МИЛКИН ЈЕЛЕВОГОРСКИ КУТАК
За Бабино уво (Sarcoscypha coccinea), преслатку црвену гљиву, која се прва зарумени из снега, наговештавајући сунце, топлоту и пролеће, знала сам да је некад коришћена да зарумени девојачке образе, да је у Румунији, као вариво, припремају са младом копривом за укусан и здрав оброк, али ми је прича која следи право откровење…:)
За неупућене, моја прва комшиница Олга Јеловогорска од 70 и кусур лета, чила је и права планинска жена, која зна све о практичном животу у суровим условима…Довољно стара да је закачила нека по свему другачија времена и довољно млада да све памти и рада је да то исприча, посебно откако зна да се прича код мене не зауставља…А она, данашња прича, иде овако…
Звоњава на вратима у нашој забити у јутарњим сатима значи само једно – Олгу…Са тазе сурутком и плетивом, ето је на кафу, расположена и увек ведра…Ја бистрим нову, тек набављену литературу о гљивама, па енциклопедија остаје отворена и доступна Олгином погледу, коме ништа не промиче, и даље без наочара…”Бабино уво”, препознаје Олга гљиву на слици…Већ раније сам имала прилику да се изненадим Олгиним познавањем и коришћењем гљива у исхрани, чула сам од ње и сијасет непознатих ми народних назива, попут “ђумурка” за шампињон, “петлић” за велике беле јарчиће (гнојштарке)…И док чекам да ми каже откуда и како зна за Бабино уво, ништа не наговештава тајанственим велом заогрнут магијски ритуал, вероватно старији и од Олгине бабе, која га је у Олгином детињству иницирала..
“Знаш, у Ускршњем посту, кад су ушна и глушна недеља (по Олги, 4. и 5. недеља поста), не ваља да се пере веш, а то је предуго, кад немаш довољно преобуке. Ако переш у ушну недељу, децу ће болети уши, а у глушну ако то радиш, оглувеће, веровало се тада. Да се то не би догодило, а кошуље и остала одећа од беза биле опране, баба нас пошаље да поред потока, на врбовим гранчицама нађемо Бабине уши. У бакрачу заври вода, у парјаницу (дубоку дрвену посуду) ређају се један по један комад гардеробе од дебелог беза (платна од конопље) насапуњан кабашем (сапуном од животињске масноће). У воду се дода пепела од буковог дрвета, да се направи цеђ и оних Бабиних ушију што смо ми, деца, набрала. Том водом се залије веш у парјаници, па се одозго ушушка неком крпом и остави да се сасвим охлади. Онда баба вади једну по једну кошуљу, пребацује преко брамаче (дугачке мотке која се носи преко рамена), па на поток, на перило…Тако је то било…”
Милка Аџић
