Дивна је дивна је дивна

- Жанка је улога после које сам рекла да више ништа не морам да играм тако значајно, толико ми је било драго што сам то одиграла. Приказивана је и више пута на РТС-у -

ГЛУМИЦА  ДИВНА МАРИЋ
Дива Народног позоришта у Ужицу, Дивна Марић, ускоро навршава четири деценије рада у позоришту. Многобројне улоге оставиле су дубок траг у ужичком глумишту, али и шире, док њен рад ван позоришне сцене даје посебан печат њеном стваралаштву.

Дивна Марић, рођена Илић, рођена је у Приштини, а део детињства провела је у Косову пољу. Ту је завршила основну и техничку школу, а затим је, као и старије сестре, уписала Економски факултет. Упоредо се бавила аматерским радом у КУД „Рамиз Садику“, а при факултету уписала је и драмску секцију.
– Када сам уписала драмску секцију отворила су ми се врата нечему што сам још као мала волела, а то је глума и сцена. Мој покојни отац својевремено је десетак година радио у приштинском позоришту Српска драма. Памтим његове и мамине приче о дугим турнејама од два-три месеца. Увек је говорио да не би волео да се неко његов бави тим послом, јер је то „хлеб са девет кора“. Тата је био декоратер позорнице и још постоје његове декорације у приштинском позоришту. И иначе, барем половина велике породице Илић има уметничке гене, па не чуди што сам још у раном периоду, када сам тек спознала себе, говорила да ћу бити глумица. Када сам гледала ТВ, моји су говорили да ћу бити глумица, јер сам увек волела да играм и да нешто изигравам, да се забављам. Сама сам научила да играм валцер. Имам девизу у животу да све се може савладати, све се може научити, нису преко потребни идеални услови да би могли нешто да постигнемо – рекла је Дивна и додала да су као студенти ишли организовано у позориште и да памти све представе, костиме и сценографије из тог периода, јер је та љубав према позоришту заиста била велика.

Дивна каже да Приштина није имала академију, па да због сијасет других разлога није могла да оде у Београд, па, како су сестре уписале економију и она је кренула њиховим стопама. Дошла је до треће године, али љубав према глуми у њој није јењавала. И пре него што је ушла у позориште, имала је аудиције и кастинге, а и играла је и у једној великој албанској серији.
– Ту сам била запажена. Добила сам позив да полажем аудицију. То је тада тако било, полагање аудиције као на академији. Све је било спремљено и пред великим позоришним бардовима српске и албанске драме једино ја будем примљена. И сада се сећам тога, било је то 31. јануара 1979. године. Овог момента, када причамо, имам тачно 39 година 6 месеци и 29 дана стажа – каже Дивна.

У тим студентским данима упоредо се бавила се рецитовањем, два пута је била на такмичењу, а нема манифестације у Приштини где није наступала. И некада и сада увек осети радост када глуми, и увек има жеље и енергије да игра, било главну или споредну улогу, ужива у сваком задатку.

– Било је размишљања да ли да упишем академију, али у то време није било неопходно. Младом глумцу, када прође аудицију, прво се представи ансамбл и режисери. Они су се бавили глумцима у правом смилу речи. Није као данас да се кандидатима постави задатак, а они, немајући искуства, просто се погубе, иако поседују таленте. А некада се младом човеку, када уђе у позориште помагало. Упознавао се са свим елементима установе, морао је да поздрави портире и чистачице и упозна своја права. Када сам почињала, све је то било врло значајно за нас младе људе. Помагали су нам већ афирмисани глумци, практично били су нам мецене, посвећивали су нам се и помагали, давали савете, бодрили да не посустанеш, а то је било јако значајно.

Дивна је три године радила у приштинском позоришту, мада је Српска драма мало гостовала. Када је гостовала, углавном је то било по Косову и у Београду, али не и на фестивалима.

– Осамдесете године „Јоаким Вујић“ је био у Ужицу и дошли смо са представом „Преноћиште“. Играла сам једну врло атрактивну улогу, Лилу, а представа је била врло захтевна. Нисмо учествовали у званичној конкуренцији, него је та представа затворила фестивал. Таква гостовања била су нам прилика да се потврдимо, да видимо шта други раде, да видимо где смо ми у односу на њих. И на том извођењу у ужичком позоришту, тадашњи управник Лале Милосављевић на завршној вечери упути ми званични позив уз каранфил да дођем у ужичко позориште да радим. У том моменту, искрено речено, мени је било драго, али, с друге стране, за нас је Ужице било слепо црево, некако далеко. С обзиром да су неке тенденције више биле ка Београду, нисам била озбиљно заинтересована за Ужице, а нисам никога ни познавала. Међутим, ти позиви су се наставили наредних годину дана. И поново смо се срели на тим сусретима у мају месецу, који су били у Пироту, на коме је мој ансамбл био у конкуренцији и играли смо званичну представу од Чехова „Крчма поред пута“. Тада је поновљен позив да дођем на разговор. Одлучим се после завршене сезоне и снимања филма „Набујала река“, који је био на Пули, да дођем на заказани званични разговор. Била сам почаствовано од стране управе и поред њих дочекали су ме градоначелник Балша Говедарица и првак драме Томислав Јањић. Био је то јако топао пријем. Прихватили су услове које сам поставила, а то су да будем иста група која сам била у Приштини и да у неком периоду решим стамбено питање, ако будем желела да останем овде. Те услове оберучке су прихватили и одлучила сам да дођем. Дала сам отказ у приштинском позоришту, али то је било мало затегнуто. Много глумаца желели да одe скоро истовремено, па је мој прелазак трајао мало дуже, што се тиче радне књижице. Било је више позивања у Комитет шта ћу и како ћу, али сам 1. септембра 1982. године званично дошла у ужичко позориште и почела да радим представу „Беспарица“, заједно са прваком драме Јездимиром Томићем. Данас млади глумци немају никакву перспективу, немају никакаву извесност у даљем животу. У наше време тога није било. Управници позоришта су просто врбовали уметнике и на тим сусретима „Јоаким Вујић“ одабирали су глумце, која им категорија треба и који узраст. Позориште мора да има глумце од 18 до 80 година. Прихватила сам позив за Ужице и како сам дошла они су одмах дописали улоге за мене и колегу да бисмо ушли у ансамбл, да бисмо се уклопили да играмо, без обзира што је завршен кастинг и подела улога. У једном моменту, након месец дана у Ужицу, добила сам позив да пређем у Луткарско позориште у Београду, али нисам отишла, јер су ме Ужичани толико пута позивали и примили ме као род, а нисам тип особе који то може да заборави. Иако никог нисам познавала, ансамбл ме је одмах прихватио. Била сам најмлађа и овде, а и у Приштини када сам почињала. То су биле дивне колеге и многи су сада упокојени – рекла је наша саговорница.
Сама у граду у ком никог није познавала, осим колега, Дивнин почетак самосталног живота није био нимало лак. Становала је приватно у блоку Златибор.
– Газдарица је била добра особа, али сам била усамљена. Тај почетак је био тежак. Нисам имала другарицу, фамилију, а у Приштини смо навикли да се породично састајемо викендом. Најтеже је било недељом, када нисам имала пробу или када нисмо ишли на пут. Обично сам недељом ишла у Мали парк да прошетам и седнем на клупу. Размишљала сам зашто сам дошла овде, па помислим на породичну традицију да недељом идемо на ручак или долазе код нас рођаци од стричева или тетки. И онда ми крену сузе, али пошто сам упорна и тврдоглава, кажем себи да ће и то проћи. Мало касније сам упознала једну другарицу, а од Ужичанина једино сам понзавала Златка, кога сам тог лета упознала на Жабљаку. Повремено сам се дружила са њима када су били у граду, што ми је добро дошло да пребродим тај тужни период. Брзо сам се упознала и са садашњим супругом и удала се. Имамо двоје деце – сећа се Дивна првих дана у Ужицу.


Дивна каже да је глумац остварен када прође све фазе репертоара које му природно припадају.
– Не може Јулија да се игра у педесетој години живота. Ја сам имала срећу да сам за ових скоро 40 година одиграла лепезу прелепих улога, од онога што ми у датом моменту заиста припада, од Зоне Замфирове. Лујзе, султаније у Злој жени и д. Интересантно, нема неке улоге да ми је жао што је нисам играла, а волела бих да играм неке улоге које сам већ играла. У приштинском позоришту најдража ми је прва улога, када сам играла Дубровчанку у представи „Манда“ од Марина Држића, једну младу лепршаву девојку, иако ту није било неког посебног текста. Драга ми је и Лујза у представи „Сплетке и љубав“ од Шилера. Та ми је улога некако прирасла за срце. Иначе, када се направи паралела некада и сада у смислу подела улога, никада нисам знала шта ћу да играм. Тек када дођем на посао видим на огласној табли листу са именима глумаца и њиховим улогама. Онда се просто разнежите или изненадите. Сећам се да је једној мојој колегиници било криво када је поред главне улоге Лујзе стајало моје име. Ја ту ништа нисам била крива, а и сама сам била донекле затечена. То је био велики изазов за мене. Такође, волим што сам одиграла и Зону Замфирову. Њу сврставају у лако штиво и улога није нешто посебно захтева, али захтеван је дијалект и та емоција. Драго ми је што сам дочекала да играм у „Коштани“, тај врањански дух, где играм Кату, Хаџи Томину жену. Мала епизода, али је ефектна. Срећна сам због тога што сам играла, и то два пута, Иконију у „Чудо у Шаргану“. Први пут 1989. године и након 25 година поново. Први пут када сам у тој представи глумила имала сам 36 година. Ретко се догађа да глумац у каријери одигра једну исту улогу два пута и велика је част кад вам неко повери тако нешто. Различите су поставке, међутим то ми није сметало. Има можда још десетак улога које бих играјући сигурно надоградила, играла мало другачије. Раритет је представа „Крај викенда“, која се изводи 20 година. То је једна од малобројних представа у Србији која је тако дуго на репертоару. То је заиста драгоцено. И сваки пут када ту играм, од мене изускује концентрацију, не напор, него проналажење воље и жеље да 20 година играм исти комад, а да то не досади и публици и мени. То је такође за мене успех – рекла је Дивна.
Ипак, Дивна каже да у њеној каријери посебно место има улога Жанке.
– О Жанки се није много знало док Мира Ступица није вратила целу њену животну причу у жижу јавности. Пожелела сам да играм Жанку. Пратила сам и читала колико се пута изводи и себи сам говорила да морам да дођем до тог текста Жанке. И једне године на Кадињачи, када је био и Лепомир Ивковић, онако кроз причу он ми каже да сам сазрела да играм Жанку. Једва сам дочекала да ми то неко каже и питам га како да дођем до текста. Он ми је дао број Миодрага Илића, који је аутор биографије Жанке Стокић. Жанку су до тада играле Светлана Бојковић, Ружица Сокић. И добијем текст, предложим мом позоришту да комад ставе на репертоар, што они и учине. Одрадимо то. Жанка је улога после које сам рекла да више ништа не морам да играм тако значајно, толико ми је било драго што сам то одиграла. Приказивана је и више пута на РТС-у. Можда бих сада исправила неке делове, али то је био велики посао. Тада сам схватила да могу да играм монодраме. Када научите то да играте, онда сте свој на своме, сами сте на свом терену и пливате феноменално. Мислим да ћу наћи неку монодраму да играм, јер се добро осећам у том жанру, могу да водим целу причу сама за себе.
На питање да ли је, када се те улоге понављају, потребно убацивати неке иновације, наша саговорница каже:
– Није квалитет представе да се додају иновације и ја сам противник тога. Квалитет представе је да се задржи аутентичност представе. Лако ћемо да доградимо представу и да се стално нешто мења, ако се то тражи. Али, онда представа, према мом мишљењу, више није та представа. Ова наша представа „Крај викенда“ држи се на репертоару искључиво јер има чврст темељ и индикацију главне поставке коју је редитељ поставио. Дугогодишњем играњем надограђује се емотивно у односу са партнером. Ту заједно играм са колегом Слободаном Љубичићем и многи ме питају да ли сам заиста у браку са њим. Та аутентичност у игрању је квалитет представе. И сада, када смо је играли последњи пут, сала је била препуна. Представе се и урушавају када се додају непотребне импровизације. Као што већ рекох, нису импровизације за све представе. Тачно се знају жанрови где је дозвољена импровизација, а и не могу сви глумци да то раде. Раде их само одређени глумци, који то маестрално изводе, да представа не губи квалитет, континуитет и не губи глумачке односе. Битно је и да аснамбл уме да прати оно што ви радите. Наш Слободан је маестралан у томе, где му се то дозвољава. И као колега, са којим толико година играм, заиста умемо то да радимо. Међутим, када би више глумаца радило импровизације у представи, онда би се то претворило у утркивање и био би међусобни дуел, а не представа.
Иначе, за озбиљног глумца свака улога је озбиљна када је добро изанализира, само зависи од приступа према тој улози. Ту имамо много елемената који утичу на то, колико ће вас неко испровоцирати да то урадите, од режисера, екипе са којом радите. У суштини, често не можемо много да бирамо. Позориште није филм, па да вам неко понуди улогу и прочитате сценарио, и кажете ово ми се свиђа, а ово не. Радимо онако како нас редитељ види.

Првакиња глуме ужичког позоришта играла је и у филму и у серијама. Ту је већ поменути филм „Набујала река“, који је учествовао на фестивалу у Пули, у филму о Дејану Петровићу, а скоро је завршила снимање у филму „Снови“ са Драганом Јовановићем, чији се део сцена снимао на Пониквама. Глумила је у серијама „Ветар и храст“, у дечијој серији „Зец са пет ногу“, која је приказивана у школском програму, која је такође била на Пули. Имала је по епизодну улогу у серијама „Село гори, а баба се чешља“ и „Ургентни центар“. Играла је у доста дипломских филмова.
– Искуство у дипломском филму једне девојке из Роме, која је дипломирала у Москви, веома је драгоцено, јер сам сазнала како се снимају дугачки кадрови, тзв. руска школа. Нама је проблем што смо удаљени од Београда и када би имали посла за филм, немамо могућности да идемо на кастинге, чији се термини често поклапају са терминима проба матичне куће – додала је Дивна.
Поред глуме у позоришту, наша саговорница успешно води и Радионицу глуме за децу узраста од првог разреда па надаље.
– Волим да играм дечије представе и обожавам бајке. На бајкама сам одрасла. Тај рад са децом ме је додатно обогатио. Спознала сам да имам посебан приступ према њима и ту неку педагошку црту, да сам добар тренер у смислу да деци улијем самопоуздање да буду отворени, стабилни, да ми верују, када наступају да немају проблем да ће застати, оманути и умем да их убедим да све то могу, да знају и да слободно покажу све без икаквих стега. Срећна сам због тога што то успевам. Када су имали представе никада се није догодило да дете омане. Научила сам их да умеју да ме добро чују, да се извуку, како да олакшају себи и направе импровизацију, да ослободе своје тело. Прво им кажем да се забављају, да раде због себе, а онда због других. И како се мењају групе, видим колико су ослобођени, како се осећају, а када ме загрле, знам да ми верују. Има доста талентоване деце. Иначе, не мора да значи да дете, ако је кући слободно, стално имитира или нешто глуми, да ће сутра бити јавна личност. Искуство је показало да многа таква деца, кaда дођу код мене и ставим им неки задатак пред њих, једноставно блокирају. Ако су забавни у друштву, не мора да значи да ће таква бити на сцени. Имала сам прилику да слушам више пута глумачке приче иза кулиса, шта се догађа са одређенм глумцима, који су јако забавни на путовањима, у бифеу и слично, а ништа од тог талента не показују на сцени. С друге стране, имате људе, као покојне Петра Краља или Зорана Радмиловића, који су озбиљни ван сцене, а када дођу на сцену, нема их бољих. Тако је и са децом. Дође дете, стидљиво, тихо, ништа посебно, поставите му неки задатак и оно без икаквих потешкоћа имитира све живо, животиње, ваља се, смеје се и када заврши, седне и ћути. Генерално, мени радионица много значи, уз децу и ја стално вежбам, па и од њих инсистирам да стално вежбају, читају, да уче песмице напамет, да уче монологе. Поред тога, родитеље стално саветујем да децу васпитавају својим понашањем, примером. Теоретисање је депласирано. Једино је исправно да имају кредибилитет који се стално гради, а то је стални рад. Не можемо стално кривити некога, већ је ствар нашег избора колико ћемо се нечим бавити или учити дете да се нечим бави. Иначе, за мене је све то једном речју – релаксирајуће. И врло је забавно. Уз њих креирам костиме, а то ми је хоби – додала је Дивна.
Дивна Марић је дала свој печат граду Ужицу својом активношћу у многим друштвеним активностима и ван сцене. Упоредо са глумом, имала је разне наступе у многим програмима.
– То сам радила још у Приштини, где сам водила програме и рецитовала на разним наступима. То није једноставно и на неки начин ме култивише, даје ми могућност да испрoбам нешто што није у домену глуме, а да подигнем тај скуп на неки виши ниво и да дам неки лични печат, било да је читање текста, вођење програма и слично. Све очи упрте су у мене и морам да водим рачуна о свему, нарочито у Ужицу, где се доста води рачуна о чистом говору. Мени је посебно то био задатак, јер сам са Косова, са другачијим акцентом. Увек сам имала много више трему када то радим, него у позоришту. Имам пуно таквих наступа, годишње бар десет. На Кадињачи наступам преко 20 година. Много тога сам радила волонтерски и то понајвише са колегом Љубичићем – рекла је Дивна.
Дивна је такође посвећена и хманитарном раду. Својим наступима и наступима деце из њене радионице, учествовала је у многим хуманитарним представама и манифестацијама.
– Сваке године увеселимо старе људе у Старачком дому на Забучју, затим са Ротари клубом правим хуманитарне представе за скупљање новца за децу која су социјални случајеви или којима је потребно лечење. Могло би да буде и више акција, али наш народ нема културу помагања – рекла је Дивна.
На Дан града Дивна је заједно са Слободаном Љубичићем глумила у кратком комаду о Склавку и Милој.
– Годинама наступамо заједно. Када смо добили тај текст и на суво када смо га читали, питали смо се шта да урадимо од те једне странице, а да буде упечатљиво, интригантно, да људи слушају. Седам дана имали смо да се спремимо. Одлучила сам да убацим и обојим Милу на дубровачки начин, јер је она била Дубровчанка. Давно сам играла у тој једној представи Марина Држића и имала сам прилику да се дружим са Сплићанкама, а и врло брзо могу да усвојим неки акценат, па уз малу помоћ интернета на коме сам тражила беседе са дубровачким дијалектом, успела сам да применим ту боју говора. Пробала сам, и допало се свима. Тако смо вежбали два-три дана и испало је тако добро. Коментари су били углавном: штета што није било нека већа прича.

И након скоро четири деценије рада, Дивна је и даље посвећена свом послу, и то много озбиљније, него када је била млађа.
– Озбиљно радим свој посао и то ми је увек био задатак. И кад ми не лежи нека улога, трудила сам се да је урадим коректно. У сваку улогу улажем много концентрације и психофизичке енергије, да тај који је платио карту и дошао да види представу, осети интеракцију. Нису све улоге лаке, иако се учини на почетку да је лака и да ћу је очас посла урадити, а онда када кренем да је читам схватим колико је захтевна. Догађало се да се запетљам у неки чвор, чинило ми се да не могу ништа да урадим, али неким извођењем касније успевала сам да пробијем тај неки вентил и просто се нешто отвори и схватим да то треба тако да буде. За мене је карактеристично, а и сви ми то кажу, да када ме изнервирају или испровоцирају, на сцени добију шта хоће. И то тако годинама траје. Има уметника који су рођени са тим глумачким нервом и увек дају одједном, али, чини ми се, да ја радим систематски. Иначе, рад од пре 20 година није исти као сада. Сада радим много темељније, зато што се мењају људи око мене, мењају се правци, приступи, технике. Глумац мора да проживи лик који игра, а опет ту су утицаји живота, стања у коме се глумац налази. Начин рада се током година мењао у смислу да проникнем у суштину тематике, процес рада. Ја сада стално вежбам, много више него када сам била млађа, а како улазим у године, много више радим да бих држала корак са временом. Много радим и кући и увек у слободно време вежбам текст. Док спремам ручак, на пример, прођем целу Жанку или Крај викенда. То препоручујем свакоме – рекла је Дивна.
Жеља јој је да ужичко позориште држи свој континуитет, да се подмлади и омогући младим људима да имају своју сигурност, да оснују своју породицу, да људи имају мало више слуха за уметност и да се врати културна елита која се изгубила током година из разних разлога.
Дивна само у ужичком позоришту има преко седамдесет улога, које су пратиле и многе награде. То су награде на сусретима „Јоаким Вујић“, како појединачне, тако додељене и целом ансамблу ужичког позоришта. У представи „Дуго путовање у ноћ“ стручни жири сусрета „Јоаким Вујић“ у Нишу нашој глумици Дивни доделио је награду за најбољу женску улогу, а такође је и 2005. године стручни жири „Јоакимфеста“ у Крагујевцу доделио награду за главну женску улогу у представи „Конкурс“.
Ту су награде и ван позоришта, међу којима су јој посебно драге Златна значка за несебичан, предан и дуготрајан рад, и стваралачки допринос у развоју културе, коју додељује Културно-просветна заједница Србије; од Града Ужица на Дан града, затим од Демократског савеза Срба у Румунији, многе захвалнице итд.
Дивна поред глуме и шивења костима, ради и декупаж, а како каже, имала је амбиције да усаврши сликање, али да никада није имала довољно времена да се посвети и тој врсти уметности.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.