УДРИ БРИГУ НА ВЕСЕЉЕ
“Буџет Републике за 2017. доноси побољшања јавним финансијама Србије, при чему је пропуштена прилика за већи корак ка њиховом трајном оздрављењу.” Овом реченицом започео је извештај Фискалног савета објављен пре два дана. Све речено. И ништа.
Крај је године, сумирају се резултати, али, што је и важније, планира се наредна.
Фискални савет и власт ових дана представљају макроекономске планове и предвиђања, али, где смо ту ми појединици и наша лична, микроекономија? Прави ли неко од нас, микроелемената, планове за наредну годину? Искрено, сумњам да се било ко у Србији бави таквом работом, поготову ми, љути провинцијалци. Својевремено, у школи су нас учили да је за живот, за привреду, за земљу, најважније добро планирање… Краткорочно, средњорочно, дугорочно, каквих је само ту планова било… Другови комунисти су имали чак и фетиш планирања, па су и фабрике називали – Прва петољетка… А онда нам се, биће наредне године равно три деценије, „догодио народ“ и Милошевић, започела је „антибирократска револуција“ и сви су планови, преко ноћи, пали у воду. Однела их мутна Марица, да се, такорећи, песнички изразим… И од тада живимо од данас до сутра. Што би Бајага рекао „ово се тешко може назвати живот, а знам сигурно да није ни смрт“ и даље „и све изгледа потпуно нормално, а хладан зној ми клизи низ врат“ Да, баш тако. Овог пута није ми намера да критикујем СПС, Милошевића и осталу банду, потрошио сам пола живота пишући о њима, а они нас и даље јашу, једноставно, желим само да укажем на те преломне године, које су нам, слободно се може рећи, барем већини, потпуно уништиле живот. Године од када смо почели да животаримо од данас до ујутру. Кад је човек млад и луд, мисли да има времена, да ће једном дочекати ту обећану светлу будућност, али, како године и младост пролазе (а лудост остаје), почне да схвата да је најбољи период живота прошао, без права на поправни, и прихвати, јер други избор и нема, као тужну и неумитну чињеницу, да ће до краја живота живети у потпуно бесперспективној држави. У држави у којој „догађање народа“, само у нешто измењеним околностима, траје и данас. И трајаће. Тренутно се то „догађање народа“ назива „смањење дефицита“. Историјско, величанствено, највеће на свету, највеће у модерној историји…. Искрено, не знам шта бих рекао о томе. Мој микро и њихов макро свет толико су се разишли, да више немају никаквих додирних тачака и сваким даном се осећам све глупље и све одсутније, све више себи личим на оног забезекнутог Бушманина у филму „Богови су пали на теме“ када му је, бачена из авиона, пала на главу боца Коле коле. Заиста, олигархија толико прича бајке и толико лаже, да се човек више ни у шта не може поуздати. И све се мери процентима од тог фамозног бруто друштвеног производа. Наравно, дефиниција бдп-а је проста, рачунају се сви производи и услуге створени у једној земљи за годину дана, али, како се он израчунава, то је већ права мистерија. Он је еталон, а ако је еталон погрешан, онда и сва друга математика не може бити тачна. Другачије се не може објаснити, иако власт преко ружичастих канала (а данас су сви ружичасти), упорно тврди да да живимо много боље, зашто нас не напушта осећај да нам је исто или и горе.
Зато ме и чуди што је у Србији расправа о било чему важном потпуно престала. Није ту у питању само власт, нити најважнији медији, који су са програма потпуно уклонили озбиљне ствари, већ је и народ ударио искључиво по лаким нотама. Јавна сцена је претворена у брбљаоницу, свакодневно разни пјевачи и пјевачице, старлете и њима слични лапрдају о шминкању, здравој храни, оделу, обући, Трампу, фризури, свемиру, летовању…. Људи који практично ништа не знају имају мишљење о свему. Њима су се придружили и политичари, а и људи других озбиљних занимања, које плаћамо да се баве будућношћу ове земље, а не бојом сопствених, али и туђих, гаћа.
Природно, обичан народ подражава оно што елита прича и ради на телевизији и друштвеним мрежама, па последњих месеци цела Србија пева и лупета од јутра до мрака. Евентуално ту журку без престанка пресеку вестима ко се данас убио и ко је кога убио и отприлике би то била наша свакодневица. Као да су се ријалити програми прелили на реалан живот, па више и нема границе између реалности и ријалитија.
Са друге стране, упркос свој тој дреци и хаосу, људи који имају потребу да раде нешто озбиљно и сврсисходно, осећају се потпуно усамљени, јер такве теме више никога не занимају. „Тешке“ теме прати тек пар промила нације, а и њих све мање занима шта се дешава у свету, некако смо сви постали сами себи довољни и наше мале прћије постале су свемири. Свемири који се не додирују и не мешају.
Често се сетим анегдоте из младости, крајем седамдестих. Отишло нас неколико на Јелову гору, да помогнемо другу чији су родитељи зидали викендицу. Мајстори радили, а ми додавали малтер и цигле… И у паузи за ручак, започесмо, онако пубертетски, да паметујемо о ситуацију у Југославији, неслободама, прогону писаца који су мислили другачије… Пали ми у ватру, пуни праведничког гнева, док у једном моменту проговори чича зидар, на кога до тада уопште нисмо обраћали пажњу: „О чему то децо причате? Како нема слободе? Па шта вам фали, можеш да једеш шта ‘оћеш, можеш да идеш где ‘оћеш, можеш да радиш шта ‘оћеш… Како ниси слободан!?“ Ми га погледасмо и не рекосмо ништа. Био је то један од мојих првих судара са реалношћу.
И од тада ме прати та његова реченица. „Можеш да идеш где ‘оћеш….“
А данас ми се чини као да цела Србија тако мисли. Као да цела Србија слави такав животни став. Буџет? Суфицит? Дефицит? Демократија? Производња?
„Можеш да једеш шта ‘оћеш…“
Ма…
Тони Станковић (Ужичка недеља 949)
Нови, 950. по реду, број Ужичке недеље је сутра, у петак, 30. децембра 2016. године на свим бољим продајним местима.
Читајте нови коментар Тонија Станковића
“ПРОВИНЦИЈУ И НОВА ГОДИНА ЗАОБИЛАЗИ”
Вечерас ми, у полупразној Градској, пријатељ (име познато редакцији) исприча виц: Возе Вучића по Београду службеним аутомобилом, па наиђоше на један елитни ресторан…
