MILJKO MARKOVIĆ – PROFESOR U PENZIJI
Sugrađanin Miljko Marković je ostao u sećanju mnogih užičkih ugostitelja, ali i širom bivše Jugoslavije, naročito na celom primorju Hrvatske i Crne Gore. Kao profesor u Ekonomskoj školi izveo je mnoge generacije ugostitelja, koji su cenjeni u svojoj struci.
Miljko Marković je rođen na Drežničkoj gradini davne 1933. godine. Osnovnu školu je završio u Drežniku. Otac Milenko se bavio proizvodnjom cigle i za njega Miljko kaže, da je ceo život bio poznat po fruli i dvojnicama, i što je ženio i udavao momke i devojke, ne samo u Drežniku, već i po celom regionu.
– Njega su svi znali. Dođu žene kod njega koje imaju sinove ili ćerke za ženidbu i udaju. I mnoge je sastavio i to veoma uspešno. Ja sam još kao dečačić radio kod njega. Moj posao je bio da nosim ciglu da se suši. Već tada sam shvatao da selo i taj posao nije za mene. Međutim, ja sam 1946. godine otišao na Omladinsku radnu akciju Pančevački rit – Novi Beograd. Kada sam imao slobodno i izlazio u grad viđao sam konobare po kafanama koji su bili fino obučeni i imali novčanike pune para. I tako sam e po završetku te radne akcije video oglas za upis prve generacije ugostiteljske škole u Beogradu. Nisam se vratio u selo i upisao sam se u ugostiteljsku školu – seća se Miljko.
Po završetku trogodišnje škole, kao šegrt, počeo je da radi u hotelu „Ruski car“ u Beogradu, a zatim u hotelu „Balkan“ i „Moskva“.
– Tu sam radio sve kao učenik, a kao kvalifikovani radnik počeo sam da radim u hotelu „Balkan“ u Beogradu. Tu sam stanovao na petom spratu, potkrovlju. Radio sam u „Balkanu“ do 1953. godine, do odlaska u vojsku. U vojsci sam bio dve godine, pa sam se opet vratio u „Balkan“. Tada se raspisao prvi konkurs za majstorsku ugostiteljsku školu. U tom mom preduzeću u kome sam radio, „Gradsko ugostiteljsko preduzeće“, pitali su radnike ko želi da stekne više obrazovanje i ja sam se prijavio. To obrazovanje smo sticali u restoranu „Golf“. Bilo nas je 30 učenika razne generacije, a bilo ih je iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Srbije (Vojvodine i Kosova). Tu smo stanovali i radili, a uslovi su bili dobri. Jednom prilikom direktor Mijatović pitao nas je ko želi da ide na Kosovo kada završi ovu školu i da dobije stipendiju. Javila smo se nas trojica: Rodoljub Stojanović, Savo Grbić i ja, odnosno kuvar, poslastičar i konobar. Dobio sam stipendiju dve godine. Kada se to završilo, mi smo se vratili u svoje preduzeće. Onda sam otišao u Peć sa svoja dva prijatelja i tamo radio kao nastavnik usluživanja sa praktičnom nastavom. Posle nekog vremena bio je neki prijem privrednih radnika Srbije u Peći i od naše škole tražili su pojačanje. Tražili su da dođu kuvari, poslastičari i konobari. Tu sam upoznao užičku delegaciju Duška Doskovića i Mirka Popovića. Sa Duškom sam se razgovarao, a on je u to vreme bio sekretar Komore za ugostiteljstvo u Užicu. Dao mi je njegovu adresu i obavezno rekao da dođem. Na raspustu sam otišao kod njega. Ponudio mi je da dođem na Zlatibor za direktora ugostiteljskog preduzeća „Zlatibor“. To je bilo 1958. godine. U tom preduzeću su bili svi hoteli kao što su „Palisad“, „Srbija“, „Zlatni bor“ i drugi, kao i više drugih ugostiteljskih objekata. Ipak, nisam se tu dugo zadržao – kazao je naš sagovornik, ali nije govorio o tome zbog čega je napustio taj posao, osim što smo saznali da je u to vreme u hotelima bilo dosta neplaćenih računa političara, a da to on nije mogao da trpi.
Posle Zlatibora radio je u „Lotos baru“ u Beogradu, ali je sada zbog drugih okolnosti rešio da napusti posao i rado je otišao na takmičenje ugostiteljskih radnika u Opatiji.
– Tu sam sreo moja dva druga iz vojske, Jureška Zdenka iz Zagreba i Vesela Franca iz Slovenije. Oni su radili u ugostiteljskoj školi u Puli. Razgovarali smo kao stari prijatelji i predložili mi da dođem za nastavnika ugostiteljske škole u Puli. Radio sam kod njih neko vreme. Posle izvesnog vremena Aco Čizmić, generalni direktor „Jugoineksa“ iz Beograda, adaptirao je hotel na Tari i trebalo je da ga otvori. On se obratio Dušku Doskoviću za kadar, koji mu je predložio daje najbolje da uzmu mene, jer sam iz Užica, da sam stručan, prva generacija ugostitelja, da sam nastavnik, i to za upravnika hotela na Tari. Upoznao sam Aca Čizmića i njemu se svidelo kako sam radio. Čak mi je i dao automobil „folksvagen“. Imao sam položeni vozački ispit, koji sam položio posle 100 časova i nisam bio neki vozač. Tu sam radio do avgusta 1969. godine – priča Miljko.
A zašto je napustio Taru? Kod njega na Taru su dolazili Vladan Žeravčić, tadašnji direktor Ekonomske škole i Stanka Laković. Bili su dva puta u razmaku od mesec dana i pitali ga da dođe da bude upravnik hotela „Turist“ u Užicu i da bude nastavnik u školi. Premišljao se Miljko, ali kada su došli treći put da ga zovu, on je prihvatio. Računao je da mu je porodica bila u Užicu, koju je osnovao 1961. godine, a par godina kasnije je dobio sina.
– Ali, tu nije išlo sve glatko. Na nivou opštine se odlučivalo ko treba da dobije hotel „Turist“. Bila su dva kandidata, preduzeće „Raketa“ i Ekonomska škole. Po pričanju profesora, rezultat u glasanju bio je 6 : 6 i onda je Mileta Ješić, tadašnji direktor Valjaonice bakra i aluminijuma, odlučio kao sedmi glas. Pošto je on privrednik, glasao je za „Raketu“. Ja sam i dalje radio kao nastavnik. Nije prošlo mnogo, otišao sam do direktora Vladana i rekao mu da ne može u školi da se uči praktična nastava i teorija, da nam trebaju kabineti, prostor i sirovina. Rekao je da će da pita pukovnika Vojske da nam dozvoli da praktični deo sprovodimo u sali nekadašnjeg Doma JNA. Razgovarao je sa tim pukovnika i on je pristao. U to vreme bilo je dosta učenika, a nastavu sam držao u levom delu sale, a na desnoj strani su sedeli gosti. Par meseci sam tako radio. Međutim, to je bilo nekako smešno. Gosti su pili alkohol u svom delu sale, a ja ovamo učio decu. I jednog dana odem ponovo kod direktora Vladana i kažem da to ne može više tako da funkcioniše, a on mi je odgovorio da nema drugo rešenje. Rekao sam da mi treba manja sala, da se napravi ili kupi, da izvodim tu praktičnu nastavu. Kaže mi da ne može da obezbedi pare, ali je bio zainteresovan, i pitao me koliki bi prostor trebao. Kazao sam mu da bi trebalo da ima deo za goste, kabinet za učenike, prostor za kuvare, poslastičare, točenje pića, wc muški i ženski, i za osoblje, magacin, sve ukupno oko 200 kvadrata. Pitao je i koliko bi to koštalo, ali to nisam znao da mu kažem, ali sam mu predložio da to izračuna preduzeće Grad iz Kosjerića. Oni su uradili proračun koji je iznosio 44 miliona. Moj direktor mi tada kaže da ne dolazi u obzir, jer prosveta nema para. Pitao sam ga da li mogu da ja nađem novac od drugih firmi. I onda sam se obratio preduzeću „Arena turist“ u Puli, koja j imala 12.000 ležajeva, a sa kojim sam radio sa mojim učenicima i kod njih sam imao dobar ugled. Objasnio sam tehničkom direktoru Gertneru Danetu Jupundžiću, da imamo ugostiteljsku školu, ali da nemamo uslove za obuku. Pitao sam ga da nam daju nešto novca, a da mi to odradimo leti sa praksom učenika. Oni su bili oduševljeni što bismo im dolazili za vreme leta. Tražio mi je predračun i priložio sam im sve papire. Rekao mi je da mogu da finansiraju 50 posto, odnosno 22 miliona, a preostalih 22 miliona dinara neka finansira škola. Tako je i bilo i napravili smo ugovor. Mi smo bili u obavezi da pet godina dolazimo i odrađujemo praksu. Od tih para 1970. godine napravljen je restoran „Bagrem“. Škola me je postavila za upravnika i nastavnika. Imali smo po šest odeljenja prve, druge i treće generacije. Ja sam predavao nastavu usluživanja sa praktičnom nastavom i imao sam kabinet u „Bagremu“, a teoriju sam predavao u školi. Tada je u Ekonomskoj školi bila ekonomska, trgovačka i ugostiteljska struka, mada je jedno vreme bilo i pravne struke. U školi sam radio sve do 1994. godine, kada sam otišao u penziju – seća se Miljko, kako su napravili „Bagrem“, koji je srušen pre dve godine.
Ipak, kaže da on sam ne bi mogao ništa da postigne da nije bilo njegovih kolega.
– Svi su imali veliko poverenje u nas. Bilo je lepo i nama profesorima i učenicima. Spavaćim kolima smo putovali na more. Kada učenici završe praksu, onda brodom „Krila Istre“ svi učenici i nastavnici odu pravo za Veneciju. Putovalo se dva i po sata u jednom pravcu. Imali smo turističkog vodiča i ručak, a posle ručka imali smo pravo da kupimo šta želimo, a u povratku za Pulu, nikada nismo plaćali carinu. Ostalo mi je u sećanju kada je na filmskom festivalu u Puli bila premijera filma „Užička republika“, pozove me direktor „Arena turist“ Gertner i pitao me koliko imamo učenika. Imali smo 55 učenika. Onda je pozvao direktora festivala da obezbedi 56 ulaznica. Na toj premijeri je bio i Tito, koji je sedeo u prvom redu, a mi smo bili u 11. redu pa naniže. Bilo je jako obezbeđenje, ali gledati film sa Titom je bio poseban doživljaj.
Za njegovo vreme dok je radio u Ekonomskoj školi, kaže da je promenio četiri direktora: Vladana Žeravčić, Danila Lazića, Krstu Kostadinovića i Branku Jevtić.
Posle toga „Bagrem“ je prodat užičkom ugostiteljskom preduzeću „Sloga“, a za zamenu su dobili deo objekta hotela „Turist“, koji je imao poseban ulaz iza hotela, gde je danas klub. Valjda, kaže Miljko, od tada praktičnu nastavu učenici sprovode u Medicinskoj školi.
O radu profesora i učenika Miljko bez imalo skromnosti kaže da su njegovi učenici bili čuveni ugostitelji.
– Naša škola je bila tražena za hotele na Jadranu i svake godine su pravili ugovore sa mojom školom. Radili smo najviše u Puli, ali smo radili i u Portorožu, Poreču, Rovinju, Opatiji, Cavtatu, Budvi, Dubrovniku, Petrovcu, Ulcinju… celo primorje. Svake godine vodio sam do 4 odeljenja učenika da rade od 15. aprila do 15. septembra. Ja sam imao platu ovde i tamo gde sam bio sa decom. Mi smo spremali jela i posluživali, pa čak i do 3.000 gostiju u nekim hotelima. Sa mnom je bio i profesor kuvarstva. Učenici koji su radili dobijali su platu i sve je bilo kako valja.
– Naši ugostitelji i kuvari su osvojili more medalja širom bivše Jugoslavije. Tri puta smo proglašen za najbolji restoran u Srbiji. Kako smo bili poznati po kvalitetu govore i mnogi prijemi koji su se organizovali u „Bagremu“, gde su učenici spremali i usluživali goste. Imali smo prijeme Valjaonice bakra, Prvog partizana, a kada su bili veći neki skupovi, zvali su nas, pa su tako učenici završne godine išli u „Panoramu“ na Zlatar, u „FAP“ u Priboju, na Taru, na Zlatibor i drugo. Tadašnji predsednik opštine Pero Antonijević pravio je manje prijeme u „Bagremu“. Imali smo i odštampan jelovnik restorana, kartu pića i kartu vina. Otišao sam u Sarajevsku pivaru u Sarajevu i pitao da oni budu sponzori tih karti. Platili su sve to, a jedini uslov je bio da na poleđini piše „Uvek Sarajevsko pivo“.
Miljko je bio jako poznat ugostitelj, pa je do skoro držao vanredna predavanja, a i danas ga poneko zovne da pita da li bi mogao da im izađe u susret.
Miljko je zadovoljan proživljenim životom, jer, kako kaže, od te duple plate uspeo je da napravi kuću u centru grada, a i da lepo živi. Rado se seća svojih kolega i ovom prilikom je pomenuo mnoge: Milutinović Stanoja, Milenku Ponjavić, stručnog nastavnika kulinarstva i njenog muža Ljubomira, stručnog nastavnika usluživanja, Emiliju Šiljak, Ljubišu Petrovića, Milenka Jovičić, stručnog nastavnika usluživanja, za koje kaže da su svi specijalizovani u Opatiji i u Beogradu, kao i Katicu Marjanović, nastavnik kuvarstva, a posle nje, kada je otišla za Beograd, došla je Ljiljana Simić.
Sada, sa žaljenjem konstatuje, da u gradu skoro da i nema školovanih konobara. Kaže da ima kuvara, pekara i poslastičara, kao i barskih konobara, koji moraju da znaju najmanje dva jezika.
– Žao mi je što smo došli u takvu situaciju da i u ugostiteljskoj školi nema mnogo učenika. A nekada je bilo po šest odeljenja u generaciji. Tada je učenik dobijao uniformu i platu, besplatno su bili na moru, besplatno su imali hranu i voće. Danas su sasvim druga vremena – zaključio je sa setom naš sagovornik.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1003)
