ТАЈНА ИСТОРИЈА ТИТОВОГ УЖИЦА (1)
Цртице из оног, готово заборављеног аналогног времена, када је град уз своје име имао горенаведени присвојни придев а кога су, кад је дошло време, одатле избацили управо они који су се највише клели, што у власника, што у непогрешивост његове навигације, а онда брже-боље макнули са градског трга бронзани монумент и склонили га иза музеја да се не види, ваљда да их не подсећа на слатке грехе младости.
Позови 988, или, служба аналогних информација
Сетих се нешто како сам у једном од претходних живота, док сам још радио у Пошти, током обуке за Управника-приправника (како смо се од шале међусобно звали ми, колеге класићи: Ана, Зорица, Србо и ја), прошао сва могућа радна места – од поштанског депоа, шалтера за уплату и исплату, телефонске говорнице, писмоносне службе, па све до службе информација. Служба 988, како се интерно звала, у то потпуно аналогно доба, располагала је искључиво живом силом, то јест телефонисткињама (углавном су на том месту радиле жене) и нама, привременим приправницима. Додуше, нисмо наступали баш празних шака – на располагању смо имали и телефонске именике васцеле СФРЈ, раскупусане од превелике употребе, Вујаклијин речник страних речи и израза и Малу просветину енциклопедију у два тома. И тако сам, ето, једне ноћи дежурао и јављао се на телефон, листао дебели раскупусани именик, тражећи нечији број из Шкофје Локе, Гостивара или Никшића, коме је већ шта требало, а онда га ишчитавао пажљиво – цифру по цифру, да овај стигне да запише и још и да преконтролише да ли је тачно убележио; проверавао сам још и све оне који су током дана наручили буђење, штиклирао у дневнику све уз пријатно и извините, и пружао сваку другу помоћ која се од мене могла очекивати на таквом месту.
“Понекад нас зову типови који би само да ћаскају са нама, али су се нешто проредили откако је једног таквог ухапсила полиција, након што су поставили “врапца”, то ти је оно за прислушкивање, када неко пријави узнемиравање” саопштиле су ми колегинице уз кафу, док сам преузимао смену и из све снаге тукао оним поштанским штамбиљем са датумом и временом примопредаје на обичан папир, вежбе ради. Отисак штамбиља је морао бити равномеран и чист. Датум и време су се подешавали челичном иглом, скривеном са стране, у телу печата. “Шта то тако килаво удараш” смејала ми се Славица која нас је повела на праксу, “види како ти је замрљан датум, ако би ово видео инспектор Чегањац, сви би надрљали; пробај још једном, али са разумевањем”.
Искрено, нисам баш одмах прозрео ту готово самурајску технику “удрарања печата”; требало ми је времена и мастила да научим да одмерим ударац баш као треба – лагано, да се рука не умори, јер требало је по цео дан тући по признаницама, писмима, реверсима, а опет, довољно енергично да знак буде савршено читљив. Али сам зато поред телефонске слушалице одмах живнуо, то ми је већ много више лежало. Био сам врло љубазан и предусретљив, баш по правилу службе и још сам неизмерно уживао у послу, можда и зато што никада нисам могао да прежалим чињеницу да су ме пар година раније избацили из емисије Клуб 106, са Радио Титовог Ужица, под озбиљном оптужбом да од програма правим разгласну станицу месне заједнице Трг партизана. “Нећемо ваљда дозволити да се наш радио претвори у Студио Б”, рекао је на састанку редакције, а пар недеља касније и на састанку Основне организације Савеза комуниста, што је имало много већу тежину, тадашњи музички уредник радија. У то време није било ни примисли о некаквој приватној радио-станици, па сам једва дочекао да се докопам некаквог микрофона, па макар и телефонског. У једном тренутку, након затишја које је наступило негде иза поноћи, зазвонио је телефон.
“Хало, је ли то пошта” зачуо се са друге стране маркантан мушки глас, тек незнатно узнемирен. “Можете ли ми рећи који је број ватрогасне службе, зовем из позоришта, запалила се ватра у Позоришном бифеу.”
“Ђоко”, обратио сам се клијенту крајње озбиљно, званично, али опет, уз одређену дозу присности и поверљивости. “Ватрогасну службу можете позвати на број 93, хвала на позиву, пријатно”, издекламовао сам и спустио слушалицу. Наравно да сам га одмах препознао, јер смо, између осталог, колико петходне ноћи заједно загинули у том истом бифеу, али се намерно нисам представио. И дан-данас ме живо занима да ли је Ђорђе Васић, јер о њему је наравно реч, икада схватио шта се тог тренутка стварно десило. Много пута смо после тога у кафанама осванули заједно, али сам некако увек заборављао да га питам како се осећао те ноћи када га је глас са друге стране жице, са службеног броја 988 препознао и ословио по имену?
Да ли се осећао макар трунчицу онако као што бих се данас осетио ја, ако бих окренуо број неког корисничког сервиса, за штатијазнам већ коју модерну комуникациону услугу, а са друге стране жице препознао снимљени глас Александра Вучића, на пример, како ми љубазно саопштава: “Филиповићу, притисни тастер један, ако имаш неку рекламацију, а немаш; притисни тастер два, ако желиш да чујеш информације о новом, повољном пакету услуга, а желиш?”.
Можда му је, ипак, то његово препознавање које је искусио било сасвим нормално, јер он је, ипак, позната градска фаца, легенда такорећи: певач група Метеори, Смак света и Кило и по, а осим тога, нема никога из чаршије да није био на макар једном од његових опроштајних концерата? Или, што је било много вероватније (јер све се то десило у оно, још увек безбрижно, аналогно време) наш Ђоко уопште није ни обратио пажњу на нешто што би нас скоро тридесет година касније бацило у озбиљну параноју.
***
Једном приликом, Драгољуб Селаковић – Дракче ми је обећао инсајдерску причу о околностима које су те кобне ноћи довеле до пожара у Позоришном бифеу и натерале Ђорђа Васића да позове службу 988, а мало касније и ватрогасце. Одмах да кажем, пожар је врло брзо и успешно локализован и пре доласка ватрогасаца, тако да ни ноћни чувар Миломир, звани Барут, ништа није приметио, али од обећане приче, за сада није било ништа, јер из крајње оправданих разлога нисмо успели да заједно седнемо за кафански сто, пошто се такве приче само за столом могу расплести како треба.
***
Мој пријатељ Зоран Јеремић, новинар, песник, публициста, испричао ми је једном своју згоду из Црне Горе на сличну, аналогно-телефонску тему. Негде трећег, четвртог дана летовања, када му је већ досадило и море и плажа, одлучи ти он да уради нешто корисно, то јест, да проба да закаже интервју са Војом Станићем, па негде око поднева окрене службу информација, не би ли добио његов број телефона. А са друге стране му се јави мушки глас: „А је ли ви то тражите нашег Воју, сликара, академика??? Еве вам га број, но га немојте звати, још је рано, он вам сад спава“, што све, наравно много боље звучи уживо са оним карактеристичним црногорским отезањем, али, откако је и Црна Гора постала некакво иностранство и ово овако написано делује довољно егзотично.
У наредном броју: ПУНК и Нови талас
(Ужичка недеља 975)
