KORNELIJA ZEČEVIĆ – BIVŠA REPREZENTATIVKA U RUKOMETU
Kornelija Zečević, rođena Zovko, mnogo puta je nagrađivana i od države i od grada, ušla je u legendu rukomentnog sporta. Sa svojim saigračicama krčila je put sledećim generacijama u svetskom rukometu. Kao i ranije ostala je posvećena porodici i svoje penzionerske dane sada provodi u Krivoj Reci sa svojim suprugom.
Kornelija je rođena 1940. godine u Sarajevu. Tokom školovanja u Gimnaziji zapazio ju je profesor fizičkog vaspitanja i uključio je u Rukomentni klub „Mlada Bosna – Sarajevo“.
– Tu sam počela da igram rukomet i odskakala sam od ostalih. Jednom prilikom igrale smo utakmicu sa ORK Beograd i zapazio me je trener reprezentacije i vrlo me brzo pozvao u reprezentaciju. To je bilo početkom šezdestih. Po dolasku na pripreme reprezentacije, rukomentni klub „Beograd“ me pozvao da pređem kod njih. Ja sam prihvatila i lako se uklopila u ekipu. To je vrhunski klub, koji je imao četiri reprezentativke, a pošto sam i ja vrlo brzo postala član reprezentacije, taj naš klub je imao pet reprezentativki. Pored mene tu su bile Ninković, Miladonović, Jasić i Čavić. Sa pet reprezentativki uvek smo bile u vrhu. Klub je žario i palio, osvojali smo sve kupove i prvenstva države. Ostala sam u tom klubu deset godina. Sve vreme dok sam bila u klubu, bila sam i reprezentativac – seća se Kornelija.
Međutim, kada je ona bila mlada i pune snage, nije bilo takmičenja kao danas, bar ne onih zvanično.
– Tek smo tada krčili put rukometa u svetu. Mi smo trasirale taj put i nije bilo ovih takmičenja kao danas. A gde god smo išli, išli smo zaista uspešno. Kao reprezentacija igrali smo neka takmičenja na dve godine, pa na četiri, ali ništa zvanično. Imali smo dosta utkamica, bilo je razočarenja, i radosti. Očekuješ mnogo, a ne pružiš ništa, ili obrnuto – rekla je Kornelija i dodala je da je prilikom priprema u Holandiji, na kojima je bila 15 dana, dobila ponudu da ostane u tamošnjem klubu, ali je nije prihvatila.
Ali, tadašnji uslovi, dok je bila student bili su teški, a studentski život još teži sa tim velikim obavezama prema reprezentaciji i klubu.
– Klub mi je omogućio da završim fakultet, dali mi stipendiju, inače, bez toga ostala bih sa gimanzijom. To su bila teška vremena, ali i istovremeno lepa. Opremu smo dobijali od kluba i sve dok ne dobijamo novu, igrali smo u staroj. Sećam se trofeja „Tašmajdan“ koji se igrao 1968. godine. Igrala sam u pocepanoj patici i na šljaci. Prsti su ispadali iz patike, a ja sam bila među najboljim igračima. A kada se padne na šljaku, šljaka se prosto zabije u telo, mislim da je imam i danas u nogama. Moralo je da se ćuti, sluša… Treneri su bili jako strogi. Ali je zato prijateljstvo dosta značilo. Imala sam povredu kičme, dva meseca u gipsu. Ležim u Beogradu, nigde nikoga svoga nemam, jedino kolege dođu, pa me na rukama odnesu u rehabilitacioni centar, pa me vrate posle terapije. Imala sam dosta treninga dnevno, pa nisam stizala ni u studentsku kantinu da jedem. Uglavnom mi je hrana bila pola litra mleka i pola kila hleba dnevno, koje sam jela u autobusu, vraćajući se sa treninga na fakultet. Obično dok stignem do kantine, sve bude pojedeno – priča naša rukomentna legenda.
U ORK Beogradu Kornelija je trenirala punih deset godina, a isto tako je bila član reprezentacije. U Užice je došla da živi 1967. godine, ali je i dalje trenirala. Putovala je stalno na treninge iz Užica u Beograd, išla na pripreme, takmičala se…
– Kada smo išle u inostranstvo imale smo treninge i pre podne i po podne. Iako jedan od tih treninga ne odradim kako treba, imam trening uveče. I jednom, kada smo se vraćali iz Berlina, u vozu sastavim pismo u kome sam tražila da mi dozvole da napustim reprezentaciju. Ali, nisu hteli ni da čuju. Onda sam jedno vreme putovala iz Užica za Beograd. U Užicu sam počela i da radim i da stvaram porodicu. Te 1970. godine sam ostala trudna i konačno sam napustila reprezentaciju i klub. A, imala sam velike sreće, jer sam odmah našla posao, kao završeni DIF-ovac. Počela sam da radim u Školi za učenike u privredi. Zatim sam radila u Tehničkoj školi, i u Gimnaziji, i u Ekonomskoj i Saobraćajnoj školi, i penzionisana sam iz Medicinske škole sa 40 godina radnog staža – rekla je Kornelija.
Njenim dolaskom u Užice grad je dosta dobio. Njene aktivnosti u rukometu nisu prestale.
– Sakupila sam devojke iz Učiteljske i Ekonomske škole, i Gimnazije, i fromirali klub koji se prvo zvao „Užice“, pa „Cveta Dabić“, a onda „Tekstilac“. Sa ovim poslednjim osvojili smo po Srbiji sve što se moglo osvojiti. Na MOSI igrama bile smo babaroga – dodala je Kornelija.
Posebno joj je drago da su sve te igračice koje je ona trenirala završile škole, formirale porodice, imaju decu.
– Jako sam ponosna na njih. Nijedna nije ostala na ulici. Zaista su bile vredne i poštene. Bile su sve dobre, ali Ruža Vićević i Vesna Jezdić su kucale na vrata reprezntacije. To su dve igračice koje su mogle da zaigraju kad su htele. Bile su one iz seljačkih porodica, ali jako poštene i vredne. Ruža je bila jedna krasna devojka, ali nažalost je umrla u svojoj 44. godini. Jako mi je žao. A ostale devojke su takođe bile redovne na treninzima i sve lepo vaspitane. Danas, kada se sretnemo imamo toliko radosti i sreće. Ta nekadašnja moja deca su mi zahvalna, ali nisam se nikada štedela – kaže naša sagovrnica.
Kornelija Zečević se u svojoj 39. godini života oprostila od rukometa, ali ne i od takmičenja.
– Moje zadnje takmičenje je bilo na Igrama bez granica u Portugaliji. To je bilo 1989. godine i tada sam išla sa ekipom „Užice“ i osvojili smo drugo mesta. Nakon toga sam se potpuno povukla – dodala je bivša reprezentativka.
Dok prebira po mnogobrojnim nagradama, zahvalnicama, plaketama, odlikovanjima, kaže da je sav taj posao radila bez ikakve nadoknade.
– Ovo su sva priznanja od šezdesetih do dve hiljadite godine, od Beograda do Užica. Mnoga su mi priznanja lično uručena. Od grada Beograda je bilo dosta tih zahvalnica, pohvalnica, kao, na primer, ovo priznanje za zasluge u fizičkoj kulturi i dostignuća u sportu. Evo, ovo priznanje je od grada Užica za nastavni rad, za vaspitanje i obrazovanje, a to znači da sam bila dobar pedagog. Od SOFKE sam dobila priznanje kao najbolji trener. Od predsednika Tita dobila sam priznanje za vrhunska dostignuća u sportu i fizičkoj kulturi – prebira Kornelija po uspomenama.
Ona nije bila samo aktivna u rukometu. To dokazuju i zahvalnice od Društva gorana i od Crvenog krsta, a 1982. godine spremala je učenike za poslednji slet, koji se održavao svakog 25. maja u Beogradu, povodom Titovog rođendana, a taj dan je bio proglašen za Dan mladosti u staroj Jugoslaviji.
Kornelija smatra da danas pravog sporta nema.
– Sporta u Užicu više nema, sve se pretvorilo u pare i članarine, nema selekcije, niti bilo čega – dodala je ona.
Sada se Kornelija bavi cvećem u dvorištu i svojom baštom. Veliko joj zadovoljstvo pričinjavaju unuci Maksim i Andrija.
– Oni su moji anđeli i babini sportisti. Jedan trenira plivanje, a drugi tenis. Za njih živim, dolaze mi skoro svakog vikenda. Inače, skoro da ne pratim sport. Gledam žene u rukometu i nemački rukomet, kao i košarku, odbojku i tenis. Ostalo me ne zanima – dodala je na kraju Kornelija.
Zvezdana Gligorijević
