Калипоље и Мучањ

ЈЕДНА ПРЕДИВНА ЈУЛСКА НЕДЕЉА
Планина Мучањ. Гледао сам снимке искусног планинара Бобана Стефановића и често помишљао да би било лепо да човек оде и погледа планину која се рачуна у део златиборског масива, а коју највећи број житеља овог краја никада у животу није видела. Мучањ је, што је још необичније, виши од Торника – 1532 нмв. Занимљиве су легенде које се о Мучњу причају. Једна каже да је тај врх добио такво име јер се Свети Сава добро помучио да се попне на њега. На врху постоји слабашан извор, који је, како легенда каже, настао када је, после напорног пењања, уморни Свети Сава љутито ударио штапом од земљу. Лепе легенде, зар не? Данас се тај извор зове Савин извор, иако једва, вода и данас тече. Кажу и да је чувена проклета Јерина ту некада имала замак, што ми већ делује прилично натегнуто, с обзиром да је владала чврстом руком само годину дана.
Наша мала, али одабрана четворочлана чета, прешла је преко бране коју и даље сви од милоште зовемо Кокин Брод, па узбрдо, и на скретању према Белој реци скренула десно и кренула према делу Србије и Златибора на коме никада у животу нисмо били. Мучањ, осим житеља околних села, Брезове (центар Катићи), Кушића, и планинара, ретко ко посећује, па на интернету и нема практично пристојне фотографије. Ја сам нешто фотографисао, наравно, телефоном, па рачунам да ћу ипак, колико-толико ту неправду поправити, јер, заиста, Мучањ је Дурмитор у малом и заслужује да му се посвети далеко већа пажња.

Сам успон, иде се околним путем, није тежак, напротив, и није дуг. На табли на почетку пише „Мучањ 2км“, али то није тачно, до самог врха има око 6 километара. Пут узбрдо траје у ово доба године, крајем јула, прилично дуго, јер целом дужином хиљаде и хиљаде шумских јагода, маме својом јарком црвеном бојом, а сигурно да не постоји особа која им може одолети. А тек када се дође на врх! Импресиван поглед, а, иако, из подножја гледано, цео масив Мучња изгледа прилично сурово, на врху има и шумице (све са клупама и столовима) и довољно простора да стотину људи ужива у овој сензационалној (не претерујем) природној лепоти. Са врха ни Муртеница не изгледа дивља као што јесте, а право изнад Чиготе, у даљини, бљешти већ чувени кров Оморике на Тари. На другој страни су Јавор и Голија, а одатле је врло близу и брана Сјеничког језера, до кога води, преко Штиткова, што је потпуно невероватно и незамисливо у овом веку – макадамски пут. Били смо непријатно изненађени том чињеницом, не само због тога што смо имали и пар погрешних скретања, већ што до хотела Јавор у Кушићима нисмо могли доћи асфалтом, иако се налази наспрам Мучња. Иначе, тај макадам води кроз дивне пределе, па смо имали част, буквално са пар метара, и да видимо 4-5 орлова који су у то врело јулско поподне, као по корзоу, шетали по њему, лењо се померајући, уз тек по који замах крилима, таман толико да можемо да прођемо колима.

Стварно је невероватно да тако значајне туристичке дестинације, са огромним потенцијалом, као што су Златибор, Јавор, Сјеничко језеро, не повезује асфалт, већ се мора ићи у Ивањицу, па онда другим путем из Ивањице натраг. А у питању је неких 4-5 километара. Када се од Кушића крене према брани на Сјеничком језеру, асфалта има (Стари рашки пут), али једва, иако се пролази преко, у историји Србије значајног – Калипоља. Сасвим сигурно је у Србији свако чуо за Галипоље, али за Калипоље сигурно није, иако је ту пре само 150 година вођена чувена битка са Турцима, први српско-турски, такозвани Јаворски рат.

Када смо стигли до Сјеничког језера, онда смо већ били на познатом терену, али је већ било касно, па смо, уз краће задржавање, наставили предивном природом за Нову Варош, па низбашчу, чиме смо начини пун круг. Читав тај предео изгледа толико импресивно, да би могли угостити, без икакве гужве, барем још пар стотина милиона Кинеза и других знатижељних туриста, али, за почетак, потребно је уредити путеве, уложити у маркетинг и смештајне капацитете. За све остало, и то обилато, побринула се – природа. Очигледно, бог нам је подарио и превише прелепе природе, али премало мозга, да би то искористили. Не само да не умемо да искористимо богом дано, него не умемо ни у томе да уживамо. Додуше, кад боље размислим, ако би и кренуло озбиљно инвестирање, одмах би ту политичари натрпали свој неспособни, али послушни, партијски кадар, који би и кликер покварили. Зато је можда и боље да остане овако како јесте – нетакнуто.