Човек који је створио „Багрем“

- Ресторан „Багрем“ на моју иницијативу су направили Економска школа и предузеће „Арена турист“ из Пуле -

МИЉКО МАРКОВИЋ – ПРОФЕСОР У ПЕНЗИЈИ
Суграђанин Миљко Марковић је остао у сећању многих ужичких угоститеља, али и широм бивше Југославије, нарочито на целом приморју Хрватске и Црне Горе. Као професор у Економској школи извео је многе генерације угоститеља, који су цењени у својој струци.
Миљко Марковић је рођен на Дрежничкој градини давне 1933. године. Основну школу је завршио у Дрежнику. Отац Миленко се бавио производњом цигле и за њега Миљко каже, да је цео живот био познат по фрули и двојницама, и што је женио и удавао момке и девојке, не само у Дрежнику, већ и по целом региону.
– Њега су сви знали. Дођу жене код њега које имају синове или ћерке за женидбу и удају. И многе је саставио и то веома успешно. Ја сам још као дечачић радио код њега. Мој посао је био да носим циглу да се суши. Већ тада сам схватао да село и тај посао није за мене. Међутим, ја сам 1946. године отишао на Омладинску радну акцију Панчевачки рит – Нови Београд. Када сам имао слободно и излазио у град виђао сам конобаре по кафанама који су били фино обучени и имали новчанике пуне пара. И тако сам е по завршетку те радне акције видео оглас за упис прве генерације угоститељске школе у Београду. Нисам се вратио у село и уписао сам се у угоститељску школу – сећа се Миљко.
По завршетку трогодишње школе, као шегрт, почео је да ради у хотелу „Руски цар“ у Београду, а затим у хотелу „Балкан“ и „Москва“.
– Ту сам радио све као ученик, а као квалификовани радник почео сам да радим у хотелу „Балкан“ у Београду. Ту сам становао на петом спрату, поткровљу. Радио сам у „Балкану“ до 1953. године, до одласка у војску. У војсци сам био две године, па сам се опет вратио у „Балкан“. Тада се расписао први конкурс за мајсторску угоститељску школу. У том мом предузећу у коме сам радио, „Градско угоститељско предузеће“, питали су раднике ко жели да стекне више образовање и ја сам се пријавио. То образовање смо стицали у ресторану „Голф“. Било нас је 30 ученика разне генерације, а било их је из Македоније, Босне и Херцеговине, Србије (Војводине и Косова). Ту смо становали и радили, а услови су били добри. Једном приликом директор Мијатовић питао нас је ко жели да иде на Косово када заврши ову школу и да добије стипендију. Јавила смо се нас тројица: Родољуб Стојановић, Саво Грбић и ја, односно кувар, посластичар и конобар. Добио сам стипендију две године. Када се то завршило, ми смо се вратили у своје предузеће. Онда сам отишао у Пећ са своја два пријатеља и тамо радио као наставник услуживања са практичном наставом. После неког времена био је неки пријем привредних радника Србије у Пећи и од наше школе тражили су појачање. Тражили су да дођу кувари, посластичари и конобари. Ту сам упознао ужичку делегацију Душка Досковића и Мирка Поповића. Са Душком сам се разговарао, а он је у то време био секретар Коморе за угоститељство у Ужицу. Дао ми је његову адресу и обавезно рекао да дођем. На распусту сам отишао код њега. Понудио ми је да дођем на Златибор за директора угоститељског предузећа „Златибор“. То је било 1958. године. У том предузећу су били сви хотели као што су „Палисад“, „Србија“, „Златни бор“ и други, као и више других угоститељских објеката. Ипак, нисам се ту дуго задржао – казао је наш саговорник, али није говорио о томе због чега је напустио тај посао, осим што смо сазнали да је у то време у хотелима било доста неплаћених рачуна политичара, а да то он није могао да трпи.
После Златибора радио је у „Лотос бару“ у Београду, али је сада због других околности решио да напусти посао и радо је отишао на такмичење угоститељских радника у Опатији.
– Ту сам срео моја два друга из војске, Јурешка Зденка из Загреба и Весела Франца из Словеније. Они су радили у угоститељској школи у Пули. Разговарали смо као стари пријатељи и предложили ми да дођем за наставника угоститељске школе у Пули. Радио сам код њих неко време. После извесног времена Ацо Чизмић, генерални директор „Југоинекса“ из Београда, адаптирао је хотел на Тари и требало је да га отвори. Он се обратио Душку Досковићу за кадар, који му је предложио даје најбоље да узму мене, јер сам из Ужица, да сам стручан, прва генерација угоститеља, да сам наставник, и то за управника хотела на Тари. Упознао сам Аца Чизмића и њему се свидело како сам радио. Чак ми је и дао аутомобил „фолксваген“. Имао сам положени возачки испит, који сам положио после 100 часова и нисам био неки возач. Ту сам радио до августа 1969. године – прича Миљко.
А зашто је напустио Тару? Код њега на Тару су долазили Владан Жеравчић, тадашњи директор Економске школе и Станка Лаковић. Били су два пута у размаку од месец дана и питали га да дође да буде управник хотела „Турист“ у Ужицу и да буде наставник у школи. Премишљао се Миљко, али када су дошли трећи пут да га зову, он је прихватио. Рачунао је да му је породица била у Ужицу, коју је основао 1961. године, а пар година касније је добио сина.


– Али, ту није ишло све глатко. На нивоу општине се одлучивало ко треба да добије хотел „Турист“. Била су два кандидата, предузеће „Ракета“ и Економска школе. По причању професора, резултат у гласању био је 6 : 6 и онда је Милета Јешић, тадашњи директор Ваљаонице бакра и алуминијума, одлучио као седми глас. Пошто је он привредник, гласао је за „Ракету“. Ја сам и даље радио као наставник. Није прошло много, отишао сам до директора Владана и рекао му да не може у школи да се учи практична настава и теорија, да нам требају кабинети, простор и сировина. Рекао је да ће да пита пуковника Војске да нам дозволи да практични део спроводимо у сали некадашњег Дома ЈНА. Разговарао је са тим пуковника и он је пристао. У то време било је доста ученика, а наставу сам држао у левом делу сале, а на десној страни су седели гости. Пар месеци сам тако радио. Међутим, то је било некако смешно. Гости су пили алкохол у свом делу сале, а ја овамо учио децу. И једног дана одем поново код директора Владана и кажем да то не може више тако да функционише, а он ми је одговорио да нема друго решење. Рекао сам да ми треба мања сала, да се направи или купи, да изводим ту практичну наставу. Каже ми да не може да обезбеди паре, али је био заинтересован, и питао ме колики би простор требао. Казао сам му да би требало да има део за госте, кабинет за ученике, простор за куваре, посластичаре, точење пића, wc мушки и женски, и за особље, магацин, све укупно око 200 квадрата. Питао је и колико би то коштало, али то нисам знао да му кажем, али сам му предложио да то израчуна предузеће Град из Косјерића. Они су урадили прорачун који је износио 44 милиона. Мој директор ми тада каже да не долази у обзир, јер просвета нема пара. Питао сам га да ли могу да ја нађем новац од других фирми. И онда сам се обратио предузећу „Арена турист“ у Пули, која ј имала 12.000 лежајева, а са којим сам радио са мојим ученицима и код њих сам имао добар углед. Објаснио сам техничком директору Гертнеру Данету Јупунџићу, да имамо угоститељску школу, али да немамо услове за обуку. Питао сам га да нам дају нешто новца, а да ми то одрадимо лети са праксом ученика. Они су били одушевљени што бисмо им долазили за време лета. Тражио ми је предрачун и приложио сам им све папире. Рекао ми је да могу да финансирају 50 посто, односно 22 милиона, а преосталих 22 милиона динара нека финансира школа. Тако је и било и направили смо уговор. Ми смо били у обавези да пет година долазимо и одрађујемо праксу. Од тих пара 1970. године направљен је ресторан „Багрем“. Школа ме је поставила за управника и наставника. Имали смо по шест одељења прве, друге и треће генерације. Ја сам предавао наставу услуживања са практичном наставом и имао сам кабинет у „Багрему“, а теорију сам предавао у школи. Тада је у Економској школи била економска, трговачка и угоститељска струка, мада је једно време било и правне струке. У школи сам радио све до 1994. године, када сам отишао у пензију – сећа се Миљко, како су направили „Багрем“, који је срушен пре две године.
Ипак, каже да он сам не би могао ништа да постигне да није било његових колега.
– Сви су имали велико поверење у нас. Било је лепо и нама професорима и ученицима. Спаваћим колима смо путовали на море. Када ученици заврше праксу, онда бродом „Крила Истре“ сви ученици и наставници оду право за Венецију. Путовало се два и по сата у једном правцу. Имали смо туристичког водича и ручак, а после ручка имали смо право да купимо шта желимо, а у повратку за Пулу, никада нисмо плаћали царину. Остало ми је у сећању када је на филмском фестивалу у Пули била премијера филма „Ужичка република“, позове ме директор „Арена турист“ Гертнер и питао ме колико имамо ученика. Имали смо 55 ученика. Онда је позвао директора фестивала да обезбеди 56 улазница. На тој премијери је био и Тито, који је седео у првом реду, а ми смо били у 11. реду па наниже. Било је јако обезбеђење, али гледати филм са Титом је био посебан доживљај.
За његово време док је радио у Економској школи, каже да је променио четири директора: Владана Жеравчић, Данила Лазића, Крсту Костадиновића и Бранку Јевтић.
После тога „Багрем“ је продат ужичком угоститељском предузећу „Слога“, а за замену су добили део објекта хотела „Турист“, који је имао посебан улаз иза хотела, где је данас клуб. Ваљда, каже Миљко, од тада практичну наставу ученици спроводе у Медицинској школи.
О раду професора и ученика Миљко без имало скромности каже да су његови ученици били чувени угоститељи.
– Наша школа је била тражена за хотеле на Јадрану и сваке године су правили уговоре са мојом школом. Радили смо највише у Пули, али смо радили и у Порторожу, Поречу, Ровињу, Опатији, Цавтату, Будви, Дубровнику, Петровцу, Улцињу… цело приморје. Сваке године водио сам до 4 одељења ученика да раде од 15. априла до 15. септембра. Ја сам имао плату овде и тамо где сам био са децом. Ми смо спремали јела и послуживали, па чак и до 3.000 гостију у неким хотелима. Са мном је био и професор куварства. Ученици који су радили добијали су плату и све је било како ваља.
– Наши угоститељи и кувари су освојили море медаља широм бивше Југославије. Три пута смо проглашен за најбољи ресторан у Србији. Како смо били познати по квалитету говоре и многи пријеми који су се организовали у „Багрему“, где су ученици спремали и услуживали госте. Имали смо пријеме Ваљаонице бакра, Првог партизана, а када су били већи неки скупови, звали су нас, па су тако ученици завршне године ишли у „Панораму“ на Златар, у „ФАП“ у Прибоју, на Тару, на Златибор и друго. Тадашњи председник општине Перо Антонијевић правио је мање пријеме у „Багрему“. Имали смо и одштампан јеловник ресторана, карту пића и карту вина. Отишао сам у Сарајевску пивару у Сарајеву и питао да они буду спонзори тих карти. Платили су све то, а једини услов је био да на полеђини пише „Увек Сарајевско пиво“.
Миљко је био јако познат угоститељ, па је до скоро држао ванредна предавања, а и данас га понеко зовне да пита да ли би могао да им изађе у сусрет.
Миљко је задовољан проживљеним животом, јер, како каже, од те дупле плате успео је да направи кућу у центру града, а и да лепо живи. Радо се сећа својих колега и овом приликом је поменуо многе: Милутиновић Станоја, Миленку Поњавић, стручног наставника кулинарства и њеног мужа Љубомира, стручног наставника услуживања, Емилију Шиљак, Љубишу Петровића, Миленка Јовичић, стручног наставника услуживања, за које каже да су сви специјализовани у Опатији и у Београду, као и Катицу Марјановић, наставник куварства, а после ње, када је отишла за Београд, дошла је Љиљана Симић.
Сада, са жаљењем констатује, да у граду скоро да и нема школованих конобара. Каже да има кувара, пекара и посластичара, као и барских конобара, који морају да знају најмање два језика.
– Жао ми је што смо дошли у такву ситуацију да и у угоститељској школи нема много ученика. А некада је било по шест одељења у генерацији. Тада је ученик добијао униформу и плату, бесплатно су били на мору, бесплатно су имали храну и воће. Данас су сасвим друга времена – закључио је са сетом наш саговорник.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1003)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.