ПУТ ЈЕ ЦИЉ

- 98,3% фудбалера који заврше каријеру у српском фудбалу постају социјални случајеви -

Пише: Здравко Тошић
Очигледно је да не постоји ништа тако безгранично, као што је људска способност за самоуништење. Србија је најбољи пример за то. Њена будућност не ради ништа друго но сулудо одгаја сопствене нове заблуде. Наш град и фудбал у њему су потврда и пример без премца.
Није ли данас сасвим разумно, чак и уз неке сумњиве аргументе, чврсто закључити да је управљање фудбалом, па и ужичким, осмишљено у складу са жељама и моћи а не у складу са потребама, разумом и знањем? Није ли такође разумно закључити да је све учињено да се знање, истина и фудбалска сувереност претворе у инфериорност? (Муслин то најбоље зна). Није ли судбину ужичког фудбала одредила, са једне стране, жеља за моћи и господарењем, а са друге, спремност за покоравањем тој моћи?
У последњих неколико година покушао сам својим питањима и дилемама да покажем на који начин су идеје о фудбалу, моралу, истини дискредитоване самим чињењем, али и нечињењем. Да покажем и упозорим да не постоји добра воља за добро, већ се све свело на уздизање моћи једног човека. А моћ једног човека је моћ зла.
Недостатак довољног броја интелектуалаца омогућили су овај и фудбалски и друштвени суноврат. Инертност српске интелигенције омогућује продор реакционарних и тупавих ставова свуда, па и у фудбалу. Надри фудбалска господа имају данас брдо доказа колико је опасна њихова моћ и господарење, колико разара и најздравију ћелију друштва. Ми смо данас и даље збуњени колико има људи који не поштују сопствену људскост, и немају достојанство, постајући саучесници у одређеном нечасном деловању. Но, јасно нам је да су и они само жртва и да се на њих тешко може рачунати у сутрашњој свеопштој побуни и изградњи било чега смисленог.
Увредљиво делује уверавање да не би било, ни фудбала, ни живота, без те наказне моћи и идиотског додворавања. Тешко је одолети искушењу и не указати на симптоме слабости разума овог друштва у виду изостанка транспарентности, одговорности и преиспитивања свега пређашњег. Изостанак одговорности ствара ужасне монструме и успављује разум. Јасно је да модел, “ко даје паре, тај се пита” не постоји. Постоји, “ко позајмљује паре, тај се пита, низaшта не одговара и тражи да се паре врате”. Други, “један град – један клуб” није положи тест времена, јер је у супротности са потребама заједнице. Трећи, “један клуб-један човек” обесмишљава клуб и све око њега. Четврто, “један човек-једна мисао”, значи угашено светло. Амбис.
Тешко је остати миран данас кад се наставља путем који не води нигде. Циљ фудбалског клуба Слобода мора бити њен пут. Јасно омеђен потребама и могућностима. Пут који би сакупљао енергију многих, јер многима и припада, а не пут омеђен жељом и интересом једног. Пут знања и живота, а не јаловости и тишине. Пут стварања многих, а не стварања илузије једног. Пут љубави за све и за једног.
Да ли је данас могуће уважавати све ово што се дешава у ужичком фудбалу? Наметнута форма биствовања на крају има знак питања који доводи у сумњу и само биствовање. Фудбалска супстанца је неразумно потрошена вољом оних који фудбал не разумеју и не воле. Нису били способни за коректан сукоб који унапређује ствари и одржава нас на правом путу. Остали су заробљени у својој бахатости, искључивости и егоизму и стрмоглавили нас у амбис. Велики фудбалски “креатори” се полако повлаче или траже нове жртве? Без кајања, остављајући пустош за собом. Живот клубова замире. Рачуни полако пристижу за наплату. Социјализацијом дугова, плаћаћемо их сви. Дуго и уредно.
У недостатку клубова, педагога, васпитача и тренера, децу нам већ са једанаест година отима дрога. Потом их преузима деликвенција и криминал. Васпитавају их “фарма”, “велики брат”, “задруга”, “север” и “југ”. Идоли су им необразовани фудбалери, криминалци, старлете и певаљке са “пинка”. Кад је важније показати тетоважу, него прочитати књигу, онда не треба да чуди што завршавају као робље криминалца који се крију иза назива – “менаџер”. Људи из клубова их, без имало гриже савести, још децу, препуштају на милост и немилост, само да не би дали оно што су им обећали. И за њих су они само роба. Играчке којима се може обећати све, а не мора испунити ништа. Играчке које завршавају на сметлишту, јер се увек појављују нове. Како у земљи Србији, тако и у херојској “Ужичкој републици”. Нечасна трговина и прљав новац су закон који влада. Последице језиве. 98,3% фудбалера који заврше каријеру у српском фудбалу постају социјални случајеви. Скоро сви клубови им пензијско осигурање и стаж уплаћују на минималац. Невероватно, нечасно и сурово.
Слобода је мисао и представу о фудбалу и њеном постојању усвојила наметнуту споља. Недавно. Од шпекуланата и скоројевића. Она се данас, као интегрисана, уграђује у свеобухватни апарат фудбалског савеза Србије којим руководе шпекуланти и скоројевићи вишег ранга, и тако пропада. И пропашће чак и пре него што је сустигне њена фудбалска и економска пресуда. Или ће се можда, вратити себи и наћи спас.
Сваки разуман човек свом деловању даје смисао. Не постоји бољи тренутак од овог, да ужички фудбал и Слобода у њему већ једном подвуку црту, поднесу рачуне и коначно одреде пут и смисао путовања. Не постоји бољи тренутак, да заједница и локална самоуправа које издвајају део средстава, преузму одговорност и за деловање, али и за трошење. Не постоји бољи тренутак, да се организујемо, одрекнемо надри-тренера, напунимо игралишта децом и ставимо их у руке педагозима и васпитачима који ће од њих направити људе свесне и способне за живот. Не постоји бољи тренутак, да се успостави сарадња са родитељима, да се едукују и престану да лече своје болесне амбиције на штету своје деце. Лешинари их непогрешиво детектују. Не постоји бољи тренутак од овог, да се поставе питања на која су се одговори морали већ одавно знати. Не постоји. Време је необновљив ресурс. Јуче је прошло, а данас је већ касно. Потребна је само добра воља и истрајност, јер нам следи трка дугог трајања. Показујући неспремност за дијалог и одговоре, бежимо од истине и показујемо своју незрелост.
Историја човечанства, истина и правда саздани су од подвига и јунаштва изузетних људи који су својим херојским делима победили таму, неправду и зло. Ми не морамо урадити оно што не можемо, урадимо оно што можемо. И, границе ће се већ померити. Увек има пута, само треба жеље да га нађемо. Не знајући шта носи дан, а шта ноћ, остаје нам да се помолимо за фудбал, Слободу и све нас оном Андрићевом: “Боже, дај нам прав пут, са пролазним посртањем, а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења”.

(Ужичка недеља 981)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.