Пише: проф. др Биља Грујичић
Дакле, драги моји, недељно оговарање никоме не шкоди у умереним дозама. Мало о ономе, мало о овој, то је стварно неморално, ма шта кажеш?! Уз чашу куваног вина са Наташиним зачинима (извињавам се онима који нису пробали каранфилић са циметом и парчетом поморанџе, не знају шта су пропустили!), док напољу плешу пахуљице, свачији преступ изгледа занимљив, ма не занимљив, довољно упечатљив да наводи на маштање.Ти, Биљана, нећеш овога пута да кажеш да је промењен жири за доделу Нинове награде, нећеш ни да је почео Фест, ни да га је отворио Иштван Сабо, нећеш ни о признању Ивану Меденици, позоришном критичару, коме ће награда бити уручена у Југословенској кинотеци на дан кад излази ова наша Недељица. Нећу, јер нисам веровала претерано ни претходном, нећу, јер Фест пратим годинама, нећу, јер сам пратила протест против Меденице, када није изабран на матичном факултету, ја хоћу о АНЂЕЛКИ.
Водила ме пријатељица, хвала јој. Два школска часа смеха.
Добра је, одлична, згодна, мала плавуша, мењала је, спуштала и подизала сукњу неколико пута током монодраме, покушавајући да објасни којим плавушама се више верује, са сукњом до колена, или оним у мини сукњи. Мислите да је у питању стереотип? Онда је звала за савет све оне који су ту да вас саветују кад вам савети нису потребни, онда је маштала, семиноровала, трудила се да поступи исправно, трудила се да избегне једно од два кајања која неминовно следе. Показивала је шта да радите, ако сте жена, а нећете да напредујете преко кревета, а ни преко фотеље, или не дај Боже, аутомобилског седишта! 1200 продатих карата, 1200 насмејаних жена, па да ли је тезга? Јесте, па шта?! Смех је на овим просторима потцењена емоција! А тешко је насмејати људе, посебно жене на овим просторима, слажете ли се? Међутим, кад сте успели, то је то. Овде се девојчицама не говори да су принцезе, јер то и не треба да буду. Револуција се десила, жене одавно нису само дактилографкиње и медицинске сестре, међутим, нисам сигурна како им се тражи да данас возе авион, имају витке ноге, резон четрнаестогодишњакиња и у грудима јаку четворку. Нека и добро месе кифлице. Те вечери су се смејале и оне које су лепотице и оне које то нису, и бунтовнице и паметнице, и атлете и смарачице, свет је ионако постао једно глобално село. Свима је била иста женска судбина. Која то, па није била Анђелка? И још нешто, Анђелки није требала реклама. Плавуша је била добра у свакој сукњи. Прошетала нас је свим женским генерацијама, од оне најстарије, која редовно гледа Ђоковића и навија за њега, преко оне која мисли да љубав само на уста улази, наједи га, па га смести у кревет, до оне полуголе, која се слика за инстанграм и поставља у story.
Дакле, не верујем у уметност која је затворена у један елитистички круг поштовалаца исте, иако пасионирано пратим уметност Марине Абрамович, иако обожавам Климта, једног од највећих уметника сецесије и његов“ Пољубац“; волим да се смејем. Дан у коме нисте насмејали себе, или оне око себе, за вас je изгубљен дан, а Ан]елка је насмејала све нас, не виртуелно, већ заиста, без антидепресива.
Дајте народу хлеба и игара! Али дајте му и смеха! Зато, смејте се, редовно, до следећег пута, не само за Осми март! Воли вас Ваша Биља!
(Ужичка недеља 980)
