Колинда и друге приче

ДНЕВНИК ЈЕДНОГ БЕСПОСЛИЧАРА (1)
У суботу смо, наравно, гледали фудбал. Нисам нешто био расположен да спремам уобичајену вечеру, што сам морао посебно да нагласим у позиву. Душко и Радован су банули око пола осам, Ђука није био расположен за колективно гледање, али се повремено оглашавао СМС порукама подршке.
Наточио сам аперитив док је Раки стављао свој розе у фриз. Кренуо сам, по навици, да пустим неку музику, али ме Радован предухитрио: “Ако није проблем, да мало гледамо Ђоковића док не почне утакмица, може и без тона”.
Наравно да није био проблем. Ја нисам баш неки претерани љубитељ тениса: гледање жуте лоптице која сатима лети тамо-амо, ми није неко уживање, али сам толику жртву могао да поднесем.
“Откако се васколико српство острвило на Ђоковића, постаје ми све симпатичнији и симпатичнији”, одобрио сам пребацивање на РТС2. Радован се унео у меч и повремено нам саопштавао резултат, а испред осам смо окренули на фудбал.
„Људи, ја нешто не могу да навијам за Хрвате”, признао је Дуле, заваљен у своју омиљену фотељу. “Али, не могу ни за Русе, да ме убијеш! Нарочито кад знам да, рецимо, Шешељ навија за њих.”
“Да знаш да није баш лако ни Хрватима! Видим по мојим пријатељима из Сплита, Задра, Загреба, да им није свеједно. Што због Мамића и Модрића, што због локалних усташких просеравања… А ево, види и Колинду у шаховници!”, показао сам, крајње непристојно руком у правцу екрана, на коме се управо указала председница републике Хрватске Колинда Грабар Китаровић у крајње неукусном коцкастом комплету поред колеге Димитрија Медведева у ВИП-ложи.
“Не дирај ми Колинду, она је баш добра риба”, побунио се Душко. Ко га не зна, тешко да би приметио дозу фине ироније у његовом гласу.
“Па, за Зорану Михајловић и јесте”, сложио сам се.
“А где је Путин?”, упитао се Радован, глумећи крајњу забринутост.
“Он је у соби са ВАР технологијом”, рекао сам.
Првих пола сата утакмице ништа се није дешавало. Ипак сам изнео лагано мезе на сто, нешто што се нашло у фрижидеру.
“Пробајте ово, молим вас. Препоручујем уз препечен хлеб и маслац”.
“Ау, шта ти је ово”, упитао је Радован, након првих неколико залогаја.
“Пате од гљива, рецимо… Нешто сам експериментисао са желатином”. Пре неколико година, када је била баш добра година за печурке, произвео сам нешто што би могло да прође као кобасица од гљива, али сам заборавио рецептуру; ионако, у кухињи углавном импровизујем. Покушао сам нешто слично да поновим, али сам у пола посла схватио да се ствари не одвијају у правом смеру, па сам у ходу променио концепцију јела – окренуо на пате, што би рекле домаћице. Тај део сам прећутао, што се показало као мудра одлука.
“Дућо, послужи се”, нуткао сам га.
“Пробао сам, али не могу да зинем, јео сам пре него што сам кренуо”.
“Намажи мени још један комад”, љубазно ме замолио Раки, а ја сам одвојио половину тоста пресечену дијагонално, намазао маслац, и кашичицом положио ону тамну смесу одозго, као кавијар.
Мало смо се фокусирали на утакмицу.
“Ја не могу овога да слушам”, нервирао се Радован.
“Да знаш да сам размишљао да нађем неки stream и пустим неког енглеског коментатора, али stream обично касни, понекад по минут, два”, обрадовао сам се што још неко има проблем са српским коментаторлуком. “А можемо и да угасимо тон”, предложио сам.
“Ма нека га”, рекао је Душко невољно.
“Примећујете ли ви људи колико се он тешко изражава; мучи се да направи вратоломну језичку конструкцију ради саопштавања неке баналне чињенице, а за то време пролази игра. А ја хоћу да гледам игру”, једва сам дочекао да се истресем.
“Нико од њих не прати ритам игре. Колико се ја разумем у спортско новинарство, њихов посао је да поштују ритам игре, да прате драму, а не да се непрекидно просеравају са идиотском статистиком” надовезао се Радован.
“Јебала их статистика, ионако сви знамо да непрекидно брљају по интернету док преносе. Шта је фалило Владанку Стојаковићу, или Ристу Кубури, они нису били неки статистичари”, засмејао се Дуле, пошто су га они највише нервирали у она аналогна времена.
А онда су, готово из ничега Руси дали гол. Дзјуба и Черишев су одиграли дупли пас, а онда је овај са 25 метара забио у горњи леви угао.
“Ау, какав гол; ау какав гол, ајој какав гол”, поновио сам три пута, стварно одушевљен.
“Добро је да Субашић није крив, појели би га Хрвати”, прокоментарисао је Радован, подсећајући на чињеницу да је јунак победе над Данском, човек који је одбранио три пенала, пореклом Србин. Као што је, на другој страни, Антонио Рукавина Хрват.
“Никад доста цитирања Крлеже, пробаћу по сећању”, рекао сам, и након кратке драмске паузе наставио: “уосталом, Срби и Хрвати су двије половице истог комада балеге, кога је точак повијести пресекао на пола.”
Отишао сам до кухиње и донео нови тост. Радован нам је наточио пиће.
“И док се ми овако замајавамо са фудбалом, са дигиталним усташама и турбо-четницима, промиче нам милион ствари на које само шачица лудака реагује. Ево, већ су срушили железничку станицу, а планирају и да изместе главну аутобуску станицу негде на Нови Београд. Сада, ако кренеш неким послом за Београд, изгубићеш бар сат, у одласку на полазну станицу да заузмеш место. Ја ствaрно више немам снаге да возим до Београда и назад, и да у истом дану урадим посао због кога сам дошао. Мораћу да се организујем и преспавам код некога”, једва сам дочекао да истресем из себе нешто што обично могу само да проспем на фејзбук.
“А јесте ли чули ово за трансфузију”, кренуо је опрезно Радован да испипава терен; толико се ретко виђамо, да нам је просто жао да протраћимо драгоцено време на гадости дневне политике. Да, наравно да смо чули о измештању службе трансфузије за Београд, али у гомили ствари које нам се свакодневно стрмопижђују на главу, то нам је некако промакло. Или је чекало свој ред и свој час да искочи као чупавац из кутије. Док смо се ми бавили неуралгичним тачкама регионалног развоја Србије, Манџукић је прошао по левом крилу, убацио у шеснаестерац, а Крамарић забио гол. Један-један! Осетило се некакво олакшање у ваздуху, праћено наливањем нове туре пића: Дуле је остао веран пиву, ја сам пио бело вино, Раки розе. До краја полувремена, није се бог зна дешавало. Пребацили смо на тенис и вратили на скандал са укидањем трансфузије.
“Ето нам још једног ужасног примера бесмислене и непотребне централизације Србије. За коју годину, осим Београда, ништа у Србији неће постојати”, беснео је Радован. Душко се углавном није укључивао у дискусију. Размењивао је СМС поруке са Ђуком и само повремено неким уздахом или гестом давао до знања да се апсолутно слаже.
“Познајем госпођу Смиљанић и неизмерно сам јој захвалан. Упознали смо се у једном страшном тренутку када је учинила све да нам помогне, колико год да је све изгледало узалудно и безнадежно”, нисам био вољан да даље образлажем. Тек болест и смрт нису захвалне теме за причу док се гледа фудбалска утакмица. “А знам и са друге, професионалне стране колико је времена, труда и емоција уложила да доведе трансфузију на тај ниво. А онда су јој за ноћ срушили све што је радила.”
“Замислите каква је то порука свим другим лекарима: трудите се, радите на себи, напредујте, будите на служби грађанима”, и Раки је звучао крајње резигнирано. “Жена је томе посветила цео живот.”
“Мада, има и она древна консултантска мудрост која каже: не треба се превише везивати за пројекте. Понекад човек мора бити спреман да их пусти низ воду”, пробао сам некако да нежно приведемо дискусију крају. Ућутали смо. Ђоковић је преокренуо ситуацију на терену, па смо могли да се поново вратимо на фудбал, где и даље није било нешто нарочито узбудљиво.
“Може ли неко од вас да замисли како ће овде изгледати живот за неких двадесет година?”, упитао сам без неких нарочитих очекивања.
“Ја не могу”, уздахнуо је Душко.
“Не могу ни ја”, додао је Радован.
Коментатор нам је и даље ишао на живце. У једном моменту, када је нарочито заковао тражећи праву реч, помисло сам, у ствари, да несрећни Аца непрекидно нешто вага у тој својој глави, нешто тешко, и нама, обичним смртницима непојмљиво.
“А шта мислите, колики он, има терет на плећима, колику одговорност? Можда мученик држи неки облутак у устима, да му случајно не задрхти глас кад Хрвати направе шансу? Јер, шта ако се некоме не свиди његов коментар на утакмици? Јесте ли некад размишљали о томе?!?”
“Тако је”, сложио се Радован преко чаше са розеом. „Ето, Вучић има девет монитора, а Путин седи у својој соби са ВАР технологијом, која је опремљена са деветсто деведесет девет екрана, минимум“.
“А има и јазавичара у безваздушној комори”, морао сам да досолим, подсећајући на перфидно застрашивање којим је Владимир Владимирович пар месеци раније изложио председника Вучића.
“Да знаш да си у праву! Никад нисам о томе размишљао”, сложио се невољно чак и Душко, који је у претходних петнаестак минута нарочито помињао коментатора, али не по добру. Почели смо бивати помало нервозни. Сама помисао на разуларену гомилу која слави победу Русије по улицама и трговима помало је изазивала језу – на мрежама је већ процурела Шешељева позивница за прославу.
“Кад превалиш неке године, и при том се добро сећаш како је невино и безначајно изгледала предигра за рат, мора да се уплашиш. Ја не навијам за Хрватску, али се надам да ће победити. Плашим се супротног исхода; може неко да се заигра и да се ствари отму контроли”, морао сам да наглас изговорим оно што нас је мучило.
Хоћемо још по један тост? Променио сам брзо тему. Раки ме захвално погледао.
“Јебига, ово иде на нерешено. Ја морам у Чајџиницу, ви останите да гледате продужетке, па дођите.”
“Ма нећемо, идемо и ми са тобом”, као и обично, сложила су се браћа Цицварићи. “Сложна браћа”, тако би се морао звати локал или заједничко предузеће, да су се некад на то одлучили. Мада, онда би се вероватно посвађали, тако да је можда и боље овако, свако у свом послу. Довољно је што свирају заједно у бенду.
“Људи, морамо звати такси”, завапио је Душко. Није у питању била моторика, не овога пута, већ је напољу добовала киша по лименом крову школе мртвачки упорно, стварајући ми успут лагану нервозу. Фудбал, киша, Србија – није то добитна комбинација за диск-џокеја који креће на посао. Спаковао сам компјутер, каблове, миша, наочаре за читање и за пар тренутака већ смо били у таксију.
“А где вам је та “Чајџиница”, упитао је возач. Раки му је објаснио.
“Није ово ништа… једном сам рекао таксисти: вози поред позоришта, да купим цигарете, а он ме је исто упитао: а где вам је то?”
“Сто динара, рекао је возач”. Раки га је исплатио, и ми смо се помало несигурно попели уз стрме дрвене степенице на мансарду некадашње кафане Кључ, коју је држао Драгиша Зорзић.

– наставиће се –

Зоран Филиповић (Ужичка недеља 990)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.