ДР ВИТОМИР ЂОРЂЕВИЋ
Др Витомир Ђорђевић, ужички кардиолог, своју каријеру започео је у ужичкој болници, затим наставио у приватним клиникама у Београду, па на крузеру, као доктор, путовао по целом свету, да би се поново вратио у Ужице и наставио са сопственом приватном праксом и поделио богато искуство.
Др Витoмир је наставио стазама својих родитеља, оца др Богосава Ђорђевића и мајке др Софије Ђорђевић. Отац је био кардиолог, а мајка педијатар.
– Отац је у Ужице дошао за време рата. У Ужицу је завршио основну и средњу школу, а затим и Медицински факултет. У току 1956. године почео је да ради у ужичкој болници. Он је направио прву коронарну јединицу и био је три мандата начелник – каже др Витомир, чији је отац заједно са др Савом Радисављевићем, био међу међу првим кардиолозима у Ужицу и успешно водили одељење кардиологије у ужичкој болници до осамдесетих година прошлог века.
Мајка Софија је била педијатар и цео свој радни век је провела у ужичкој болници.
Настављајући стазама родитеља, наш саговорник је после завршене основне и средње школе у Ужицу, завршио Медицински факултет.
– Одмах после завршеног факултета један део стажа сам одрадио у Београду, а остатак у ужичкој болници. Мислио сам да ћу отићи на психијатрију, некако ме то привлачило. Често сам пратио групне психотерапије. Али, када сам дошао у Ужице примљен сам на интерно одељење. Онда сам завршио специјализацију за кaрдиолога. И у болници сам радио пуних 13 година, од 1990. до 2004. године. У међувремену сам радио и на пријемном одељењу, на ургентним ситуацијама у коронарној јединици, па и на целом интерном одељењу. Са колегама сам се лепо дружио и направили смо удружење кардиолога. Мене су изабрали за председника, јер сам показивао и имао највише ентузијазма да повучем све то. Циљ је био да побољшам услове рада у болници, који нису били баш најбољи. Скупљали смо средства да средимо одељење, да га окречимо, да набављамо основни материјал за рад, као и набавку апарата, организовали смо долазак професора из Београда који су држали предавања,.. – сећа се др Витомир.
С обзиром да су то биле деведесете године, које памтимо као веома тешке уопште за живот због ратова и санкција, није било лако ни у болници.
– У болницу се није пуно улагало. Од 1964. године, када је направљена нова зграда где је интерно одељење, није се ништа улагало. У најгорем стању је био тај инвентар у који се није улагало, било је и разбијених прозора, зидови не окречени… И дошло је до побуне лекара који су се борили за достојанствено лечење пацијената и бољих услова рада. Све се појавило у јавности, након чега је много тога поправљено и доведено у неко нормално стање – каже наш саговорник.
После скоро 14 година рада у ужичкој болници, др Вито одлази у Београд и почиње да ради на приватним клиникама. Почео је да ради у клиници др Слободанке Ристић, земљакиње из Севојна, која је упамћена као једна од пионира приватне праксе у нашој држави. Када је она престала да ради, њена клиника прераста у МедиГруп, која је данас постала највећа приватна клиника у Србији, са највећом болницом, где се раде све хируршке операције и друго. Једно време је радио и у поликлиници Медиком. И после 14 година рада у Београду др Витомир се определио за једну велику авантуру, да буде доктор на крузеру.
– Бити доктор на броду је један велики изазов, а уједно је то био једини начин да зарадим неке веће паре, које бих уложио у неку опрему. Најмања плата доктора на крузеру је око 3.000 евра месечно. И добија се кеш, а том приликом ништа се троши, јер је обезбеђен смештај, храна, не вози се аутомобил, тако да нема трошкова и остане цела плата. Бити доктор на крузеру сада је постало јако популарно јер се лепо заради, доста пропутује и свако путовање је велика авантура. Али, носи и доста одговорности.
Ипак, не може се постати доктор на крузер пре него што се заврше неки додатни курсеви.
– Морају да се заврше неки додатни курсеви из ургентне медицине, трауматологије и педијатрије, Први курс се односио на базичну реанимацију, основна животна подршка и напредна животна подршка. Било је и практичних вежби шта радити у случају утопљења на броду, пожара или неке друге кризне ситуације на броду. То се организује на ВМА, а део се ради на базену. Ту су и мере безбедности на броду, раде се и вежбе са противпожарним апаратима. Мени је све то било јако интересантно, нешто ново и било ми је лако. Све скупа траје око три месеца и на крају се полажу испити. Чини ми се да никада интезивније у животу нисам учио. Када се положе испити добија се неко звање које омогућава да можете да радите на броду. Када се то стекне, онда се добијају понуде од бродова. Углавном понуде стижу од грчких компанија. Зависно од величине брода, иду медицинске сестре, техничари и разни лекари. На мањим бродовима буде мање лекара или само један. Моје прво путовање је било на броду који је имао око хиљаду путника и преко двеста чланова посаде. Био сам једини лекар који је био одговоран за здравље 1.200 људи. Имао сам неко радно време, али сам увек био на стенд бају. У ствари могу рећи да сам био активан свих 24 сата. Међу тих хиљаду људи има доста хроничних болесника, који већ имају неке терапије. Једноставно, могу тешко да се разболе на броду и та њихова болест у таквој ситуацији може да заврши са компликацијама. Лечити на броду зна да буде веома незгодно, јер смо пре свега ограничени добром дијагностиком. На тим мањим бродовима нема добар ултразвук или га уопште нема, нема рендгена и осталог. Те апарате имају на бродовима преко 5.000 путника и они, у ствари, имају као малу болницу у којој ради више лекара по сменама, имају бољу дијагностику, чак буде и неки скенер, па и лабораторија. На задњем броду није било лабораторије, ултразвука, а камоли скенера. Такође, на броду нема могућности брзе консултације, рецимо да се консултујете са хирургом да ли је потребна хируршка интервенција или са гинекологом. Можете да се консултујете са специјалистима са обале, али постоји процедура. Прво се позове официр, па да он даје одобрење да се зове обала, па је потребно време да се ступи у контакт са болницом, а онда тек консултујете хирурга или већ неког другог доктора. Ту прође доста времена и зато сте стално под стресом. Још ако треба пацијента послати на обалу, а негде сте на отвореном мору или океану. Ту онда долазе хеликоптер или брзи брод. Али, док се све то организује, треба доста времена. Ако је у питању хеликоптер, онда мора да се заустави цео брод. Дакле, да би се све то урадило дијагноза мора да буде прецизна, јер превоз хеликоптером може да кошта и до 20.000 евра, а ту је заустављање брода, чиме се аутоматски прави губитак времена. То све лекар на броду може да очекује. Није лако живети на броду, јер то је мали простор, ограничени сте, има много људи разних националности, различитих језика – описао је наш саговорник посао доктора на крузеру и додао да се уговори најчешће потписују на шест месеци, али могу да се прекину из разних разлога.
Колико ће се времена провести на броду зависи од саме дестинације. Тако је др Вито на свом првом крузеру препловио и Атлантик и Пацифик.
– Од Панамског канала до првог острва на броду, без копна, био сам 11 дана. Из дана у дан гледате све исто – глатка површина. Било је мало досадно што се тиче путовања. И у таквим ситуацијама се траже неки садржаји на броду. Срећом на броду нисам имао неких тешких пацијената, а на острву где смо пристали била је нека мања амбуланта. Путовање смо потом наставили још два дана до Тахитија. Други брод, на ком сам био, ишао је уз обалу, ноћу се путује, а преко дана смо у луци и то није било страшно. Интересантно да је Пацифик најмирнији, зато је ваљда и добио такво име (“Мирно море“). Ту нема олуја и путовање са њим делује као да путујете ауто-путем – каже др Ђорђевић.
Међутим, доживео је и два велика невремена.
– Једно велико невреме је било када смо путовали западном обалом Италије према Француској. Било је велико љуљање, високи таласи. Суштина је да ли ветар дува бочно или у правцу прамца или крме. Ако дува у правцу брода то није толико опасно, а када дува бочно, онда се све љуља. Е тај бочни ветар је нас погодио. На броду је тада било доста путника са морском болешћу, јер се од великог љуљања надражи центар за равнотежу и долази до повраћања. Тада само трчао по броду све време и делио инјекције. Друго невреме које сам доживео је било у каналу Ламанш. Тада се брод такође доста љуљао – сећа се наш саговорник.
Пре одласка на крузер др Ђорђевић је размишљао да у родном граду почне приватну праксу. И то је остварио. Отворио је своју кардиолошку ординацију на Мегдану.
– Имао сам среће те сам нашао овај локал, јер је веома приступачан, има паркинг у близини, на нивоу је улице, тако да посетиоци не морају да се пењу степеницама. Уз то зидове сам обојио у жуту боју, а детаљи храстовине и мермера чине да простор буде пријатан – каже с поносом др Витомир.
Унутра је чекаоница са више столица, фотеља и сто, на коме се налази урамљена фотографија његових родитеља. Ту је и будућа соба за интервенције, остава, чајна кухиња и ординација. Ординација др Витомир Ђорђевић је почела да ради пре око 15 дана, мада је све папире власник добио још у марту ове године.
– Када сам добио све папире, отишао сам још два месеца на брод, а онда сам се вратио и почео да радим. Сада развијам посао. Иначе, дошао сам на терен где има четири до пет кардиолошких амбуланти које раде одлично. Сви су јако добри кардиолози и колеге. Поред ове ординације, ја ћу мало више радити и кућне посете.
Иначе, нова кардиолошка ординација пружа кардиолошки преглед са дигиталним ЕКГ апаратом, за који каже да је јако добар и да са њим има добро искуство док је радио у Београду.
– Једноставно, навикао сам на њега, Он може да ради векторе и неке додатке, сам измери све елементе и одмах избаци налаз, а и веома је прецизан. Повезан је са ергометром. Бицикл који је овде је стандардни бицикл. Апарат за ултразвук има одличну резолуцију, сасвим је довољан за основне прегледе. Ту су и холтери. Циљ ми је превенција, да неко обољење ухватимо на време, па да онда пацијента шаљемо даље у неке друге установе. Битно је на време пацијента послати на коронарографију, јер то је веома битна дијагностика. Мислим да ће се за неколико година рутински ради превентиве, јер она даје структуру крвних судова на најбољи начин. Ултразвук је добар за дијагностику залистака и ту нема потребе за коронарографијом. Такође и за каротидне артерије, где се може видети да ли има сужења или не, да ли је пацијент за операцију или не. Суштина мог рада овде је да буде доступно за пацијенте, да се прегледи раде темељено и поштено. Први преглед би требало да траје најмање сат времена, да се лепо и систематично пацијент прегледа и могућност грешке сведе на минимум. Ту имам и телевизор на коме пацијент може да прати цео преглед, почев од ЕКГ-а, па свега онога што ја видим на апарату. Дакле све што видим ја, то види и пацијент лежећи. То психолошки делује на пацијенте и на тај начин лакше виде обољење и прихватају терапију – каже др Ђорђевић.
У соби где су предвиђене интервенције, биће они пацијенти у случају да се неком слоши, да је потребна инфузија или неко инстрамускуларно лечење. Та ппросторија је потпуно изолована и има телевизор.
Он каже да би Ужичани требали да буду срећни, јер имају доста јаку медицину у граду, говорећи о уградњи стентова, пејсмејкера, развијеној кардиохириргуји, па му је привилегија радити у таквој средини. Ипак, додао је он, каже да је приметио да је град мало опустео и грађани мало осиромашили.
На питање да ли је повећан број пацијената са срчаним обољењима, др Ђорђевић каже да је најчешће у питању веза између психе и срца.
– Људи су у стресу и осећају притисак, лоше осећање, нешто их заболи у грудима, па се често хватају за срце. Али, то најчешће није срчано обељење. Срећа да је то, а то се и утврди након доброг прегледа. Такав осећај бола, убрзаног пулса, аритмије је последица високог притиска. А неко, ко је већ болестан, стресом може да изазове инфаркт – рекао је наш саговорник.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1018)
