ИНТЕРВЈУ: ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ
На само неколико десетине метара од куће у којој је одрастао у Љубишу, наш најомиљенији дечији писац, Љубивоје Ршумовић, проводи дане на недавно отвореној Академији „Сарадници сунца“, чији је оснивач. У лепоти природе, где ваздух одише мирисима траве и пољског цвећа, на узвишењу, где се долази асфалтом, осамдесетогодишњи песник радо се сећа неких протеклих дана.
УН: Кућа у којој сте одрасли изгледа да је у добром стању?
– Можда је мало запуштена. Она је припала мом млађем брату, који је у међувремену умро. Снаја и братаница имале су намеру да је мало реновирају, али је библиотека у Чајетина понудила да од те куће направи музеј посвећен мени и да буде као нека библиотека. Мислим да је то у току. На овом делу имања и окућнице, који је припао мени, направио сам овај објекат за Академију. Имамо добру воду која нам долази испод Чиготе, имамо сређену инфраструктуру, а у томе нам је много помогла општина Чајетина. Асфалтирали су пут до родне куће и то је велика ствар, а у плану им је да асфалт продуже до горе још две породице према Чиготи, односно према Раковици.
УН: Једном сте рекли: у селу се рађа човек, а у граду кућни љубимац. Замолила бих Вас да нам то појасните.
– Ја волим да причам у екстремима, да би људи то упамтили. Моји синови се буне због те изјаве и питају ме јесу ли они кућни љубимци. Наравно да јесу. Ја сам овде у селу за тих 11 година, пре него што сам отишао у „свијет“ са тих 11 година, а „свијет“ је био ту преко Чиготе, преко Превије, у Чајетини, од мојих родитеља научио све о мукама, о раду. Oд оца сам научио столарски занат, ковачки занат, научио да косим ливаде. И сада косим око своје куће у Београду и овде у Љубишу, а моји синови и уопште они који су рођени у граду, не знају шта је чаканац, шта је баквица, шта је коса и слично. Наравно, ја као сељанин, нећу да кажем сељак, јер увек правим разлику између онога који живи у селу и сељака који живи у граду, али је сељак; још као дете научио сам те неке ствари које су важне за преживљавање. Велики проблем је што би деца рођена у граду била потпуно изгубљена у неком селу. Или, можда би се у њима пробудио неки атавизам и гледали шта ће, па се снашли. Убеђен сам да је оно патријархално село, у коме је мука преживљвања, учитељица опстанка.
УН: Да ли можете да кажете колико сте до сада написали песама, прича и издали књига?
– Не знам, нисам бројао. Некада, када су ме деца питала, покушао сам да израчунам, па сам дошао до цифре око 15.000 песама и прича, али наравно нису све вределе. Признајем, био сам прави скрибоман. Прве песме сам објавио када сам имао 18 година. Пре тога сам имао једну награду када сам имао 11 година за песму која гласи: „Златиборе ти си злато, ја те волим зато. Ту ми живе отац и мајка, Златиборе ти си бајка. Имам сестру, имам брата и кућу са двоје врата…“ Моја учитељица Милица Вођовић нам је задала да напишемо песму о Златибору и ја сам то урадио, написао праву дечију песму. Наравно, то не рачунам, мада сада издајем у Приједору, у Републици Српској, књигу Крчевина и то ће бити књига о мом сазревању као песника, о тим почецима, а поднаслов је песма коју сам писао када нисам био песник. Ту ћу објавити неке песме које сматрам да сада вреде да се нађу у књизи. Преко 100 објављених књига. Мислим да имам око 100 објављених књига.
УН: Од 11 године сте знали да ћете бити песник?
– Апсолутно. Та љубав према поезији и писању родила се из чисте дечачке љубави према тој мојој учитељици Милици Вођевић.
УН: Да ли се сећате како сте се осећали када је изашла Ваша прва књига?
– Моја прва књига песама је била „Ма шта ми рече“, а пре тога написао сам две књиге са причама „Причанка“ и „Тандара Мандара“. Та моја прва књига песама „Ма шта ми рече“ је за наредне три године добила 12 првих награда, Продавала се у целој Југославије од 1970. до 1973. године и у Словенији, па и у Хрватској и, наравно, у Србији и другим републикама, та књига је била прва на топ листи по куповању и читању. Имао сам тек 18 година.
УН: Провели сте доста времена са Душком Радовићем. Како бисте га описали?
– Душко Радовић је био мој уредник 15 година. Био је врло строг, али волео је да помогне младом човеку да се снађе, да нешто заврши. Рецимо, када је уређивао „Полетарац“, каже ми:“Брко, овај „Полетарац“ посвећујемо најмлађој деци, да их некако научимо да броје уназад, од десет до један. И тако сам написао песму „Десет љутих гусара“ и ту се завршила са бројањем. Када се појавила у “Полетарцу“, видим последњу строфу: „У сваком погледу прошла ме је страва, сад је све у реду, може да се спава“. Написао је Душко. И то је прави уредник који сараднику уме да поправи текст, да научи младог човека како треба то урадити и како завршити песму, јер свака песма има своју драматургију и на крају ударну поенту.
УН: Душко Радовић је имао велики утицај на Ваш рад?
– Већ сам рекао да сам као основац у Љубишу добио једну награду за песму коју је учитељица Милица послала за тадашње „Пионирске новине“, а Душко Радовић је био уредник у тим новинама. Наравно, ја сам то много година касније сазнао, када сам се упознао са њим у Београду. Он је паковао сваком детету које пошаље нешто у „Пионирске новине“, неки поклон. Ја сам добио претплату на „Пионирске новине“ и графитну оловку са гумицом. Касније, када смо се упознали, питао сам га од куда графитна оловка са гумицом, када то није било тих педесетих година прошлог века у нашој земљи. Он ми је рекао да су добили неку хуманитарну помоћ од тадашње хуманитарне међународне организације Уједињених нација. Добили су два пакета тих оловки и Јелена Билбија је, на његову молбу, одобрила да сваком детету које пошаље нешто за те новине, узврате уздарјем. Та графитна оловка са том гумицом ми је најдражи поклон који сам икада добио.
УН: Да ли су деца данас посвећена писању и читању или су само заокупиранa компјутерима?
– Ви новинари сте мало катастрофичари. Говорите да ће деца због електронских чудеса престати да читају. То апсолутно није тачно. То показује Сајам књига, на коме се сваке године купује и чита доста књига, колико деца читају. Сећам се када се појавила телевизија. Ја сам већ био у Београду на студијама. Тада се говорило да више неће бити позоришта, све ћемо то гледати у кући, заваљени у фотељи. А видите, прошла је та мода телевизије, више га многи не укључују, а неки га укључе да виде само какво ће време бити. Данас се иде у биоскоп и у позориште. Е, тако да мобилни телефони и таблети су као корисна мода, али ће проћи. Али, да се трајно сачува неки текст то електроника не може, јер је подложна брисању, а књига једино да се спали или да покисне може да се уништи, а ако се пажљиво чува, сачуваће се. Књига у разним облицима постоји већ преко 2.500 година, а телефони и таблети су малолетни.
УН: Оснивач сте и Задужбине „Доситеј Обрадовић“.
– Да, ја сам један од оснивача Задужбине „Доситеј Обрадовић“. Био сам председник Културно-просветне заједнице и заједно са Министарством културе и Хемофармом основали смо ту задужбину, баш да би се деца подстакла да пишу и смишљају илустрације за басне. То је у крајњој линији ово што сада ради Фондација „Ршум“ и што раде многе моје колеге, попут Виолете Јовичић у Нишу, Тоде Николетић у Црвенки. Циљ нам је свима да деца постану честити и поштени људи.
Љубивоје Ршумовић је рођен 1939. године у Љубишу на Златибору, од оца Михаила и мајке Милесе Ршумовић. Учио је школе у Љубишу, Чајетини, Ужицу и у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Велики утицај на њега имао је Душко Радовић. Ршумовић је радио на Радио, а потом на Телевизији Београд. Његове ауторске емисије су биле: „Хајде да растемо“, „Хиљаду зашто“ и „Фазони и форе“. Био је директор позоришта „Бошко Буха“ и председник „Културно-просветне заједнице Србије“. Добитник је великог броја књижевних награда и признања, међу којима су књижевна награда „Невен“, „Бранкова награда“, Награда „Бранко Ћопић“, Награда „Радоје Домановић“ и других, као и међународне награде за животно дело „Мали принц“ (2006). Аутор је стотине књига, а и многих песмица за дечији хор „Колибри“. Однедавно је основао Академију „Сарадници сунца“ за талентовану децу.
УН: Али, да ли је то могуће данас, када су под утицајем разних ствари, а и све је мање деце?
– Породице и просветни радници препуштају децу улици, телевизији и другим утицајима, а стратешка ствар би требало да нам буде да нерођена буду рођена и да рођена деца постану баш ти честити и поштени људи. Опет имам неко екстремно мишљење, а то је да би држава Србија морала да батали неке производње, попут аутомобила. Требало би да се смисли како да се производи народ, који ће пунити наша села и градове, а не празнити.
УН: На жалост, дошло је време када млади одлазе из земље.
– Не волим да кажем, на жалост, јер је то на радост тих људи, који морају да беже из Србије трбухом за крухом. Увек гледам позитивно и оно што ми мислимо да је жалосно, некога радује. Жалосно је за нас који остајемо овде и који морамо да бринемо о судбине нације и државе Србије.
УН: Како бисте упоредили период када су деца одрастала пре 40 до 50 година и време у коме деца сада одрастају?
– Некада су деца била препуштенији улици, него сада. Ти сада владају Србијом.
УН: Шта је био лист „РШУМ“?
– Волео сам да се играм са својим синовима када су били мали. Пошто сам доста путовао као уредник и сарадник Телевизије Београд, проводио сам мање времена са синовима него што је требало. Али, када сам био са њима, смишљао сам начин да им буде забавно. Тако сам смислио да издајемо кућни лист „РШУМ“, скраћено од Радостан, Шаљив, Уман и Мудар. То је био лист намењен за показивање гостима. Наравно, моји дечаци су то прихватили, а моја супруга Наташа је била дописник из иностранства. Најмлађи син Вук је имао свој рубрику Вуков ријечник (намерно ријечник) због Вука Караџића. Он је објашњавао на свој начин шта значе речи, па је тако, на пример, за реч шортс, написао да се тако зове јер шора у њега. Свако од гостију ко је долазио, као што су Душко Петричић, Душко Радовић, Бора Ћосић, морао је нешто написати или нешто нацртати. Задужен за цртање у листу био је средњи син Михаило. Он је данас академски сликар, али се више бави веб дизајном и са супругом је отишао у Дубаи. Он је урадио и дизајн за академију. Најстаријем сину Бранку је добро ишла математика, па је отишао на машинство, али се бави одржавањем компјутерских система. А када већ причам о синовима, да кажем да је Вук завршио драматургију. Режирао је свој филм „Ничије дете“. Сада је написао сценарио за серију од три епизоде о трговини бебама и у септембру почиње снимање те серије, а он ће је и режирати.
УН: Да ли је политика имала утицаја на Ваш живот, на Ваше писање?
– Некако, први додир са политиком имао сам још као дете. Моја баба Јованка и моја мајка су из Гостиља. Баба је била из Туцовића и блиска рођака Димитрију Туцовићу, тако да је Димитрије Туцовић био присутан у нашој кући. Не само у нашој кући, него у целом селу. Ми смо славили после рата све оне хришћанске и црквене празнике, цео Љубиш и Гостиље, захваљујући ауторитету који је Димитрије Туцовић оставио. Нису нам забрањивали. Моји су славили све, иако су били комунисти, а било је доста комуниста који су веровали у Бога. То је једна врста слободе коју сам схватио доста рано. И тада сам волео да читам, а отац је стално доносио новине. Он је био прво секретар општине у Љубишу, па затим судија за прекршаје у селу. И он је волео доста да чита. Када су га изабрали за судију, купио је све могуће законике и прочитао, и врло је био праведан као судија. Имам једну његову мисао коју сам запамтио и записао. Рекао ми је:“Дијете, највеће несреће и невоље не настају из сукоба правде и неправде, већ из сукоба правде и правде“.
– После када сам порастао, клонио сам се те дневне политике, али ме некако није заобишла. Са 16 година, када сам учио у Ужицу, био сам члан Комунистичке партије, не Савеза комуниста. Био сам напредан омладинац, па сам тако био председник Литерарне дружине у Гимназији, председник Културно-уметничког друштва Гимназије, драмске секције итд. После сам почео сам да цртам карикатуре и да сарађујем са ужичким „Вестима“. У то време сам пролазио кроз озбиљне животне ситуације. Тужио ме је директор „Котромана“. Чуо сам да је директор „Котромана“ запослио целу своју ужу и шири породицу у „Котроману“. Онда сам нацртао једну страћару и горе напишем Котроман, и додам неке греде које подупиру ту страћару и на којима пише стриц, ујак, тетка… И предузеће мене тужи суду. То ме је мало потресло, јер млад човек када га зову суд на саслушање, није баш све једно. Међутим новинар „Вести“ Милојко Ђоковић и директор „Вести“ у то време Стојадин Обрадовић, кажу ми:“Не Љубе, ми идемо на суд, а не ти, јер ми смо пустили ту карикатуру у „Вести“, а не ти“. Тако сам врло рано стекао појам о тој уредничкој и новинарској етици и моралу. Тога данас нема ни од корова.
– Деведестих година прошлог века писао сам и сатиричне песме и то прилично оштре. Једном ме је напала Мира Марковић. Мико Оклопчић, који је отишао у Лос Анђелес, и ја на интернету и у неким часописима почели смо да пишемо једном другом песме о томе да ли је теже бити Србин у Србији или Србин у Америци. И ја сам написао да је теже у Србији и још ово: „Цела Србија у знаку ЈУЛ-а , а народ игра глупог августа“. И наравно, Мира Марковић ме нападне. Тада сам био директор позоришта „Бошко Буха“, а Мира је тада изјавила: Ето, овај народ даје плату Ршуму, да пише да народ игра глупог августа због ЈУЛ-а. Али, ја нисам имао путера на глави и имао сам своје име и значај у јавности и култури, тако да ме се то није тицало. Отац ме је питао шта ме ово Мира качи, а ја му кажем да ћу јој показати њеног бога. А мој мудри Михаило каже: „Немој дијете, када згазиш у говно и сам почнеш да смрдиш“. Ја, наравно, дигнем руке од расправе са њом, а нисам имао никакве последице.
УН: Какав је некада био однос издавача, а какав данас према писцима?
– Сада сам пензионер и радим оно што волим. Имам сталног издавача „Лагуну“ и код њих имам 15 наслова. Све што напишем, они штампају. И тек сада, буквално са мојих 80 година, могу да живим пристојно од свог рада. Раније апсолутно нисам могао, јер објавим, рецимо књигу, добијем 40.000 до 50.000 динара. Онда издавач штампа ту књигу годинама и зарађује на њој, а ја немам ништа од тога. А сада, сваког месеца „Лагуна“ ми достави извештај колико је продато мојих књига за тај месец и колико је уплаћено новца, јер са њима имам уговоре о продаји књига. Ако је нова књига, онда је 12 посто, а ако је прештампана онда 8 до 10 посто, а ако је са Душком Петричићем, који ради илустрације, онда он добије на пример 5 посто, а ја седам. Са њим највише сарађујем, мада сада има доста младих илустратора и „Лагуна“ их негује, тако да то све препуштам тој издавачкој кући.
УН: Можемо ли очекивати нову књигу „Фазона и фора“?
– Изашле су прва и друга књига „Фазона и фора“. Сада су ми наручили „Фазоне и форе“ 3. Сигурно ће бити завршена за наредни Сајам књига, а можда и за Нову годину.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 2019)
