КОРНЕЛИЈА ЗЕЧЕВИЋ – БИВША РЕПРЕЗЕНТАТИВКА У РУКОМЕТУ
Корнелија Зечевић, рођена Зовко, много пута је награђивана и од државе и од града, ушла је у легенду рукоментног спорта. Са својим саиграчицама крчила је пут следећим генерацијама у светском рукомету. Као и раније остала је посвећена породици и своје пензионерске дане сада проводи у Кривој Реци са својим супругом.
Корнелија је рођена 1940. године у Сарајеву. Током школовања у Гимназији запазио ју је професор физичког васпитања и укључио је у Рукоментни клуб „Млада Босна – Сарајево“.
– Ту сам почела да играм рукомет и одскакала сам од осталих. Једном приликом играле смо утакмицу са ОРК Београд и запазио ме је тренер репрезентације и врло ме брзо позвао у репрезентацију. То је било почетком шездестих. По доласку на припреме репрезентације, рукоментни клуб „Београд“ ме позвао да пређем код њих. Ја сам прихватила и лако се уклопила у екипу. То је врхунски клуб, који је имао четири репрезентативке, а пошто сам и ја врло брзо постала члан репрезентације, тај наш клуб је имао пет репрезентативки. Поред мене ту су биле Нинковић, Миладоновић, Јасић и Чавић. Са пет репрезентативки увек смо биле у врху. Клуб је жарио и палио, освојали смо све купове и првенства државе. Остала сам у том клубу десет година. Све време док сам била у клубу, била сам и репрезентативац – сећа се Корнелија.
Међутим, када је она била млада и пуне снаге, није било такмичења као данас, бар не оних званично.
– Тек смо тада крчили пут рукомета у свету. Ми смо трасирале тај пут и није било ових такмичења као данас. А где год смо ишли, ишли смо заиста успешно. Као репрезентација играли смо нека такмичења на две године, па на четири, али ништа званично. Имали смо доста уткамица, било је разочарења, и радости. Очекујеш много, а не пружиш ништа, или обрнуто – рекла је Корнелија и додала је да је приликом припрема у Холандији, на којима је била 15 дана, добила понуду да остане у тамошњем клубу, али је није прихватила.
Али, тадашњи услови, док је била студент били су тешки, а студентски живот још тежи са тим великим обавезама према репрезентацији и клубу.
– Клуб ми је омогућио да завршим факултет, дали ми стипендију, иначе, без тога остала бих са гиманзијом. То су била тешка времена, али и истовремено лепа. Опрему смо добијали од клуба и све док не добијамо нову, играли смо у старој. Сећам се трофеја „Ташмајдан“ који се играо 1968. године. Играла сам у поцепаној патици и на шљаци. Прсти су испадали из патике, а ја сам била међу најбољим играчима. А када се падне на шљаку, шљака се просто забије у тело, мислим да је имам и данас у ногама. Морало је да се ћути, слуша… Тренери су били јако строги. Али је зато пријатељство доста значило. Имала сам повреду кичме, два месеца у гипсу. Лежим у Београду, нигде никога свога немам, једино колеге дођу, па ме на рукама однесу у рехабилитациони центар, па ме врате после терапије. Имала сам доста тренинга дневно, па нисам стизала ни у студентску кантину да једем. Углавном ми је храна била пола литра млека и пола кила хлеба дневно, које сам јела у аутобусу, враћајући се са тренинга на факултет. Обично док стигнем до кантине, све буде поједено – прича наша рукоментна легенда.
У ОРК Београду Корнелија је тренирала пуних десет година, а исто тако је била члан репрезентације. У Ужице је дошла да живи 1967. године, али је и даље тренирала. Путовала је стално на тренинге из Ужица у Београд, ишла на припреме, такмичала се…
– Када смо ишле у иностранство имале смо тренинге и пре подне и по подне. Иако један од тих тренинга не одрадим како треба, имам тренинг увече. И једном, када смо се враћали из Берлина, у возу саставим писмо у коме сам тражила да ми дозволе да напустим репрезентацију. Али, нису хтели ни да чују. Онда сам једно време путовала из Ужица за Београд. У Ужицу сам почела и да радим и да стварам породицу. Те 1970. године сам остала трудна и коначно сам напустила репрезентацију и клуб. А, имала сам велике среће, јер сам одмах нашла посао, као завршени ДИФ-овац. Почела сам да радим у Школи за ученике у привреди. Затим сам радила у Техничкој школи, и у Гимназији, и у Економској и Саобраћајној школи, и пензионисана сам из Медицинске школе са 40 година радног стажа – рекла је Корнелија.
Њеним доласком у Ужице град је доста добио. Њене активности у рукомету нису престале.
– Сакупила сам девојке из Учитељске и Економске школе, и Гимназије, и фромирали клуб који се прво звао „Ужице“, па „Цвета Дабић“, а онда „Текстилац“. Са овим последњим освојили смо по Србији све што се могло освојити. На МОСИ играма биле смо бабарога – додала је Корнелија.
Посебно јој је драго да су све те играчице које је она тренирала завршиле школе, формирале породице, имају децу.
– Јако сам поносна на њих. Ниједна није остала на улици. Заиста су биле вредне и поштене. Биле су све добре, али Ружа Вићевић и Весна Јездић су куцале на врата репрезнтације. То су две играчице које су могле да заиграју кад су хтеле. Биле су оне из сељачких породица, али јако поштене и вредне. Ружа је била једна красна девојка, али нажалост је умрла у својој 44. години. Јако ми је жао. А остале девојке су такође биле редовне на тренинзима и све лепо васпитане. Данас, када се сретнемо имамо толико радости и среће. Та некадашња моја деца су ми захвална, али нисам се никада штедела – каже наша саговрница.
Корнелија Зечевић се у својој 39. години живота опростила од рукомета, али не и од такмичења.
– Моје задње такмичење је било на Играма без граница у Португалији. То је било 1989. године и тада сам ишла са екипом „Ужице“ и освојили смо друго места. Након тога сам се потпуно повукла – додала је бивша репрезентативка.
Док пребира по многобројним наградама, захвалницама, плакетама, одликовањима, каже да је сав тај посао радила без икакве надокнаде.
– Ово су сва признања од шездесетих до две хиљадите године, од Београда до Ужица. Многа су ми признања лично уручена. Од града Београда је било доста тих захвалница, похвалница, као, на пример, ово признање за заслуге у физичкој култури и достигнућа у спорту. Ево, ово признање је од града Ужица за наставни рад, за васпитање и образовање, а то значи да сам била добар педагог. Од СОФКЕ сам добила признање као најбољи тренер. Од председника Тита добила сам признање за врхунска достигнућа у спорту и физичкој култури – пребира Корнелија по успоменама.
Она није била само активна у рукомету. То доказују и захвалнице од Друштва горана и од Црвеног крста, а 1982. године спремала је ученике за последњи слет, који се одржавао сваког 25. маја у Београду, поводом Титовог рођендана, а тај дан је био проглашен за Дан младости у старој Југославији.
Корнелија сматра да данас правог спорта нема.
– Спорта у Ужицу више нема, све се претворило у паре и чланарине, нема селекције, нити било чега – додала је она.
Сада се Корнелија бави цвећем у дворишту и својом баштом. Велико јој задовољство причињавају унуци Максим и Андрија.
– Они су моји анђели и бабини спортисти. Један тренира пливање, а други тенис. За њих живим, долазе ми скоро сваког викенда. Иначе, скоро да не пратим спорт. Гледам жене у рукомету и немачки рукомет, као и кошарку, одбојку и тенис. Остало ме не занима – додала је на крају Корнелија.
Звездана Глигоријевић
