Piše prof.dr Bilja Grujičić
Ne znam da li ću za ovu kolumnu iz daleka dobiti dupli honorar, zato što sam bila ovako diskretna prema uredniku, jer sve ipak zavisi od njega, ali znam da ste na mojoj strani, dragi moji. Noge su mi potopljene u jezersku vodu, oko mene plivaju patkice sa jedne strane, sa druge svi jedu svoje tanke sendviče, i to što pišem nikome nije čudno. Ovde možete raditi šta god želite.
U zemlji u kojoj se nalazim sve se zaista naplaćuje, jer sve zaista i košta. Poslovno oprezni Švajcarci smeju se uvek ljubazno i uvek su pristupačni, iako to čine samo uglovima usana. Sve psihološke teorije o govoru tela govore, da samo ako se smejete očima i usnama istovremeno, onda je to iskreno. Da ne kažem da se ovde bučno i naglas smeju samo Srbi i Turci. Ne znam da li je to nekulturno, ali je to njima neobično, i doživljavaju nas kao „strastveni Balkan“. Dakle, ništa od onoga voli, skači, smej se, živi nije potrebno i poželjno ovde. Emocije je dovoljno svesti na najmanju moguću meru, inače vas mogu odvesti u neželjenom smeru. Birate emocije, birate smer, birate smeh. Sve je na računaru, izaberi opciju i zamišljaj. Ne dodiruj, drži ruke pri sebi. Ne bacaj, ne prljaj!
Oni i nisu mogli ratovati. Oko svega postoji razgovor i kompromis. Može se razgovarati satima, dok se ne dođe do rešenja. To je jedna vrsta, rekla bih, suptilne demokratije. Za sve postoje pravila, potrebno je samo poštovati ih. Ne znam da li bi nama „strastvenima“ sa pravilima bilo lakše. Ako zaboravite da đubre iznesete u tačno predviđeno vreme za odlaganje, nikakav osmeh, molba ili šta god smislite neće vam pomoći.
Razmišljala sam šta li je starije, kokoška ili jaje, i nisam došla do odgovora. Da li smo mi bez pravila, zato što bez te rupe na saksiji ne možemo da preživimo, ili ih oni poštuju, zato što ne znaju kako bi bez njih probušili tu rupu.
Elem, ovde nema improvizacija, jer za njima nema ni potrebe. U Srbiji se to često zove i kreativnost, tako da ovde i nema potrebe za kreativnošću. Izuzev, možda, kod selekcije đubreta. Mislila sam na ono prirodno i neprirodno smeće iz kanti. A za ono, na koje ste vi pomislili, dragi moji, takođe je potreba selekcija. Međutim, to je već stvar ličnog izbora u koji ne želim da se mešam.
Švajcarci su toliko daleko otišli u tom pokretu zelenih, da vam posle nekog vremena ne pada na pamet da bilo šta jedete ili pijete, već radije lišite sebe toga, ako to ima ostatke koji treba da završe u nekoj od tri korpe.
I tako, niti je njihova trava zelenija, niti su njihove Milke drugačije, niti su im žene lepše, a muški muževniji, niti je njihova hrana ukusnija, samo je skuplja, njihov je STANDARD viši.
Razmišljala sam da kada bismo se jednog jutra probudili kao Švajcarci (aluzija na Gregora Samsu i Kafku) da su nam sve potrebe podmirene, da ne treba da brinemo ni o čemu, da samo odemo na posao, koliko god da se tamo radi, da je sve organizovano sa našom decom za to vreme, teško da bi nam bilo bitno šta oblačimo, vozimo i da sazidamo kuću za narednih šest generacija, jer ko zna gde će nam deca živeti i „kako će rešiti stambeno pitanje“.
Toliko od mene ovoga puta, urednik će mi posle ovoga uplatiti švajcarski honorar, a ja ću vam ostaviti jednu švajcarsku poruku koja je mene sačekala na jastuku: „Dreams are the seeds of change. Nothing ever grows without a seed, and nothing ever changes without a dream.”
Voli vas Vaša čokoladna švajcarska Bilja
(Užička nedelja 990)
