GLUMICA DIVNA MARIĆ
Diva Narodnog pozorišta u Užicu, Divna Marić, uskoro navršava četiri decenije rada u pozorištu. Mnogobrojne uloge ostavile su dubok trag u užičkom glumištu, ali i šire, dok njen rad van pozorišne scene daje poseban pečat njenom stvaralaštvu.
Divna Marić, rođena Ilić, rođena je u Prištini, a deo detinjstva provela je u Kosovu polju. Tu je završila osnovnu i tehničku školu, a zatim je, kao i starije sestre, upisala Ekonomski fakultet. Uporedo se bavila amaterskim radom u KUD „Ramiz Sadiku“, a pri fakultetu upisala je i dramsku sekciju.
– Kada sam upisala dramsku sekciju otvorila su mi se vrata nečemu što sam još kao mala volela, a to je gluma i scena. Moj pokojni otac svojevremeno je desetak godina radio u prištinskom pozorištu Srpska drama. Pamtim njegove i mamine priče o dugim turnejama od dva-tri meseca. Uvek je govorio da ne bi voleo da se neko njegov bavi tim poslom, jer je to „hleb sa devet kora“. Tata je bio dekorater pozornice i još postoje njegove dekoracije u prištinskom pozorištu. I inače, barem polovina velike porodice Ilić ima umetničke gene, pa ne čudi što sam još u ranom periodu, kada sam tek spoznala sebe, govorila da ću biti glumica. Kada sam gledala TV, moji su govorili da ću biti glumica, jer sam uvek volela da igram i da nešto izigravam, da se zabavljam. Sama sam naučila da igram valcer. Imam devizu u životu da sve se može savladati, sve se može naučiti, nisu preko potrebni idealni uslovi da bi mogli nešto da postignemo – rekla je Divna i dodala da su kao studenti išli organizovano u pozorište i da pamti sve predstave, kostime i scenografije iz tog perioda, jer je ta ljubav prema pozorištu zaista bila velika.
Divna kaže da Priština nije imala akademiju, pa da zbog sijaset drugih razloga nije mogla da ode u Beograd, pa, kako su sestre upisale ekonomiju i ona je krenula njihovim stopama. Došla je do treće godine, ali ljubav prema glumi u njoj nije jenjavala. I pre nego što je ušla u pozorište, imala je audicije i kastinge, a i igrala je i u jednoj velikoj albanskoj seriji.
– Tu sam bila zapažena. Dobila sam poziv da polažem audiciju. To je tada tako bilo, polaganje audicije kao na akademiji. Sve je bilo spremljeno i pred velikim pozorišnim bardovima srpske i albanske drame jedino ja budem primljena. I sada se sećam toga, bilo je to 31. januara 1979. godine. Ovog momenta, kada pričamo, imam tačno 39 godina 6 meseci i 29 dana staža – kaže Divna.
U tim studentskim danima uporedo se bavila se recitovanjem, dva puta je bila na takmičenju, a nema manifestacije u Prištini gde nije nastupala. I nekada i sada uvek oseti radost kada glumi, i uvek ima želje i energije da igra, bilo glavnu ili sporednu ulogu, uživa u svakom zadatku.
– Bilo je razmišljanja da li da upišem akademiju, ali u to vreme nije bilo neophodno. Mladom glumcu, kada prođe audiciju, prvo se predstavi ansambl i režiseri. Oni su se bavili glumcima u pravom smilu reči. Nije kao danas da se kandidatima postavi zadatak, a oni, nemajući iskustva, prosto se pogube, iako poseduju talente. A nekada se mladom čoveku, kada uđe u pozorište pomagalo. Upoznavao se sa svim elementima ustanove, morao je da pozdravi portire i čistačice i upozna svoja prava. Kada sam počinjala, sve je to bilo vrlo značajno za nas mlade ljude. Pomagali su nam već afirmisani glumci, praktično bili su nam mecene, posvećivali su nam se i pomagali, davali savete, bodrili da ne posustaneš, a to je bilo jako značajno.
Divna je tri godine radila u prištinskom pozorištu, mada je Srpska drama malo gostovala. Kada je gostovala, uglavnom je to bilo po Kosovu i u Beogradu, ali ne i na festivalima.
– Osamdesete godine „Joakim Vujić“ je bio u Užicu i došli smo sa predstavom „Prenoćište“. Igrala sam jednu vrlo atraktivnu ulogu, Lilu, a predstava je bila vrlo zahtevna. Nismo učestvovali u zvaničnoj konkurenciji, nego je ta predstava zatvorila festival. Takva gostovanja bila su nam prilika da se potvrdimo, da vidimo šta drugi rade, da vidimo gde smo mi u odnosu na njih. I na tom izvođenju u užičkom pozorištu, tadašnji upravnik Lale Milosavljević na završnoj večeri uputi mi zvanični poziv uz karanfil da dođem u užičko pozorište da radim. U tom momentu, iskreno rečeno, meni je bilo drago, ali, s druge strane, za nas je Užice bilo slepo crevo, nekako daleko. S obzirom da su neke tendencije više bile ka Beogradu, nisam bila ozbiljno zainteresovana za Užice, a nisam nikoga ni poznavala. Međutim, ti pozivi su se nastavili narednih godinu dana. I ponovo smo se sreli na tim susretima u maju mesecu, koji su bili u Pirotu, na kome je moj ansambl bio u konkurenciji i igrali smo zvaničnu predstavu od Čehova „Krčma pored puta“. Tada je ponovljen poziv da dođem na razgovor. Odlučim se posle završene sezone i snimanja filma „Nabujala reka“, koji je bio na Puli, da dođem na zakazani zvanični razgovor. Bila sam počastvovano od strane uprave i pored njih dočekali su me gradonačelnik Balša Govedarica i prvak drame Tomislav Janjić. Bio je to jako topao prijem. Prihvatili su uslove koje sam postavila, a to su da budem ista grupa koja sam bila u Prištini i da u nekom periodu rešim stambeno pitanje, ako budem želela da ostanem ovde. Te uslove oberučke su prihvatili i odlučila sam da dođem. Dala sam otkaz u prištinskom pozorištu, ali to je bilo malo zategnuto. Mnogo glumaca želeli da ode skoro istovremeno, pa je moj prelazak trajao malo duže, što se tiče radne knjižice. Bilo je više pozivanja u Komitet šta ću i kako ću, ali sam 1. septembra 1982. godine zvanično došla u užičko pozorište i počela da radim predstavu „Besparica“, zajedno sa prvakom drame Jezdimirom Tomićem. Danas mladi glumci nemaju nikakvu perspektivu, nemaju nikakavu izvesnost u daljem životu. U naše vreme toga nije bilo. Upravnici pozorišta su prosto vrbovali umetnike i na tim susretima „Joakim Vujić“ odabirali su glumce, koja im kategorija treba i koji uzrast. Pozorište mora da ima glumce od 18 do 80 godina. Prihvatila sam poziv za Užice i kako sam došla oni su odmah dopisali uloge za mene i kolegu da bismo ušli u ansambl, da bismo se uklopili da igramo, bez obzira što je završen kasting i podela uloga. U jednom momentu, nakon mesec dana u Užicu, dobila sam poziv da pređem u Lutkarsko pozorište u Beogradu, ali nisam otišla, jer su me Užičani toliko puta pozivali i primili me kao rod, a nisam tip osobe koji to može da zaboravi. Iako nikog nisam poznavala, ansambl me je odmah prihvatio. Bila sam najmlađa i ovde, a i u Prištini kada sam počinjala. To su bile divne kolege i mnogi su sada upokojeni – rekla je naša sagovornica.
Sama u gradu u kom nikog nije poznavala, osim kolega, Divnin početak samostalnog života nije bio nimalo lak. Stanovala je privatno u bloku Zlatibor.
– Gazdarica je bila dobra osoba, ali sam bila usamljena. Taj početak je bio težak. Nisam imala drugaricu, familiju, a u Prištini smo navikli da se porodično sastajemo vikendom. Najteže je bilo nedeljom, kada nisam imala probu ili kada nismo išli na put. Obično sam nedeljom išla u Mali park da prošetam i sednem na klupu. Razmišljala sam zašto sam došla ovde, pa pomislim na porodičnu tradiciju da nedeljom idemo na ručak ili dolaze kod nas rođaci od stričeva ili tetki. I onda mi krenu suze, ali pošto sam uporna i tvrdoglava, kažem sebi da će i to proći. Malo kasnije sam upoznala jednu drugaricu, a od Užičanina jedino sam ponzavala Zlatka, koga sam tog leta upoznala na Žabljaku. Povremeno sam se družila sa njima kada su bili u gradu, što mi je dobro došlo da prebrodim taj tužni period. Brzo sam se upoznala i sa sadašnjim suprugom i udala se. Imamo dvoje dece – seća se Divna prvih dana u Užicu.
Divna kaže da je glumac ostvaren kada prođe sve faze repertoara koje mu prirodno pripadaju.
– Ne može Julija da se igra u pedesetoj godini života. Ja sam imala sreću da sam za ovih skoro 40 godina odigrala lepezu prelepih uloga, od onoga što mi u datom momentu zaista pripada, od Zone Zamfirove. Lujze, sultanije u Zloj ženi i d. Interesantno, nema neke uloge da mi je žao što je nisam igrala, a volela bih da igram neke uloge koje sam već igrala. U prištinskom pozorištu najdraža mi je prva uloga, kada sam igrala Dubrovčanku u predstavi „Manda“ od Marina Držića, jednu mladu lepršavu devojku, iako tu nije bilo nekog posebnog teksta. Draga mi je i Lujza u predstavi „Spletke i ljubav“ od Šilera. Ta mi je uloga nekako prirasla za srce. Inače, kada se napravi paralela nekada i sada u smislu podela uloga, nikada nisam znala šta ću da igram. Tek kada dođem na posao vidim na oglasnoj tabli listu sa imenima glumaca i njihovim ulogama. Onda se prosto raznežite ili iznenadite. Sećam se da je jednoj mojoj koleginici bilo krivo kada je pored glavne uloge Lujze stajalo moje ime. Ja tu ništa nisam bila kriva, a i sama sam bila donekle zatečena. To je bio veliki izazov za mene. Takođe, volim što sam odigrala i Zonu Zamfirovu. Nju svrstavaju u lako štivo i uloga nije nešto posebno zahteva, ali zahtevan je dijalekt i ta emocija. Drago mi je što sam dočekala da igram u „Koštani“, taj vranjanski duh, gde igram Katu, Hadži Tominu ženu. Mala epizoda, ali je efektna. Srećna sam zbog toga što sam igrala, i to dva puta, Ikoniju u „Čudo u Šarganu“. Prvi put 1989. godine i nakon 25 godina ponovo. Prvi put kada sam u toj predstavi glumila imala sam 36 godina. Retko se događa da glumac u karijeri odigra jednu istu ulogu dva puta i velika je čast kad vam neko poveri tako nešto. Različite su postavke, međutim to mi nije smetalo. Ima možda još desetak uloga koje bih igrajući sigurno nadogradila, igrala malo drugačije. Raritet je predstava „Kraj vikenda“, koja se izvodi 20 godina. To je jedna od malobrojnih predstava u Srbiji koja je tako dugo na repertoaru. To je zaista dragoceno. I svaki put kada tu igram, od mene izuskuje koncentraciju, ne napor, nego pronalaženje volje i želje da 20 godina igram isti komad, a da to ne dosadi i publici i meni. To je takođe za mene uspeh – rekla je Divna.
Ipak, Divna kaže da u njenoj karijeri posebno mesto ima uloga Žanke.
– O Žanki se nije mnogo znalo dok Mira Stupica nije vratila celu njenu životnu priču u žižu javnosti. Poželela sam da igram Žanku. Pratila sam i čitala koliko se puta izvodi i sebi sam govorila da moram da dođem do tog teksta Žanke. I jedne godine na Kadinjači, kada je bio i Lepomir Ivković, onako kroz priču on mi kaže da sam sazrela da igram Žanku. Jedva sam dočekala da mi to neko kaže i pitam ga kako da dođem do teksta. On mi je dao broj Miodraga Ilića, koji je autor biografije Žanke Stokić. Žanku su do tada igrale Svetlana Bojković, Ružica Sokić. I dobijem tekst, predložim mom pozorištu da komad stave na repertoar, što oni i učine. Odradimo to. Žanka je uloga posle koje sam rekla da više ništa ne moram da igram tako značajno, toliko mi je bilo drago što sam to odigrala. Prikazivana je i više puta na RTS-u. Možda bih sada ispravila neke delove, ali to je bio veliki posao. Tada sam shvatila da mogu da igram monodrame. Kada naučite to da igrate, onda ste svoj na svome, sami ste na svom terenu i plivate fenomenalno. Mislim da ću naći neku monodramu da igram, jer se dobro osećam u tom žanru, mogu da vodim celu priču sama za sebe.
Na pitanje da li je, kada se te uloge ponavljaju, potrebno ubacivati neke inovacije, naša sagovornica kaže:
– Nije kvalitet predstave da se dodaju inovacije i ja sam protivnik toga. Kvalitet predstave je da se zadrži autentičnost predstave. Lako ćemo da dogradimo predstavu i da se stalno nešto menja, ako se to traži. Ali, onda predstava, prema mom mišljenju, više nije ta predstava. Ova naša predstava „Kraj vikenda“ drži se na repertoaru isključivo jer ima čvrst temelj i indikaciju glavne postavke koju je reditelj postavio. Dugogodišnjem igranjem nadograđuje se emotivno u odnosu sa partnerom. Tu zajedno igram sa kolegom Slobodanom Ljubičićem i mnogi me pitaju da li sam zaista u braku sa njim. Ta autentičnost u igranju je kvalitet predstave. I sada, kada smo je igrali poslednji put, sala je bila prepuna. Predstave se i urušavaju kada se dodaju nepotrebne improvizacije. Kao što već rekoh, nisu improvizacije za sve predstave. Tačno se znaju žanrovi gde je dozvoljena improvizacija, a i ne mogu svi glumci da to rade. Rade ih samo određeni glumci, koji to maestralno izvode, da predstava ne gubi kvalitet, kontinuitet i ne gubi glumačke odnose. Bitno je i da asnambl ume da prati ono što vi radite. Naš Slobodan je maestralan u tome, gde mu se to dozvoljava. I kao kolega, sa kojim toliko godina igram, zaista umemo to da radimo. Međutim, kada bi više glumaca radilo improvizacije u predstavi, onda bi se to pretvorilo u utrkivanje i bio bi međusobni duel, a ne predstava.
Inače, za ozbiljnog glumca svaka uloga je ozbiljna kada je dobro izanalizira, samo zavisi od pristupa prema toj ulozi. Tu imamo mnogo elemenata koji utiču na to, koliko će vas neko isprovocirati da to uradite, od režisera, ekipe sa kojom radite. U suštini, često ne možemo mnogo da biramo. Pozorište nije film, pa da vam neko ponudi ulogu i pročitate scenario, i kažete ovo mi se sviđa, a ovo ne. Radimo onako kako nas reditelj vidi.
Prvakinja glume užičkog pozorišta igrala je i u filmu i u serijama. Tu je već pomenuti film „Nabujala reka“, koji je učestvovao na festivalu u Puli, u filmu o Dejanu Petroviću, a skoro je završila snimanje u filmu „Snovi“ sa Draganom Jovanovićem, čiji se deo scena snimao na Ponikvama. Glumila je u serijama „Vetar i hrast“, u dečijoj seriji „Zec sa pet nogu“, koja je prikazivana u školskom programu, koja je takođe bila na Puli. Imala je po epizodnu ulogu u serijama „Selo gori, a baba se češlja“ i „Urgentni centar“. Igrala je u dosta diplomskih filmova.
– Iskustvo u diplomskom filmu jedne devojke iz Rome, koja je diplomirala u Moskvi, veoma je dragoceno, jer sam saznala kako se snimaju dugački kadrovi, tzv. ruska škola. Nama je problem što smo udaljeni od Beograda i kada bi imali posla za film, nemamo mogućnosti da idemo na kastinge, čiji se termini često poklapaju sa terminima proba matične kuće – dodala je Divna.
Pored glume u pozorištu, naša sagovornica uspešno vodi i Radionicu glume za decu uzrasta od prvog razreda pa nadalje.
– Volim da igram dečije predstave i obožavam bajke. Na bajkama sam odrasla. Taj rad sa decom me je dodatno obogatio. Spoznala sam da imam poseban pristup prema njima i tu neku pedagošku crtu, da sam dobar trener u smislu da deci ulijem samopouzdanje da budu otvoreni, stabilni, da mi veruju, kada nastupaju da nemaju problem da će zastati, omanuti i umem da ih ubedim da sve to mogu, da znaju i da slobodno pokažu sve bez ikakvih stega. Srećna sam zbog toga što to uspevam. Kada su imali predstave nikada se nije dogodilo da dete omane. Naučila sam ih da umeju da me dobro čuju, da se izvuku, kako da olakšaju sebi i naprave improvizaciju, da oslobode svoje telo. Prvo im kažem da se zabavljaju, da rade zbog sebe, a onda zbog drugih. I kako se menjaju grupe, vidim koliko su oslobođeni, kako se osećaju, a kada me zagrle, znam da mi veruju. Ima dosta talentovane dece. Inače, ne mora da znači da dete, ako je kući slobodno, stalno imitira ili nešto glumi, da će sutra biti javna ličnost. Iskustvo je pokazalo da mnoga takva deca, kada dođu kod mene i stavim im neki zadatak pred njih, jednostavno blokiraju. Ako su zabavni u društvu, ne mora da znači da će takva biti na sceni. Imala sam priliku da slušam više puta glumačke priče iza kulisa, šta se događa sa određenm glumcima, koji su jako zabavni na putovanjima, u bifeu i slično, a ništa od tog talenta ne pokazuju na sceni. S druge strane, imate ljude, kao pokojne Petra Kralja ili Zorana Radmilovića, koji su ozbiljni van scene, a kada dođu na scenu, nema ih boljih. Tako je i sa decom. Dođe dete, stidljivo, tiho, ništa posebno, postavite mu neki zadatak i ono bez ikakvih poteškoća imitira sve živo, životinje, valja se, smeje se i kada završi, sedne i ćuti. Generalno, meni radionica mnogo znači, uz decu i ja stalno vežbam, pa i od njih insistiram da stalno vežbaju, čitaju, da uče pesmice napamet, da uče monologe. Pored toga, roditelje stalno savetujem da decu vaspitavaju svojim ponašanjem, primerom. Teoretisanje je deplasirano. Jedino je ispravno da imaju kredibilitet koji se stalno gradi, a to je stalni rad. Ne možemo stalno kriviti nekoga, već je stvar našeg izbora koliko ćemo se nečim baviti ili učiti dete da se nečim bavi. Inače, za mene je sve to jednom rečju – relaksirajuće. I vrlo je zabavno. Uz njih kreiram kostime, a to mi je hobi – dodala je Divna.
Divna Marić je dala svoj pečat gradu Užicu svojom aktivnošću u mnogim društvenim aktivnostima i van scene. Uporedo sa glumom, imala je razne nastupe u mnogim programima.
– To sam radila još u Prištini, gde sam vodila programe i recitovala na raznim nastupima. To nije jednostavno i na neki način me kultiviše, daje mi mogućnost da isprobam nešto što nije u domenu glume, a da podignem taj skup na neki viši nivo i da dam neki lični pečat, bilo da je čitanje teksta, vođenje programa i slično. Sve oči uprte su u mene i moram da vodim računa o svemu, naročito u Užicu, gde se dosta vodi računa o čistom govoru. Meni je posebno to bio zadatak, jer sam sa Kosova, sa drugačijim akcentom. Uvek sam imala mnogo više tremu kada to radim, nego u pozorištu. Imam puno takvih nastupa, godišnje bar deset. Na Kadinjači nastupam preko 20 godina. Mnogo toga sam radila volonterski i to ponajviše sa kolegom Ljubičićem – rekla je Divna.
Divna je takođe posvećena i hmanitarnom radu. Svojim nastupima i nastupima dece iz njene radionice, učestvovala je u mnogim humanitarnim predstavama i manifestacijama.
– Svake godine uveselimo stare ljude u Staračkom domu na Zabučju, zatim sa Rotari klubom pravim humanitarne predstave za skupljanje novca za decu koja su socijalni slučajevi ili kojima je potrebno lečenje. Moglo bi da bude i više akcija, ali naš narod nema kulturu pomaganja – rekla je Divna.
Na Dan grada Divna je zajedno sa Slobodanom Ljubičićem glumila u kratkom komadu o Sklavku i Miloj.
– Godinama nastupamo zajedno. Kada smo dobili taj tekst i na suvo kada smo ga čitali, pitali smo se šta da uradimo od te jedne stranice, a da bude upečatljivo, intrigantno, da ljudi slušaju. Sedam dana imali smo da se spremimo. Odlučila sam da ubacim i obojim Milu na dubrovački način, jer je ona bila Dubrovčanka. Davno sam igrala u toj jednoj predstavi Marina Držića i imala sam priliku da se družim sa Splićankama, a i vrlo brzo mogu da usvojim neki akcenat, pa uz malu pomoć interneta na kome sam tražila besede sa dubrovačkim dijalektom, uspela sam da primenim tu boju govora. Probala sam, i dopalo se svima. Tako smo vežbali dva-tri dana i ispalo je tako dobro. Komentari su bili uglavnom: šteta što nije bilo neka veća priča.
I nakon skoro četiri decenije rada, Divna je i dalje posvećena svom poslu, i to mnogo ozbiljnije, nego kada je bila mlađa.
– Ozbiljno radim svoj posao i to mi je uvek bio zadatak. I kad mi ne leži neka uloga, trudila sam se da je uradim korektno. U svaku ulogu ulažem mnogo koncentracije i psihofizičke energije, da taj koji je platio kartu i došao da vidi predstavu, oseti interakciju. Nisu sve uloge lake, iako se učini na početku da je laka i da ću je očas posla uraditi, a onda kada krenem da je čitam shvatim koliko je zahtevna. Događalo se da se zapetljam u neki čvor, činilo mi se da ne mogu ništa da uradim, ali nekim izvođenjem kasnije uspevala sam da probijem taj neki ventil i prosto se nešto otvori i shvatim da to treba tako da bude. Za mene je karakteristično, a i svi mi to kažu, da kada me iznerviraju ili isprovociraju, na sceni dobiju šta hoće. I to tako godinama traje. Ima umetnika koji su rođeni sa tim glumačkim nervom i uvek daju odjednom, ali, čini mi se, da ja radim sistematski. Inače, rad od pre 20 godina nije isti kao sada. Sada radim mnogo temeljnije, zato što se menjaju ljudi oko mene, menjaju se pravci, pristupi, tehnike. Glumac mora da proživi lik koji igra, a opet tu su uticaji života, stanja u kome se glumac nalazi. Način rada se tokom godina menjao u smislu da proniknem u suštinu tematike, proces rada. Ja sada stalno vežbam, mnogo više nego kada sam bila mlađa, a kako ulazim u godine, mnogo više radim da bih držala korak sa vremenom. Mnogo radim i kući i uvek u slobodno vreme vežbam tekst. Dok spremam ručak, na primer, prođem celu Žanku ili Kraj vikenda. To preporučujem svakome – rekla je Divna.
Želja joj je da užičko pozorište drži svoj kontinuitet, da se podmladi i omogući mladim ljudima da imaju svoju sigurnost, da osnuju svoju porodicu, da ljudi imaju malo više sluha za umetnost i da se vrati kulturna elita koja se izgubila tokom godina iz raznih razloga.
Divna samo u užičkom pozorištu ima preko sedamdeset uloga, koje su pratile i mnoge nagrade. To su nagrade na susretima „Joakim Vujić“, kako pojedinačne, tako dodeljene i celom ansamblu užičkog pozorišta. U predstavi „Dugo putovanje u noć“ stručni žiri susreta „Joakim Vujić“ u Nišu našoj glumici Divni dodelio je nagradu za najbolju žensku ulogu, a takođe je i 2005. godine stručni žiri „Joakimfesta“ u Kragujevcu dodelio nagradu za glavnu žensku ulogu u predstavi „Konkurs“.
Tu su nagrade i van pozorišta, među kojima su joj posebno drage Zlatna značka za nesebičan, predan i dugotrajan rad, i stvaralački doprinos u razvoju kulture, koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije; od Grada Užica na Dan grada, zatim od Demokratskog saveza Srba u Rumuniji, mnoge zahvalnice itd.
Divna pored glume i šivenja kostima, radi i dekupaž, a kako kaže, imala je ambicije da usavrši slikanje, ali da nikada nije imala dovoljno vremena da se posveti i toj vrsti umetnosti.
Zvezdana Gligorijević
