Piše prof. dr Bilja Grujičić
I hajde sad da čujem vas hejterovce, tako se popularno zovu oni koji mrze sve i svakoga, najčešće bez razloga, ili što je to tako popularno, ili što to rade i neki drugi, elem, mi još uvek odmaramo, za nas prosvetne radnike raspust i dalje traje. Iskreno govoreći, to je jedan od bezbroj benefita ovog divnog poziva, ako izuzmemo ono povećanje koje će biti u januaru, i to da će prosveta verovatno biti izuzeta iz onog broja platnih razreda… ali da ne prenagljujem, a i daleko je do januara. Do tada Italija… Da ne bih slušala da prosvetni radnici idu samo na ekskurzije… Bezbroj mitova i mitomanija.
Nisam mogla da se otmem utisku da sve to ima i kod nas. Topao osmeh možemo uvežbati, u turizmu je i to deo protokola, sladoled je ukusan i vrlo skup, pica tradicionalna, kapućino nosi osmeh srca od cimeta na površini. Kupila sam šablone, moji prijatelji mogu da vam potvrde početak moje trke za najboljim kapućinom. Paste su prilično ukusne, vina pitka, ali mislim da se i kod nas može dobro i pojesti i popiti. Međutim, ono što zaista postoji je jedna osunčana, dobra energija. Ona je vidljiva svuda, od uličnog svirača do osmehnutog recepcionara, dok vas poslužuje ukusnim keksićima sa bademom. Ničega previše i ničega premalo. “Ne treba pristajati na gluvilo ravnodušnosti, na slepilo sebičnosti, na pustošenje svireposti“, kaže Svetlana Velmar-Janković. Poželi dobro, pa će dobro i biti. Zaista je tako, kakve su ti misli, takav ti je i život. Ne želim da zvučim kao mnoštvo motivacionih trenera za život (namerno ih ne pišem na engleskom, jer se borim za očuvanje ćirilice). Ali, dragi moji, ne treba vam trener da biste sopstveni život uredili prema ličnom nahođenju. Onome ko ne uživa u sunčanom jutru, sveže posađenom bosioku na terasi, čaju od majčine dušice, vožnji biciklom do Stapara i krompiru kod Pećinara, nikakav trener za život ne može pomoći.
Šta bi vas, drage moje, još interesovalo? Da li su Italijanke moderne Amazonke? Ne znam, ali su one obule rimljanke, potpuno ravne, ništa štikle, navukle farmerice i majicu, vezale ešarpe i krenule sigurno, svojim ženskim putem. Takođe su ponele i osmeh. Posmatrala sam i postojeću i predstojeću sezonu i zaključila da toliko pažnje odevanju pridajemo samo mi i naravno, svi oni koji u ovom gradu kreiraju modnu scenu. Oni će se prepoznati. Međutim, ne mogu da se otmem utisku da je u Italiji moda u načinu na koji neko nešto nosi,a ne u onome ko mu to preporuči. One zaista pre svega odišu čistoćom, a da li je to po poslednjoj modi, pa čistoća je uvek u modi. Što se novaca tiče, pa davno smo mi ovde tri Italijanke obukle, ali šta da se radi…
Toliko od mene ovoga puta, u susret Žestivalu, medovači i pršuti, ponesite osmeh, dragi moji i srećan vam treći septembar! Voli vas, Vaša Bilja!
(Užička nedelja 993)
