Дивни Запад
Ђетињу сви воле.
Неки је волимо на чудан, пасиван начин. Готово као божанство. Не бисмо је ни дирнули. О припитомљавању да не причам.
Други је воле толиком снагом да желе да је додатно улепшају, машницу да јој подвежу. Од Града та искрена љубав донела је прву Зелену стазу обложену сивим асфалтом, припадајуће објекте, тоалете и преименовање Стапарске у Ужичку бању, која добија своје ново, накарадно, рухо. О крајњем неразумевању да не причам.
МХЕ ВРУТЦИ – ЛОКАЦИЈА ЈЕДНА А ПРОСАЦА МНОГО
Са друге стране клисуре, на потезу од Врутака, надире неки хладнији љубавни талас, прорачунато помешан са интересом. Брана на Врутцима одувек je била идеална локација за хидроелектрану прибранског типа. И то је једина иоле одржива хидроенергетска инвестиција у кањону Ђетиње, али само ако је урађена са мером. Многи су пожелели ту локацију за себе. ЕПС је давно започео, па обуставио процес планирања, да би му се опет вратио прошле године. ЕПС је упоран створ доброг памћења. У априлу 2017. добили су од Министарства грађевинарства локацијску дозволу за изградњу прибранске МХЕ (1,8 МW), тик изнад постојеће МХЕ Врутци четири пута мање снаге (400кW, бар по папирима), која ради пуном паром све од 2010. Наиме, неко је тада, пре осам година, био бржи и ефикаснији, претекавши мудро све друге просце, па и сам ЕПС. Име му бејаше Војин Лепојевић. Издржао је стоички циљане нападе након појаве цијанобактерија у јануару 2014, када су тој малој централи покушавали да припишу готово целовиту кривицу за еколошку катастрофу на Врутцима. Имала је она, истина, удела у свему, користећи сирову воду, без контроле потрошње, утицала на водостај саме акумулације, готово као да језеро служи за потребе централе, а не за водоснабдевање. Готово непоменут по имену и презимену, иако је директор и већински власник фирме “DV Technologies”, већ прозиван преко небитних партнера, којима се баш задесило да буду одраније познати у сфери спорта и политике, одиграо је ту неславну улогу жртвеног јарца. Не прекидавши при томе да и даље прави зелене киловате, иако су сви од Министарстава до Града обећавали да ће рад електране бити стопиран, ЕПС је његовом предузећу, повлашћеном произвођачу енергије на МХЕ Врутци, само 2017. године исплатио 17.821.731,76 дин. Уговор са ЕПС-ом и статус повлашћеног произвођача важи до 2020, када је, по логици, вероватно предвиђено да на њено место дође ЕПС-ова инвестиција. Наравно да је у моменту избијања црвених алги било битно понишанити прстом на кривца, баш као у дечијој игри, док се све не слегне и алге не прекрију муљ полуинформација.
МХЕ СТАПАРИ – АПЕТИТИ РАСТУ
Под другом фирмом „Хидро Дуо д.о.о.“, у којој је такође директор, Лепи Војин је у два наврата, на основу позитивног мишљења о локацији и водног мишљења (ЈКП Србијаводе), покушао да дође до потребних дозвола за израду Урбанистичког пројекта МХЕ Стапари. 2014, а потом 2015. Град га је у томе спречио и то је један од ретких блиставих тренутака наше скорије историје. На основу аргумента да је Клисура Ђетиње у поступку заштите и на основу Одлуке града Ужица којом се не дозвољава било каква изградња (осим је л’те објеката за потребе Града, читајте: кућица, асфалта и сл.) до тренутка када та Уредба ступи на снагу, Лепи Војин је стопиран. И живели би сви сретно да Војин, заправо, није тиме само био ОДЛОЖЕН. До тренутка ступања Уредбе о заштити на снагу.
НЕ ДАО НАМ БОГ УРЕДБУ О ЗАШТИТИ
Процес заштите Клисуре Ђетиње као предела изузетних одлика траје више од десет година. Завод за заштиту природе урадио је почетну Студију још 2005. Она је била фина и складна. У II и III режиму заштите није било дозвољено инвеститорско бахаћење и уцевљење, тј. није била дозвољена изградња деривационих мини хидроелектрана у самој клисури.
Онда је дошла пресудна 2012. година, када је Мајка Уредба о режимима заштите наменски прекројена да омогући два јавна позива за доделу МХЕ локација (укупно 460), који су уследили 2013. од стране Министарства енергетике и грађевинарства. У II и III степену заштите више нису постојале кочнице за уцевљење река. Цев као таква проглашена је ненарушавајућим фактором по екосистеме.
Каква мајка, таква ћерка, те је тако и Студија о заштити Клисуре Ђетиње те 2012. добила нову верзију, и опет нову допуњену 2016. Обе Студије су, у реалности, смртна казна за реку. Као да их је сам Војин цртао. Прецизно је дефинисано рањиво подручје, таман тамо где је планирано да се пруже МХЕ Стапари, иако локација није постојала ни у старом катастру, ни у просторном плану, ни у јавним позивима.
Лепи Војин је 2015. био јако љут. Ненавикнут на поразе, претио је да ће да тужи Град Ужице за прекорачење овлашћења (нико није ни помислио да би Град требало да тужи Војина, јер није имао мерач протока на МХЕ Врутци, а и водне дозволе су биле бајате). Ушао је већ у поодмакле припреме за уцевчење Ђетиње, уложио је и знатан капитал. „Хидро Дуо д.о.о.„ је још увек власник мале парцеле (8036/2 КО Стапари), где је планирана машинска зграда, рубно подручје будућег II и III степена.
Водозахват је планиран код кривине испод Врутака, где почиње успон ка брани. А цевовод? Лепота. У дужини од око 3км ишао би баш оним још увек неасфалтираним (случајност?) делом Зелене стазе тј, бивше пруге уског колосека, будући III степен заштите. Негде између те стазе и Ђетиње. Питате се како између, нема ту баш простора за гурање цевовода Ø1,4м уз све пратеће грађевинске радове, тешку машинерију, бријање вегетације те девастацију најлепшег дела речног корита. А ви нисте чули да се вода на хладноћи скупља? Има да се удену и цеви.
Само се чека да Уредба ступи на снагу. Само што није.
МХЕ РОЧЊАК – УЗМИ ПРЕДЈЕЛО ДОК НЕ СТИГНЕ ГЛАВНО
У међувремену, Војин је, несклон досади, а прилично исфрустриран случајем Стапари, издејствовао на мишиће, а помало и „клештима“ (његове речи у једном интересантном чланку, док је носио титулу Саветника за инвестирање у енергетске објекте), зелено светло за МХЕ Рочњак (притока Ђетиње – локације, које такође нема ни у катастру, ни у јавним позивима) исто под фирмом „ХИДРО ДУО д.о.о.“, коначно пријавио радове и помислио да таман може да се опусти и сконцентрише мало и на биомасу, кроз „ФОРКОМ д.о.о.“, који је 2015. добио неповратна средства од Министарства енергетике за изградњу постројења за биомасу. Но недавно, новембра 2018. уследила је кривична пријава о којој је Ужичка недеља већ писала у прошлим бројевима.
Кренуло је одмотавање клупка цеви.
Уредба о заштити или Уредба о уништењу, како год је звали, Лепи Војин оном јадном малом драгоценом кутку Ђетиње у Стапарима прићи неће. Чим буде пресечена машница са почетка приче, која означава да је Клисура Ђетиње постала заштићена, можемо очекивати багру. И багере. Бели џипови су већ виђени. Чекамо, уз пар скривених адута и огољених очњака.
Градоначелник је скоро за медије изјавио да су им руке везане што се малих хидроелетрана тиче, иако га уопште нису то питали. То може да значи да у Градској управи тешко да сада има људи који ће, као 2015, смети и умети да кажу НЕ. Или су неки договори већ постигнути без јавног увида. Али бар нама руке везане нису. А и очи нам се полако отварају. Не треба нас 5 милона за малу Термопилску акцију у кањону. Као што знамо из историје, довољно је 300.
Знаћете када и ако време дође. Кренимо тада, Ужичани и Стапарци, полако из Ужичке/Стапарске бање ка Врутцима, пешака, возићем, са рибарским штапом или са рукама у џеповима. Чак и ви што сте Ђетињу заволели уз асфалт. Ђетиња ће вратити стоструко. Само не у киловатима.
…
Када Ђетиња плаши своје притоке, каже: „Ако не будеш добра, доћи ће по тебе Лепи Војин“.
Тијана Јевтић (Ужичка недеља 1002)
