UŽIČKI BERBERIN SLAVOLJUB VOJINOVIĆ
U malom frizerskom salonu, negde na sredini između Rakijske pijace i nekadašnjeg „Stojića dućana“, gužva. Čeka nekoliko žena na red kod frizerke Zorice. A u jednom delu, iza zavese, dešava se nešto. Provirim, a tamo starac od 73 godine sedi na maloj stolici i skalpelom u ruci obrađuje nogu jedne starice. Slavoljub Vojinović, stari užički berberin, iako je u penziji, ne može da ostavi posao koji je radio dugo, dugo godina.
– Uđi, uđi, upravo je ženi zarastao nokat i sada joj pomažem. Dok su mi ruke još sigurne, pomagaću mojim starim mušterijama. Evo, uskoro završavam – veli Slavoljub.
I ubrzo završi, a onda sedosmo i počesmo priču o njemu.
– Rođen sam u Lunovom Selu, u zaseoku Kamenica, od oca Dragiše i majke Borke, sa nas troje dece, dve sestre i ja. Odrastao sam u toj seoskoj porodici, uvek veseo, čio i po tome sam poznat u mom mestu. Znao sam da zaigram, zapevam, vodio sam omladinu Lunovog sela dok sam bio predsednik omladine. U Karanu sam završio osnovnu školu – priča ovaj starac.
Dok mu još uvek bistre oči gledaju negde u daljinu i prebira po sećanjima, nastavlja svoju životnu priču. Priča tako kao da čita neku knjigu, pisanu narodskim jezikom.
– Želja moja je bila, kada sam odrastao, da postanem vojno lice ili pilot. Kada je bilo da se podnose molba u vojnu školu, tri puta sam podnosio molbu i sva tri puta sam odbijan, sa odgovorom da je popunjen broj. Kada sam otišao u JNA, čovek koji je bio sekretar mesne zajednice, da bi meni nešto učinio i udovoljio, poslao me u počasni bataljon garde, gde sam odslužio časno i pošteno. Imao sam jednog oficira u čijoj sam jedinici bio, koji me je zovnuo da razgovaramo, znajući za sve te moje želje. Pročitao mi je dosije zbog čega nisam mogao da postanem oficir ili pilot, a razlog je bio moj otac, koji nije bio na tadašnjoj političkoj liniji. Sa tim sam se pomirio i morao sam da nešta izaberem šta ću i kako ću. Počeo sam da prvo pomalo šišam i brijem, i to me je povelo uz te ljude. Od svakoga ponešto sam mogao da čujem i naučim, i najbolje sam zaključke sam izvukao za sebe. To mi je mnogo vajdilo u životu. I krenuo sam tim putem, završio sam taj svoj zanat berberski, koji radim od 1965. godine, sve do danas. U međuvremenu, dok sam radio taj berberaj, imao sam mog školovanog majstora, koji je završio pedikir u Beogradu u „Doktor Šol“. On je mene obučio tom zanatom. Eto i danas imam mušterije, koje na neki način spašavam od urastanja noktiju, od kurjih očiju. Nisam neki glodaroš da ih oderem, ako može ko šta da mi da, ako ne može, ne mora. Ja nemam cene. Najsrećniji sam kada me vidi i pozdrave na ulici, i kažu mi:“Od onda meni ne fali ništa, idem kao srna“ – kaže Slavoljub.
Opet isti zagonetni pogled, opet prebira po sećanjima.
– Kada sam došao u Užicu bila je jedna berberska radnja preko puta Stojića, kod nekog starog čika Laza berberina, koji je imao sedam i po decenija radnog staža. U tom međuvremenu je primio jednog dobrog časnog čoveka, dobrog majstora Dragana Tupajića iz Seče Reke. Taj Dragan je imao još jednog kolegu Dragišu, koji je na žalost, rđavim slučajem preminuo i ostalo je mesto upražnjeno. Kada sam došao iz vojske, on je mene primio. Dragan je već preuzeo radnju od starog Laza Panića. Ostao sam sam njim, sve dok nismo sišli na Rakijski pijac, gde je on kupio lokal. Tu sam radio 15 godina. Posle tih 15 godina bila je potreba da bolnica primi berberina za brijanje i šišanje bolesnika. Tu sam se zaposlio i 25 godina sam radio u bolnici kao berberin. Tu sam stekao penziju, zasluženu penziju sa punim radnim stažom, bez ijednog dana bolovanja. Samo me je lekar pregledao kada sam davao krv. Krv sam dao 74 puta – ponosno će Slavoljub.
Zamolih starinu da mi kaže koliko ima još njegovih kolega u Užicu, da briju na stari način – brijačem.
– To su bili brijači od dobre marke, dobri alati, dobri čelici. Mi smo to znali da naoštrimo. Toga brijanja je nekada bilo toliko da smo nekad poželeli da dođe mušterija koja će da se šiša. Evo, danas imaju tri berberina koja rade ta brijanja sa brijačima. Ne radi niko to više, niti uči, niti hoće, niti zna. To su kolega Mijo Radovanović, neki Nešo, što je radio u frizerskom salonu u hotelu Zlatibor i ja. Ne znam da li iko ima više. Kolega Tomo je bio isto dobar majstor, vrstan berberin. Danas je on u penziji. Kada mi odemo, ne verujem da će iko više imati u ovoj čaršiji da obrije gospodina koji poželi da se ovako brije. Znalo se nekada da je brijanje kod nas bilo obavezno, masaža i buđenje, ako je neko mamuran, nije spavao, možda i pio, trezan je ustajao sa stolice, sa velikom zahvalnošću, sa lepim bakšišom. Mušterije su odlazili zadovoljne iz naših salona – kaže Slavoljub.
Seća se stari brica da je učenje brijanja prvo radio na sebi. U tom momentu naiđe njegova stara mušterija.
– Znamo se skoro pola veka – kaže pridošlica, dok seda na jednu od stolica u frizerskom salonu.
Slavoljub odmah priprema penu, maže je po licu svoje stare mušterije. Uzima stari brijač i polako preciznim, ali oštrim, potezima počinje da brije. Uporedo sa radom i priča.
– Najteže je bilo kada smo počinjali da brijemo mušteriju prevrnutom rukom. Sa one, kako to mi zovemo, leve strane lica. Prevrnutu ruku je bilo jedno vreme toliko teško naučiti, da čovek ne zna šta da radi. Ali, vremenom se nauči. Sada mogu da se obrijem da idem peške do Rakijskog pijaca, ne treba mi ni ogledalo. Evo, ovo je prevrnuta ruka – pokazuje Slave potez preko lica mušterije, a onda nastavlja.
– Bilo je humano raditi ovaj posao u bolnici. Brijao sam sve, nikoga nisam ostavio. Dešavalo se da brijem bolesnika obolelog od Parkinsonove bolesti, kome se trese brada pet santimatara desno i levo. Uspevao sam da obrijem takvu bradu, a da ga ne posečem. Imao sam mušterije koje su imale tako jake brade, da nisu sami sebe mogli da obriju – kaže Slave, dok uzima peškir i briše mušteriju.
Onda stavlja lonsion, pa peškirom maše pored glave čoveka, da ga malo hladi.
– Dolazili su na brijanje svi, ko se zadesi tu, ko pođe kod devojke. Imao sam mušterije koje sam brijao i izjutra i uveče, a sve zbog crne ljubavi. Lepo ga ugladim, namirišem, namažem pomadom, baš kao što sada radim – kaže Slavoljub, dok stavlja neku kremu na lice svojoj sadašnjoj mušteriji, a onda počinje masažu. A da bi mi pokazao šta je značilo razbuđivanje, stavi ruke na vrat mušterije, a prstima radi blagu masažu sa strane glave i u ritmičkim pokretima poče da pritiska. Posle minut završi razbuđivanje, a celo brijanje trajalo je, čini mi se, tek nekoliko minuta. Stara mušterija vadi novčanik da plati, a Slavoljub će njemu:
– Nema ništa da platiš, sada ja častim.
Ponovo sedosmo ispred salona, a Slavoljub nastavi sa svojom pričom.
– Imam i danas mušterija. Evo, pre onog pedikira što sam radio, jutros rano sam imao jednog, koji mi je stalna mušterija. Sutra mu 80. rođendan. On isto ima Parkinsonovu bolest. Trese se, ja polako i obrijem ga. Moje mušterije su uglavnom stariji, ali ima i po neki mlađi, koji pođe kod devojke – kaže stari berberin.
Slave je i muški frizer, ali to je, kako kaže, postao sticajem okolonosti.
– Kada sam počeo da radim, vukao me taj nežni divni ženski svet. Punu godinu dana sam radio u tom ženskom delu. U radnji muški i ženski deo bio je podeljen zavesom. Kada su se ta dva majstora, kod kojih sam radio, razoortačili, ja sam ostao u muškom delu, jer se taj drugi majstor Marko plašio mene, jer je imao neku lepu koleginicu. Bila su to lepa vremena, dolazili su ljudi, umeo sam sa njima, dosta sam pouka naučio. Prolazilo je po 50 ljudi i od svakog po jednu pametnu reč da zadržim za sebe, to je dosta.
U berbernici u kojoj je radio, veli Slavoljub, nisu se vodile priče o fudbalu ili politici.
– Kod nas se pričalo samo o ljubavi. Frizerski salon je uvek bio servis biro za saznanja. Tu je moglo da se čuje i gde se ko desio, šta je ko radio. Mi smo ispredali samo te divne priče o ljubavi, ženama, ko je koga oženio i ko koga prevario. Nama su dolazili ljudi, koji nisu hteli nikakvu uslugu, samo da se naslušaju lepih priča.
Posebno se Slave seća druženja berbera.
– Naš dan za druženje je bio ponedeljak. Za taj dan nas niko, ni žene, ni rodbina, niko nije pitao gde smo. To je bio naš dan za opuštanje. Krenemo od Užica do Bajine Bašte, čak smo išli kod neke Feride, koja je držala restoran u Skelanima. Budemo tu do pred zoru i padne nam na pamet da idemo u Mirosaljce, peva neka Mica Trofrtaljka – Davorike dajke. Mi dođemo dole, nema nigde nikoga, svi otišli. Vratimo se u Užice, otvaramo radnju i počinjemo posao. Divne su to priče bile, druženja. Sada se nekud trči, nekud se juri. Najverovatnije se žuri da čovek što prije stigne do kraja – zaključi Slave.
Pitah Slavoljuba je li brijao neke poznate ličnosti. Zaigra mu desni ugao usne i pretvori se u smešak, pa onda uzdahnu.
– E, brijao sam. Kada je snimana „Užička republika“ na Rakijskoj pijaca, tu je bila jedna oaza gde su se skupljali svi ti glumci. Sedeli su sa nama dok su u pauzi. Brijao sam Pavla Vujisića, brijao sam Burduša, Gidru Bojanića, Petra Prličkog. U vojsci, kao vojnik, brijao sam tadašnjeg generala armije Ivana Gošnjaka – sa ponosom priča moj sagovornik.
A kada ga upitah da li je bilo nekih anegdota iz tog vremena, Slave odmah poče:
– Poželi Paja Vujisić ko će da mu napavi šerpu od 8 kila pasulj salate. Napravi moja supruga. Tu je bio i neki čika Radojica Jovanović, baš preko puta. Imao je staru šljivovicu, a bio je degustator. Tu je se pilo, tu se jelo. I dođe neki, koga je poslao reditelj, da zove Paja, došlo vreme da on snimi scenu. Pajo ustade, zavede se desno i levo, ispao mu jedan ćošak od košulje, on to uveče, vidi mu se pupak, pa se okrete tom čoveku i kaže:“Ajde i nemojte da me vraćate“. Vratio se posle tri minuta i kaže „gotov“, a šta je radio za to tako kratko vreme, ne znam. Nastavio je da se druži sa nama – prepričava Slavoljub.
Slavoljub je nekada imao i svoje učenike.
– Izveo sam 11 učenika. Ali, samo jedna žena je radila taj naš posao. Radila je u Beogradu. Jednom me je zamolila da dođem u Beograd u radnju gde je radila, da bi me taj njen gazda video, da vidi ko ju je naučio da radi zanat. A kada je došla da uči zanat, ništa nije gledala, samo se krila iza police i čitala romane. Ja zovnem njenog oca i kažem mu da deset dana ne mora da dolazi i da odluči: ili će učiti zanat ili da ne dolazi. Ona je prihvatila da uči zanat, da je posle prosto „ujedala“, nije joj ništa promaklo.
– Imam sada 73 godine. Još uvek radim, proveravam ruke izjutra, ako drhte neću više, a fala bogu, još sam stabilan i zdrav. Zadovoljan sam na moj posao. Nisam imao šanse u životu da dignem i ukradem ni na plajvaz, ni na kantar. Sve sam stekao poštenim radom i rukom, zadovaljan sam na život, na moju porodicu i mojih pet unučadi, koje sam stambeno zbrinuo – kaže Slavoljub.
Posebno hvali svoju snaju Zoricu, za koju kaže da je zahvaljaujući njemu postala izvrstan majstor.
– Posla imamo, živeti se može od našeg zanata, samo se mora raditi časno i pošteno, i biti odan prema mušterijama. Imao sam sreće da mi je sin oženio frizerku. Ona nije imala svoj stalan posao, radila je kod svojih koleginica. I jednom joj rekoh: „Izvešću ja tebe na ulicu“. „Kako na ulicu?“, upita ona mene. A ja joj kažem da ću naći neki lokalčić, pa da se mi udružimo i da nastavimo tu našu tradiciju i naš posao. Za mesec dana sam opremio mali salon, gde smo radili četiri godine i onda sam kupio plac i napravi svoj vlastiti lokal – priča Slavoljub i dodaje da danas povremeno radi, sedmično dva dana, utorkom i petkom po ceo dan, zbog njegovih prijatelja i starih mušterija.
Kao čovek sa iskustvom, poručio je današnjoj omladini:
– Apelujem na svu našu omladinu da uđu u neki rad, bilo šta, ima se posla, zovu ljudi. Pa neka radi i da ništa ne dobije, vratiće se to kad-tad u životu. Nekada sam išao na posao i tri puta potrošim više sa mojim ljudima i mušterijama po kafanama, nego što zaradim. Ali, posle se sve to vrati od istih tih ljudi. Bilo je padova i uspona, bilo je da se nema, ali sam verovao u sebe, u svoj posao i svoje ruke. Dok imam ovakve ruke, ne mogu da ogladnim.
Zbog svoje razboritosti Slavoljub je u svom kraju poznat kao čauš.
– Ostao sam mlad bez oca, pa sam išao na svetkovine i svadbe, i sve što se dešavalo u selu. Valjda su ljudi osetili da ja znam sa ljudima, da vodim red, pa sam onda vodio svadbe. Bio sam čauš najmanje 50 puta. Ljudi su bili zadovoljni, umeo sam da pričam, da zabavim, da raspoložim, da smirim duhove, gde se ljudi pobiju, moja reč je bila sveta da ih izmirim. I u selu važim od tih, kada se zavade rođaci, idem da ih mirim, jer, kako mi kažu, znaju šta da im kažem.
Po stare dane Slavoljub je počeo da piše pesme.
– Slučajno mi to došlo, kako sam otišao u penziju 2005. godine. I kada sam na nekoliko mesta izrecitovao ljudima u selu, počeli su da me zovu na sabor tih pevača u Lunovom selu. Svi žele da čuju moje pesme o Kamenici i mom livadku, koji je bio i moje pozorište, i igralište i sve drugo.
Ovo je moja prva pesma:
„Gledam šljive kako rastu iz dvorišta moje kuće,
ogradu sam napravio, metnuo sam novo pruće.
Šljive su mi pune roda, iz bunara hladna voda,
ja rakiju šljivu pijem, ladnom vodom lice mijem.
Da zamezim uzmem sira, na uvo mi truba svira.
To je braćo ta Srbija, ona svakom srcu prija.
Hej, trubo zasviraj, u kolo se momče hvataj,
da zaigra noga laka, to su momci sa livatka“.
A ima i druga:
„Moje selo se zove Kamenica.
Kamenico, od stene si jača, hranila te ta srpska pogača,
malo soli a pogača bela, skupila si sva četiri sela
na livadak pokraj javne česme da slušamo od sabora pesme.
Pesme raja, pesme zavičaja, našoj pesmi nigde nema kraja.
Saboraši, šajkača vas krasi,
i košulja, i jeleče, a i zubun i opanci,
saboraši to su vaši znaci“.
Zvezdana Gligorijević
