početak AKTUELNO Дражен Петровић носио Сретенову деветку

Дражен Петровић носио Сретенову деветку

od Užička Nedelja
1.019 pregleda

SRETEN ĐURIĆ

УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: СРЕТЕН ЂУРИЋ, КОШАРКАШИ ТРЕНЕР
Сретен Ђурић рођен је у Ариљу 1955, а кошарком почиње да се бави 1972. године. Основну школу завршава у Ариљу, као и прва два разреда гимназије, а трећи и четврти у Петој београдској гимназији. Потом уписује факултет и долази до апсолвентског стажа, али му на крају остају четири испита које није положио до данас. Има сина Жарка и ћерку Тамару. Већ годину дана је у пензији са 40 година и шест месеци радног стажа. Углавном играчки и тренерски стаж.

Где сте почели играчку каријеру?
– Почео сам у ОКК „Београду“. Стицајем околности, председник Клуба био је легендарни Шема Трговчевић који је био ариљски зет. У контактима са мојим професором физичког сазнао је да сам висок 201 цм. У тренуцима моје породичне драме, успео је да убеди моје родитеље да заиграм кошарку. На први тренинг јуниора ОКК „Београда“ долазим без икаквих припрема. У том тренутку екипа има осам југословенских репрезентативаца. Ту су Жижић, Боснић, Митровић, Гавриловић, први стрелац селекције Југославије Драган Вулић… Тренер је водио евиденцију моје генерације из које смо, од 256 играча, само Рајко Жижић и ја стигли до сениорског тима. Било је међу њима осам репрезентативаца Југославије у пионирској, кадетској и јуниорској конкуренцији, али само смо Рајко и ја касније заиграли. Играо сам 18 година кошарку, од тога 13 у Првој лиги. Рајко Жижић је, да кажем због млађих, био капитен „Црвене звезде“.

Како су Вас примили кад сте дошли у клуб?
– Стварно изванредно. Дошао сам у незгодном тренутку за мене, а онда су ме стварно, од Рајка, до тадашњег капитена Зорана Гавриловића, који је до скоро био генерални секретар Кошаркашког савеза Србије, сви добро примили. Он је човек који је обележио мој кошаркашки живот, тако да смо од првог дана до данас остали пријатељи.

Да ли сте у младости размишљали да се бавите неким другим спортом?
– У моје време, када се то почињало, у Ариљу није постоја кошаркашки клуб и кошарка није била развијена. Били су то тек зачеци и кошарка се играла на бетонским теренима. Прве кораке правим у ОКК „Београду“, где сам тотални почетник. После годину дана улазим у први тим и јуниорску репрезентацију. Већ следеће године, у сезони 1973/74. играм за сениорски тим. Не играм пуно, али сам ту. Већ следеће сезоне избацујем из петорке Жарка Кнежевића, који је набоље партије играо за селекцију Југославије против, тада непобедивих, Руса. Успео сам да га избацим из петорке и касније играм у пару са Жижићем. Врло брзо се намећем, тако да сам у 21. години, 1976. године, међу 24 најбоља играча Југославије. Тада се организовала ревијална утакмица Исток – Запад, по угледу на НБА. Те године се утакмица играла у Бањалуци. Био сам међу 24 најбоља играча, по оценама тренера и играча. Међу нама су такве величине као што су Плећаш, Ђерђа, Ћосић, Јеловац, Далипагић, Кућановић, Делибашић, Славнић. Најмлађи смо Кнего, Радовановић, Жижић и ја.

Да ли сте били кандидат за националну селекцију?
– Тада сам већ био кандидат. Била је тада „А“ и „Б“ селекција. Ти си млађи, па не знаш. Тада је у селекцији било пет центара. То су Радовановић из „Босне“, Жижић из „Црвене звезде“, Ћосић из „Задра“, „Јеловац“ из „Олимпије“ и Јерков из „Југопластике“. Ћосић је можда и најбољи центар у Југославији свих времена. Стварно је било тешко изборити се за статус у таквој конкуренцији. Био сам 36 утакмица репрезентативац. Нисам имао срећу да одем на неко велико такмичење. Био сам 1976. године на Универзијади у Софији. Та репрезентација, као „Б“ екипа, углавном је ишла да се разиграва. Био сам и на Интерконтиненталном купу. То је као нека врста Светске лиге. Ушао сам као замена, јер се Јерков повредио. То је била „језива“ турнеја. Ишли смо у Бразил, Аргентину, Мексико, Америку, Канаду и назад. За 20 дана. Играли смо утакмице против селекција свих тих земаља. Било је много напорно, тешко и захтевно. Трајао сам као кандидат за селекцију наредне две-три године. У сусрету Исток – Запад био сам два пута заредом.

sreten djurić

Наставили сте да играте за ОКК „Београд“?
– Касније је присутно мало више новца за прављење екипа, где ми заостајемо, на неки начин. Испадамо из Лиге 1979. године. Седам-осам утакмица губимо несрећним случајем са поен разлике. Онда ја, као кандидат за селекцију, добијам понуде од „Шибенке“ и „Олимпије“ да пређем код њих, што ме привлачи, јер не желим да играм Другу лигу, већ хоћу да останем у континуитету. Тада је у Шибенику тренер Зоран Мока Славнић, који инсистира да дођем. Склапамо договор, али тада су такви прописи да играчи, без обзира што немају уговоре, не могу да пређу у други клуб. Морам да паузирам годину дана, али паузирам мало дуже, јер идем у ЈНА, тако да ми је остала велика жал за том сезоном, јер сам требао да играм са Зораном Славнићем. Да будем прецизан он је био и тренер и невиђено велики играч. Ја сам на пријатељским утакмицама, које смо играли заједно давао 20 поена за 15 минута. У Шибеник идем 1980. године, где остајем до 1985. Тада почиње и Дражен Петровић да игра. Он је у екипи са 15-16 година. Почиње сезону раније да улази по мало, али кад сам ја дошао, а нисам имао право да играм, већ увелико игра. У сезони 1981/82, када почињем да играм, он је увелико главни играч. Већ 1982/83. године је први играч Југославије. Те сезоне, предвођени њим, освајамо титулу у утакмици против „Босне“, када добијамо медаље и пехар.

Какав је био Дражен Петровић?
– Он је био много добар дечко. Завршио је, на жалост, како је завршио (погинуо у Минхену 7. јуна 1993. године у саобраћајној несрећи). Остао ми је у предивној успомени, и као играч и као човек. Према мени је био изузетно добар. Иако је био много млађи од мене, нас двојица смо имали специфичан однос. Он је мене више поштовао, него што ме је слушао. Интересантна је прича да је он носио број девет, док нисам дошао у „Шибенку“. Онда он сам, пошто сам ја раније стално носио на дресу број девет, доноси пред моју прву утакмицу дрес са бројем девет и даје га мени, а он прелази на број четири. Да ли је он сам то урадио или на нечији наговор, никада нисам истраживао и сазнао. У том моменту уопште нисам размишљао о томе, било ми је једино битно да играм. Дражен је већ тада наговештавао огроман таленат и незабележену упорност. И сад, кад радим са децом, доста га помињем и причам им шта је и како радио. Он у 10 сати увече мора бити у кући. Нема силе да га нешто задржи. Радио је он свашта. Устајао ујутро у шест да оде на тренинг, па тек онда у школу, шутира слободна бацања у мраку… Он је био посвећен човек, који је уложио пуно рада и труда, али…

Шта је било на утакмици финала плеј офа „Шибенка“ – „Босна“?
– Ми смо били пре те утакмице први у лигашком делу такмичења, а „Босна“ трећа. „Босна“ је требала да буде избачена од „Партизана“, али због неких глупости суспендују Бобана Петровића и он није играо, тако да је прошла „Босна“. То финале је било велико оптерећење и за њих и за нас. „Босна“ много боље улази у утакмицу, мада је и на претходним утакмицама кретала добро на почетку и правила неку разлику коју смо ми увек стизали и престизали. Имали смо против њих задња два минута пет-шест поена предности и ако су они водили целу утакмицу. И на крају се деси да одлуче задње две секунде. Дражен направи два-три дриблинга и крене у шут. После тога Матијевић свира фаул Хаџићу. Он и његови саиграчи изјављивали су да је фаул био, али да је време истекло. На сминку се види да је све регуларно (утакмицу можете одгледати на линку https://www.youtube.com/watch?v=yi5Jk9AcF-c). Онда се измисли да је Матијевић свирао крај, па се предомислио. Одлучено је да се утакмица поново игра и то у Новом Саду. Узмимо да је судија погрешио. Зашто да играмо на неутралном терену. Нити је публика крива, нити се нешто десило. Зашто се опет не игра код нас, јер смо ми, на основу пласмана, пошто смо у лигашком делу такмичења били први, заслужили да ту утакмицу играмо на домаћем терену. И у реду је. Судија је погрешио, мада мислим да није, али и да јесте, зашто тамо. То је, по мојим сазнањима, било политички, јер су следеће године биле зимске Олимпијске игре у Сарајеву. Требало је све то објединити у једном тренутку и да то буде промовисано једном титулом. Нанета је невиђена неправда „Шибенци“, која је требала да игра у Шибенику. Да поменем, због старијих љубитеља кошарке, којима ће бити драго да га се сете, да је са мном у тиму „Шибенке“ био и Сплићанин Милан Зечевић који је, осим у „Шибенци“, сам мном играо и за „Први партизан“, када је клуб први пут ушао у Прву А лигу Југославије.
Како су тада реаговали ваши навијачи?
– Није било толико национализма. Ја нисам видео веће Козарачко коло. Било је преко целог трга у пет-шест редова и морао сам да заиграм. Био је велики гнев и негодовање због тога. То је поништено током ноћи у авиону. Ми смо добили медаље и пехар које, да поменем, нисмо морали да вратимо. На жалост, нисмо играли у Куп европских шампиона. Они су циљ остварили, прогласивши „Босну“ шампионом. То је била велика неправда. Имам обичај да кажем да је у том моменту почео распад Југославије.

sreten djurić užice

„Босна“ је четири године раније освојила Куп европских шампиона. Да ли је неко од играча из те екипе играо тада против вас?
– Јесте. Играли су Варајић, Радовановић, Хаџић, Беначек. Сви су играли… Била је то добра екипа. Они су избацили „Партизан“, који је био други, јер се Бобан Петровић са Петером Вилфаном нешто „млатио“, па је суспендован и не знам ко још није играо за „Партизан“, и „Босна“их победи и прође.

Потом из Шибеника долазите у „Први партизан“. Откуд баш „Први партизан“?
– Ја сам рођени Ариљац и желео сам да дођем што ближе Ариљу, а хтео сам и да будем у средини где се игра озбиљнија кошарка. То је главни разлог мог доласка у „Први партизан“, који тада игра Прву Б лигу (Друга лига Југославије), мада сам мислио и да ћу отићи у иностранство. Долазим у Ужице 1985. године, када сам, са 30 година, на заласку каријере. Хоћу да помогнем да се направи озбиљан клуб, озбиљна кошарка. Уласком у Прву А лигу 1988. године подиже се атмосфера и игра се добра кошарка у Ужицу. Те године, када смо ушли у ту лигу, била је најјача лига Југославије свих времена (рачунајући свако првенство појединачно), као и најјача лига Европе. Довољан је податак да су у сезони 1988/89. године наши клубови („Југопластика“, „Цибона“ и „Партизан“) освојили сва три европска трофеја.
– У тој лиги тада играју сви најбољи југословенски играчи, осим Дражена. Ту су Рађа, Кукоч, Ивановић, Савић („Југопластика“), Дивац, Паспаљ, Даниловић, Ђорђевић („Партизан“), Жижић, Јанковић, Илић, Авдија („Црвена звезда“), Обад, Комазец („Задар“), Мутавџић („Босна“). Била је незапамћена слика у Великом парку када смо играли одлучујућу утакмицу против „Зорке“ из Шапца. Дворана је била препуна и говорили су да је напољу остало преко 3.000 људи. Тада руководство ужичке кошарке прави прву грешку. Не мисли на будућност. Гледа се ко ће ког играча или тренера да доведе. Не размишља се да се направи нешто капитално од чега кошарка може вечно да живи у Ужицу. На жалост, то није случај само у кошарци. Узмите за пример женску одбојку. Када су најбољи резултати треба размишљати да и када будеш у финансијској кризи, имаш добре резултате и будеш добар. Боље би било да тада нису доводили никога и да смо играли ми, који смо ушли у Лигу. Исто би испали, као и они, а клуб је могао добити своју салу, просторије, отворено игралиште, свој дом. Нисам ишао у иностранство, јер је тада могло да се оде ван након 30 година или, са 150 утакмица после 28. године. Одустајем, јер стиже ћерка и друге обавезе.

Ове године славите 25 година постојања Вашег клуба. Откуд идеја за тако нешто и да ли је тада било тешко основати клуб, јер није било много приватних клубова?
– Те, 1991. године у јануару престајем да играм. На предлог управе, преузимам екипу од Ибра Крехића. Играмо Прву Б лигу и, због неких глупости, од 16 утакмица имамо само осам победа. Били смо при дну. Онда се деси инцидент и хала нам је суспендована, неки играчи кажњени… Остане 10 утакмица до краја и грчевита борба за опстанак. Од 10 утакмица добијамо осам. Остајемо лагано у Лиги, а имали смо шансу у да се пласирамо у плеј-аут. Стварно одиграмо одлично тих 10-ак утакмица и био сам веома задовољан. Тада сам једини пут био спреман да будем професионални тренер. Међутим, већ тада је проблематично радити са људима који дођу у управу, а не знају да ли је лопта већа од обруча и још неке ствари, а мисле да знају. То је онда врло тешко и нисам био спреман да „учим“ кошарци, и неке своје замисли, људе који „знају све“. Сада је још драстичније и мисле да могу да раде свашта. Могао сам да будем делегат и слично, и да ме буде брига за све, али желео сам да останем крај аут линије и преносим знање деци. Клуб је основан 30. априла 1991. године, када је издато решење, а први тренинг одржан је на Ђурђевдан 5. маја. На првом тренингу био је Василије Оташевић, с којим је дошао његов брат Никола. Имам девет играча и позовем Николу да игра као десети. Да осам поена и није престао да игра ни до данашњег дана. Ја сам као певац који први кукуриче, а потом први заврши у лонцу, јер буди неке. На жалост, не успем да будем карактерисан у овом граду другачије него приватни клуб, мада је имало и другачијих размишљања. Углавном прва помисао била је „приватни клуб“ и „приватник“.

kk play off užice u francuskoj

Да ли је тада било тешко отворити приватни клуб?
– Није. Ја сам то отворио као радњу, потом предузеће, и није био проблем административно. Али у главама, имам обичај да кажем, када ме питају шта се дешава у Ужицу, да смо „на Кадињачи и да се још боримо и гинемо“. У многим главама је и даље тешко да неко у спорту ради приватно. Мислио сам да ће се вредновати то што радим, стојим иза тога и мислим да ће то неко знати да цени и поштује, али још није стигло то време. Још увек кажу „то је приватни клуб“, а мој клуб се не разликује ни од једног другог. Ту други клубови су приграбили ту одредницу да су „градски“, а град није основао ни један, тако да, правно, ни један није градски. А може да се каже да је „градски“, зато што су то све наша деца, али онда је и мој клуб „градски“. Раније су фирме оснивале клубове, али и оне су биле друштвене, па тако и клуб. Сада постоје и клубови удружења грађана. Окупе се човек, његова жена, стрина, баба, ћерка, ујна, таст, ташта, сусед и направе удружење грађана и ти си градски клуб. А неки тамо Сретен Ђурић, који је у кошарци преко 40 година, он је приватник. Неће да кажу да сам професионалац, јер од града нисам добио ни посао, мада ми је више пута обећавано да ће ми се то решити. Никада нисам био запослен ни у једној фирми у Ужицу и ишао да се жалим да тешко живим. Сам сам узео судбину у руке и једини ми је неуспех био да убедим људе, да деца која тренирају код мене, треба да буду помогнута на неки начин. Ако неко постоји 25 година, кроз клуб му прође неколико хиљада деце и увек је, као и сада, било присутно 400-600 деце (сад их има око 400), да ли је могуће да не успевам да привучем структуре из локане самоуправе да помогну овој деци да се што боље и лакше баве спортом. Велика је небрига за младе и то не само у Ужицу. Сви смо спремни да кажемо да има компјутера и дроге, а деци не дајемо ништа. Не кажем, у Ужицу има кошарка, фудбал, ватерполо… Скоро сам био у Словенији где, ако неко има групу деце која се бави спортом, добија бесплатно од града или државе превоз, халу и све остало. Чак и тренер који је скупио децу има део плате од државе или града, тако да његов рад не буде само отаљавање. Иако им узима део чланарине. То му је мотивација да их уместо 15 има 20 и да има месечно 30 евра више. Није та плата толика да може да живи од тога, и зна се колико може да узме, али то је да буде мотивисан. Све је уређено. Код нас, неко ко ради 25 година и има преко 400 клинаца… Разни коментари долазе у смислу „да му се то не исплати, не би он то ни радио“. Директор једне школе је рекао да „ако не платиш, нећеш добити салу“. Ја сам му рекао „мени сала не треба, ја сам моје одиграо. Овој деци ћеш ти ускратити салу“. Не бих тражио за себе, буквано ми не треба ништа, али треба помоћи деци да имају боље услове за бављење спортом, не само кошарком, и омогућити им да буду у спорту.

Ваш клуб најдуже постоји од свих кошаркашки клубoвa у Ужицу. Како то објашњавате?
– Сад ће бити 25 година постојања „Плеј офа“. Немамо фузија, раздвајња, повлачења, великих трзавица. Ја то радим и водим и највећи сам кривац за све добро и лоше. Ни једног тренутка се не размећем и оно што је присутно то је, што би наш народ рекао, „простирање према губеру“. Не могу се залетети у разноразне авантуре, типа плаћања и довођења играча, јер ми није ми амбиција да било коме останем дужан. Сви у клубу имају велике амбиције и жеља нам је да играмо и европска такмичења, али не желим да било кога преварим. За то нисам спреман. Спреман сам да идем кроз град и да се мирно јављам деци, као што радим. Имам изузетно коректне односе према тој деци. Циљ ми је да им помогнем да се развију и буду добри људи и кошаркаши. Мото „Плеј офа“ још из времена пре оснивања, је „дете са лоптом постаје бољи човек“. Од почетка рада ми је то циљ. Волео бих да имам помоћ спонзора и града и када бих је имао врло брзо бих дошао до вишег ранга. На здрав, поштен начин. До неке сигурне приче и будућности за кошарку, без трзавица, гашења, судских спорова. Брзо би „Плеј оф“ био спреман, као и ја са њим, да одговарамо и материјално и мислим да би се тај новац врло брзо вратио. Велику захвалност дугујем и тренерима. Ту су тренутно Александар Зарић, Душан Мићић, Бранко Кнежевић, Милун Браловић, Живко Скоковић и други. Јер да није њих, не бих ни ја успео да опстанем са толико деце. Имам 14 селеција у разним узрастима у мушкој и женској конкуренцији. То нико нема у Србији. У клубу, као што сам рекао, имам неколико стотина девојчица и дечака. Тај податак говори о томе да смо и они и ми награђени, и деца препознају да им је то нека перспектива и будућност и да зато долазе у „Плеј оф“.

Какве успехе сте постигли до сада?
– Ми смо најстарија и стварно једна од познатијих кошаркашких школа у Србији. Био је неки „Баскет бам“ из Београда пре нас, али се угасио. Наравно, и најстарији смо приватни клуб. У Ужицу је најстарији био „Први партизан“, који се преименовао у „Ужице“, али се он касније угасио, „Слобода“ је изашла из „Форма плеј оф“-а, а она се одвојила од „Плеј офа“. Што се тиче конкретно, резултата, јер ми смо, поред тога што смо радили да што више деце привучемо да игра кошарку, покушали да из квантитета извучемо квалитет, сигурно око 50 дечака и 20 девојчица игра озбиљну кошарку. Ту сматрам да играју бар Другу лигу и изнад. Било их је по Европи и у репрезентацији. Тако да је тај број за ових 25 година, ако се подели по годинама, сигурно добар резултат. Да поменем: Оташевић, Стефановић, Кубуровић, Мићевић, Јевтовић, Малешевић, Катнић, Бојан и Марко Љубојевић… Има их још доста. Од девојчица тренутно Јелена Трифуновић игра за „Раднички“ из Крагујевца. Прошле сезоне су играле за „Црвену звезду“ Ивана Бошковић и Ђурђина Ђокић. Ана Радовић је прошле године била најбоља играчица Јадранске лиге играјући за „Будућност“ из Подгорице, ту је и Наташа Бучевац, која је у једној сезони освојила три титуле са „Партизаном“. Рођена је у Новој Вароши, уписала се у средњу школу у Ужицу и у „Плеј оф“ да би играла кошарку. Потом иде у „Беопетрол“, а затим „Партизан“. Била је и кандидаткиња за сениорску националну селекцију. Стварно добра играчица. Из „Плеј офа“ је поникло око 15 заиста добрих кошаркаша и кошаркашица. И они долазе и јављају се. Можда су чак девојчице приступачније и више везане за „Плеј оф“, него мушкарци. Мада су они отишли мало даље од „Плеј офа“. Тренери који раде у Ужицу, малтене сви су прошли кроз „Плеј оф“. Кошаркашке судије исто. Важно је да те селекције имају велики значај у такмичењима. Ове године, то је кадетска селекција коју тренира Душко Мићић. Ми смо у наших 25 година били на завршним такмичењима млађих категорија где нема даље. Врх и привилегија је играти против „вечитих ривала“, односно „Партизана“ и „Црвене звезде“. То никоме још није пошло за руком од клубова из нашег региона. Ми смо играли три финала у женској конкуренцији. По једно у Суботици и Београду, а једно смо ми овде организовали. То је било за девојке рођене 1985. године. Играли смо и 1999. године, када смо са екипом, која је цела поникла у „Плеј офу“, у Београду и освојили прво место у Србији и малој Југославији, у конкуренцији јуниора. Тада је финални турнир Србије био у Београду, а Југославије у Ужицу. Освојили смо убедљиво титулу са Николом Оташевићем, Славком Стефановићем, Петром Тодосијевић, Иваном Кубуровићем, Милошем Ђокићем, Драганом Ћитићем и осталима. Они су те године стварно доминирали. Ове године смо са кадетима, прошле са јуниорима, играли Прву лигу. Ужице може да направи добру екипу, која може да игра бар финалне турнире, али мора и да се појача са региона, бар са два-три играча. Немамо ми баш такав потенцијал, јер и београдски и други клубови доводе играче са стране. Са њима може да се носи само ако се доведу два-три играча са региона, осим ако се не погоди да је клуб генерацијски јак.

Žarko Đurić, sin Sretena

Žarko Đurić

Пре него што је уведена економска, па и спортска изолација, „Први партизан“ је изборио пласман у европско такмичење, тачније Куп „Радивоја Кораћа“. Због санкција ужички клуб није играо. Шта је могао тада да уради?
– Већ сам рекао да је прва шанса била 1988. године када смо ми ушли у Прву А лигу. То је била друга шанса да град кошаркашки напредује. Да се осмисли и направи нешто трајније, као што, на пример, има „Борац“ из Чачка. Поседује своју дворану. Уз инфраструктуру коју „Борац“ има, увек ће се наћи неко да ради. Ми овде немамо ништа своје. Само „машну и ташну“, што би некада рекли. Клуб тако не може да постоји.

Сада играте Кадетску лигу Србије. Да ли сте задовољни радом екипе и тренера Душка Мићића?
– Ја сам задовољан радом свих мојих тренера, па и њим. Много дају. Имају доста одрицања и труда. Немам довољно речи хвале за њих. Оно што је похвално код њега је што је спреман да напредује и учи.

Ваш син Жарко је играо у Шибенику. Ви сте играли за „Шибенку“, а он за „Џоли“, што није исти клуб. Како су га примили и идете ли тамо?
– Тамо су га дочекали изванредно и он је одушевљен. О њему се писало много у новинама. Рекао је „када се мог оца сећају после 30 година…“ Та изјава ме је страшно дирнула. Шта рећи, сем да будеш поносан. Идем тамо сваке године и приме ме без икаквих проблема. Не могу слободно да прођем кроз Шибеник. Неко хоће да ме поздрави, неко да се фотографише, неко да ми се јави. Супер ме приме, без икаквих проблема. Још увек нисам заборављен, иако је прошло преко 30 година. Стварно никаквих проблема тамо нисам имао. Никакву непријатност и неугодност. Једног дана ће Жарко преузети клуб. Његово познавање кошарке ће га определити да преузме посао. Радио је са мном око четири месеца и деца су га веома заволела, тако да је и то један од разлога да преузме клуб.

 Шта мислите о тренутној ситуацији у ужичкој кошарци?
– Мора да се зна ко окреће антену, а ко виче „добро је“, односно да се зна неки ред. То се не зна одавно и то је проблем. Када би сви радили свој посао, односно неко ко се разуме у кошарку радио у спортском сектору, а неко ко се разуме у нешто друго, то друго и радио, било би нам свима боље. Али у спорту смо сви спремни… Сви хоће у спорт. Хајде да уђе као спонзор, посматрач, симпатизер или навијач, али да уђе као стручно лице, који ће да води главну реч и одлучује… То је стварно тешко. Ја сам то хиљаду пута рекао. У Ужицу није проблем што има пуно клубова, него што нема сарадње. Сујета је велика и људи не могу да признају да нешто не знају и да препусте посао оном ко зна. Није лако време. Проблем је велики у организацији клубова у целој Србији. Кажу „беспарица је“. Слажем се са тим. Много пара одлази, али је и много потрошено, а да расподела није исправна. Иако имаш пара, треба размишљати шта ћу за два дана, три месеца, четири године. Не све данас да потрошим, а онда успут да још много тога обећам унапред.

Сарађивали сте са Мирославом Радошевићем и Жељком Топаловићем, који су касније, у исто време, били капитени „Партизана“ и „Црвене звезде“.
– Ја сам био њихов тренер. Они су код мене прве утакмице играли. Те године када сам узео екипу, прву утакмицу одиграо је Мирослав Радошевић. Оба су били врхунски спортисти. Што се тиче и рада и труда. Мислим да се Мирослав није снашао што се тиче функционерске каријере, а Жељка то сада и не занима. Он се бави туризмом.

У сезони 2012/13. „Слобода“ је играла Суперлигу против „Партизана“, „Црвене звезде“ и осталих најбољих клубова у земљи. Како оцењујете њихове тадашње резултате?
– То је већ трећа прилика и трећи промашај коју је ужичка кошарка имала, јер су они тада имали максималну подршку града. Исти случај, као и претходна два пута, тако да су сада дошли у незавидну ситуацију, а прошло је само две године.

Као што сам већ поменуо, ове године обележавате 25 година постојања Клуба. Да ли планирате да, на неки начин, обележите јубилеј?
– Сигурно ће бити неких манифестација. Брзо се ми договоримо и организујемо. Пре пет година смо правили прославу за 20 година, када нам је долазио „Борац“ из Чачка. Било је после и мало дружења и било је супер. Када су за то чули у Краљеву, звали су ме и питали да и за њих нешто организујем.

Какву су планови за будућност?
– Немамо неке велике планове, осим да наставимо са радом у организационом и такмичарском делу. Уколико се промени нека такмичарска клима и однос, спремни смо да постигнемо што боље резултате. Као клуб, град, како год хоћеш. Нема ту много мудрости. Људи од кошарке праве велику науку и филозофију. То је обична игра, а не нека наука која је недодирљива. Људи који дају себи до значаја почну то да говоре. Има и људи који себи не дају значај и мало се склоне у страну. Као „нема он појма“. У ствари, није тако. То је врло проста и једноставна игра. Ми смо заборавили да се играмо. Сада су ушле неке теретане, менаџери, спонзори, родитељи и све друго. Нема неке велике мудрости. Циљ нам је прост. Што више и боље деце и кошаркаша у будућности.

 plej of užice play off užice

Имате ли сарадњу са представницима локалне власти?
– Ништа посебно. Мој неуспех је то што нисам успео, по мени, можда сам необјективан, али нисам, да „Плеј оф“ не буде приватни клуб у најнегативнијем смислу речи. Треба да буде сматран као приватни клуб који води један професионалац, који живи од тога, траје 25 година, има резултате и много деце у клубу. Да се изборим да се тој деци помогне, а не клубу и мени. Тако то треба да схвати локална самоуправа. Да не одлази новац на велике речи, приче итд.

Да ли планирате да сарађујете са неким великим клубовима?
– Нисам хтео. Сигурно да можемо да остваримо сарадњу са многима. Имамо сарадњу са клубовима, али сви су у проблемима. Да анимирам децу не требају ми „вечити ривали“. Шта ћу ако почнем да радим са „Црвеном звездом“ и дете неће да дође код мене зато што воли „Партизан“. Ја сарађујем са свима и не везујем се са клубовима. У кошарци, као и у спорту, велики су проблеми. Не знам шта бих пре критиковао. Био је неки систем за време комунизма, али то је умрло. Сада је неко стање, не знам ни ја како бих га назвао. Ако људи и клубови који треба да помогну да се уредимо као на Западу, онда хајде да тежимо ка томе. Ако хоћемо другачије, хајде да тежимо ка томе. Међутим људи који имају тежину да то ураде, воде велике клубове и бар мисле да је ово добро стање. Ја сам огорчен што велика јавна предузећа помажу „Партизану“ и „Црвеној звезди“. Јесте да они имају боље резултате од ужичких клубова, али онда, ако њима дају 100 динара, нека дају и динар ужичким клубовима. Не све „Партизану“ и „Црвеној звезди“. Тим велики клубовима у држави и граду, којима се највише помаже, је добро. Они ћуте. Они који могу да промене нешто, то су политичари. Када дођу на власт треба да уреде спорт и да он не зависи од дневне, годишње или четворогодишње политике. Сада, ако у Ужице дође неко ко воли рукомет, он ће да форсира рукомет, а када потом дође неко ко воли ватерполо, он ће ватерполо. Не треба да не зависимо њих, него да буде тако уређено да не зависимо ни од кога. Онда долазимо у ситуацију да политичаре, који мисле да су нешто битни у спорту, клубови увлаче у управу, не би ли били битни. И зато не мењају ништа. То је неко врзино коло. Не знам на шта ће изаћи и шта ће се десити, али знам да стање у спорту није добро. Резултати које постижемо су инерција која траје одавно, а друго, таква смо нација. Дуго су се руководства у Ужицу сликала са Оливером Јевтић и ОК „Јединство“. Нико се не пита шта се дешава са другим клубовима. У реду. Ово имамо, одлично… Ово нам је добро, али хајде да имамо још нешто да понудимо деци.

Милан Ђокић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.