– Жељко је био вицепрвак света на 5.000 метара у Барселони. Освојио је 11 медаља на првенствима Европе и света –
Ужички Мурињо
Атлетски клуб „Ужице“ основан је у септембру 2004. године и како је која година пролазила постизани су све бољи резултати. Прошла година је била најуспешнија и тада је освојено 35 медаља на републичким такмичењима у свим узрасним категоријама. Први тренер клуба је Жељко Челиковић, рођен 1969. године. Жељко је био вицепрвак света на 5.000 метара у Барселони. Освојио је 11 медаља на првенствима Европе и света, а учествовао је и три пута на Параолимпијским играма. Пошто клуб у ове године постиже изванредне резултате с обзиром на услове које има, разговарали смо са тренером АК „Ужице“, Жељком Челиковићем.
Ове године сте почели веома добро. Који су највећи успеси остварени ове сезоне?
– Освојили смо две медаље на првенствима Балкана, имали седам-осам учешћа на такмичењима за репрезентацију.
Нисте очекивали овако успешну сезону?
– Мислио сам да ће бити мало теже да се понови прошлогодишња сезона, јер у мом клубу се такмиче само деца која су из града. Нисмо као остали клубови у појединачним и екипним спортовима, у којима наступају спортисти и спортисткиње које нису из нашег града. Ми смо се ослонили на ужичке снаге, где сваке године избацујемо по неколико талената. Проблем је што деца, када заврше средњу школу и када треба да почну са озбиљним радом у сениорској конкуренцији, оду на факултет и тада не може да се направи никакав план за сениорску конкуренцију. Зато ми постижемо најбоље резултате у јуниорској конкуренцији.
Колики вам је биланс за сада у овој сезони?
– За сада смо освојили 28 медаља, с тим што можемо да освојим још највише 10 медаља у неколико узрасних категорија.
Да ли је неко постигао неки добар резултат или рекорд?
– Ове године је Александра Јовановић оборила, за сада, три рекорда у конкуренцији млађих пионирки. На 1.000, 1.500 и 2.000 метара. Морам рећи да је то јак резултат који нисам очекивао да ће постићи. Трчала је 4:32,38, а рекорд је држала некадашња освајачица медаља на ранијим првенствима Европе Азра Еминовић, која је имала запажене резултате. Она је оборила тај њен и државни рекорд. Ипак, највише је ове године постигла Тамара Мићевић која је освојила две медаље на ЕЈОФ-у. У задњи час био сам спречен да идем на ЕЈОФ, па је она била хендикепирана, јер је са њом отишао тренер из Чачка, што није било по правилу, али то је виша сила. И поред тога, та 14-огодишња девојчица се добро снашла. Истрчала је две добре трке, али не би јој то помогло да није била спремна. Сигурно би јурила бар једну златну медаљу, ако не и две да сам ја био тамо, јер је она навикла да ради са мном. Тренер и такмичар су тим. Не би „Челзи“ ангажовао Муриња кад већ има све звезде. У свим такмичењима на ЕЈОФ-у ове године наша селекција је освојила највише медаља у атлетици (9). Тамара Мићевић је ушла у тај круг, где је само Азра Еминовић освојила злато и сревбро, а Амела Терзић злато и бронзу итд. Ове године је и Ана Секулић била првакиња у планинском трчању, освојила златну и сребрну медаљу на Првенству Србије за сениорке. Морам да поменем и Милицу Жунић, која је освојила треће место у планинском трчању. На планинском трчању смо били најбољи. Имали смо пет медаља и два четврта места. У конкуренцији особа са инвалидитетом у Вараждину је организован први ЕЈОФ. На том такмичењу Петар Удовичић је ове године освојио друго место на 800 метара и четврто на 1500.
У госте редакцији „Ужичке недеље“ Жељко је довео и Тамара Мићевић, рођену 2000. године. – Атлетику тренирам од октобра 2012. године. У септембру те године одржавао се крос у коме су учествовали ученици свих школа. У мојој узрасној категорији била сам друга. Од тада сам почела да тренирам атлетику и ту сам непуне три године. За то време остварила сам доста добрих резултата и биће их још. Узела сам две медаље на ЕЈОФ-у, била првакиња Балкана у Сремској Митровици итд. Планирам и даље да се бавим атлетиком, али не знам до кад. Сама сам дошла да се упишем у клуб, а немам неки разлог због чега сам изабрала баш овај.
Да ли су ти добри резултати постигнути захваљујући томе што сте поред фудбалских тренера Јестратија Јерка Јовановића и Жељка Карадаревића најстрожији тренер у граду?
– Ја јесам строг тренер. Дисциплина је једна полазна основа, ако мислимо да правимо добре резултате. Ако проведете време у било чему, треба томе максимално да се посветите. Питао сам и Тамару и Александру да ли желе да буду праве тркачице. До успеха се долази само великим радом и тренирањем, када остали не тренирају. И физичком и психичком припремом. Мислим да сам им мојом досадом то усадио и зато су најбољи.
И Александра Јовановић, која је рођена 2002. године, је дошла са Жељком.
– Ове године сам постигла много добре резултате. Имам иза себе оборена три државна рекорда. На 1000, 1500 и 2000 метара и првакиња државе на 600 и друго место на 1500 метара за старије пионирке, првакиња државе у планинском трчању и у кросу иако немам много трка. Ја сам још увек млађа пионирка, али се сада спремам да оборим још један државни рекорд. Све ово не бих успела да није мојих клупских другара који су ме и на тркама и на тренинзима бордрили и помагали ми. Баш смо као прави тим и једно. Наравно, велике заслуге има и мој тренер. До даљег остајем у атлетици, али ко зна шта ће се у будућности десити. У клуб сам дошла након кроса „За срећније детиењство“. Тада је тата Раде видео да знам и волим да трчим, нашао број телефона мог тренера и успоставио контакт са њим. Тренер је након три тренинга видео да ја нешто знам и вредим и узео ме у своју екипу.
Какви су даљи планови и примећују ли челници града ваше успехе?
– Очекивао сам мало више поштовања. Имамо сада и неке проблеме око коришћења стадиона, простора доле што смо добили. Обећали су да ће нам решити тај проблем. Баш кад су нам то рекли, десило када је Тамара освојила медаљу. Рекли су нам „е не може више тако, не можете ово“. Ја сам њима рекао „када покојник умре 40 дана нико никога не дира, не тражи оставинску расправу“, а баш тога дана када је она освојила медаљу, десило се да они хоће да „исправљају неку криву Дрину“ и уведу нека нова правила. За сада још увек користимо наше просторије и ако то све није још увек решено, нећу сада да се оглашавам. Додаћу и то да смо ми по резултатима други-трећи клуб у граду, али смо по распореду новца 20-25 клуб у граду. Добијамо ми новац, али није адекватно распоређен. Ми смо, по листи АСС 11 клуб у земљи. Све се бодује. Сваки узраст и свако такмичење. Ми смо били 11, а „други клуб“ је био 12. и добијемо 1.500.000 динара мање. На основу чега, није ми познато, али нећу никога да прозивам, али да разлика буде 1.500.000 динара не могу да разумем.
Милан Ђокић
