Prvo slepo crevo Srbije

FoNet

Apokalipsa sada i ovde 7/24
Red je da i nama jednom svane i da nam Sunce sine, pa da konačno čujemo nešto pametno i pravo vizionarski od našeg premudrog predsednika. Pre par dana stidljivo je najavio program ozdravljenja nacije. Reče da ’’mi možemo, moramo i hoćemo’’, da mi tj. Oni, jedini i umeju, uz obećanje da će promeniti život u Srbiji na mnogo bolje nego neki bivši i da ne da nikome ništa, sem Dodiku i dužnicima u francima. Mrzitelji ga odmah priupitaše kako to misli da uradi. On odgovori: „Lepo, pravićemo se ludi.“ Vrlo dobro druže predsedniče! Služite narodu.
Svakom narodu bi trebalo da služi i crkva. Da radi na ujedinjenju i pomirenju, ne ističući razlike među vernicima i nevernicima, jer negde piše da su svi rođeni jednaki te da su takvi i pred Svevišnjim. Svi isti. Ovde nisu. Ovde su neki malo jednakiji i malo više voljeniji, posebno ako se još i slažu i podržavaju zvaničnu državnu politiku na čelu sa našim predsednikom, koji je na sastanak sa crkvenim velikodostojnicima došao sa papirima iz službe, da malo mahne njima, ako neko slučajno ne misli sve kao on. SPC u ovom istorijskom momentu nema ni snage ni hrabrosti da se usprotivi ničemu što dolazi sa Andrićevog venca. Crkvu interesuju njeni posedi i njena uloga u narednih 1000 godina. Narod interesuje život dece i unuka u narednih nekoliko godina, tačnije preživljavanje, pa bi se prosto reklo da crkva narod ne razume baš najbolje, ili misli da je narod samo onih 50% od 50% izašlih?
Dobili smo i novi ruski praznik, za koga bi tradicionalni poklonici Moskviča i Zaporošca mogli da upitaju: „Pa zar ima bolji puk od gvozdenog?“ Ovdašnji gospodari vremena su se potrudili i da od jednog čina odavanja pošte poginulim, naprave još jednu partijsku promociju, mešajući babe i žabe, davajući ovim prvima slike nepoznatih vojnika da ih u povorci nose kao svojih najmilijih. Rusi nam se nisu revanširali istom merom i našem predstavniku na Evroviziji već četvrtu godinu ne daju ni jedan jedini poen?
Sa istom ili veoma sličnom koreografijom obavljena je još jedna vojna parada. Suština svega toga je pre svega želja režima da se posetioci mentalno vrate u vreme Titove SFRJ – da obnove zabludu da nam niko ništa ne može i da smo sami sebi dovoljni. Prijatelja u okruženju ionako nemamo. Mi mrzimo sve, nas niko ne voli. Winwin kombinacija. Vole nas Kinezi. Oni uđu u dil pravljenja puteva u Srbiji, ulože 70 miliona dolara, a mi kao većinski partner, dignemo preko 400 miliona da bi ušli sa njima u posao. Kredit nam daje kineska banka.
Akademska zajednica se još jednom istakla u disciplini ’’Guranje glave u pesak’’, da ne kažem nešto gore. Skupili su neku komisiju koja je još jednom verifikovala prepisan doktorat ministra finansija. Na sve to, velika većina njihovih kolega skrenula je pogled u stranu. Ne bi to bilo tako strašno da se ne radi o ljudima koji bi trebali da predstavljaju naučnu elitu ove zemlje. Univerzitetski profesori, eeej? Doktor se kao i svi vlasnici nečiste savesti brani time da ga ne napadaju zato što je lopov, već zato što je političar. U svom doktoratu, koga verovatno nikada nije ni video, a kamoli napisao, osvrće se i na proizvodnju pamuka u Eritreji, želeći da tu granu implementira i ovde, u Srbiji, koja sa pamukom ima veze samo preko Čiča Tomine kolibe na Dedinju. Niz vodu nije pušten ni posle „Svamale“ kad je izgubljen i jedan život. Niz vodu neće ići ni sada, jer je bitan šraf u Vučićevoj opsenarskoj industriji. Velika je ljubav političara na vlasti prema diplomama, doktorskim i svakim drugim titulama. Ne znam šta će im, ali znam da ih negde u inostranstvu gledaju kao nekoga ko je te titule dobio na mufte, pa se prema njima i odnose na primeren način. Sramota jedino i uvek pada na građane ove zemlje.
Oko 600 radnika prodatog PKB-a koji su na zemlji radili i njene plodove ubirali ovih dana je dobilo otkaz od novog vlasnika „Al Dahre“. Za manje od 6 meseci koliko upravljaju preduzećem, novi poslodavci su ugasili proizvodnju voća i povrća, fabriku.stočne hrane i farmu koka nosilja. Prodaju i mašine PKB-a na aukciji. Mercedes je otišao iz Srbije i pored toga što je pre nekoliko godina genije opšte prakse lepio njihov znak na Ikarus buseve. Volksvagen doći neće, a nemački Tenis se, na radost banatskih svinja, još nećka. Mi Užičani smo mirni. Ovde još nije došao nijedan strani investitor, a i neće, jer smo zbog auto-puta koji nas je mimoišao i zvanično postali prvo slepo crevo Srbije.
U Austriji je pala vlada zbog jedne pijane priče u španskom letovalištu. Naš ministar spoljni opušteno ćaska sa šefom jednog međunarodnog narko kartela. Prosečan Srbin, ljubitelj ’’čvrste ruke’’ i dalje smatra da su svi budale osim nas.

Mi 26 kilometara auto-puta pravimo detaljno celih 7 godina, i naravno da je svaki put koristan i poželjan, ali domaća javnost bi da ga predstavi kao još jednu građevinu koja se vidi sa meseca. Predsednik opet povede Dodika, blokira saobraćaj u okolini, zauzme sve raspoložive autobuse i razdragano izjavi: „… “dosanjali smo san, ovoga ima možda u Nemačkoj i samo ponegde u Francuskoj, šetajte po autoputu da vidite kako je lepo.“ Može da im kaže šta hoće jer velika većina tapšača neće nikada videti nikakav auto-put u razvijenim zemljama, a neće ni znati da Nemačka, Holandija, Belgija nemaju putarine i da puteve izdržavaju i bez njih. Poverovaće mu i kad svetla i trepćuće znakove u tunelu Manojle uporedi sa novogodišnjom noći u Sungapuru. Može i da pogleda onaj film gde američki predsednik beži svom obezbeđenju, pa da sve to prepriča kao da se njemu desilo. Može sve, jer mu se jednostavno može, a voli to i da koristi, kao i sva zaduženje koja je vanustavno prigrabio, jer je po našem zakonu funkcija predsednika ceremonijalna.
A može i da prvi put u istoriji pokuša da navabi opoziciju u Parlament obećavajući priču pred laku noć o Kosovu. Sreća, pa se ovi ne pecaju na taj mamac. Ipak, prihrana je obilno bačena, pa prvo svoje male glavice izviruju minorne strančice, koje se nadaju da će prisustvom tom ruganju dobiti na značaju. Sudeći po ponašanju čelnika vladajuće stranke, jako ih boli i baš nezgodno žulja izostanak prave opozicije iz skupštinskih klupa. Nedostaje im legitimitet da bi za svaku nesuvislu meru koju donose podelili odgovornost sa onima koje godinama besomučno vređaju, pljuju, kleveću i prete im. Takav scenario je napisan i za tu sledeću ’’istorijsku’’ sednicu, gde bi se za gubitak Kosova u direktnom prenosu uz salve uvreda okrivili oni koji sa tim nemaju nikakve veze, a pobednik bi morao biti samo jedan. Evropa sa sve manje blagonaklonosti gleda na uništene institucije. E, pa izgleda da neće moći. „Stručnjak“ hoće za sve sam da se pita, neka preuzme onda i svu odgovornost. Jedino pošteno, teško može da bude „winwin“, ali uzevši u obzir da njega savetuje Bler, a Hajradinaja Blerova supruga – sve je moguće.
Srbiju sve čvršće grli nacionalizam i šovinizam svake vrste. Nije to onaj zagrljaj od milja, više kao kragna, da stegne, da zaboli. U medijskom prostoru dominira animozitet prema drugome, otvoreno gađenje prema svima koji nisu beli, nisu pravoslavci i nisu članovi ili bar simpatizeri najveće političke partije. Takva retorika neminovno se pretvara u fizičko nasilje, koje se već svakodnevno događa širom Srbije, sve češće i žešće. Poslednji tekst na sajtu Evropskog parlamenta nedvosmisleno zaključuje da je kretanje Srbije ka autoritarizmu potencijalna prepreka na putu ka EU.
Posle gradonačelnika koji bi da čupaju grkljane, koji pale kuće neposlušnim novinarima, a kao nagradu za to dobiju ulicu, posle silovatelja u pokušaju, dobili smo još jednog koji na ulici uz malu pomoć svoga telohranitelja tuče političke protivnike na sred ulice. Desilo se u Knjaževcu, gradu gde već odavno skoro svaki šetač protestant ima svog ličnog špijuna, koji ga za račun stranke prati i izveštava. Najpoznatija sportistkinja tog gradića je Jelena Marinković, balkanski i državni prvak u dizanju tegova. Titulu najboljeg sportiste nije dobila, jer ide na proteste. Umesto nje odlikovana je članica stranke.
To je Srbija u kakvoj živimo.
Pre pedeset godina, baš ovih dana, na sceni Ateljea 212 premijerno je izveden čuveni mjuzikl Džeroma Ragnija i Džejmsa Rada ’’Kosa’’, kao četvrta postavka u svetu i prva u nekoj socijalističkoj zemlji.
Bejasmo građani sveta.
Jedine tabele na kojima smo sada u vrhu su one koje mere količinu korupcije, siromaštva, kršenja ljudskih prava, medijskih i svih ostalih nesloboda, a možemo da se podičimo i sa 41-im zaposlenim u javnom preduzeću koje brine o nepostojećem metrou.