DNEVNIK JEDNOG BESPOSLIČARA (1)
U subotu smo, naravno, gledali fudbal. Nisam nešto bio raspoložen da spremam uobičajenu večeru, što sam morao posebno da naglasim u pozivu. Duško i Radovan su banuli oko pola osam, Đuka nije bio raspoložen za kolektivno gledanje, ali se povremeno oglašavao SMS porukama podrške.
Natočio sam aperitiv dok je Raki stavljao svoj roze u friz. Krenuo sam, po navici, da pustim neku muziku, ali me Radovan preduhitrio: “Ako nije problem, da malo gledamo Đokovića dok ne počne utakmica, može i bez tona”.
Naravno da nije bio problem. Ja nisam baš neki preterani ljubitelj tenisa: gledanje žute loptice koja satima leti tamo-amo, mi nije neko uživanje, ali sam toliku žrtvu mogao da podnesem.
“Otkako se vaskoliko srpstvo ostrvilo na Đokovića, postaje mi sve simpatičniji i simpatičniji”, odobrio sam prebacivanje na RTS2. Radovan se uneo u meč i povremeno nam saopštavao rezultat, a ispred osam smo okrenuli na fudbal.
„Ljudi, ja nešto ne mogu da navijam za Hrvate”, priznao je Dule, zavaljen u svoju omiljenu fotelju. “Ali, ne mogu ni za Ruse, da me ubiješ! Naročito kad znam da, recimo, Šešelj navija za njih.”
“Da znaš da nije baš lako ni Hrvatima! Vidim po mojim prijateljima iz Splita, Zadra, Zagreba, da im nije svejedno. Što zbog Mamića i Modrića, što zbog lokalnih ustaških proseravanja… A evo, vidi i Kolindu u šahovnici!”, pokazao sam, krajnje nepristojno rukom u pravcu ekrana, na kome se upravo ukazala predsednica republike Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović u krajnje neukusnom kockastom kompletu pored kolege Dimitrija Medvedeva u VIP-loži.
“Ne diraj mi Kolindu, ona je baš dobra riba”, pobunio se Duško. Ko ga ne zna, teško da bi primetio dozu fine ironije u njegovom glasu.
“Pa, za Zoranu Mihajlović i jeste”, složio sam se.
“A gde je Putin?”, upitao se Radovan, glumeći krajnju zabrinutost.
“On je u sobi sa VAR tehnologijom”, rekao sam.
Prvih pola sata utakmice ništa se nije dešavalo. Ipak sam izneo lagano meze na sto, nešto što se našlo u frižideru.
“Probajte ovo, molim vas. Preporučujem uz prepečen hleb i maslac”.
“Au, šta ti je ovo”, upitao je Radovan, nakon prvih nekoliko zalogaja.
“Pate od gljiva, recimo… Nešto sam eksperimentisao sa želatinom”. Pre nekoliko godina, kada je bila baš dobra godina za pečurke, proizveo sam nešto što bi moglo da prođe kao kobasica od gljiva, ali sam zaboravio recepturu; ionako, u kuhinji uglavnom improvizujem. Pokušao sam nešto slično da ponovim, ali sam u pola posla shvatio da se stvari ne odvijaju u pravom smeru, pa sam u hodu promenio koncepciju jela – okrenuo na pate, što bi rekle domaćice. Taj deo sam prećutao, što se pokazalo kao mudra odluka.
“Dućo, posluži se”, nutkao sam ga.
“Probao sam, ali ne mogu da zinem, jeo sam pre nego što sam krenuo”.
“Namaži meni još jedan komad”, ljubazno me zamolio Raki, a ja sam odvojio polovinu tosta presečenu dijagonalno, namazao maslac, i kašičicom položio onu tamnu smesu odozgo, kao kavijar.
Malo smo se fokusirali na utakmicu.
“Ja ne mogu ovoga da slušam”, nervirao se Radovan.
“Da znaš da sam razmišljao da nađem neki stream i pustim nekog engleskog komentatora, ali stream obično kasni, ponekad po minut, dva”, obradovao sam se što još neko ima problem sa srpskim komentatorlukom. “A možemo i da ugasimo ton”, predložio sam.
“Ma neka ga”, rekao je Duško nevoljno.
“Primećujete li vi ljudi koliko se on teško izražava; muči se da napravi vratolomnu jezičku konstrukciju radi saopštavanja neke banalne činjenice, a za to vreme prolazi igra. A ja hoću da gledam igru”, jedva sam dočekao da se istresem.
“Niko od njih ne prati ritam igre. Koliko se ja razumem u sportsko novinarstvo, njihov posao je da poštuju ritam igre, da prate dramu, a ne da se neprekidno proseravaju sa idiotskom statistikom” nadovezao se Radovan.
“Jebala ih statistika, ionako svi znamo da neprekidno brljaju po internetu dok prenose. Šta je falilo Vladanku Stojakoviću, ili Ristu Kuburi, oni nisu bili neki statističari”, zasmejao se Dule, pošto su ga oni najviše nervirali u ona analogna vremena.
A onda su, gotovo iz ničega Rusi dali gol. Dzjuba i Čerišev su odigrali dupli pas, a onda je ovaj sa 25 metara zabio u gornji levi ugao.
“Au, kakav gol; au kakav gol, ajoj kakav gol”, ponovio sam tri puta, stvarno oduševljen.
“Dobro je da Subašić nije kriv, pojeli bi ga Hrvati”, prokomentarisao je Radovan, podsećajući na činjenicu da je junak pobede nad Danskom, čovek koji je odbranio tri penala, poreklom Srbin. Kao što je, na drugoj strani, Antonio Rukavina Hrvat.
“Nikad dosta citiranja Krleže, probaću po sećanju”, rekao sam, i nakon kratke dramske pauze nastavio: “uostalom, Srbi i Hrvati su dvije polovice istog komada balege, koga je točak povijesti presekao na pola.”
Otišao sam do kuhinje i doneo novi tost. Radovan nam je natočio piće.
“I dok se mi ovako zamajavamo sa fudbalom, sa digitalnim ustašama i turbo-četnicima, promiče nam milion stvari na koje samo šačica ludaka reaguje. Evo, već su srušili železničku stanicu, a planiraju i da izmeste glavnu autobusku stanicu negde na Novi Beograd. Sada, ako kreneš nekim poslom za Beograd, izgubićeš bar sat, u odlasku na polaznu stanicu da zauzmeš mesto. Ja stvarno više nemam snage da vozim do Beograda i nazad, i da u istom danu uradim posao zbog koga sam došao. Moraću da se organizujem i prespavam kod nekoga”, jedva sam dočekao da istresem iz sebe nešto što obično mogu samo da prospem na fejzbuk.
“A jeste li čuli ovo za transfuziju”, krenuo je oprezno Radovan da ispipava teren; toliko se retko viđamo, da nam je prosto žao da protraćimo dragoceno vreme na gadosti dnevne politike. Da, naravno da smo čuli o izmeštanju službe transfuzije za Beograd, ali u gomili stvari koje nam se svakodnevno strmopižđuju na glavu, to nam je nekako promaklo. Ili je čekalo svoj red i svoj čas da iskoči kao čupavac iz kutije. Dok smo se mi bavili neuralgičnim tačkama regionalnog razvoja Srbije, Mandžukić je prošao po levom krilu, ubacio u šesnaesterac, a Kramarić zabio gol. Jedan-jedan! Osetilo se nekakvo olakšanje u vazduhu, praćeno nalivanjem nove ture pića: Dule je ostao veran pivu, ja sam pio belo vino, Raki roze. Do kraja poluvremena, nije se bog zna dešavalo. Prebacili smo na tenis i vratili na skandal sa ukidanjem transfuzije.
“Eto nam još jednog užasnog primera besmislene i nepotrebne centralizacije Srbije. Za koju godinu, osim Beograda, ništa u Srbiji neće postojati”, besneo je Radovan. Duško se uglavnom nije uključivao u diskusiju. Razmenjivao je SMS poruke sa Đukom i samo povremeno nekim uzdahom ili gestom davao do znanja da se apsolutno slaže.
“Poznajem gospođu Smiljanić i neizmerno sam joj zahvalan. Upoznali smo se u jednom strašnom trenutku kada je učinila sve da nam pomogne, koliko god da je sve izgledalo uzaludno i beznadežno”, nisam bio voljan da dalje obrazlažem. Tek bolest i smrt nisu zahvalne teme za priču dok se gleda fudbalska utakmica. “A znam i sa druge, profesionalne strane koliko je vremena, truda i emocija uložila da dovede transfuziju na taj nivo. A onda su joj za noć srušili sve što je radila.”
“Zamislite kakva je to poruka svim drugim lekarima: trudite se, radite na sebi, napredujte, budite na službi građanima”, i Raki je zvučao krajnje rezignirano. “Žena je tome posvetila ceo život.”
“Mada, ima i ona drevna konsultantska mudrost koja kaže: ne treba se previše vezivati za projekte. Ponekad čovek mora biti spreman da ih pusti niz vodu”, probao sam nekako da nežno privedemo diskusiju kraju. Ućutali smo. Đoković je preokrenuo situaciju na terenu, pa smo mogli da se ponovo vratimo na fudbal, gde i dalje nije bilo nešto naročito uzbudljivo.
“Može li neko od vas da zamisli kako će ovde izgledati život za nekih dvadeset godina?”, upitao sam bez nekih naročitih očekivanja.
“Ja ne mogu”, uzdahnuo je Duško.
“Ne mogu ni ja”, dodao je Radovan.
Komentator nam je i dalje išao na živce. U jednom momentu, kada je naročito zakovao tražeći pravu reč, pomislo sam, u stvari, da nesrećni Aca neprekidno nešto vaga u toj svojoj glavi, nešto teško, i nama, običnim smrtnicima nepojmljivo.
“A šta mislite, koliki on, ima teret na plećima, koliku odgovornost? Možda mučenik drži neki oblutak u ustima, da mu slučajno ne zadrhti glas kad Hrvati naprave šansu? Jer, šta ako se nekome ne svidi njegov komentar na utakmici? Jeste li nekad razmišljali o tome?!?”
“Tako je”, složio se Radovan preko čaše sa rozeom. „Eto, Vučić ima devet monitora, a Putin sedi u svojoj sobi sa VAR tehnologijom, koja je opremljena sa devetsto devedeset devet ekrana, minimum“.
“A ima i jazavičara u bezvazdušnoj komori”, morao sam da dosolim, podsećajući na perfidno zastrašivanje kojim je Vladimir Vladimirovič par meseci ranije izložio predsednika Vučića.
“Da znaš da si u pravu! Nikad nisam o tome razmišljao”, složio se nevoljno čak i Duško, koji je u prethodnih petnaestak minuta naročito pominjao komentatora, ali ne po dobru. Počeli smo bivati pomalo nervozni. Sama pomisao na razularenu gomilu koja slavi pobedu Rusije po ulicama i trgovima pomalo je izazivala jezu – na mrežama je već procurela Šešeljeva pozivnica za proslavu.
“Kad prevališ neke godine, i pri tom se dobro sećaš kako je nevino i beznačajno izgledala predigra za rat, mora da se uplašiš. Ja ne navijam za Hrvatsku, ali se nadam da će pobediti. Plašim se suprotnog ishoda; može neko da se zaigra i da se stvari otmu kontroli”, morao sam da naglas izgovorim ono što nas je mučilo.
Hoćemo još po jedan tost? Promenio sam brzo temu. Raki me zahvalno pogledao.
“Jebiga, ovo ide na nerešeno. Ja moram u Čajdžinicu, vi ostanite da gledate produžetke, pa dođite.”
“Ma nećemo, idemo i mi sa tobom”, kao i obično, složila su se braća Cicvarići. “Složna braća”, tako bi se morao zvati lokal ili zajedničko preduzeće, da su se nekad na to odlučili. Mada, onda bi se verovatno posvađali, tako da je možda i bolje ovako, svako u svom poslu. Dovoljno je što sviraju zajedno u bendu.
“Ljudi, moramo zvati taksi”, zavapio je Duško. Nije u pitanju bila motorika, ne ovoga puta, već je napolju dobovala kiša po limenom krovu škole mrtvački uporno, stvarajući mi usput laganu nervozu. Fudbal, kiša, Srbija – nije to dobitna kombinacija za disk-džokeja koji kreće na posao. Spakovao sam kompjuter, kablove, miša, naočare za čitanje i za par trenutaka već smo bili u taksiju.
“A gde vam je ta “Čajdžinica”, upitao je vozač. Raki mu je objasnio.
“Nije ovo ništa… jednom sam rekao taksisti: vozi pored pozorišta, da kupim cigarete, a on me je isto upitao: a gde vam je to?”
“Sto dinara, rekao je vozač”. Raki ga je isplatio, i mi smo se pomalo nesigurno popeli uz strme drvene stepenice na mansardu nekadašnje kafane Ključ, koju je držao Dragiša Zorzić.
– nastaviće se –
Zoran Filipović (Užička nedelja 990)
