DR DANKO GRUJIĆ – KARDIOHIRURG
Nedavno je u užičkoj bolnici urađena stota operacija na otvorenom srcu, koju je uradio užički kardio hirurg dr Danko Grujić sa svojim timom, u kome su bili i profesor Miljko Ristić i dr Svetozar Putnik sa Kliničkog centra u Beogradu. Supspecijalista kardiohirurgije dr Danko Grujić je najzaslužniji što je užička bolnica postala prva sekundarna ustanova u Srbiji u kojoj se izvode ovako teške i zahtevne operacije.
Dr Grujić je rođen u Požegi, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a potom nastavio studije medicine u Beogradu. Po završetku studija želeo je što pre da dobije posao. Pre svega, najviše ga je zanimala hirurška grana.
– Tada je u užičkoj bolnici postojala samo Opšta hirurgija, priznata u Srbiji, kao jedna odlična škola opšte hirurgije. Tu sam odmah po završetku studija 2005. godine i započeo svoj radni staž. Vreme je bilo tako da su bile ograničene supspecijalizacije, pa sam na supspecijalizaciju čekao dve godine. Radio sam kao klinički lekar na hirurgiji i obavljao sve poslove specijalizanta hirurgije. Dobio sam specijalizaciju i u Užicu sam proveo još par godina, a onda otišao u Beograd na tzv. kruženje iz opšte hirurgije, koju sam završio 2013. godine – kaže dr Grujić.
Po povratku u Užice, kao mlad specijalista opšte hirurgije, javila mu se ideja mogućnosti razvoja kardiohirurgije.
– Profesor Miljko Ristić, tadašnji direktor Kliničkog centra u Beogradu, odavno je imao ideju decentralizacije, odnosno rasterećivanje Kliničkog centra i velikih listi čekanja. Mi smo se znali i lično od ranije, i u meni je prepoznao nekog ko bi mogao to da i pokrene. Iz ljubavi prema hirurgiji, a pre svega prema kardiohirurgiji, koju smatram da je veliki izazov i san svakog mladog lekara, prihvatio sam. Zato sam 2014. godine upisao supspecijalizaciju. Proveo sam tri i po godine na klinici za kardiohirurgiju, gde sam odradio neophodnih oko 60 samostalnih operacija. To je bio uslov da se položi supspecijalistički ispit i dobijem zvanje supspecijaliste kardiohirurgije. Dok je trajalo moje školovanje, nismo gubili vreme, već smo uz pomoć ljudi sa Kliničkog centra, pre svega profesora Ristića i profesora Putnika, koji je sada direktor Klinike za kardiohirurgiju i koji je moj mentor u kardiohirurgiji, povremeno smo dolazili i radili ovde operacije. Oprema je bila pozajmljena i nismo hteli da taj program stane. U junu 2014. godine u užičkoj bolnici uradili smo prvu operaciju i od tada držali smo neki prosek od desetak operacija godišnje na otvorenom srcu. Radili smo uglavnom bajpas hirurgiju i hirurgiju srčanih zalizaka. I tako se radilo u naredne tri godine. Te dve hirurgije predstavljaju oko 80 posto operacija svih kardiohirurških operacija i to je negde naš cilj koji smo ovde postavili i koji smo skoro realizovali. Ostatak, tih 20 posto, koje se rade, su transplatacija srca, ugradnja srčanih pumpi kod slabosti srca i hitne operacije disekcije aorte. To su operacije koje su ostavljene za tercijalni nivo usluga, za najveće kuće koje se time bave. Zatim, uz pomoć novog rukovodstva Kliničkog centra, sa docentom Ašaninom i podrškom Ministarstva zdravlja, ali pre svega entuzijazmu ljudi iz naše bolnice, trudio sam se da postignemo dobar rezultat, jer sam video koliko je to ozbiljan posao i kakav je profil ljudi potreban da bi se taj posao radio. Ne može to da radi bilo ko, nego moraju da se izdvoje ljudi velikog entuzijazma, jer u našim uslovima nije, niti će ikad biti adekvatno plaćen. Ali, onaj ko je entuzijasta, koji voli taj posao i kada vidi dobar rezultat, on može da pronađe sebe u tome – rekao je dr Grujić.
Za vreme njegovog školovanja, kao što je već rekao dr Grujić, u užičkoj bolnici radile su se operacije na srcu. Dolazila je kompletna ekipa sa Kliničkog centra, a naš sagovornik je uvek bio uz njih. Ipak, da bi to potpuno zaživelo neophodan je dobar kadar.
– U međuvremenu smo primili šest ljudi za potrebe kardiohirurgije i to tri lekara i tri tehničara. Odmah smo ih poslali na edukaciju na kliniku, gde su proveli po 6 do 7 meseci, obučili se i stekli sertifikat da mogu da obavljaju taj posao. To se poklopilo sa završetkom moje supspecijalizacije krajem prošle godine. Zatim smo uz pomoć opet novog rukovodstva, odnosno mog mentora profesora Putnika, pokrenuli pilot projekat sa uvođenjem redovnog operativnog programa tj. da radimo jednu operaciju nedeljno. To smo počeli od 15. oktobra prošle godine i u kontinuitetu za sada obavljamo po dve operacije svake nedelje, sa ciljem da taj broj povećamo. Nije nam prioritet da samo povećamo broj, već da rezultat operacija bude dobar i u tome uspevamo. Od početka redovnog operativnog programa, od oktobra prošle godine, uradili smo 60 operacija i nemamo smrtnih ishoda. Nemamo nijednu grešku i rezultat je sjajan. To je ono sa čim se hvalimo i na osnovu toga tražimo podršku ministarstva da nam odobri prijem novih ljudi i nove opreme, jer još radimo sa opremom pozajmljenom od Kliničkog centra. Mi smo našim radom pokazali da to možemo da uradimo na visokom nivou i zato tražimo opremu i nove ljude, da bi održali taj nivo kvaliteta, a samim tim i povećali broj operacija – zadovoljno kaže dr Grujić.
Na pitanje zašto se baš odlučio za jednu od najtežih grana medicine i šta je najvažnije u toj grani, dr Danko kaže:
– Imao sam popriličnu sreću da opštu hirurgiju završim na jednom velikom nivou i steknem poprilično iskustvo iz opšte hirurgije u našoj bolnici uz sjajne hirurge, a pre svega dr Stanojevića, koji je bio moj mentor iz opšte hirurgije. Njemu sam poprilično zahvalan što sam uplivao u hiruršku granu na veoma ozbiljan način. To savladavanje opšte hirurgije doprinelo je da lakše savladam veštinu iz kardiohirurgije. Svaka hirurgija je na ekspertskom, vrhunskom nivou i nema teže ili lakše. Sve su teške. Postoji jedan specifičan momenat u kardiohirurgiji , a to je mentalni pristup, koji se razlikuje od drugih hirurgija. Meni je bilo potrebno do godinu dana provedenih na Kliničkom centru da shvatim kakav je to pristup koji je neophodan. To je izrazito timski rad u kome aktivno učestvuje u samoj operacionoj sali sedam do osam ljudi. Bilo koja karika od njih da popusti, da se ne uklapa, utiče na rezultat već u operacionoj sali ili isti dan u intenzivnoj nezi. Izuzetno je važna koordinacija anesteziologa, instrumentara, perfuzera (to je medicinski tehničar koji „vozi“ mašinu za vantelesni krvotok). Kod većine operacija zaustavlja se srce i pluća da bi se obavila operacija na otvorenom srcu. Za to vreme mašina za vantelesni krvotok, ili mašina srce-pluća, preuzima funkciju i srca i pluća. To „vozi“ jedan posebno obučen medicinski tehničar, koji se zove perfuzer. Za to je potrebna višegodišnja obuka. On za vreme operacije kontroliše sve parametre i održava funkciju mozga. Poenta je da za vreme dok srce i pluća stoje, ne trpe, pre svega mozak i ostali organi. Za to vreme mi zaštitimo srce i pluća na neke naše lokalne načine, dok mozak i ostali organi moraju da dobijaju kiseonik pomoću te mašine. Pored njega, izuzetno je važna uloga anesteziloga, koji priprema i vodi pacijenta neposredno pre i posle operacije. Mi smo ovde u našu ekipu uključili i doktora kardiointezivistu. To sve velike kardiohirurške kuće imaju i on je izuzetno važan, jer je neophodan za pripremu ovih pacijenata. Za ove operacije je izuzetno važna priprema pacijenta, gde mora sve da se ispita do detalja, jer ako se nešto propusti pre operacije, drastično se odrazi nakon operacije u smislu rezultata. Ovakve operacije su veliki stres za organizam, jer se prekida krvotok, a potom se ponovo pokrenu i srce i pluća, a sve to treba da čovek preživi i da ode kući. Nije svrha samo da se pacijent operiše, već da mu bude bolje i da kući nastavi sa poslovima koje je do sada radio. Mi smo sa takvim pristupom uspeli – rekao je dr Grujić.
Baš zbog tih rezultata užička kardiohirurgija zaslužuje da se razvija. Tog mišljenja je i dr Grujić i zbog toga je neposredno pred stotu operaciju bio kod ministra zdravlja i tražio da njegovom timu i užičkoj bolnici pruži nedvosmislenu podršku, jer nije lako u ovakvim uslovima sprovoditi ovako ozbiljnu hirurgiju i bez ljudi raditi ove operacije. Koliko je zahtevna svaka operacija dr Grujić kaže da kod nekih pacijenata operacija može da traje i do 15 sati.
– To su dinamični pacijenti i u trenutku budu dobro, a ako u nekom trenu ne odreagujete kako treba, pacijent u momentu može da sklizne i ode u nepovratno stanje. Prosečno trajanje operacije u kardiohirurgiji je od pet do šest sati. Neke znaju da traju duže, neke kraće. U nekim uslovima radimo operacije i na kucajućem srcu. To su stanja kada pacijent ima neke rizike od zaustavljanja srca, a to su rizici od samog kardiovaskularnog sistema, od pluća ili bubrega. Na osnovu tih rizika odlučuje se da li da se rade operacije na kucajućem srcu. Imali smo oko dvadesetak takvih operacija. To je stresno i zahtevno za hirurge, a oporavak pacijenata zna da bude i bolji i brži. Uglavnom, svi pacijent su nam dobro prošli i prosečno ležanje posle operacije u našoj bolnici je sedam do osam dana, a onda sledi otpust kući.
Pored toga što je za užičku bolnicu kardiohirurgija još uvek novina, dr Grujić nastavlja sa još novijim trendovima u ovoj grani hirurgije.
– Kod jednog pacijenta smo uradili jednu operaciju, koja je za mene bila veliki izazov, a to je totalna arterijska vaskularizacija, što znači da se što manje koriste venski graftovi, odnosno vene sa noge, jer se pokazalo da su arterije bolje rešenje. Još uvek se koriste vene, ali se pokazalo da su arterije kao bajpasovi dugotrajniji i uglavnom se rade kod mlađih ljudi. Uglavom se koriste arterije iz grudnog koša i arterije iz ruke, da čoveka ne ostavimo invalidom, a da dobije najbolju moguću stvar. Jednog takvog pacijenta, koga sam uradio pre dva meseca, video sam ga kako prelazi ulicu i to šest dana posle operacije, napolju temperatura 30 stepeni, a on potpuno stabilan, Nisam znao da li da se obradujem ili da se uplašim.
– Zlatni standard u poslednjih dvadeset godina u svetskoj hirurgiji je da se koriste arterije iz grudnog koša, mamarije. To su dve arterije koju idu paralelno pored grudne kosti. One se izdvajaju iz grudnog koša i spuštaju se direktno na srce. To se pokazalo da daje najbolje rezultate i najduže traju. Uglavnom u 95 posto one su dobrog kvaliteta. One se uglavnom koriste za taj glavni krvni sud, koji hrani tri petine srca, a za ostale krvne sudove mogu da se prave manji kompromisi. To se radi sa unutrašnje strane grudnog koša i to pacijent ne oseća i ne vidi, i grudna kost zarasta potpuno normalno. Radi se jedna tehnika da se obnovi taj krvni sud i onda mogu da se vade i jedna i druga arterija, a da ne bude posledica po zarastanje grudne kosti. Pre tri sedmice takvu operaciju, sa obe arterije, uradio sam kod isto mladog čoveka, i taj čovek je otišao kući posle pet dana i dobro se oseća. To je višestruka korist, jer nije dobio venski graft, koji bi za 10 do 15 godina mogao da zapuši i da mu pravi probleme – rekao je dr Brujić.
Ministar zdravlja je na osnovu postignutih rezultata obećao da će u užičkoj bolnici otvoriti jedno deljenje poluintezivne nege. Za tu namenu iskoristiće se jedno krilo dečije hirurgije, koje se manje koristi, a kome je potrebna mala adaptacija. Tu bi ležali pacijenti koji se pripremaju za operaciju, a i oni koji se pripremaju da idu kući posle operacije. Sada, ovi drugi pacijenti leže dva dana duže u intezivnoj negi, što prema rečima dr Grujića nije dobro rešenje.
Naš sagovornik kaže da je bilo onih koji nisu verovali da će u Užicu zaživeti kardiohirurgija.
– Mnogi nisu verovali da ćemo sve ovo uspeti. Delovalo je kao da smo na nekoj livadi napravili kardiohirurgiju. Prvo je trebalo da našim radom i rezultatom pokažemo da to može, pa da se krene dalje. To je možda i logično. Bilo je skeptičnih ljudi i ovde, i u Beogradu. Velike kuće su dugo držale tapiju da su to ekskluzivne operacije, koje se samo rade kod njih i borile se protiv decentralizacije. Ali, pritusnute velikim brojem pacijenata morale su da popuste. Mi smo bolnica sekundarnog tipa, koja je to prva prepoznala i prvi smo u Srbiji koja radi takve operacije i uveli ih u redovni program. U Kragujevcu, koji ima Univerzitetski centar, nema kardiohirurgije, a u Nišu se deset godina bore da se osamostale. Mislim da su početkom ove godine počeli da rade na tom nivou. Zato je veoma važna kadrovska politika. Za sada u užičkoj bolnici sam jedini sa licencom za samostalni rad. Imamo jednog kolegu koji je na četvrtoj godini specijalizacije kardiohirurgije, koja traje šest godina, imamo jednog mladog lekara koji se priključio pre šest meseci i on još uvek nije u stalnom radnom odnosu, ali nadam se da će od jeseni zasnovati stalni radni odnos i krenuti na specijalizaciju. Što se tiče anestezije, primili smo specijalizanta, koji je na drugoj godini, i koji je bio na obuci na klinici. Imamo dvoje specijalista od postojećih anesteziologa i oni su proveli jedno izvesno vreme na klinici. Imamo jednu doktorku, koja još nema rešen radni status, i ona je na specijalizaciji iz interne medicine. Ona treba da bude kardiologintezivista. Ona je značajno doprinela našem radu, a naročito rezultatima. Rešavanje njenog radnog statusa se očekuje u najskorijem periodu. Najskuplji su ipak ljudski resursi, koji se stvaraju, a oprema ne bi smela da bude prepreka. Ovde ne sme da bude kompromisa, mora da bude novo. Imamo nešto pozajmljeno od Kliničkog centra, a bila je i donatorska konferencija 2014. godine, kada smo skupili sredstva za početak. Ovo je jedan od bitnih pokušaja da mladi lekari ne odlaze iz našeg grada, iz zemlje. Mene lično pre svega interesuju uslovi za rad, jer svako bi voleo da radi u svom mestu. Inače, ovo je izuzetno tražena specijalizacija i kod nas i u svetu, a i dobro plaćena. Voleo bih da ovo baš dobro zaživi ovde u našem kraju, da postanemo prepoznatljivi. Okupio sam tim ljudi koji su izuzetni i koji hoće da rade, i nadam se da to ministarstvo prepoznaje. Ovo nije priča koja nije na zdravim nogama, još uvek radimo na mišiće, drži nas to što pravimo sjajan rezultat i držaće nas ako nas budu pratili opremom i kadrom. Ako nas u tome isprate, onda ovde neće biti problema – rekao je ovaj mladi doktor.
Prema rečima našeg sagovornika glavni pritisak i ono što je specifičnost kardiohirurgije je to što se pacijentu, kada ga dovede u tako jedno neprirodno stanje, zaustavi srce.
– Kada mu stavim klemu na aortu tog trenutka kreće taj kritični deo operacije. I sva ta priprema se odražava na tih 15 do 20 minuta. To vreme je ograničeno. Imam to neko vreme, ali ja sam čoveku zaustavio srce i ono pati, pati i organizam. Svestan sam toga, a s druge strane, kao da mi je neko uključio štopericu. Tu je glavni pritisak na hirurga. Da bi to izdržalo potreban je i poseban mentalni sklop da može da se nosi sa tim. Radi se sa sitnim krvnim sudovima i naočarima sa uvećanjem od nekoliko puta, Potrebna je mirna ruka, a opet, potrebna je i neka brzina. Ne mislim da je kardiohirurgija teža od neke druge hirurgije, ali je specifična. Svestan sam da je pacijent došao živ i zdrav, da bi mogao da živi još neko vreme na lekovima, a ja sam mu zaustavio srce i može da se desi da ne preživi operaciju. Opisano je da u kardiohirurgiji da svaka kuća koja pravi smrtnost manju od pet posto može da se smatra za uspešnu. Za ovih sto operacija, koliko sam izveo u užičkoj bolnici, umrla mi je jedna žena 2015. godine, ali ne na stolu. To je bilo u ono vreme kada je dolazila kompletna ekipa iz Beograda i tada se radilo petkom i subotom. Ta žena je imala 84 godine, mada nisu godine kontraindikacija. Ali, kod nje se ipak ispostavilo da su godine presudile. Ona je dobro podnela samu operaciju, probudila se i u nekom kasnijem postoperativnom toku, sedmi ili osmi dan, došlo je do popuštanja bubrežne funkcije, pa se to prenelo na jetru i ona je preminula. To nam je jedini smrtni ishod. Imali smo par komplikacija, ali na svu sreću, ti ljudi su se oporavili i otpušteni kući.
Najmlađi pacijent kojeg je ovaj užički tim operisao je 1973. godište, a pre desetak dana operisana je žena koja je 1937. godište. Ona je otpuštena kući. Prosek godina pacijenata, koje su operisali je negde oko 60 godina.
Prema nekim ranijim podacima iz ovog kraja u kliničke centre je odlazilo od 300 do 400 pacijenata.
– To nisu svi pacijenti za ovaj nivo usluge. Mi gledamo da dosegnemo nivo do 200 pacijenata, koji bi mogli po našim kriterijumima da se operišu ovde, a ostali bi morali da idu u neku tercijalnu ustanovu – objasnio je dr Grujić.
On kaže da bi radio ovako težak posao izuzetno je važna podrška porodice.
– Porodica je ključ mog uspeha. Porodica mi je glavni motiv i izvor snage da mogu da guram dalje. I supruga i deca me prate u tome i podržavaju, jer je veoma iscrpno i školovanje i sam rad kada završite školovanje. Pored toga što je potrebna veština, izuzetno je važna fizička sprema, jer moram da izdržim stajanje od šest sati u jednom mestu. Svako slobodno vreme moram da koristim za rekreaciju, plivanje, a to mi i nije teško, jer sam nekad bio aktivni rukometaš. Dakle, pored metalnog dobrog stanja, važna je i ta fizička sprema – dodao je Grujić.
Naš sagovornik je učestvovao i u timu koji je radio transplantaciju srca.
– Transplantaciju srca radili su profesori Ristić i Putnik i to se poklopilo sa mojim školovanjem na Kliničkom centru. Imao sam priliku i čast da sa njima učestvujem na nekih deset transplatacija srca. To je poseban sistem i sada smo ušli u Euro transplant organizaciju. Godišnje se u Srbiji uradi ne više od 10 transplatacija. Nema donatora, a i da ima, taj broj ne bi bio veći od 30 do 40 transplatacija. Da bi neku proceduru radili dobro, ona mora da se radi često i zato transplatacija ne može da se rasplinjava na veliki broj kardiohirurga. Da bi je jedan kardiohirurg uradio dobro, on mora da uđe u seriju tih transplatacija. Profesor Putnik je do sada uradio oko 25 transplatacija i polako u taj posao uvodi još nekoliko kardiohirurga sa klinika. U tom delu medicine, naša Opšta bolnica mogli da se pronađe u eksplantaciji, odnosno vađenje donatorskog organa. Imamo opremu koja bi zadovoljila te mogućnosti. Onda sledi transport organa. Vreme koje srce može da preživi i da bude iskorišćeno je nekih 4 sata, tako da bi mogli da odgovorimo u tom vremenu. Ja sam bio prisutan transplantaciji u Urgentnom centru u Beogradu, četiri puta u Novom Sadu i jednom u Nišu. Tako da naša bolnica u tom smislu može da bude iskorišćena. Smatram da su u Srbiji dovoljna dva mesta gde bi se vršila transplatacija.
Inače, zanimljivo je da u familiji Grujić nema lekara. Otac ovog mladog perspektivnog kardiohirurga je agronom, a brat pravnik.
– Niko mi u familiji nije lekar. Nekako sam se jednostavno prepoznao u tom poslu. Imam dva sina i, naravno, neću im nametati šta da budu u životu, ali ću im od srca preporučiti da ne idu mojim putem. Bolje im je da rade lakši posao i lepše žive. Imaće moju podršku za šta god se odluče, kao što smo moj brat i ja imali od naših roditelja. Ovo je mukotrpan posao, i evo ja sa 40 godina završio sam drugu specijalizaciju – zaključio je dr Danko Grujić.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 989)
