VLADAN ČUMIĆ – PROFESOR I DIREKTOR
Čovek koga će pamtiti mnoge generacije u gradu, bilo kao fudbalera, trenera, nastavnika, direktora, inovatora, čoveka – sigurno je Vladan Čumić. On je trideset godina proveo u fudbalu, a četrdeset u prosveti. Kao svestrana osoba, uvek je podržavao dobre učenike, a za one problematične nalazio rešenja.
Vladan Čumić je svoje školovanje počeo u OŠ „Andrija Đurović“, a iz iste škole je otišao u penziju sa direktorskog mesta. U međuvremenu je završio Užičku gimnaziju, a potom po dve godine proveo na studijama u Beogradu i Novom Sadu. U prosveti je počeo da radi 1973. godine. Prvu godinu kao nastavnik je radio u Sirogojnu, iz kog nosi lepe uspomene. Zatim je otišao u vojsku, a kada je zasnovao radni odnos, 50 posto u izdvojenom odeljenju OŠ „Andrija Đurović“ u Staparima, a 50 posto u izdvojenom odeljenju OŠ „Nada Matić“ na Čakovini.
– Tako sam radio punih sedam godina i od 1. februara 1982. godine počeo sam da radim puno radno vreme. Tada sam bio među troje najmlađih u kolektivu, a posle 33 godine, koje su prošle brzo, sa koleginicom, koja je predavala srpski jezik, bio najstariji u školi – seća se profesor Čumić.
Pre nego što je počeo da radi, Vladan se aktivno bavio sportom.
– Kao osnovac i gimnazijalac najviše sam voleo fudbal. Bio sam u pionirima „Slobode“ i kao učenik 8. razreda bio sam pionirski reprezentativac u fudbalu. Bio sam golman godinu dana, mada mi moj temperament nije dozvoljavao da ostanem na golu, iako su mi treneri govorili da imam perspektive kao golman. Počeo sam da igram u podmlatku „Slobode“. Nažalost, otac mi je zabranio, jer je želeo da mu dete završi fakultet. Ja sam dete iz radničke porodice, u kojoj je samo otac radio i izdržavao nas četvoro, imam sestru. I tako sam morao da prekinem fudbal na kratko, pa sam nastavio da igram kada sam otišao u Beograd na studije. Igrao sam u „Metalurgu“ iz Smedereva, a to je današnji klub „Smederevo“. Kada sam završio fakultet, vratio sam se u Užice i prvi i jedini kupljeni igrač FK „Jedinstva“ sam bio ja, jer su me otkupili od „Smedereva“. Igrao sam do 1976. godine, a kada sam prekinuo, posvetio sam se trenerskom pozivu. Radio sam kao trener sa pionirima, podmlatkom i prvim timom „Jedinstva“, pa zatim u FK „Zlatibor“ iz Užica i FK „Zlatibor“ iz Čajetine. Sve te klubove sam uvodio u viši rang, i svi su se čudili, kako, na koji način. S obzirom da mi je to struka i posao, uvek sam tražio uslove za rad. U jednom momentu sam imao ponudu da idem u Grčku, ali su tada uvedene sankcije Srbiji i nisam dobio zeleno svetlo da mogu da odem. Ne žalim zbog toga, ipak sam ostao sa porodicom. Tako sam proveo kao fudbaler 15 godina i isto toliko kao trener. Napustio sam ranije trenerski posao, kada sam dobio direktorsko radno mesto u školi. Tada sam se potpuno udaljio od fudbala. Možda sam pogrešio, možda nisam, ali ne kajem se za ono što sam uradio u životu, jer se nadam da sam ostavio pozitivan trag i u školi i u sportu. Bilo gde da se pojavim, sretnem se sa bivšim đacima, fudbalerima, košarkašima, atletičarima, gimnastičarima, uvek je neko uvažavanje i sa jedne i s druge strane – kazao je naš sagovornik.
Seća se da kao trener nije imao neku platu, a i deca nisu ništa plaćala. Klubovi su obezbeđivali uslove, obavezno je bilo kupatilo, a sam Čumić kaže da je to bio jedan od uslova koje je on tražio.
– Nisam voleo da držim treninge na nekoj livadi i da se dete potom obuče i tako znojavo ode kući. Moglo je da se razboli. Ja sam voleo, kada se završi trening, da se dete istušira, da se sredi, da može da ide prijatno. I dete se može samo jednom prevariti, jer su jako mudri i pametni, i sve vide. Kod mene nije bilo bitno čije je dete i tačno se znalo koje je zaslužilo da igra i sa te strane nisam nikada imao prigovora – seća se bivši trener.
Za njega je rad u prosveti izuzetno kompleksan.
– Obični ljudi kažu, blago vama, vi ništa ne radite. Nemaju predstavu šta se sve tu radi. Prosvetni radnik prvo uči decu, zatim vaspitava i čuva. Predavao sam specifičan predmet, fizičko vaspitanje, ali sva deca ne vole taj predmet. Uvek sam se trudio da deca zavole moj predmet, da vole i da se raduju mom času. Bio sam jako principijelan i na početku godine sam govorio pravila koja su morala da se poštuju, prvi ja, pa svi ostali. Nisam imao nekih problema, jer se znalo šta treba da se uradi za peticu, šta za četvorku, za 3 itd, mada sam deci uvek govorio da je najvažnije da oni dođu na čas, a moje je da ih naučim. A povrh toga što sam predavao predmet, težio sam ka tome da to bude čas gde su ona trebalo da se opuste i razgibaju, da se cirkulacija krvi pojača i deca osveže, jer na ostalim časovima samo sede. I dosta sam polagao na to. Dosta vremena sam polagao i na sekcije. Bio sam svestran i u osnovnoj školi i u Gimnaziji, tako da mi nije bio problem da vodim i fudbalsku sekciju, i atletiku, košarku i rukomet, streljaštvo, a predavao sam i odbranu i zaštitu – kazao je Čumić.
Posebno je istakao da su za njega pedagogija i psihologija u prosveti izuzetno važne oblasti.
– Za mene nikada nije postojalo loše dete i loš čovek. Imalo je situacija da bude problema, ali nikada nisam rekao nešto ružno za dete. Na sastanku kolegijuma ili sa roditeljima ispričam šta se sve dogodilo i uvek sam završavao da tom detetu treba pomoći. I to je istina, lako je nekoga osuđivati, ali tom detetu treba pomoći. I to je bio deo mog gesla za rad. U našem društvu vlada pogrešno mišljenje o našem školstvu. Gde god se pojave naši stručnjaci, bilo od zanata, sa srednjom, višom školom ili fakultetom, svuda briljiraju. Razumljivo je da ne može da bude 100 posto super školstvo, ali, dajte, to malo što ne valja, da promenimo. Slušamo o dualnom obrazovanju, a mi smo to imali decenijama i sjajno je funkcionisala. Vlast je dozvolila da se promeni i polaganje prijemnog ispita, a kada sam na jednom seminaru na Divčibarama postavio pitanje zašto da se menja, rekli su mi da bi upisala sva deca. Pa zar se i ovako nisu upisivala sva deca?! Samim načinom polaganja ispita i upisivanja u prvi razred srednje škole, eliminisali smo zanate. Mi smo bili zemlja zanata i imali smo vrhunske majstore. Imamo izuzetno pametnu decu, samo ih treba usmeriti – kazao je Čumić.
Vladan je u toku svoje profesije uvek više polagao u razgovore. nego u viku.
– Nisam vikao na decu, uvek sam razgovarao sa njima. Jednom su mi zbog nekih problema koje su pravili, poslali tri dečaka u kancelariju. Kada su se vratili među decu, govorili su kako su sa mnom pili sok i razgovarali. Nisu im verovali. A jedan od tih dečaka skoro me je video i kaže mi da sam imao jako dobar sistem, jer ga je, posle onog razgovora i soka, bilo sramota da ponovo dođe kod mene, pa je dobro pazio šta radi. Decu sam uvek voleo, mnogo je lepo sa njima, iako nije uvek lako – rekao je profesor.
U OŠ „Andrija Đurović“ bilo je dosta talentovane dece za sport. Dok je vodio sekcije u školi, osvojio je prvenstvo Srbije u fudbalu za osnovne škole, drugo mesto u košarci, četvrto u streljaštvu i atletici. I dok je bio u seoskim školama decu je vodio na takmičenja.
– Pitali su me zašto ih vodim, kada imam samo sedam đaka. Pa kako zašto? Deca treba da se druže, da izađu, da vide šta znaju druga deca, neka se takmiče, da izađu iz svoje sredine. Bilo je i tu lepih rezultata, na primer, u stonom tenisu staparska škola je bila druga u gradu i to sa dve devojčice, jedne godine su bili drugi u rukometu, a tada sam spojio po pet devojčica iz Čakovine i Stapara. Za jedan kros deca iz Čakovine su uzeli više medalja, nego matična škola, koja ima duplo više đaka. Umela su ta deca da se raduju, a isto tako i roditelji – seća se Čumić.
On je prvi direktor škole u Užicu koji je obezbeđivao deci, koja su išla na republičko takmičenje, smeštaj uoči takmičenja.
– Imali su obezbeđeno spavanje, a tek sutradan su išli na takmičenje, jer kako dete kada pođe rano ujutru, putuje nekoliko sati, pa posle odmah da ida da se takmiči. Ne može da bude ravnopravno sa ostalom decom. Bilo je zamerki da su visoki troškovi. I danas smatram da nisu, jer taj učenik je četri godine radio da dođe do republičkog takmičenja. Tu je uložen rad deteta, kolege, roditelja. Ja sam to poštovao – dodao je Vladan.
Kaže da nije samo on zaslužan za te uspehe, već i kolege sa kojima je radio. Poštovao je ceo kolektiv za koji kaže da je bio fantastičan. Svi su timski dobro radili, sarađivali.
– Za 12 godina, koliko sam bio direktor, nikada, počevši od deteta, kolega, roditelja, inspekcija, nisam dočekao sedeći.
Posvećen poslu i radu, Vladan je stalno smišljao kako da unapredi rad škole. U martu 2003. godine došao je na mesto direktora, a u septembru je već organizovao kurs za kompjutere i iz engleskog jezika.
– To je bilo na dobrovoljnoj bazi i javilo se 50 ljudi. Jedino nisu išle kolege koje su bile pred penzijom. Takođe, mi smo prvi krenuli da sa kompjuterima i projektorima držimo časove. Na prvom času iz matematike prisustvovali su predstavnici Školske uprave. Tiha muzika, slika na tabli, menjaju se slike, objašnjenje kolege na tabli, učinilo je matematikom zabavnom. Svi su bili oduševljeni i hteli smo to da uvedemo za sve predmete i da u svakoj učionici imamo kompjuter i projektor. Na žalost, nismo imali podršku ni minstarstva, ni opštine. Mi smo se snalazili, uzimali polovne kompjutere od firmi, prepravljali i radili, a projektori su potrošni materijal, jer lampa traje 40 sati i posle možete da ga bacite. I nisu bili jeftini u to vreme. Nekako smo se snalazili, da što veći broj učionica popunimo. I evo danas to funkcioniše, mogu vam reći fenomenalno.
Čumić je uvek polagao na reklamu škole i u prvi plan isticao decu i nastavnike. Zato je ova škola imala projekat, sa kojim je ušla u program model škole i izabrani su među 50 škola Srbije. Taj projekat je obuhvatao rad škole i u nastavi i van nastave.
– Uvek mi je bilo na prvom mestu da kolege dobro sarađuju. Ali, nisam samo ja zaslužan što je to bio jedan kompaktan kolektiv, već i direktori pre mene. Ja sam samo to malo nadogradio, jer sam poznavao sve te ljude. Iz poštovanja prema njima, za dan škole sam pravio svečanu večeru za sve zaposlene, a to je bilo teško, jer je trebalo naći sponzore – rekao je Čumić.
Posebno mu je smetalo rad inspekcija kada je u pitanju nastava.
– Mislim da imamo sjajne prosvetne radnike, sjajne znalce koji su posvećeni poslu, najmanje 90 posto njih. Međutim, mnogi su opterećeni i sputani nekim zahtevima inspekcija da je to neshvatljivo. Mislim da u svetu nema toliko inspekcija koliko kod nas. To samo sputava radnike, jer nastavnik mora da ima više slobode u svom radu, da bi mogao da radi kvalitetno – prokomentarisao je Čumić.
Jedan od poteza koje je uradio u toku svog mandata direktora, jeste uvođenje nemačkog jezika.
– Dugo sam analizirao koji da bude drugi jezik i shvatio sam da je Nemačka ogromno tržište, a tu je Austrija, deo Belgije i Švajcarske. Zato sam odlučio da to bude nemački jezik. Odmah sam tražio stručnjaka, i kada smo dobili zeleno svetlo, ja sam odmah doveo nastavnika nemačkog. Bilo je otpora u kolektivu, jer su se kolege plašile da se deca neće upisivati u školu, jer je nemački težak jezik, da bi mi posle deset godina svi skidali kapu. Čak se i više dece upisivalo. Imali smo posebnu saradnju sa Gimnazijom i direktorom Žikom Pavlovićem i unapredili smo taj nemački jezik, tako da učenici koji su u osnovnoj školi učili nemački jezik, pa u Gimnaziji mogu da polažu i da dobiju referencu znanja nemačkog jezika, tako da mogu da upišu fakultete, da se zaposle u nemačko-austrijskim kompanijama.
Vladan Čumić je inicirao, i sa kolegama uradio, monografiju škole, uz teške muke, jer je bilo potrebno bilo naći 500.000 dinara. Samo upornošću našli su novac od sponzora i napravili prvu monografiju „Škola na donjoj čaršiji“.
U penziju je otišao 1. septembra 2015. godine, sa 40 godina i 3 meseca radnog staža.
– Nije mi bilo teško, jer sam i sam gledao ljude i potpisivao rešenja bar za 30 do 40 kolega za odlazak u penziju. Bilo je tu trauma, ali je zakon tako nalagao i zašto bi neko ostajao da radi, a neko sa 30 godina da ne radi. Tih 40 godina prošlo je vrlo brzo i mnogo lepog nosim iz svog posla, i kada bi se rodio ponovo bih radio isti posao – rekao je Čumić, koji je takođe i aktivni član Udruženja ratnika „Kosta Todorović“.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 980)
