МАРКО ЈАНКОВИЋ, МУЗИЧАР
Ужички бенд „Блекова петорка“, нашао се у финали музичке емисије Најбољи бендови Србије. Марко Јанковић, вођа бенда, био је и раније познат у Ужицу и у Србији, па и шире, док је певао са Дејаном Петровићем, у његовом Биг бенд оркестру.
УН: Марко, одакле име „Блекова петорка“?
– То је био надимак мог стрица. Кад смо били клинци, гимназијалци, у „Политици“ је излазио неки стрип где су главни јунаци наши људи из народа, који су имали наше име и неки енглески надимак. Ту су били јунаци Блек Милојица и Џек Радојица. И мој стриц се стално се шалио са тим Блек Милојица и тако је остао њему надимак Блек. Сви су га знали као Мићо Блек, а он је био феноменалан и један од најталентованијих кошаркаша у Ужицу. После се разболео и, на жалост, умро, а надимак је прешао и на мог оца. Онда се тај надимак пренео на синове мога стрица и на мене. И када сам размишљао о имену оркестра било ми глупо да дајем име Марко Јанковић. Сетио сам неке серије „Блекова седморка“, па сам зато дао име „Блекова петорка“. Он постоји већ две године.
УН: Откуд у емисији „Најбољи бендови Србије“?
– Па, позвао ме је један продуцент, кога сам упознао преко Дејана Петровића и питао да учествујем у тој емисији. Размишљао сам да у музици нема најбољих, па како онда. А и имао сам лоше искуство на тим ријалитима. На пример, у Х фактору Емина Јаховић ми је рекла да не знам да певам?! Па стално ћу да смејем томе. Други су ми говорили да сам дебео, да такав не могу да будем звезда и нисам хтео да идем. Онда ме је тај продуцент убеђивао, рекао ми да имам добар бенд и тек када ме је зовнуо Дејан Петровић и рекао ми да се иде одмах на снимање, да нема аудиције, ја сам пристао. Појавимо се ми на том првом наступу и добијемо највише гласова публике, али прођу неки други из Ниша. Онда дођу чланови жирија Кики Лесандрић, Невена Божовић и Лале Маричић и питају како су ови прошли, када су и они гласали за нас. Онда су због нас морали да уведу баражну емисију, где смо прошли даље, па смо у следећој емисији прошли до полуфинала и сада смо финалу. Снимање ће бити 31. овог месеца, а емитоваће се, мислим 4. или 5. јуна. У свакој емисији смо имали највише гласова. Ја сам много скептичан на тим такмичeњима, али ово сада је испало невероватно и у финалу смо емисије, што је веома важно.
УН: Како сте, у ствари, почели да се бавите музиком?
– Са девет година сам свирао гитару и био сам талентован за то. Али имао сам логику, као свако дете, то је много лако и нећу то да радим, а кошарка ме је привлачила са друге стране. И онда се одлучим за кошарку и тако до 18-19 године тренирао сам кошарку, али нисам био талентован за то. То ми је доказала моја четири године млађа сестра Милица, која ме је победила у баскету 17:4. Тада сам схватио да нисам талентован, да је она талентована и она данас игра кошарку у Француској, а била је репрезентативка државе, најбољи тројкаш наше лиге. А гитару нисам престајао да свирам, само јој се нисам много посвећивао, јер нисам био у том фазону. У ствари, певачи су ми деловали као неки балетани, као неки слабићи, а ја сам био у неком мачо фазону. У ствари уопште нисам познавао тај свет, а код себе никад нисам размишљао да имам ту неку црту уметника. Одлучио сам потом да студирам.
– У том вакуму до факултета случајно сам почео да певам. Свирајући неку песму схватио сам да морам да почнем и да певам. Схвато сам да имам солидне гласовне могућности и буквално се заљубим у певање, а све оне раније моје предрасуде о певачима и уметницима сам одбацио. То је било 1999. године, када је било оно несрећно бомбардовање, јер тада смо сви били докони. То је тај вакум који сам поменуо, јер нисмо знали ни шта ће бити, ни како. Тада сам размишљао да је боље да се бавим музиком и тако сам са 22 године почео моје музичку каријеру.
УН: Сећате ли се првог наступа?
– Нисам хтео да изађем јавно да певам и да свирам док нисам био сигуран како ће то да звучи. Због тога су ми прво замерали другари, говорили су ми да сам добар, али једноставно нисам хтео да се јавно појављујем. И мој први наступ је био 2000. године у пицерији „Ало, ало“ у Београду. Tу су, као за инат, долазили Сања Илић Балканика, покојни Делча и други познати музичари. Онда ми је трема била још већа, није као када сам играо кошарку, јер ово је исувише танано на први утисак. Онда сам се полако ослобађао од те тремe и постао сам временом омиљен. Не могу, а да не кажем, све сам то превазишао уз помоћ мог друга Огњена Беадера из Сплита, који је дошао у Београд када их је оно зло од рата погодило. Он је свирао бас гитару и јако је био талентован. Мени је отворио као неки упијач за музику. Схаватао је да сам озбиљно у музику ушао касно и све је то толерисао. И тако полако, после пола године постали смо атракција. Тада смо дошли на идеју да свирамо једну блуз песму, па онда једну нашу изворну народну песму, па једну италијанску канцону, па француску шансону, јер сам, од када сам почео да се бавим музиком, имао став да свака земља има своју изворну музику. Наша земља има дивну изворну музику. Тада ми се јавила та идеја да могу да мискујем све у музици, што се у овој емисији показала као идеална комбинација.
УН: Ипак сте успели да усавршите глас и певање?
– Те 2001. године схватио сам да морам да сачувам глас, како се пева, да имам таленат, али да морам да идем на музичко образовање, јер нисам ишао у музичку школу. Хтео сам на усавршавање гласа. Једном сам пролазио, док сам ишао на Правни факултет, поред Уметничког друштва „Иво Лола Рибар“ и прочитам да праве аудицију за соло певаче. То је права ствар за мене. Дођем на аудицију и тамо сазнам да врше упис у секцију за соло певаче изворне народне музике. Знао сам врло мало песама, али ту је био шеф Жарко Милановић, који је и тада имао доста година. Њему се допало што сам ја млад, што немам појма шта је изворна и староградска музика и што сам студент права. Свидело му се што имам талента и слуха на основу неких ритмичких вежби. Питао ме је да ли стварно студирам права. Питао ме је једну правну латинску изреку да му преведем и ја то урадим. Схватио је да га ништа нисам лагао, као остали. Ту сам био три године, до 2004. године. Певао сам изворну музику и тада ми је глас процветао. Тек тада сам почео да певам и неке своје песме. Наредне године сам одлучио да живим од музике. Чак сам и за Радио Београд снимао изворне народне песме са Великим народним оркестром Љубише Павковића. Међутим, после је дошла нека чудна уредничка политика, неки су уредници сматрали да ми млађи нисмо довољно добри и доста нас је отишло, а они који су остали, остали су на аматерском нивоу, иако су, већином девојке, изнад многих певачица које се појављују данас на естради.
УН: Да ли сте се икада покајали због те одлуке да живите од музике?
– То је одлука која ме је задржала у музици, у Србији, али због које сам много пута зажалио, јер у Србији, живети од музике значи бавити се свим и свачим. Ишао сам на разне манифестације и свирке, на које иначе не бих ни крочио. Али, има пуно тога лепог што сам доживео. Тада сам се прикључио неким бендовима у Ужицу који свирају тезге, а међу првима је био „Луна бенд“, који стварно јесте добар. И данас сарађујем са њима, али главно за мене као музичара је значајна била 2007. године, када ме је мој друг Дејан Петтровић позвао да постанем члан његовог, тек основаног, „Биг бенда“. Он је тада вршио фузију светске музике са нашом и шарао по жанровима. Ту сам певао до 2013. године и сигурно имамо преко 150 концерата од којих су два на „Бир фесту“ где смо наступали пред око 100.000 људи. Путовали смо по иностранству и наступали у Бриселу, Атини, Петрограду… Од Дејана сам много научио, како стоје ствари у том музичком послу, ако хоћеш да будеш озбиљан. Те 2013. године договорили смо се да прекинемо сарадњу другарски, јер ја сам хтео нешто своје да радим, а место мене је дошао Ацо Петровић, јако талентовани младић.
УН: Претпостављам да је тек тада настао ваш бенд. Имате ли неке ауторске песме.
– Прошле године сам коначно направио свој бенд и свирамо углавном рокенрол, а то је сада авангарда. Чланови бенда су сви моји другари из града, једино Мире клавијатуриста није из Ужица. Ја имам свој цео албум. На Златибору имам свој студио, свирам више инструмената, тако да ми није тешко да радим на мом личном албуму и одсвирам свој аранжаман. На том албуму сам све сам радио, и музику и текстове, једино ми је продуцент Дарко Ћосовић, који данас свира у једном од наших најбољи бендова „Змије, ајкуле и авиони“ (као три највећа људска страха). Завршио сам све песме и сада ћу ускоро да их отпевам и, наравно, треба размислити како да их пласирам. У међувремену су ме звали из Туристичке организације „Златибор“ због моје песме у стилу златиборскоги регеа. Они су заинтересовани да се сними спот и да то буде реклама и химна Златибора. То сам направио за себе, а њима ако се свиди, свиди.
УН: Ово појављивање у емисији Најбољи оркестри Србије, да ли је учинило да постанете популарнији у Ужицу?
– Мој бубњар ме звао и испричао ми како је добио доручак на поклон. Отишао је у пекару да доручкује и хтео да плати, али девојка из пекаре му рекла да га части, јер га је препознала са ТВ-а да је из Ужица. А ја лично у Ужицу нисам имао неких похвала раније, али сам на страни доживљавао похвале од људи који су мени били идоли. Први гитариста „Шкорпионса“ на једном „Бир фесту“ рекао ми је да имам вокал који би било где у ЛА или у Њујорку био хит.
УН: Како је сада свирати на свадбама, шта Ужичани више воле да слушају, народну или забавну музику? И каква је сада ситуација у кафићима?
– Овде радимо тезге и свирамо програмску музику. То је океј. Када свирамо на ужичкој свадби, Ужичани воле да слушају тај забавни део и Ужице неће никада бити селендра. Не мислим на сељаке као локалну одредницу, већ на џукце, како их је звао мој деда Пацура, који живи у граду, а понашају се као да су сишли са гране. У кафићима је сада боља ситуације него пре десет година. Има где да се чује рок и нормална урбана музика. Једно време је било само шунда, а већ је сада много боље. Мислим да се и млади мало, али врло мало, поправљају. Једно искуство од матураната из Гимназије ме је згрозило. То је била класична фолкотека, нажалост. Шта ће да се деси са тим младим људима, да ли ће се променити или ће доћи да неко од њих предаје српски језик, а да је гледао фарму или слуашо Ћану. То ми је неспојиво, као што ми морбидно делује, како сам читао у неким новинама, да неке старлете буду у Академији наука.
Ипак, само радује што је почетком 2000. године било само пар места, са мало људи, где се слушала нормална музика, а сада је таквих места више, где наступају бендови са својим ауторским песмама.
УН: Планира ли „Блекова петорка“ неку свирку у граду?
– Добар је мој бенд. Мислили смо у граду да одржимо неку свирку, да се промовишемо. Ја практично не живим у Ужицу од 1995. године, јер сам се после Београда вратио на Златибор, али волим свој град и ми ћемо ту свирку кад тад направити из чистог задовољства. Лето је пред нама.
Звездана Глигоријевић
