Прво слепо црево Србије

- Већина тапшача неће никада видети никакав ауто-пут у развијеним земљама, а неће ни знати да Немачка, Холандија, Белгија немају путарине и да путеве издржавају и без њих -

FoNet

Апокалипса сада и овде 7/24
Ред је да и нама једном сване и да нам Сунце сине, па да коначно чујемо нешто паметно и право визионарски од нашег премудрог председника. Пре пар дана стидљиво је најавио програм оздрављења нације. Рече да ’’ми можемо, морамо и хоћемо’’, да ми тј. Они, једини и умеју, уз обећање да ће променити живот у Србији на много боље него неки бивши и да не да никоме ништа, сем Додику и дужницима у францима. Мрзитељи га одмах приупиташе како то мисли да уради. Он одговори: „Лепо, правићемо се луди.“ Врлo добро друже председниче! Служите народу.
Сваком народу би требало да служи и црква. Да ради на уједињењу и помирењу, не истичући разлике међу верницима и неверницима, јер негде пише да су сви рођени једнаки те да су такви и пред Свевишњим. Сви исти. Овде нису. Овде су неки мало једнакији и мало више вољенији, посебно ако се још и слажу и подржавају званичну државну политику на челу са нашим председником, који је на састанак са црквеним великодостојницима дошао са папирима из службе, да мало махне њима, ако неко случајно не мисли све као он. СПЦ у овом историјском моменту нема ни снаге ни храбрости да се успротиви ничему што долази са Андрићевог венца. Цркву интересују њени поседи и њена улога у наредних 1000 година. Народ интересује живот деце и унука у наредних неколико година, тачније преживљавање, па би се просто рекло да црква народ не разуме баш најбоље, или мисли да је народ само оних 50% од 50% изашлих?
Добили смо и нови руски празник, за кога би традиционални поклоници Москвича и Запорошца могли да упитају: „Па зар има бољи пук од гвозденог?“ Овдашњи господари времена су се потрудили и да од једног чина одавања поште погинулим, направе још једну партијску промоцију, мешајући бабе и жабе, давајући овим првима слике непознатих војника да их у поворци носе као својих најмилијих. Руси нам се нису реванширали истом мером и нашем представнику на Евровизији већ четврту годину не дају ни један једини поен?
Са истом или веома сличном кореографијом обављена је још једна војна парада. Суштина свега тога је пре свега жеља режима да се посетиоци ментално врате у време Титове СФРЈ – да обнове заблуду да нам нико ништа не може и да смо сами себи довољни. Пријатеља у окружењу ионако немамо. Ми мрзимо све, нас нико не воли. Winwin комбинација. Воле нас Кинези. Они уђу у дил прављења путева у Србији, уложе 70 милиона долара, а ми као већински партнер, дигнемо преко 400 милиона да би ушли са њима у посао. Кредит нам даје кинеска банка.
Академска заједница се још једном истакла у дисциплини ’’Гурање главе у песак’’, да не кажем нешто горе. Скупили су неку комисију која је још једном верификовала преписан докторат министра финансија. На све то, велика већина њихових колега скренула је поглед у страну. Не би то било тако страшно да се не ради о људима који би требали да представљају научну елиту ове земље. Универзитетски професори, еееј? Доктор се као и сви власници нечисте савести брани тиме да га не нападају зато што је лопов, већ зато што је политичар. У свом докторату, кога вероватно никада није ни видео, а камоли написао, осврће се и на производњу памука у Еритреји, желећи да ту грану имплементира и овде, у Србији, која са памуком има везе само преко Чича Томине колибе на Дедињу. Низ воду није пуштен ни после „Свамале“ кад је изгубљен и један живот. Низ воду неће ићи ни сада, јер је битан шраф у Вучићевој опсенарској индустрији. Велика је љубав политичара на власти према дипломама, докторским и сваким другим титулама. Не знам шта ће им, али знам да их негде у иностранству гледају као некога ко је те титуле добио на муфте, па се према њима и односе на примерен начин. Срамота једино и увек пада на грађане ове земље.
Око 600 радника продатог ПКБ-а који су на земљи радили и њене плодове убирали ових дана је добило отказ од новог власника „Ал Дахре“. За мање од 6 месеци колико управљају предузећем, нови послодавци су угасили производњу воћа и поврћа, фабрику.сточне хране и фарму кока носиља. Продају и машине ПКБ-а на аукцији. Мерцедес је отишао из Србије и поред тога што је пре неколико година геније опште праксе лепио њихов знак на Икарус бусеве. Волксваген доћи неће, а немачки Тенис се, на радост банатских свиња, још нећка. Ми Ужичани смо мирни. Овде још није дошао ниједан страни инвеститор, а и неће, јер смо због ауто-пута који нас је мимоишао и званично постали прво слепо црево Србије.
У Аустрији је пала влада због једне пијане приче у шпанском летовалишту. Наш министар спољни опуштено ћаска са шефом једног међународног нарко картела. Просечан Србин, љубитељ ’’чврсте руке’’ и даље сматра да су сви будале осим нас.


Ми 26 километара ауто-пута правимо детаљно целих 7 година, и наравно да је сваки пут користан и пожељан, али домаћа јавност би да га представи као још једну грађевину која се види са месеца. Председник опет поведе Додика, блокира саобраћај у околини, заузме све расположиве аутобусе и раздрагано изјави: „… “досањали смо сан, овога има можда у Немачкој и само понегде у Француској, шетајте по аутопуту да видите како је лепо.“ Може да им каже шта хоће јер велика већина тапшача неће никада видети никакав ауто-пут у развијеним земљама, а неће ни знати да Немачка, Холандија, Белгија немају путарине и да путеве издржавају и без њих. Повероваће му и кад светла и трепћуће знакове у тунелу Манојле упореди са новогодишњом ноћи у Сунгапуру. Може и да погледа онај филм где амерички председник бежи свом обезбеђењу, па да све то преприча као да се њему десило. Може све, јер му се једноставно може, а воли то и да користи, као и сва задужење која је вануставно приграбио, јер је по нашем закону функција председника церемонијална.
А може и да први пут у историји покуша да наваби опозицију у Парламент обећавајући причу пред лаку ноћ о Косову. Срећа, па се ови не пецају на тај мамац. Ипак, прихрана је обилно бачена, па прво своје мале главице извирују минорне странчице, које се надају да ће присуством том ругању добити на значају. Судећи по понашању челника владајуће странке, јако их боли и баш незгодно жуља изостанак праве опозиције из скупштинских клупа. Недостаје им легитимитет да би за сваку несувислу меру коју доносе поделили одговорност са онима које годинама бесомучно вређају, пљују, клевећу и прете им. Такав сценарио је написан и за ту следећу ’’историјску’’ седницу, где би се за губитак Косова у директном преносу уз салве увреда окривили они који са тим немају никакве везе, а победник би морао бити само један. Европа са све мање благонаклоности гледа на уништене институције. Е, па изгледа да неће моћи. „Стручњак“ хоће за све сам да се пита, нека преузме онда и сву одговорност. Једино поштено, тешко може да буде „winwin“, али узевши у обзир да њега саветује Блер, а Хајрадинаја Блерова супруга – све је могуће.
Србију све чвршће грли национализам и шовинизам сваке врсте. Није то онај загрљај од миља, више као крагна, да стегне, да заболи. У медијском простору доминира анимозитет према другоме, отворено гађење према свима који нису бели, нису православци и нису чланови или бар симпатизери највеће политичке партије. Таква реторика неминовно се претвара у физичко насиље, које се већ свакодневно догађа широм Србије, све чешће и жешће. Последњи текст на сајту Европског парламента недвосмислено закључује да је кретање Србије ка ауторитаризму потенцијална препрека на путу ка ЕУ.
После градоначелника који би да чупају гркљане, који пале куће непослушним новинарима, а као награду за то добију улицу, после силоватеља у покушају, добили смо још једног који на улици уз малу помоћ свога телохранитеља туче политичке противнике на сред улице. Десило се у Књажевцу, граду где већ одавно скоро сваки шетач протестант има свог личног шпијуна, који га за рачун странке прати и извештава. Најпознатија спортисткиња тог градића је Јелена Маринковић, балкански и државни првак у дизању тегова. Титулу најбољег спортисте није добила, јер иде на протесте. Уместо ње одликована је чланица странке.
То је Србија у каквој живимо.
Пре педесет година, баш ових дана, на сцени Атељеа 212 премијерно је изведен чувени мјузикл Џерома Рагнија и Џејмса Рада ’’Коса’’, као четврта поставка у свету и прва у некој социјалистичкој земљи.
Бејасмо грађани света.
Једине табеле на којима смо сада у врху су оне које мере количину корупције, сиромаштва, кршења људских права, медијских и свих осталих неслобода, а можемо да се подичимо и са 41-им запосленим у јавном предузећу које брине о непостојећем метроу.

Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1012)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.