Човек мирне руке и челичних живаца

- Кардиохирургија је велики изазов и сан сваког младог лекара - Од почетка редовног оперативног програма, од октобра прошле године, урадили смо 60 операција и немамо смртних исхода. Немамо ниједну грешку и резултат је сјајан. То је оно са чим се хвалимо и на основу тога тражимо подршку министарства да нам одобри пријем нових људи и нове опреме, јер још радимо са опремом позајмљеном од Клиничког центра - Велике куће су дуго држале тапију да су то ексклузивне операције које се само раде код њих и бориле се против децентрализације. Али, притуснуте великим бројем пацијената морале су да попусте -

ДР ДАНКО ГРУЈИЋ – КАРДИОХИРУРГ
Недавно је у ужичкој болници урађена стота операција на отвореном срцу, коју је урадио ужички кардио хирург др Данко Грујић са својим тимом, у коме су били и професор Миљко Ристић и др Светозар Путник са Клиничког центра у Београду. Супспецијалиста кардиохирургије др Данко Грујић је најзаслужнији што је ужичка болница постала прва секундарна установа у Србији у којој се изводе овако тешке и захтевне операције.
Др Грујић је рођен у Пожеги, где је завршио основну школу и гимназију, а потом наставио студије медицине у Београду. По завршетку студија желео је што пре да добије посао. Пре свега, највише га је занимала хируршка грана.
– Тада је у ужичкој болници постојала само Општа хирургија, призната у Србији, као једна одлична школа опште хирургије. Ту сам одмах по завршетку студија 2005. године и започео свој радни стаж. Време је било тако да су биле ограничене супспецијализације, па сам на супспецијализацију чекао две године. Радио сам као клинички лекар на хирургији и обављао све послове специјализанта хирургије. Добио сам специјализацију и у Ужицу сам провео још пар година, а онда отишао у Београд на тзв. кружење из опште хирургије, коју сам завршио 2013. године – каже др Грујић.
По повратку у Ужице, као млад специјалиста опште хирургије, јавила му се идеја могућности развоја кардиохирургије.
– Професор Миљко Ристић, тадашњи директор Клиничког центра у Београду, одавно је имао идеју децентрализације, односно растерећивање Клиничког центра и великих листи чекања. Ми смо се знали и лично од раније, и у мени је препознао неког ко би могао то да и покрене. Из љубави према хирургији, а пре свега према кардиохирургији, коју сматрам да је велики изазов и сан сваког младог лекара, прихватио сам. Зато сам 2014. године уписао супспецијализацију. Провео сам три и по године на клиници за кардиохирургију, где сам одрадио неопходних око 60 самосталних операција. То је био услов да се положи супспецијалистички испит и добијем звање супспецијалисте кардиохирургије. Док је трајало моје школовање, нисмо губили време, већ смо уз помоћ људи са Клиничког центра, пре свега професора Ристића и професора Путника, који је сада директор Клинике за кардиохирургију и који је мој ментор у кардиохирургији, повремено смо долазили и радили овде операције. Опрема је била позајмљена и нисмо хтели да тај програм стане. У јуну 2014. године у ужичкој болници урадили смо прву операцију и од тада држали смо неки просек од десетак операција годишње на отвореном срцу. Радили смо углавном бајпас хирургију и хирургију срчаних зализака. И тако се радило у наредне три године. Те две хирургије представљају око 80 посто операција свих кардиохируршких операција и то је негде наш циљ који смо овде поставили и који смо скоро реализовали. Остатак, тих 20 посто, које се раде, су трансплатација срца, уградња срчаних пумпи код слабости срца и хитне операције дисекције аорте. То су операције које су остављене за терцијални ниво услуга, за највеће куће које се тиме баве. Затим, уз помоћ новог руководства Клиничког центра, са доцентом Ашанином и подршком Министарства здравља, али пре свега ентузијазму људи из наше болнице, трудио сам се да постигнемо добар резултат, јер сам видео колико је то озбиљан посао и какав је профил људи потребан да би се тај посао радио. Не може то да ради било ко, него морају да се издвоје људи великог ентузијазма, јер у нашим условима није, нити ће икад бити адекватно плаћен. Али, онај ко је ентузијаста, који воли тај посао и када види добар резултат, он може да пронађе себе у томе – рекао је др Грујић.
За време његовог школовања, као што је већ рекао др Грујић, у ужичкој болници радиле су се операције на срцу. Долазила је комплетна екипа са Клиничког центра, а наш саговорник је увек био уз њих. Ипак, да би то потпуно заживело неопходан је добар кадар.
– У међувремену смо примили шест људи за потребе кардиохирургије и то три лекара и три техничара. Одмах смо их послали на едукацију на клинику, где су провели по 6 до 7 месеци, обучили се и стекли сертификат да могу да обављају тај посао. То се поклопило са завршетком моје супспецијализације крајем прошле године. Затим смо уз помоћ опет новог руководства, односно мог ментора професора Путника, покренули пилот пројекат са увођењем редовног оперативног програма тј. да радимо једну операцију недељно. То смо почели од 15. октобра прошле године и у континуитету за сада обављамо по две операције сваке недеље, са циљем да тај број повећамо. Није нам приоритет да само повећамо број, већ да резултат операција буде добар и у томе успевамо. Од почетка редовног оперативног програма, од октобра прошле године, урадили смо 60 операција и немамо смртних исхода. Немамо ниједну грешку и резултат је сјајан. То је оно са чим се хвалимо и на основу тога тражимо подршку министарства да нам одобри пријем нових људи и нове опреме, јер још радимо са опремом позајмљеном од Клиничког центра. Ми смо нашим радом показали да то можемо да урадимо на високом нивоу и зато тражимо опрему и нове људе, да би одржали тај ниво квалитета, а самим тим и повећали број операција – задовољно каже др Грујић.
На питање зашто се баш одлучио за једну од најтежих грана медицине и шта је најважније у тој грани, др Данко каже:
– Имао сам поприличну срећу да општу хирургију завршим на једном великом нивоу и стекнем поприлично искуство из опште хирургије у нашој болници уз сјајне хирурге, а пре свега др Станојевића, који је био мој ментор из опште хирургије. Њему сам поприлично захвалан што сам упливао у хируршку грану на веома озбиљан начин. То савладавање опште хирургије допринело је да лакше савладам вештину из кардиохирургије. Свака хирургија је на експертском, врхунском нивоу и нема теже или лакше. Све су тешке. Постоји један специфичан моменат у кардиохирургији , а то је ментални приступ, који се разликује од других хирургија. Мени је било потребно до годину дана проведених на Клиничком центру да схватим какав је то приступ који је неопходан. То је изразито тимски рад у коме активно учествује у самој операционој сали седам до осам људи. Било која карика од њих да попусти, да се не уклапа, утиче на резултат већ у операционој сали или исти дан у интензивној нези. Изузетно је важна координација анестезиолога, инструментара, перфузера (то је медицински техничар који „вози“ машину за вантелесни крвоток). Код већине операција зауставља се срце и плућа да би се обавила операција на отвореном срцу. За то време машина за вантелесни крвоток, или машина срце-плућа, преузима функцију и срца и плућа. То „вози“ један посебно обучен медицински техничар, који се зове перфузер. За то је потребна вишегодишња обука. Он за време операције контролише све параметре и одржава функцију мозга. Поента је да за време док срце и плућа стоје, не трпе, пре свега мозак и остали органи. За то време ми заштитимо срце и плућа на неке наше локалне начине, док мозак и остали органи морају да добијају кисеоник помоћу те машине. Поред њега, изузетно је важна улога анестезилога, који припрема и води пацијента непосредно пре и после операције. Ми смо овде у нашу екипу укључили и доктора кардиоинтезивисту. То све велике кардиохируршке куће имају и он је изузетно важан, јер је неопходан за припрему ових пацијената. За ове операције је изузетно важна припрема пацијента, где мора све да се испита до детаља, јер ако се нешто пропусти пре операције, драстично се одрази након операције у смислу резултата. Овакве операције су велики стрес за организам, јер се прекида крвоток, а потом се поново покрену и срце и плућа, а све то треба да човек преживи и да оде кући. Није сврха само да се пацијент оперише, већ да му буде боље и да кући настави са пословима које је до сада радио. Ми смо са таквим приступом успели – рекао је др Грујић.
Баш због тих резултата ужичка кардиохирургија заслужује да се развија. Тог мишљења је и др Грујић и због тога је непосредно пред стоту операцију био код министра здравља и тражио да његовом тиму и ужичкој болници пружи недвосмислену подршку, јер није лако у оваквим условима спроводити овако озбиљну хирургију и без људи радити ове операције. Колико је захтевна свака операција др Грујић каже да код неких пацијената операција може да траје и до 15 сати.
– То су динамични пацијенти и у тренутку буду добро, а ако у неком трену не одреагујете како треба, пацијент у моменту може да склизне и оде у неповратно стање. Просечно трајање операције у кардиохирургији је од пет до шест сати. Неке знају да трају дуже, неке краће. У неким условима радимо операције и на куцајућем срцу. То су стања када пацијент има неке ризике од заустављања срца, а то су ризици од самог кардиоваскуларног система, од плућа или бубрега. На основу тих ризика одлучује се да ли да се раде операције на куцајућем срцу. Имали смо око двадесетак таквих операција. То је стресно и захтевно за хирурге, а опоравак пацијената зна да буде и бољи и бржи. Углавном, сви пацијент су нам добро прошли и просечно лежање после операције у нашој болници је седам до осам дана, а онда следи отпуст кући.


Поред тога што је за ужичку болницу кардиохирургија још увек новина, др Грујић наставља са још новијим трендовима у овој грани хирургије.
– Код једног пацијента смо урадили једну операцију, која је за мене била велики изазов, а то је тотална артеријска васкуларизација, што значи да се што мање користе венски графтови, односно вене са ноге, јер се показало да су артерије боље решење. Још увек се користе вене, али се показало да су артерије као бајпасови дуготрајнији и углавном се раде код млађих људи. Углавом се користе артерије из грудног коша и артерије из руке, да човека не оставимо инвалидом, а да добије најбољу могућу ствар. Једног таквог пацијента, кога сам урадио пре два месеца, видео сам га како прелази улицу и то шест дана после операције, напољу температура 30 степени, а он потпуно стабилан, Нисам знао да ли да се обрадујем или да се уплашим.
– Златни стандард у последњих двадесет година у светској хирургији је да се користе артерије из грудног коша, мамарије. То су две артерије коју иду паралелно поред грудне кости. Оне се издвајају из грудног коша и спуштају се директно на срце. То се показало да даје најбоље резултате и најдуже трају. Углавном у 95 посто оне су доброг квалитета. Оне се углавном користе за тај главни крвни суд, који храни три петине срца, а за остале крвне судове могу да се праве мањи компромиси. То се ради са унутрашње стране грудног коша и то пацијент не осећа и не види, и грудна кост зараста потпуно нормално. Ради се једна техника да се обнови тај крвни суд и онда могу да се ваде и једна и друга артерија, а да не буде последица по зарастање грудне кости. Пре три седмице такву операцију, са обе артерије, урадио сам код исто младог човека, и тај човек је отишао кући после пет дана и добро се осећа. То је вишеструка корист, јер није добио венски графт, који би за 10 до 15 година могао да запуши и да му прави проблеме – рекао је др Брујић.
Министар здравља је на основу постигнутих резултата обећао да ће у ужичкој болници отворити једно дељење полуинтезивне неге. За ту намену искористиће се једно крило дечије хирургије, које се мање користи, а коме је потребна мала адаптација. Ту би лежали пацијенти који се припремају за операцију, а и они који се припремају да иду кући после операције. Сада, ови други пацијенти леже два дана дуже у интезивној неги, што према речима др Грујића није добро решење.
Наш саговорник каже да је било оних који нису веровали да ће у Ужицу заживети кардиохирургија.
– Многи нису веровали да ћемо све ово успети. Деловало је као да смо на некој ливади направили кардиохирургију. Прво је требало да нашим радом и резултатом покажемо да то може, па да се крене даље. То је можда и логично. Било је скептичних људи и овде, и у Београду. Велике куће су дуго држале тапију да су то ексклузивне операције, које се само раде код њих и бориле се против децентрализације. Али, притуснуте великим бројем пацијената морале су да попусте. Ми смо болница секундарног типа, која је то прва препознала и први смо у Србији која ради такве операције и увели их у редовни програм. У Крагујевцу, који има Универзитетски центар, нема кардиохирургије, а у Нишу се десет година боре да се осамостале. Мислим да су почетком ове године почели да раде на том нивоу. Зато је веома важна кадровска политика. За сада у ужичкој болници сам једини са лиценцом за самостални рад. Имамо једног колегу који је на четвртој години специјализације кардиохирургије, која траје шест година, имамо једног младог лекара који се прикључио пре шест месеци и он још увек није у сталном радном односу, али надам се да ће од јесени засновати стални радни однос и кренути на специјализацију. Што се тиче анестезије, примили смо специјализанта, који је на другој години, и који је био на обуци на клиници. Имамо двоје специјалиста од постојећих анестезиолога и они су провели једно извесно време на клиници. Имамо једну докторку, која још нема решен радни статус, и она је на специјализацији из интерне медицине. Она треба да буде кардиологинтезивиста. Она је значајно допринела нашем раду, а нарочито резултатима. Решавање њеног радног статуса се очекује у најскоријем периоду. Најскупљи су ипак људски ресурси, који се стварају, а опрема не би смела да буде препрека. Овде не сме да буде компромиса, мора да буде ново. Имамо нешто позајмљено од Клиничког центра, а била је и донаторска конференција 2014. године, када смо скупили средства за почетак. Ово је један од битних покушаја да млади лекари не одлазе из нашег града, из земље. Мене лично пре свега интересују услови за рад, јер свако би волео да ради у свом месту. Иначе, ово је изузетно тражена специјализација и код нас и у свету, а и добро плаћена. Волео бих да ово баш добро заживи овде у нашем крају, да постанемо препознатљиви. Окупио сам тим људи који су изузетни и који хоће да раде, и надам се да то министарство препознаје. Ово није прича која није на здравим ногама, још увек радимо на мишиће, држи нас то што правимо сјајан резултат и држаће нас ако нас буду пратили опремом и кадром. Ако нас у томе испрате, онда овде неће бити проблема – рекао је овај млади доктор.
Према речима нашег саговорника главни притисак и оно што је специфичност кардиохирургије је то што се пацијенту, када га доведе у тако једно неприродно стање, заустави срце.
– Када му ставим клему на аорту тог тренутка креће тај критични део операције. И сва та припрема се одражава на тих 15 до 20 минута. То време је ограничено. Имам то неко време, али ја сам човеку зауставио срце и оно пати, пати и организам. Свестан сам тога, а с друге стране, као да ми је неко укључио штоперицу. Ту је главни притисак на хирурга. Да би то издржало потребан је и посебан ментални склоп да може да се носи са тим. Ради се са ситним крвним судовима и наочарима са увећањем од неколико пута, Потребна је мирна рука, а опет, потребна је и нека брзина. Не мислим да је кардиохирургија тежа од неке друге хирургије, али је специфична. Свестан сам да је пацијент дошао жив и здрав, да би могао да живи још неко време на лековима, а ја сам му зауставио срце и може да се деси да не преживи операцију. Описано је да у кардиохирургији да свака кућа која прави смртност мању од пет посто може да се сматра за успешну. За ових сто операција, колико сам извео у ужичкој болници, умрла ми је једна жена 2015. године, али не на столу. То је било у оно време када је долазила комплетна екипа из Београда и тада се радило петком и суботом. Та жена је имала 84 године, мада нису године контраиндикација. Али, код ње се ипак испоставило да су године пресудиле. Она је добро поднела саму операцију, пробудила се и у неком каснијем постоперативном току, седми или осми дан, дошло је до попуштања бубрежне функције, па се то пренело на јетру и она је преминула. То нам је једини смртни исход. Имали смо пар компликација, али на сву срећу, ти људи су се опоравили и отпуштени кући.
Најмлађи пацијент којег је овај ужички тим оперисао је 1973. годиште, а пре десетак дана оперисана је жена која је 1937. годиште. Она је отпуштена кући. Просек година пацијената, које су оперисали је негде око 60 година.
Према неким ранијим подацима из овог краја у клиничке центре је одлазило од 300 до 400 пацијената.
– То нису сви пацијенти за овај ниво услуге. Ми гледамо да досегнемо ниво до 200 пацијената, који би могли по нашим критеријумима да се оперишу овде, а остали би морали да иду у неку терцијалну установу – објаснио је др Грујић.
Он каже да би радио овако тежак посао изузетно је важна подршка породице.
– Породица је кључ мог успеха. Породица ми је главни мотив и извор снаге да могу да гурам даље. И супруга и деца ме прате у томе и подржавају, јер је веома исцрпно и школовање и сам рад када завршите школовање. Поред тога што је потребна вештина, изузетно је важна физичка спрема, јер морам да издржим стајање од шест сати у једном месту. Свако слободно време морам да користим за рекреацију, пливање, а то ми и није тешко, јер сам некад био активни рукометаш. Дакле, поред металног доброг стања, важна је и та физичка спрема – додао је Грујић.
Наш саговорник је учествовао и у тиму који је радио трансплантацију срца.
– Трансплантацију срца радили су професори Ристић и Путник и то се поклопило са мојим школовањем на Клиничком центру. Имао сам прилику и част да са њима учествујем на неких десет трансплатација срца. То је посебан систем и сада смо ушли у Еуро трансплант организацију. Годишње се у Србији уради не више од 10 трансплатација. Нема донатора, а и да има, тај број не би био већи од 30 до 40 трансплатација. Да би неку процедуру радили добро, она мора да се ради често и зато трансплатација не може да се расплињава на велики број кардиохирурга. Да би је један кардиохирург урадио добро, он мора да уђе у серију тих трансплатација. Професор Путник је до сада урадио око 25 трансплатација и полако у тај посао уводи још неколико кардиохирурга са клиника. У том делу медицине, наша Општа болница могли да се пронађе у експлантацији, односно вађење донаторског органа. Имамо опрему која би задовољила те могућности. Онда следи транспорт органа. Време које срце може да преживи и да буде искоришћено је неких 4 сата, тако да би могли да одговоримо у том времену. Ја сам био присутан трансплантацији у Ургентном центру у Београду, четири пута у Новом Саду и једном у Нишу. Тако да наша болница у том смислу може да буде искоришћена. Сматрам да су у Србији довољна два места где би се вршила трансплатација.
Иначе, занимљиво је да у фамилији Грујић нема лекара. Отац овог младог перспективног кардиохирурга је агроном, а брат правник.
– Нико ми у фамилији није лекар. Некако сам се једноставно препознао у том послу. Имам два сина и, наравно, нећу им наметати шта да буду у животу, али ћу им од срца препоручити да не иду мојим путем. Боље им је да раде лакши посао и лепше живе. Имаће моју подршку за шта год се одлуче, као што смо мој брат и ја имали од наших родитеља. Ово је мукотрпан посао, и ево ја са 40 година завршио сам другу специјализацију – закључио је др Данко Грујић.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 989)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.