1001 НОЋ МУЗЕЈА

- Басна о хидроцентрали „Под Градом“ -

Дивни Запад
Живце је прво изгубила видра.
Од краја маја слушала је кукање и цврчање воденкоса који је ниско прелетао потез Ђетиње око старе централе „Под Градом“ и слутио катастрофу.
„У реду мали. О чему се ради?“
„Како о чему? Пред Ноћ музеја, крајем маја, почели су да крче растиње око моје куће под водопадом. Знају ли они да ја ту живим? Погледај! Све је горе и горе. Руше ми кућу и то траје месецима. Ја сам сада један најобичнији бескућник! Затрпали су ми гнездо које сам ушушкао у камењу испод водопада, каменовали су ми јајашца. Зар они не знају да се ја гнездим и правим потомство баш ту. Баш тад.“

За оне који не знају, воденкос (лат. Cinclus Cinclus) је птица на Црвеној листи строго заштићених врста Србије. Она је станарица и гнездарица, настањује се у близини планинских река обично у подножјима водопада. Има специфичан начин храњења, лети ниско и рони под водом у потрази за ларвама инсеката. Изразито је територијална. Један пар се давно настанио управо на месту најстарије мале хидроцентрале на Балкану. Централе „Под Градом“ у Ужицу.
Видра је то знала. Јер су и њени прадедови волели то подручје. Одрасла је на том водопаду којег више нема, претрчавала га зими залеђеног и звала своју породицу високим цијуком у авантуру.
За оне који не знају, видра (лат. Lutra Lutra) је сисар на Црвеној листи строго заштићених врста Србије.
Зато је посаветовала малог: „Слушај, видим и ја да је Ноћ музеја била увод у Сумрак богова река. Чула сам за неку јегуљу која може да нам помогне. Она мигрира, некад водом, некад копном. Ако наиђе на брану, израсту јој ножице и тада одлази међу људе. Тако да може непримећено да се помеша са двоношцима и добави нам битне информације.“.
Кос се загрцнуо: „Мислиш као мала сирена?“
„Да, баш је то једна мала сирена, хајде не будали. Биће то наш шпијун у свету људи.“
Јегуља се указала након месец дана.
„Ок. Има ту неких нерашчишћених ствари. Заправо гомила. Сазови становнике Ђетиње, па да почнемо.“
Окупили су се кришом ноћу. Јегуља је започела беседу.

„Слушајте ме добро сви. Људима се никако не може веровати.
Мала хидроцентрала „Под Градом“ је споменик културе од великог значаја. Такође је јединствен симбол њиховог града којим се поносе. Али истовремено, како су године пролазиле, критеријуми су драстично опадали.
Завод за заштиту споменика културе првобитно je донео услове за ревитализацију, којим се ЗАБРАЊУЈЕ рушење анекса машинске зграде. Затим су ти услови мењани, све док то рушење није озакоњено. Знате, код људи је довољно заменити особу која се зове „директор“ и све постаје изводљиво. Они сада тврде да нико од њих не надзире радове.
Воденкос је заштићена врста, као и видра. А опет, нешто што су двоношци назвали Завод за заштиту природе Србије није вас регистровао. Они су закључили да није потребно радити Студију о процени утицаја.
Хоћу рећи, мали, ти си сада званично мигрант.“
Воденкос је заронио дубоко.
Видра је завапила: „ Дај бре јегуљо, не можеш то њему да кажеш. Они јако држе до територије. Не може он тек тако да оде узводно и насели се било где. Ово је био његов дом. Има ли још неко коме можемо да се обратимо?“
Јегуља је била бритка „Наравно. Ту је и сам Град. Који је заљубљен у пређашњу слику хидроцентрале. Али ево шта они кажу: Ми нисмо надлежни. Два завода су дали услове, ми смо ту само да издамо грађевинске дозволе формално, без уласка у детаље. Централа није наше власништво, већ власништво ЕПС-а.“
Видра се није дала збунити: „Да то није онај феномен који двоношци зову „делегирање одговорности“? сви одреда пребацују на оне друге с’ реда? Знамо ми видре за ту игру. Зове се „Између две воде“.

Патке су се насмејале „АХАХАКВАКВА. Каже се ИЗМЕЂУ ДВЕ ВАТРЕ. Али стварно, ово је фино, биће ово фино. Нама је добро. Кажу, биће још лепше кад се заврши. Ми верујемо.“
Јегуља: „Патке, рекла бих вам да не једете штошта, али видим да се ви већ одавно искључиво тиме храните. Двоношци су вам загадили реку до те мере да сте прешли на копрофагију, те вам у мозак ударило. Ко још може да воли бетон, цеви и канализацију на дневној бази, осим вас?“
И додаде: „Знајте, родбино моја малобројна, што више етикета „заштићено“ носите, то сте угроженији. Читајте Орвелову 1984. па ће вам бити јасан тај новоговор!“
Видра је стоички истрпела ову пресуду. Већ шест месеци је са бесном сузом у оку пратила деконструкцију. Каменовање водопада, сечу предивних стабала, замућивање воде и дириговани биолошки минимум. Није јој било свеједно. Али запела је да преживи без ичије помоћи. Јегуља је само потврдила бојазан.
„Хајде мали“, рекла је воденкосу, „идемо да ти нађемо нови дом. Има твоје фамилије још узводно, док и тамо не дођу људи. Не могу сви бити тврда срца према еколошким мигрантима.“
То је био тренутак када су патке, јегуља, мрмољци, даждевњаци, рибарице, поскоци, грчке жабе и остали заштићени становници Ђетиње приметили да воденкос још увек није изронио.
Одабрао је да остане заштићена врста. Дубоко у Ђетињи.

Тијана Јевтић (Ужичка недеља 1001)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.