било је тврдо време и није се имало много отпора према тој политици. И онда ко би могао то да објави? Понудио се Светислав Басара, звани Лале Бас, који је тада био уредник ужичког часописа „Међај“ за књижевност и имао је издавачку делатност. Загризао је Лале да стане као уредник иза те књиге. Промоција је била у великој сали општине и била је прилично посећена, а атмосфера је била онако мало субверзивна. Чак је и Бас причао мало о књизи. Тако је кренуло. У међувремену су се и приче скупиле. Направио сам селекцију, а у суштини, никада у књизи нисам објављивао оно што је већ објављено. Трудио сам се да у књигу уђе оно што је за књигу, што има мало озбиљнију и трајнију вредност. И моју прву књигу прича „Приче без поуке“ објавио сам 1995. године. У тој књизи су приче које су настале и 1985. године. Толико је то било интересантно људима који се тиме баве, да сам добио у рукопису Домановићеву награду. И после сам објављивао у свим могућим листовима и часописима, дуго сам објављивао у НИН-у. Објављивали су ме и у целом региону, а и преводили су моје књиге. Око сто прича годишње се објавио којекуда. То је нека продукција, која је стална већ преко тридесетак година.

УН: Реците нам нешто више о легендарном Живораду Џону Селаковићу и о листу „Минут до 12“?
– У Ужицу је био лист „Минут до 12“, који је био претеча Ужичке недеље. Садашњи директор Ужичке недеље тада је био уредник тог листа. Млад, разбарушен, пун енергије Тони Станковић имао је добре идеје и био је мотор целе акције. Прво смо правили тзв. фанзин, нешто попут билтена штампаног на некој машини, још примитивнијој од копир апарата. То смо правили Тони, Мила Филиповић, Мирослав Рус и ја. Тако је тај излазио једно време, док Тони није успео да добије да се штампа новина. Излазили смо као омладинска новина. Имали смо продатих 3.000 примерака и сви су читали, и старо, и младо. Ми смо били, чини ми се, прва практично приватна новина у Србији, која је имала плаћене огласе, рекламе. И после неког времена падне нам на памет да измислимо лик Живорада Џона Селаковића. То је био наш човек, који живи у Америци, и који хоће да дође у Србији да формира свеамеричку странку у Југославији са врло једноставним програмом – да ми постанемо равноправна савезна држава у Америци, односно да ми постанемо америчка држава. Ми смо се само зезали. Писали смо да ће на трг доћи Тина Тарнер и Боб Дилан, да ће направити највећи хамбургер на свету од 16 м, да ће бити зечице из Плејбоја на оснивачкој скупштини. Измишљали смо тај интервју и у њега стављали коме је шта падало на памет. Чак смо и направили приступнице за ту странку и објавили. Пошто смо до тада била озбиљна новина и нисмо имали измишљени интервју, нити смо наговестили да је то измишљени интервју, приме су скоро сви. Али највећи хаос су направили дописници београдских новина, јер су нас видели као неке амбициозне новинаре. Они су мислили да смо ми заиста открили тог Џона Селаковића и да он стварно постоји. Онда су ту вест послали својим редакцијама у Београд, а неки су чак објавили да су и сами направили интервју са Џоном Селаковићем. Ту вест су објавили скоро сви тадашњи југословенски медији, комплет све новине, а неке чак и на насловној страни. И, настао је хаос! Почела је да нам стижу гомиле приступница и неког народа се распитивао како да се учлани у странку, а ми се само зезали и хтели да направимо неку локалну шалу. Од свега тога настала је југословенска фрка. Чак су дошли новинари из свих југословенских редакција да траже тог Џона Селаковића, ишли у Кремна, пошто смо ми написали да је из Кремана, а тамо има доста Селаковића, па не могу да га нађу и на крају су тражили објашњење. И онда покојни Раде Јовановић, који је био председник тог нашег Управног одбора, не зна куда ће и шта ће, морао је да направи конференцију за новинаре, а Тони Станковић, главни и одговорни уредник, каже да смо се ми Ужичани мало шалили. Тада су сви ти новинари експлодирали. По новинама су писали да ће да нас туже, да треба да нас хапсе, да су нас већ ухапсили… Морам да кажем да је Тони тада био коректан и рекао је да ће сву одговорност он преузети и да мене неће помињати („студент није запалио жито“). На крају ништа није било, јер су њихови дописници то послали, а нису проверили информацију. Једино су они били кажњени, неки суспендовани на шест месеци, неки новчано и слично. То је тако била једна бомбастична вест да је спикер у Другом дневнику обавестио јавност да Џон Селаковић не постоји и да су га измислили омладинци из Ужица. И сада мислим да је то била највећа шала свих времена која је потекла од Ужичана.

УН: Били сте добар пријатељ са Радом Јовановићем, нашим једним од најпознатијих афористичара. Поделите део сећања на њега са нама.
– Раде Јовановић је по много чему један од најдражих људи које сам познавао. Он је обједињавао многе ствари. Био је изузетно пријатан и добар човек, али је имао вансеријски таленат за хумор. То је најталентованији афористичар свих времена. Његов хумор, његов начин мишљења, његово писање, његови афоризми, његови обрти, то је нешто што је најоригиналније, најдуховитије што може да се направи на српском језику. Имао је велику репродукцију, много је писао и одлично је писао, и био је у апсолутном врху српске афористике. Доказ колико је значајан аутор говори и то да је Београдски афористичарски клуб најзначајнијој награди за најбољу књига афоризама у току године дао име „Раде Јовановић“.

УН: Да ли као афористичару у овој нашој земљи увек има тема?
– Природа сатире је да на неки начин критикује друштвене деформације, политику, менталитет, аномалије у колективној заједници, појаве које су на неки начин поремећене и које би требало да се поправе. Просто се критикују ствари у некој заједници да би се мало боље осветлиле и скренула пажња на њих, да би се некако промениле. То је улога сатире и у књижевности и новинарству. Ту постоји та матрица, која је увек актуелна, а гласи као један афоризам: Ко о чему, Домановић о нашим садашњим проблемима. Значи, Домановић оно шта је написао пре сто година, изгледа као да се дешава сада. Е сада, исто могу рећи да незамисливо много прича које сам написао пре 30 година, могу да објавим сада и да изгледају као да су сада писане. То је зато што се понавља цео сет аномалија које смо имали у Милошевићево доба, па чак и пре. Наставља се тај модел, не мења се ништа и пошто се ништа не мења та сатирична реакција, на неку нову појаву која је иста, може исто да се објави. И мени се то заиста дешава. Када кренем нешто да пишем, застанем и помислим, зар ово већ нисам писао?! И онда нађем од пре 20 година сличну причу коју хоћу сада да напишем. Значи, доста ствари се не мења. Ипак, у том немењању, увек се деси и нека нова појава. Е, та реакција на то ново, је нека врста мог пражњења, да ту моју критичну мисао каналишем у облику овога што пишем, па ми буде некако лакше, јер сам рекао нешто што мислим, а на другима је да прихвате или не. На крају, сатира није политика. Ако некога критикујем, то не значи да сам за неког другог. Нисам ја сатиричар опозиције, ја сам сатиричар који критикује и власт и опозицију, и критикујем шта мислим да треба да се критикује. Ми сви критикујемо и власт и опозицију, све оно што је поремећено. Ми имамо проблем са реакцијом типа: ви сте против ове политике. Не, нисмо ми против неког, нити смо за неког. Ту смо да уочимо нешто и да се мало нашалимо на ту тему. То је друштвена улога сатире.

УН: Да ли сте некада имали проблема због ваших афоризама и прича?
– Ми смо необична земља. Свашта сам писао. У то време док сам писао у „Студенту“ у старој Југославији, једном приликом сам дошао у Ужице и онда ме је мој легендарни теча Доца Антонијевић (човек који је први у Ужицу отворио кафић), зовнуо да ми нешто важно каже. Одвезао ме негде ван града и рекао ми у поверењу: „Бобо, стигао је досије о теби из Београда у Ужице. То ми је рекао један важан човек из полиције“. Ја као клинац кажем му: „Супер!“. Мени се то свидело, како је неко обратио пажњу на мене и ја сам то схватио као комплимент. Југославија је била озбиљна земља и пратили су те младе бунтовнике као што сам био ја. Био сам поносан. На сву срећу, нисмо ишли ка репресивном систему, него смо ишли у неку Милошевићевску фазу. Нисам имао проблем што сам тада писао, него што сам у једном моменту у Ужицу учествовао у прављењу једног опозицоног листа који се звао „Ужичке новине“. То је било 1991. и 1992. године и то су биле новине удружене опозиције. Тада сам искорачио из те моје сатире у неки други ангажман и сматрао сам да сви морамо да пређемо на једну страну и да то чудо од режима сузбијемо. Писао сам за те новине као новинар и оплео сам тадашњег председника општине наводећи му пуно име и презиме. Због тог писања, тај председник је био толико љут да је ишао у болницу и тражио да ме отпусте са посла, јер што би плаћали таквог непријатеља. Ја сам тада требао да добијем специјализацију, али на срећу моје старије колеге су га смириле и ја сам опстао. А бога ми, тај непријатељ, та удружена опозиција, победила је и мој пријатељ Миша Никитовић је био председник општине. Након тога одмах сам се повукао из новинарства.

УН: А ваш политички ангажман?
– Сматрао сам да треба да помогнем тој удруженој опозицији. Био сам изабран и за одборника, с тим што сам био ванстраначки одборник у том сазиву. Био сам и кандидат за републичког посланика. Међутим, за то кратко време сам видео како изгледа природа политике и међуљудски односи. Ништа ми се то није свидело, али ми је касније користило за неко писање и размишљање. Видео сам какви су људи који су у политици, шта они хоће. Сматрао сам да је довољно што сам дао допринос да та нека опција победи и онда сам се повукао и наставио своје писање, које нисам никада ни прекидао. Наравно, наставио сам да критикујем и те нове који су дошли, на њихово чуђење. На крају, то је посао сатиричара.
УН: Председник сте Београдског афористичарског круга. Реците нам нешто више о раду тог удружења афористичара.
– Београдски афористичарски круг је удружење афористичара региона. Имамо само 30 афористичара из Београда и околине, а имамо око 100 чланова. Постојао је као неформално удружење и то је био као појам афористичара који пишу на тај оштрији начин. Онда је формирано као удружење грађана и две последње године сам председник. Члан се постаје на предлог члана удружења. Могу само колеге да предложе неког и скупштина га прима. Имамо чланове из целог региона и углавном су то најбољи афористичари из Србије, Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске и имамо једног Словенца. Годишње додељујемо награду за најбољу књигу афоризама „Раде Јовановић“. Имамо три манифестације. Једна ће бити ускоро, 30. маја у Студентском културном центру „Фестивал сатиричне приче“, осми по реду. Ту се аутори окупљају и прави се годишњи преглед сатиричног рада. Жири додељује награду за најбољу сатиричну причу. Друга манифестација је „Сатира фест“, који се одржава у октобру, када се на наш конкурс слије по 200 аутора из целог региона и ми изаберемо 30 њих. Наша база је Коларац и за време тог феста мала сала буде препуна. Трећа манифестација је „Новогодишњи сатирикон“ где наши чланови учествују са сатирично-хумористичким наступом и та манифестација траје веома дуго година.

УН: На крају нам реците шта радите, кад не пишете афоризме и приче?
– Ја сам завршио специјализацију психијатрије, а потом субспецијализацију судску психијатрију. Имам и звање примаријуса, које се добија после одређеног броја научних радова. То је максимум у овој струци. Једино у животу ми је жао што у тој некој својој каријери, због тих мојих различитих активности, писањем и новинама, нисам стигао да се бавим наставном активности. Жао ми је што нисам стигао да будем професор на факултету.
– Радим на Институту за ментално здравље и шеф сам кабинета за судску психијатрију. Шест година сам на том послу. То је служба која се бави вештачењима извршилаца кривичних дела, њихово психичко стање у моменту извршења кривичног дела, доста радимо процену родитељске подобности и друге разне ствари по налогу суда. Радим и општу психијатрију у амбуланти.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.