JEDNA PREDIVNA JULSKA NEDELJA
Planina Mučanj. Gledao sam snimke iskusnog planinara Bobana Stefanovića i često pomišljao da bi bilo lepo da čovek ode i pogleda planinu koja se računa u deo zlatiborskog masiva, a koju najveći broj žitelja ovog kraja nikada u životu nije video. Mučanj je, što je još neobičnije, viši od Tornika – 1532 nmv.
Zanimljive su legende koje se o Mučnju pričaju. Jedna kaže da je taj vrh dobio takvo ime jer se Sveti Sava dobro pomučio da se popne na njega. Na vrhu postoji slabašan izvor, koji je, kako legenda kaže, nastao kada je, posle napornog penjanja, umorni Sveti Sava ljutito udario štapom od zemlju. Lepe legende, zar ne? Danas se taj izvor zove Savin izvor, iako jedva, voda i danas teče. Kažu i da je čuvena prokleta Jerina tu nekada imala zamak, što mi već deluje prilično nategnuto, s obzirom da je vladala čvrstom rukom samo godinu dana.
Naša mala, ali odabrana četvoročlana četa, prešla je preko brane koju i dalje svi od milošte zovemo Kokin Brod, pa uzbrdo, i na skretanju prema Beloj reci skrenula desno i krenula prema delu Srbije i Zlatibora na kome nikada u životu nismo bili. Mučanj, osim žitelja okolnih sela, Brezove (centar Katići), Kušića, i planinara, retko ko posećuje, pa na internetu i nema praktično pristojne fotografije. Ja sam nešto fotografisao, naravno, telefonom, pa računam da ću ipak, koliko-toliko tu nepravdu popraviti, jer, zaista, Mučanj je Durmitor u malom i zaslužuje da mu se posveti daleko veća pažnja.
Sam uspon, ide se okolnim putem, nije težak, naprotiv, i nije dug. Na tabli na početku piše „Mučanj 2km“, ali to nije tačno, do samog vrha ima oko 6 kilometara. Put uzbrdo traje u ovo doba godine, krajem jula, prilično dugo, jer celom dužinom hiljade i hiljade šumskih jagoda mame svojom jarkom crvenom bojom, a sigurno da ne postoji osoba koja im može odoleti.
A tek kada se dođe na vrh! Impresivan pogled, a, iako, iz podnožja gledano, ceo masiv Mučnja izgleda prilično surovo, na vrhu ima i šumice (sve sa klupama i stolovima) i dovoljno prostora da stotinu ljudi uživa u ovoj senzacionalnoj (ne preterujem) prirodnoj lepoti. Sa vrha ni Murtenica ne izgleda divlja kao što jeste, a pravo iznad Čigote, u daljini, blješti već čuveni krov Omorike na Tari. Na drugoj strani su Javor i Golija, a odatle je vrlo blizu i brana Sjeničkog jezera, do koga vodi, preko Štitkova, što je potpuno neverovatno i nezamislivo u ovom veku – makadamski put. Bili smo neprijatno iznenađeni tom činjenicom, ne samo zbog toga što smo imali i par pogrešnih skretanja, već što do hotela Javor u Kušićima nismo mogli doći asfaltom, iako se nalazi naspram Mučnja. Inače, taj makadam vodi kroz divne predele, pa smo imali čast, bukvalno sa par metara, i da vidimo 4-5 orlova koji su u to vrelo julsko popodne, kao po korzou, šetali po njemu, lenjo se pomerajući, uz tek po koji zamah krilima, taman toliko da možemo da prođemo kolima.
Stvarno je neverovatno da tako značajne turističke destinacije, sa ogromnim potencijalom, kao što su Zlatibor, Javor, Sjeničko jezero, ne povezuje asfalt, već se mora ići u Ivanjicu, pa onda drugim putem iz Ivanjice natrag. A u pitanju je nekih 4-5 kilometara. Kada se od Kušića krene prema brani na Sjeničkom jezeru, asfalta ima (Stari raški put), ali jedva, iako se prolazi preko, u istoriji Srbije značajnog – Kalipolja. Sasvim sigurno je u Srbiji svako čuo za Galipolje, ali za Kalipolje sigurno nije, iako je tu pre samo 150 godina vođena čuvena bitka sa Turcima, prvi srpsko-turski, takozvani Javorski rat.
Kada smo stigli do Sjeničkog jezera, onda smo već bili na poznatom terenu, ali je već bilo kasno, pa smo, uz kraće zadržavanje, nastavili predivnom prirodom za Novu Varoš, pa nizbašču, čime smo načini pun krug. Čitav taj predeo izgleda toliko impresivno, da bi mogli ugostiti, bez ikakve gužve, barem još par stotina miliona Kineza i drugih znatiželjnih turista, ali, za početak, potrebno je urediti puteve, uložiti u marketing i smeštajne kapacitete. Za sve ostalo, i to obilato, pobrinula se – priroda.
Očigledno, bog nam je podario i previše prelepe prirode, ali premalo mozga, da bi to iskoristili. Ne samo da ne umemo da iskoristimo bogom dano, nego ne umemo ni u tome da uživamo. Doduše, kad bolje razmislim, ako bi i krenulo ozbiljno investiranje, odmah bi tu političari natrpali svoj nesposobni, ali poslušni, partijski kadar, koji bi i kliker pokvarili. Zato je možda i bolje da ostane ovako kako jeste – netaknuto.
Toni Stanković
