Својим радом чине друге срећним

- Једна млада девојка тражила је да само за њу и њеног момка обезбедим дневни боравак, јер очекује да ће од момка добити прстен. За то вече је тражила да буду поред упаљеног камина, да горе свеће, да имају вечеру, суво слатко вино и тражила је чоколадну торту, не већу од 15 цм. Наравно, када волимо овај посао, онда испуњавамо и жеље својих гостију. Ми смо им све то омогућили. Она је добила прстен и сви су били задовољни –

МИЛИЦА И МИЛУТИН ТАДИЋ – ЛАЗАРЕВИ КОНАЦИ
Надомак Ужица, само на око десет километара од Ужица, у Качеру, у прелепом амбијенту нетакнуте природе налазе се „Лазареви конаци“. Власници Милутин и Милица Тадић скоро деценију непрекидно улажу и усавршавају домаћинство, како би гостима пружили пријатан и незобораван боравак. Апартмани „Јабука“, „Вишња“ и „Шљива“ сигурно ће остати у сећању многих, као нешто где су могли да осете дух времена.
Домаћинство од 5 хектара површине Милутин је наследио од свог деде Лазара.
– Ја сам отишла у пензију, Милутин је остао без посла. Имао је то лепо имање у Качеру, које је наследио од деде Лазара. Размишљали смо шта да радимо. Да то имање не би било запуштено, одлучили смо да се бавимо сеоским туризмом. Волимо људе, природу и дружење и овај посао не може да се ради, ако све то не волиш. Мићо је по деди назвао „Лазареви конаци“, па чак и радионицу, коју је отворио у непосредној близини. Деда Лазар уткао му је љубав према старим занатима, па ја код старих мајстора усавршио изворни столарски и ковачки занат. То своје знање спреман је да пренесе на госте и омогући им непосредно учешће у изради сувенира од кованог гвожђа или дрвета. Деду је обожaвао и био је за њега центар света. Када смо требали неке важне одлуке да донесемо, Мићо је увек говорио: Чекај, да видимо са дедом. Мени је то било увек мало чудно, јер деда је неко ко се воли и обиђе с времена на време. Наша ћерка је била везана за Милутиновог оца, а ево, њена ћерка се много везала за Милутина – казала је Милица.
Она је рекла да су у оквиру имања постојале две куће. Једна је стара 80, а друга сто година. Ту је и брвнара коју су Милутин и Милица направили за себе.
– Током 2009. године ми смо их преуредили, средили и претворили у смештајне објекте за наше госте. То су конаци „Јабука“ и „Вишња“. Тек две године касније почео је интензивнији прилив гостију и због тога се осетила потреба да проширимо капацитете. Тако смо брвнару, коју смо Мића и ја правили пре 35 година, не слутећи да ћемо се некада бавити сеоским туризмом, преуредили и назвали је конак „Шљива“. Милутин је за себе раније направио браварску радионицу, а на спрату столарску. Горњи простор смо претворили у једнособан стан за нас двоје, а други део у велики дневни боравак за госте, где могу да гледају телевизију. Ту воле да бораве инострани гости, да се скупе и да играју те неке њихове занимљиве игре – рекла је Милица и додала да су сви објекти регистровани.


Она је поменула да су од почетка имали подршку туристичке организације, а затим и од Регионалне развојне агенције. Када су објекте привели намени, обе агенције су се појавиле да са идејом да ангажују две девојке из Београда, дизајнерке, да тај простор уреде.
– Наше домаћинство је као огледно домаћинство. Долазиле су групе да виде како може да се уреди неко домаћинство без великог улагања. Те девојке су средиле дневни боравак и додале неке ситнице у друге објекте. Од више врста материјала, углавном природних, направиле су завесе, столњаке, мале ниске дрвене ограде да се одвоје дворишта, како би сваки објекат, односно домаћинство, имало своју приватност, урадиле клупе од дрвета, а у једном од објеката и мурал на зиду – рекла је Милица и додала да их РРА често позива на семинаре, на које се редовно одазивају.
О утисцима гостију најбоље говори књига утисака, а Милица нам прича и о импресијама које су и њима лично речене.
– Када је професор Влајић боравио овде и одржао предавање око 50 здравствених радника, рекао ми је да је одушевљен. Када је ушао у дневни боравак, само је рекао:“Јао, колико овде има позитивне енергије“. Тако реагују и гости када дођу само на ручак. Трудимо се да сваком госту направимо угођај. Иако има грејање, ми ту упалимо камин, понеку свећу и то буде угодан амбијент и нека домаћа атмосфера. Једна млада девојка, не знам како је дошла до нас, звала ме је и питала да ли могу да само за њу и њеног момка обезбедим тај дневни боравак, јер очекује да ће од момка добити прстен. Момак је био Италијан, а она је била разведена и има одраслу девојчицу. Обоје су бајкери и неко време су се забављали. За то вече је тражила да буду поред упаљеног камина, да горе свеће, да имају вечеру, суво слатко вино и тражила је чоколадну торту, не већу од 15 цм. Наравно, када волимо овај посао, онда испуњавамо и жеље својих гостију. Ми смо им све то омогућили. Она је добила прстен и сви су били задовољни – рекла је Милица.
„Лазареви конаци“, због самог амбијента где се налазе, али и љубазности домаћина, према Миличиним речима, имају и врло често госте који се најаве да дођу на доручак или да би провели викенд.


– Интересантно је да имамо често Златиборце, који ме позову да им спремим за доручак уштипке, проју, качамак, питу савијачу и дођу са децом. Пусте децу по ливади, а они седе у хладу и кажу како је лепо када су безбрижни и не размишљају да ли ће деца да се ударе – додала је наша домаћица.
Да би то сеоско домаћинство било комплетно, Милица и Милутин, почели су да узгајају и органску храну.
– Имамо органску башту и пластеник, у коме гајимо парадајз и паприку, а у башти лук, кромпир, јагоде, грашак и друго поврће. Све то прскам и заливам са копривом коју потопим. Не окопавам, већ сваку травку чупам, а около смо ставили сламу. Све се узгаја без трунке хемије и зато имамо савршену башту и поврће. Тако сам употпунила боравак на селу и са том врстом храном. Пре две године овде је више дана боравио глумац Борис Комненић. Ваљда је спремао неку улогу, па му је требао мир и тишина. Шетао је он овуда и по башти и видео како плевим травке. И једном сам спремала грашак за нас укућане, па однесем и њему. После неколико дана тражио је поново грашак. Када је кренуо кући, требало је да му наплатим наше услуге. Рекла сам му цену за тај ручак који је он тражио, а он ми каже:“Ма шта кажете, ма, ‘ајте молим вас?!“ Мени непријатно, па кажем му да можемо мало да коригујемо цену. А он вади новац и плати много више него што сам хтела да наплатим. Рекао ми је да свако оно зрно грашка које је појео вреди много више. Ја сам остала без текста – казала је Милица са осмехом.
У подруму једног конака налази се цела једна кухиња у којој се храна може спремати на старински начин. Ту су разне величине сача, земљани лонац, тањирача, али и роштиљ. Има гостију који хоће сами да спремају јела на старински начин.
Милица је навела да када су били чланови групе „Парни ваљак“, да им је изнела ћилим и да су лежали на трави. Били су толико одушевљени, да им се уопште није одлазило из „Лазаревих конака“.


– Чинимо те неке мале уступке гостима, а њима то многи значи. Има гостију који нам се враћају. Била нам је овде једна петочлана породица из Јерусалима која је долазила две године за редом. Овде су друге године дошли са намером да прославе трећи рођендан детету. Пошто су дошли преко једне агенције, овде су боравили неколико три дана, а онда су продужили путовање и боравак у једно сеоско домаћинство у околини Ивањице. Није прошло много, зове мене та гошћа из Јерусалима и замоли ме да се врати код нас. Међутим, ја сам тај апартман већ издала, а и нисам могла да је примим, јер не знам како би се регулисале обавезе агенције преко које су дошли. Било је и њима и мени јако жао што нису могли да се врате – рекла је Милица.
И док све ово причамо, Милица се у међувремену договара са изнајмљивачем белих шатора, док Милутин коси траву.
– Ево, 10. јуна, агенција ми је јавила да ћу имати око 100 лекара на ручку. Због тога смо ангажовали човека који изнајмљује шаторе и они ће доћи после да види како и где да га поставе. Спремићемо ручак и морамо изнајмити конобаре – каже Милица како се спремају да угосте толико гостију, а већ је спремила један од апартмана за породицу из Суботице.
Узпут нам говори да су овде долазили и неки амбасадори на једнодневни боравак, као и неки политичари.
Милица се не жали на толико обавеза и посла, али ипак каже да се само од овог посла не би могло да се живи.
– Ово нам дође као нека додатна делатност. Лепо је када човек упознаје неке нове људи, чује разна размишљања. Зато ово и радимо – рекла је Милица.
Постоје и планови за неко проширење.
– Носила сам се мишљу да уредимо један део имања са дечијим мобилијаром. Размишљала сам да вртићима предложим да децу доводе овде на излете, јер деца треба што више времена да проводе у природи. Треба деца да користе компјутере и да проширују своја знања, али исто тако треба да доста времена проводе у природи – рекла је наша саговорница.
„Лазареви конаци“ сада имају два домаћинства са четири кревета и један апартман са два кревета, тако да десеторо гостију могу комотно да се сместе. Сви објекти су опремљени купатилима, кухињама, спаваћим и дневним собама, терасама и комплетном аудио и видео опремом. Имају своја двориштанца, тако да гости заиста имају своју приватност и своју интиму. Ту су и љуљашке за одрасле, роштиљ и ражањ на отвореном. Посебан угођај је непосредни контакт са чистом природом, сакупљање шумских плодова и биља, косидба, посматрање шумских животиња (срна, зеца, веверица, шаренолики свет птица и биља), као и домаћих животиња, које узгајају сеоска домаћинства. Зими, гости имају могућност да користе падине домаћинства за санкање и скијање. „Лазареви конаци“ имају добру сарадњу са агенцијама, а од почетка акције примају и госте са ваучерима.

Звездана Глигоријевић

 

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.