Пише: проф. др Биља Грујичић
„Мама, мораш ли да се тушираш свако вече?“, чујем глас свог пубертетлије. Ако би могао, присвојио би читав бојлер. Храните куче да вас уједе. Тако почиње недеља увече и тако, бар у мојој кући, почињу Немањићи.
Много се прашине дигло око те серије. Те не ваљају ликови, глумци не мењају изглед лица, те виси икона Св. Саве изнад самога глумца кога приказује, те не ваља језик којим ликови говоре. Као да сви душебрижници за уметнички квалитет серије не знају да уколико језик не би био на тај начин модернизован, ретко би га ко од наше младе популације разумео. А ваљда нам је циљ управо то? Популаризовати нашу историју. Имамо ваљда ми шта да покажемо, о чему да слушамо и шта да кажемо. Мада то раде и они код којих није таква ситуација. Ништа не ваља кажу вечни критичари, серија није довољно документарна. Па ако желите документарност, а не фикцију, онда отворите Ћоровића (прим. „ Историја Срба“). Уметнички израз је нешто на чему се константно ради и свакодневно трага, а не фактографско приказивање стварности.
Тако да Срби, изгледа не воле серије о својим династијама, можда је боље имати серију о неким Тјудорима, или Хабсбурговцима. Нисам од оних који се позивају на оне чувене сребрне кашике. Ко је кад и чиме јео? Али пратим и „Медичијеве“ и не видим ништа мање сплетки, закулисних радњи и рукавичастог понашања. Тако да волим да поштујемо домаће серије. Волим да дамо шансу сваком уметничком подухвату, а знате ону да сваки народ има власт какву заслужује и династију коју памти.
Када су на Институту за истраживање среће у Копенхагену истраживали од чега се састоји срећа, тај тешко мерљиви и субјективни осећај, који кад га откријемо, почива у нашим грудима, ти састојци су били: заједништво, новац, здравље, слобода, поверење и доброта овог света. Данци се сматрају једним од најсрећнијих народа овог света. Дакле, драги моји, пажљиво погледајте листу и видећете од чега смо најдаље. А чему смо најближе?
Ја мислим пролећу, сунцу, животу. Када научимо да се радујемо томе, биће нам боље. Ти си, Биљана, постала демагогица, или демагошкиња, рећи ће мој Уредник.
Дански образовни систем даје приоритет учењу емпатије. Мислим да нам је то давно негде запало иза кревета у дневној соби. Треба завући руку и покушати извући затурено. Вредновати сарадњу, друштвене вештине. Ти си, Биљана, решила да овог пута будеш прагматична и саветодавна. Како све то спровести у дело?
Нисам хтела да тумачим резултате избора, остављам то аналитичарима, коме је време да се повуче, ко је то већ урадио? Битно је осетити тренутак. А овај је само наш, мој и ваш!
Воли вас Ваша Биља!
(Ужичка недеља 981)
