Деца су сјајна

ВЛАДАН ЧУМИЋ – ПРОФЕСОР И ДИРЕКТОР
Човек кога ће памтити многе генерације у граду, било као фудбалера, тренера, наставника, директора, иноватора, човека – сигурно је Владан Чумић. Он је тридесет година провео у фудбалу, а четрдесет у просвети. Као свестрана особа, увек је подржавао добре ученике, а за оне проблематичне налазио решења.
Владан Чумић је своје школовање почео у ОШ „Андрија Ђуровић“, а из исте школе је отишао у пензију са директорског места. У међувремену је завршио Ужичку гимназију, а потом по две године провео на студијама у Београду и Новом Саду. У просвети је почео да ради 1973. године. Прву годину као наставник је радио у Сирогојну, из ког носи лепе успомене. Затим је отишао у војску, а када је засновао радни однос, 50 посто у издвојеном одељењу ОШ „Андрија Ђуровић“ у Стапарима, а 50 посто у издвојеном одељењу ОШ „Нада Матић“ на Чаковини.
– Тако сам радио пуних седам година и од 1. фебруара 1982. године почео сам да радим пуно радно време. Тада сам био међу троје најмлађих у колективу, а после 33 године, које су прошле брзо, са колегиницом, која је предавала српски језик, био најстарији у школи – сећа се професор Чумић.
Пре него што је почео да ради, Владан се активно бавио спортом.
– Као основац и гимназијалац највише сам волео фудбал. Био сам у пионирима „Слободе“ и као ученик 8. разреда био сам пионирски репрезентативац у фудбалу. Био сам голман годину дана, мада ми мој темперамент није дозвољавао да останем на голу, иако су ми тренери говорили да имам перспективе као голман. Почео сам да играм у подмлатку „Слободе“. Нажалост, отац ми је забранио, јер је желео да му дете заврши факултет. Ја сам дете из радничке породице, у којој је само отац радио и издржавао нас четворо, имам сестру. И тако сам морао да прекинем фудбал на кратко, па сам наставио да играм када сам отишао у Београд на студије. Играо сам у „Металургу“ из Смедерeва, а то је данашњи клуб „Смедерево“. Када сам завршио факултет, вратио сам се у Ужице и први и једини купљени играч ФК „Јединства“ сам био ја, јер су ме откупили од „Смедерева“. Играо сам до 1976. године, а када сам прекинуо, посветио сам се тренерском позиву. Радио сам као тренер са пионирима, подмлатком и првим тимом „Јединства“, па затим у ФК „Златибор“ из Ужица и ФК „Златибор“ из Чајетине. Све те клубове сам уводио у виши ранг, и сви су се чудили, како, на који начин. С обзиром да ми је то струка и посао, увек сам тражио услове за рад. У једном моменту сам имао понуду да идем у Грчку, али су тада уведене санкције Србији и нисам добио зелено светло да могу да одем. Не жалим због тога, ипак сам остао са породицом. Тако сам провео као фудбалер 15 година и исто толико као тренер. Напустио сам раније тренерски посао, када сам добио директорско радно место у школи. Тада сам се потпуно удаљио од фудбала. Можда сам погрешио, можда нисам, али не кајем се за оно што сам урадио у животу, јер се надам да сам оставио позитиван траг и у школи и у спорту. Било где да се појавим, сретнем се са бившим ђацима, фудбалерима, кошаркашима, атлетичарима, гимнастичарима, увек је неко уважавање и са једне и с друге стране – казао је наш саговорник.
Сећа се да као тренер није имао неку плату, а и деца нису ништа плаћала. Клубови су обезбеђивали услове, обавезно је било купатило, а сам Чумић каже да је то био један од услова које је он тражио.

– Нисам волео да држим тренинге на некој ливади и да се дете потом обуче и тако знојаво оде кући. Могло је да се разболи. Ја сам волео, када се заврши тренинг, да се дете истушира, да се среди, да може да иде пријатно. И дете се може само једном преварити, јер су јако мудри и паметни, и све виде. Код мене није било битно чије је дете и тачно се знало које је заслужило да игра и са те стране нисам никада имао приговора – сећа се бивши тренер.
За њега је рад у просвети изузетно комплексан.
– Обични људи кажу, благо вама, ви ништа не радите. Немају представу шта се све ту ради. Просветни радник прво учи децу, затим васпитава и чува. Предавао сам специфичан предмет, физичко васпитање, али сва деца не воле тај предмет. Увек сам се трудио да деца заволе мој предмет, да воле и да се радују мом часу. Био сам јако принципијелан и на почетку године сам говорио правила која су морала да се поштују, први ја, па сви остали. Нисам имао неких проблема, јер се знало шта треба да се уради за петицу, шта за четворку, за 3 итд, мада сам деци увек говорио да је најважније да они дођу на час, а моје је да их научим. А поврх тога што сам предавао предмет, тежио сам ка томе да то буде час где су она требало да се опусте и разгибају, да се циркулација крви појача и деца освеже, јер на осталим часовима само седе. И доста сам полагао на то. Доста времена сам полагао и на секције. Био сам свестран и у основној школи и у Гимназији, тако да ми није био проблем да водим и фудбалску секцију, и атлетику, кошарку и рукомет, стрељаштво, а предавао сам и одбрану и заштиту – казао је Чумић.
Посебно је истакао да су за њега педагогија и психологија у просвети изузетно важне области.
– За мене никада није постојало лоше дете и лош човек. Имало је ситуација да буде проблема, али никада нисам рекао нешто ружно за дете. На састанку колегијума или са родитељима испричам шта се све догодило и увек сам завршавао да том детету треба помоћи. И то је истина, лако је некога осуђивати, али том детету треба помоћи. И то је био део мог гесла за рад. У нашем друштву влада погрешно мишљење о нашем школству. Где год се појаве наши стручњаци, било од заната, са средњом, вишом школом или факултетом, свуда бриљирају. Разумљиво је да не може да буде 100 посто супер школство, али, дајте, то мало што не ваља, да променимо. Слушамо о дуалном образовању, а ми смо то имали деценијама и сјајно је функционисала. Власт је дозволила да се промени и полагање пријемног испита, а када сам на једном семинару на Дивчибарама поставио питање зашто да се мења, рекли су ми да би уписала сва деца. Па зар се и овако нису уписивала сва деца?! Самим начином полагања испита и уписивања у први разред средње школе, елиминисали смо занате. Ми смо били земља заната и имали смо врхунске мајсторе. Имамо изузетно паметну децу, само их треба усмерити – казао је Чумић.
Владан је у току своје професије увек више полагао у разговоре. него у вику.

– Нисам викао на децу, увек сам разговарао са њима. Једном су ми због неких проблема које су правили, послали три дечака у канцеларију. Када су се вратили међу децу, говорили су како су са мном пили сок и разговарали. Нису им веровали. А један од тих дечака скоро ме је видео и каже ми да сам имао јако добар систем, јер га је, после оног разговора и сока, било срамота да поново дође код мене, па је добро пазио шта ради. Децу сам увек волео, много је лепо са њима, иако није увек лако – рекао је професор.
У ОШ „Андрија Ђуровић“ било је доста талентоване деце за спорт. Док је водио секције у школи, освојио је првенство Србије у фудбалу за основне школе, друго место у кошарци, четврто у стрељаштву и атлетици. И док је био у сеоским школама децу је водио на такмичења.
– Питали су ме зашто их водим, када имам само седам ђака. Па како зашто? Деца треба да се друже, да изађу, да виде шта знају друга деца, нека се такмиче, да изађу из своје средине. Било је и ту лепих резултата, на пример, у стоном тенису стапарска школа је била друга у граду и то са две девојчице, једне године су били други у рукомету, а тада сам спојио по пет девојчица из Чаковине и Стапара. За један крос деца из Чаковине су узели више медаља, него матична школа, која има дупло више ђака. Умела су та деца да се радују, а исто тако и родитељи – сећа се Чумић.
Он је први директор школе у Ужицу који је обезбеђивао деци, која су ишла на републичко такмичење, смештај уочи такмичења.
– Имали су обезбеђено спавање, а тек сутрадан су ишли на такмичење, јер како дете када пође рано ујутру, путује неколико сати, па после одмах да ида да се такмичи. Не може да буде равноправно са осталом децом. Било је замерки да су високи трошкови. И данас сматрам да нису, јер тај ученик је четри године радио да дође до републичког такмичења. Ту је уложен рад детета, колеге, родитеља. Ја сам то поштовао – додао је Владан.
Каже да није само он заслужан за те успехе, већ и колеге са којима је радио. Поштовао је цео колектив за који каже да је био фантастичан. Сви су тимски добро радили, сарађивали.
– За 12 година, колико сам био директор, никада, почевши од детета, колега, родитеља, инспекција, нисам дочекао седећи.

Посвећен послу и раду, Владан је стално смишљао како да унапреди рад школе. У марту 2003. године дошао је на место директора, а у септембру је већ организовао курс за компјутере и из енглеског језика.
– То је било на добровољној бази и јавило се 50 људи. Једино нису ишле колеге које су биле пред пензијом. Такође, ми смо први кренули да са компјутерима и пројекторима држимо часове. На првом часу из математике присуствовали су представници Школске управе. Тиха музика, слика на табли, мењају се слике, објашњење колеге на табли, учинило је математиком забавном. Сви су били одушевљени и хтели смо то да уведемо за све предмете и да у свакој учионици имамо компјутер и пројектор. На жалост, нисмо имали подршку ни минстарства, ни општине. Ми смо се сналазили, узимали половне компјутере од фирми, преправљали и радили, а пројектори су потрошни материјал, јер лампа траје 40 сати и после можете да га баците. И нису били јефтини у то време. Некако смо се сналазили, да што већи број учионица попунимо. И ево данас то функционише, могу вам рећи феноменално.
Чумић је увек полагао на рекламу школе и у први план истицао децу и наставнике. Зато је ова школа имала пројекат, са којим је ушла у програм модел школе и изабрани су међу 50 школа Србије. Тај пројекат је обухватао рад школе и у настави и ван наставе.
– Увек ми је било на првом месту да колеге добро сарађују. Али, нисам само ја заслужан што је то био један компактан колектив, већ и директори пре мене. Ја сам само то мало надоградио, јер сам познавао све те људе. Из поштовања према њима, за дан школе сам правио свечану вечеру за све запослене, а то је било тешко, јер је требало наћи спонзоре – рекао је Чумић.
Посебно му је сметало рад инспекција када је у питању настава.
– Мислим да имамо сјајне просветне раднике, сјајне зналце који су посвећени послу, најмање 90 посто њих. Међутим, многи су оптерећени и спутани неким захтевима инспекција да је то несхватљиво. Мислим да у свету нема толико инспекција колико код нас. То само спутава раднике, јер наставник мора да има више слободе у свом раду, да би могао да ради квалитетно – прокоментарисао је Чумић.
Један од потеза које је урадио у току свог мандата директора, јесте увођење немачког језика.
– Дуго сам анализирао који да буде други језик и схватио сам да је Немачка огромно тржиште, а ту је Аустрија, део Белгије и Швајцарске. Зато сам одлучио да то буде немачки језик. Одмах сам тражио стручњака, и када смо добили зелено светло, ја сам одмах довео наставника немачког. Било је отпора у колективу, јер су се колеге плашиле да се деца неће уписивати у школу, јер је немачки тежак језик, да би ми после десет година сви скидали капу. Чак се и више деце уписивало. Имали смо посебну сарадњу са Гимназијом и директором Жиком Павловићем и унапредили смо тај немачки језик, тако да ученици који су у основној школи учили немачки језик, па у Гимназији могу да полажу и да добију референцу знања немачког језика, тако да могу да упишу факултете, да се запосле у немачко-аустријским компанијама.
Владан Чумић је иницирао, и са колегама урадио, монографију школе, уз тешке муке, јер је било потребно било наћи 500.000 динара. Само упорношћу нашли су новац од спонзора и направили прву монографију „Школа на доњој чаршији“.
У пензију је отишао 1. септембра 2015. године, са 40 година и 3 месеца радног стажа.
– Није ми било тешко, јер сам и сам гледао људе и потписивао решења бар за 30 до 40 колега за одлазак у пензију. Било је ту траума, али је закон тако налагао и зашто би неко остајао да ради, а неко са 30 година да не ради. Тих 40 година прошло је врло брзо и много лепог носим из свог посла, и када би се родио поново бих радио исти посао – рекао је Чумић, који је такође и активни члан Удружења ратника „Коста Тодоровић“.