Данима уназад води се оштра полемика, истини за вољу претежно на друштвеним мрежама, о томе да ли треба бојкотовати рад Парламента и на који начин. Отварају се бројна питања међу којима су и та да ли је довољно не присуствовати седницама или би опозициони народни посланици у Народној скупштини Републике Србије, Скупштини Војводине и одборници у градским и општинским скупштинама требало да врате мандате и одрекну се средстава из буџета.
Једно од занимљивих питања је и шта се променило у начину рада ових представничких тела од дана када су људи изабрани на функције до данас. Суштински, ништа. Опозиција је од првог дана лака мета владајућих коалиција, опозициони посланици често бивају кажњавани, гаси им се микрофон, а посланици владајуће коалиције узурпирају већину времена предвиђеног за расправу, што им, да ствар буде гора, омогућава пословник који је донет пре већинског састава оних који су данас на власти.
Неспорно, десила се једна значајна ствар, а то су протести широм Србије. Иако се и даље спекулише ко је стварни организатор протеста, односно ко плаћа целу логистику, требало би да сви верујемо у то да су организатори протеста студенти. Од протеста до протеста смењивали су се захтеви које демонстранти упућују, да би се на крају дошло до кључног захтева чијим би се испуњавањем реализовали и остали захтеви, а то је оставка председника државе. Kако је немогуће утврдити коју поруку шаљу сви грађани који долазе на протесте, група људи која говори на протестима преузела је одговорност да у име свих упућује захтеве, прилагођава их из суботе у суботу и чека њихову реализацију. На једном од протеста, говорници су упутили поруке и опозицији и сада се чека одговор.
Опозиционе снаге, факат, нису идеолошки исте, немају исте програме и визије и сасвим је нормално да међу њима постоје одређена неслагања. Kао једна од несугласица наметнула се тема о бојкоту институција, односно шта за кога значи бојкот и до ког циља нас он доводи.
Под претпоставком да би стварни бојкот довео до нових избора, поставља се питање чему избори који би такође били бојкотовани или чему бојкот који доводи до избора у нефер условима? Важније од тога је шта бојкот подразумева. Цела прича о бојкоту је недоречена и грађане на неки начин доводи у заблуду.
Треба бити искрен према грађанима и упознати их са следећим чињеницама:
1. Не бити присустан на седницама на којима се доносе важни закони и на којима се расправља о важним питањима за нашу земљу, значи учинити услугу владајућој коалицији да, без другачијег мишљења и једноумљем, доноси све одлуке. Скупштинска већина није упитна, она је стабилна, а време које опозиција има, иако често осакаћено, прилика је да се на јавном сервису, што је веома редак случај, чује и друга страна.
2. Најавити бојкот и договорити се око бојкота у јануару, када сви знамо да редовна заседања почињу у марту, нема никакво утемељење, нити сврху. Скупштина од почетка децембра 2018. године није имала ниједну седницу, осим посебне на којој се обраћао председник Словеније, па нема неког епохалног смисла у томе што ћете рећи ми не идемо на седнице које се ионако не одржавају.
3. Напустити Скупштину физички, а не вратити мандат, не може ни на који начин дестабилизовати рад Парламента, јер све док је неко део нечега, он даје том нечему легитимитет. Бојкот и солидарисање с грађанима у варијанти која не подразумева враћање мандата не представља ништа друго до не бити на свом радном месту и не радити оно за шта се сваког месеца добија плата. Не може се рећи да, ако се не напусти седница, нема солидарности, јер као што смо се до сада уверили, посланици не изостају ни са једног протеста.
4. Уколико се парламентарни избори не распишу до 2020. године, да ли опозициони посланици треба да дозволе да се не чује њихов глас у пролећном и јесењем заседању у 2019. години? Да ли ће опозициони посланици дозволити да се усвоје уставни амандмани без њиховог присуства?
5. На крају, како објаснити грађанима да су скупштине изгубиле сваки смисао и сврху, осим буџетског финансирања плата, путних трошкова и месечног прилива буџетског новца на страначке рачуне.
Стихијске одлуке, без озбиљног промишљања, јасне стратегије и унапред испланираних корака, имаће ефекат не већи од оног у децембру прошле године када је опозиција провела целу ноћ у Скупштини, ако се уопште неко сећа о чему се ради. Није довољно да се глас грађана чује само с камиона, већ би било добро организовати дебате и разговоре широм Србије и у дебатама добити информацију од грађана шта је њима заиста важно и у којој мери.
За нас је бојкот Парламента један од видова парламентарне борбе за који нас грађани плаћају и њега активно користимо, али не и једини могући. Бојкот је само једна од опција коју увелико примењујемо на свим заседањима током “браво” амандмана или у неким другим приликама.
Оно што нас забрињава је и то што се уз јавни позив на бојкот појединих опозиционих организација обавезно намеће да је то једини прави избор уз тапијско присвајање “опозиционарства”. Разумемо да неки због своје политичке каријере морају бити гласнији од других који су данас на страни опозиције, али нам се чини да је данас то апсолутно непотребно и да такав наратив ствара већу поделу и јаз у ионако тешко окупљеној опозицији, која има за циљ да уједињено делује у борби за фер изборе и медијске слободе.
Странка модерне Србије сматра да је бојкот Парламента, без враћених мандата, недовољно учинковит и да опозициони политичари који се одлуче на бојкот без враћања мандата могу испасти неодговорни и сами се наместити да буду предмет ругања од стране владајуће коалиције, посебно ако избори не буду расписани у наредних годину дана.
Политичко умеће подразумева разна довијања у промени одлуке, рецимо у случају да до избора не дође, али би то било недоследно и како тврде грађани који протестују, то би их разочарало и одвело у апстиненцију.
Љупка Михајловска
народна посланица
чланица Ширег председништва Странке модерне Србије
