USPEŠNI UŽIČANI: SRETEN ĐURIĆ, KOŠARKAŠI TRENER
Sreten Đurić rođen je u Arilju 1955, a košarkom počinje da se bavi 1972. godine. Osnovnu školu završava u Arilju, kao i prva dva razreda gimnazije, a treći i četvrti u Petoj beogradskoj gimnaziji. Potom upisuje fakultet i dolazi do apsolventskog staža, ali mu na kraju ostaju četiri ispita koje nije položio do danas. Ima sina Žarka i ćerku Tamaru. Već godinu dana je u penziji sa 40 godina i šest meseci radnog staža. Uglavnom igrački i trenerski staž.
Gde ste počeli igračku karijeru?
– Počeo sam u OKK „Beogradu“. Sticajem okolnosti, predsednik Kluba bio je legendarni Šema Trgovčević koji je bio ariljski zet. U kontaktima sa mojim profesorom fizičkog saznao je da sam visok 201 cm. U trenucima moje porodične drame, uspeo je da ubedi moje roditelje da zaigram košarku. Na prvi trening juniora OKK „Beograda“ dolazim bez ikakvih priprema. U tom trenutku ekipa ima osam jugoslovenskih reprezentativaca. Tu su Žižić, Bosnić, Mitrović, Gavrilović, prvi strelac selekcije Jugoslavije Dragan Vulić… Trener je vodio evidenciju moje generacije iz koje smo, od 256 igrača, samo Rajko Žižić i ja stigli do seniorskog tima. Bilo je među njima osam reprezentativaca Jugoslavije u pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj konkurenciji, ali samo smo Rajko i ja kasnije zaigrali. Igrao sam 18 godina košarku, od toga 13 u Prvoj ligi. Rajko Žižić je, da kažem zbog mlađih, bio kapiten „Crvene zvezde“.
Kako su Vas primili kad ste došli u klub?
– Stvarno izvanredno. Došao sam u nezgodnom trenutku za mene, a onda su me stvarno, od Rajka, do tadašnjeg kapitena Zorana Gavrilovića, koji je do skoro bio generalni sekretar Košarkaškog saveza Srbije, svi dobro primili. On je čovek koji je obeležio moj košarkaški život, tako da smo od prvog dana do danas ostali prijatelji.
Da li ste u mladosti razmišljali da se bavite nekim drugim sportom?
– U moje vreme, kada se to počinjalo, u Arilju nije postoja košarkaški klub i košarka nije bila razvijena. Bili su to tek začeci i košarka se igrala na betonskim terenima. Prve korake pravim u OKK „Beogradu“, gde sam totalni početnik. Posle godinu dana ulazim u prvi tim i juniorsku reprezentaciju. Već sledeće godine, u sezoni 1973/74. igram za seniorski tim. Ne igram puno, ali sam tu. Već sledeće sezone izbacujem iz petorke Žarka Kneževića, koji je nabolje partije igrao za selekciju Jugoslavije protiv, tada nepobedivih, Rusa. Uspeo sam da ga izbacim iz petorke i kasnije igram u paru sa Žižićem. Vrlo brzo se namećem, tako da sam u 21. godini, 1976. godine, među 24 najbolja igrača Jugoslavije. Tada se organizovala revijalna utakmica Istok – Zapad, po ugledu na NBA. Te godine se utakmica igrala u Banjaluci. Bio sam među 24 najbolja igrača, po ocenama trenera i igrača. Među nama su takve veličine kao što su Plećaš, Đerđa, Ćosić, Jelovac, Dalipagić, Kućanović, Delibašić, Slavnić. Najmlađi smo Knego, Radovanović, Žižić i ja.
Da li ste bili kandidat za nacionalnu selekciju?
– Tada sam već bio kandidat. Bila je tada „A“ i „B“ selekcija. Ti si mlađi, pa ne znaš. Tada je u selekciji bilo pet centara. To su Radovanović iz „Bosne“, Žižić iz „Crvene zvezde“, Ćosić iz „Zadra“, „Jelovac“ iz „Olimpije“ i Jerkov iz „Jugoplastike“. Ćosić je možda i najbolji centar u Jugoslaviji svih vremena. Stvarno je bilo teško izboriti se za status u takvoj konkurenciji. Bio sam 36 utakmica reprezentativac. Nisam imao sreću da odem na neko veliko takmičenje. Bio sam 1976. godine na Univerzijadi u Sofiji. Ta reprezentacija, kao „B“ ekipa, uglavnom je išla da se razigrava. Bio sam i na Interkontinentalnom kupu. To je kao neka vrsta Svetske lige. Ušao sam kao zamena, jer se Jerkov povredio. To je bila „jeziva“ turneja. Išli smo u Brazil, Argentinu, Meksiko, Ameriku, Kanadu i nazad. Za 20 dana. Igrali smo utakmice protiv selekcija svih tih zemalja. Bilo je mnogo naporno, teško i zahtevno. Trajao sam kao kandidat za selekciju naredne dve-tri godine. U susretu Istok – Zapad bio sam dva puta zaredom.
Nastavili ste da igrate za OKK „Beograd“?
– Kasnije je prisutno malo više novca za pravljenje ekipa, gde mi zaostajemo, na neki način. Ispadamo iz Lige 1979. godine. Sedam-osam utakmica gubimo nesrećnim slučajem sa poen razlike. Onda ja, kao kandidat za selekciju, dobijam ponude od „Šibenke“ i „Olimpije“ da pređem kod njih, što me privlači, jer ne želim da igram Drugu ligu, već hoću da ostanem u kontinuitetu. Tada je u Šibeniku trener Zoran Moka Slavnić, koji insistira da dođem. Sklapamo dogovor, ali tada su takvi propisi da igrači, bez obzira što nemaju ugovore, ne mogu da pređu u drugi klub. Moram da pauziram godinu dana, ali pauziram malo duže, jer idem u JNA, tako da mi je ostala velika žal za tom sezonom, jer sam trebao da igram sa Zoranom Slavnićem. Da budem precizan on je bio i trener i neviđeno veliki igrač. Ja sam na prijateljskim utakmicama, koje smo igrali zajedno davao 20 poena za 15 minuta. U Šibenik idem 1980. godine, gde ostajem do 1985. Tada počinje i Dražen Petrović da igra. On je u ekipi sa 15-16 godina. Počinje sezonu ranije da ulazi po malo, ali kad sam ja došao, a nisam imao pravo da igram, već uveliko igra. U sezoni 1981/82, kada počinjem da igram, on je uveliko glavni igrač. Već 1982/83. godine je prvi igrač Jugoslavije. Te sezone, predvođeni njim, osvajamo titulu u utakmici protiv „Bosne“, kada dobijamo medalje i pehar.
Kakav je bio Dražen Petrović?
– On je bio mnogo dobar dečko. Završio je, na žalost, kako je završio (poginuo u Minhenu 7. juna 1993. godine u saobraćajnoj nesreći). Ostao mi je u predivnoj uspomeni, i kao igrač i kao čovek. Prema meni je bio izuzetno dobar. Iako je bio mnogo mlađi od mene, nas dvojica smo imali specifičan odnos. On je mene više poštovao, nego što me je slušao. Interesantna je priča da je on nosio broj devet, dok nisam došao u „Šibenku“. Onda on sam, pošto sam ja ranije stalno nosio na dresu broj devet, donosi pred moju prvu utakmicu dres sa brojem devet i daje ga meni, a on prelazi na broj četiri. Da li je on sam to uradio ili na nečiji nagovor, nikada nisam istraživao i saznao. U tom momentu uopšte nisam razmišljao o tome, bilo mi je jedino bitno da igram. Dražen je već tada nagoveštavao ogroman talenat i nezabeleženu upornost. I sad, kad radim sa decom, dosta ga pominjem i pričam im šta je i kako radio. On u 10 sati uveče mora biti u kući. Nema sile da ga nešto zadrži. Radio je on svašta. Ustajao ujutro u šest da ode na trening, pa tek onda u školu, šutira slobodna bacanja u mraku… On je bio posvećen čovek, koji je uložio puno rada i truda, ali…
Šta je bilo na utakmici finala plej ofa „Šibenka“ – „Bosna“?
– Mi smo bili pre te utakmice prvi u ligaškom delu takmičenja, a „Bosna“ treća. „Bosna“ je trebala da bude izbačena od „Partizana“, ali zbog nekih gluposti suspenduju Bobana Petrovića i on nije igrao, tako da je prošla „Bosna“. To finale je bilo veliko opterećenje i za njih i za nas. „Bosna“ mnogo bolje ulazi u utakmicu, mada je i na prethodnim utakmicama kretala dobro na početku i pravila neku razliku koju smo mi uvek stizali i prestizali. Imali smo protiv njih zadnja dva minuta pet-šest poena prednosti i ako su oni vodili celu utakmicu. I na kraju se desi da odluče zadnje dve sekunde. Dražen napravi dva-tri driblinga i krene u šut. Posle toga Matijević svira faul Hadžiću. On i njegovi saigrači izjavljivali su da je faul bio, ali da je vreme isteklo. Na sminku se vidi da je sve regularno (utakmicu možete odgledati na linku https://www.youtube.com/watch?v=yi5Jk9AcF-c). Onda se izmisli da je Matijević svirao kraj, pa se predomislio. Odlučeno je da se utakmica ponovo igra i to u Novom Sadu. Uzmimo da je sudija pogrešio. Zašto da igramo na neutralnom terenu. Niti je publika kriva, niti se nešto desilo. Zašto se opet ne igra kod nas, jer smo mi, na osnovu plasmana, pošto smo u ligaškom delu takmičenja bili prvi, zaslužili da tu utakmicu igramo na domaćem terenu. I u redu je. Sudija je pogrešio, mada mislim da nije, ali i da jeste, zašto tamo. To je, po mojim saznanjima, bilo politički, jer su sledeće godine bile zimske Olimpijske igre u Sarajevu. Trebalo je sve to objediniti u jednom trenutku i da to bude promovisano jednom titulom. Naneta je neviđena nepravda „Šibenci“, koja je trebala da igra u Šibeniku. Da pomenem, zbog starijih ljubitelja košarke, kojima će biti drago da ga se sete, da je sa mnom u timu „Šibenke“ bio i Splićanin Milan Zečević koji je, osim u „Šibenci“, sam mnom igrao i za „Prvi partizan“, kada je klub prvi put ušao u Prvu A ligu Jugoslavije.
Kako su tada reagovali vaši navijači?
– Nije bilo toliko nacionalizma. Ja nisam video veće Kozaračko kolo. Bilo je preko celog trga u pet-šest redova i morao sam da zaigram. Bio je veliki gnev i negodovanje zbog toga. To je poništeno tokom noći u avionu. Mi smo dobili medalje i pehar koje, da pomenem, nismo morali da vratimo. Na žalost, nismo igrali u Kup evropskih šampiona. Oni su cilj ostvarili, proglasivši „Bosnu“ šampionom. To je bila velika nepravda. Imam običaj da kažem da je u tom momentu počeo raspad Jugoslavije.
„Bosna“ je četiri godine ranije osvojila Kup evropskih šampiona. Da li je neko od igrača iz te ekipe igrao tada protiv vas?
– Jeste. Igrali su Varajić, Radovanović, Hadžić, Benaček. Svi su igrali… Bila je to dobra ekipa. Oni su izbacili „Partizan“, koji je bio drugi, jer se Boban Petrović sa Peterom Vilfanom nešto „mlatio“, pa je suspendovan i ne znam ko još nije igrao za „Partizan“, i „Bosna“ih pobedi i prođe.
Potom iz Šibenika dolazite u „Prvi partizan“. Otkud baš „Prvi partizan“?
– Ja sam rođeni Ariljac i želeo sam da dođem što bliže Arilju, a hteo sam i da budem u sredini gde se igra ozbiljnija košarka. To je glavni razlog mog dolaska u „Prvi partizan“, koji tada igra Prvu B ligu (Druga liga Jugoslavije), mada sam mislio i da ću otići u inostranstvo. Dolazim u Užice 1985. godine, kada sam, sa 30 godina, na zalasku karijere. Hoću da pomognem da se napravi ozbiljan klub, ozbiljna košarka. Ulaskom u Prvu A ligu 1988. godine podiže se atmosfera i igra se dobra košarka u Užicu. Te godine, kada smo ušli u tu ligu, bila je najjača liga Jugoslavije svih vremena (računajući svako prvenstvo pojedinačno), kao i najjača liga Evrope. Dovoljan je podatak da su u sezoni 1988/89. godine naši klubovi („Jugoplastika“, „Cibona“ i „Partizan“) osvojili sva tri evropska trofeja.
– U toj ligi tada igraju svi najbolji jugoslovenski igrači, osim Dražena. Tu su Rađa, Kukoč, Ivanović, Savić („Jugoplastika“), Divac, Paspalj, Danilović, Đorđević („Partizan“), Žižić, Janković, Ilić, Avdija („Crvena zvezda“), Obad, Komazec („Zadar“), Mutavdžić („Bosna“). Bila je nezapamćena slika u Velikom parku kada smo igrali odlučujuću utakmicu protiv „Zorke“ iz Šapca. Dvorana je bila prepuna i govorili su da je napolju ostalo preko 3.000 ljudi. Tada rukovodstvo užičke košarke pravi prvu grešku. Ne misli na budućnost. Gleda se ko će kog igrača ili trenera da dovede. Ne razmišlja se da se napravi nešto kapitalno od čega košarka može večno da živi u Užicu. Na žalost, to nije slučaj samo u košarci. Uzmite za primer žensku odbojku. Kada su najbolji rezultati treba razmišljati da i kada budeš u finansijskoj krizi, imaš dobre rezultate i budeš dobar. Bolje bi bilo da tada nisu dovodili nikoga i da smo igrali mi, koji smo ušli u Ligu. Isto bi ispali, kao i oni, a klub je mogao dobiti svoju salu, prostorije, otvoreno igralište, svoj dom. Nisam išao u inostranstvo, jer je tada moglo da se ode van nakon 30 godina ili, sa 150 utakmica posle 28. godine. Odustajem, jer stiže ćerka i druge obaveze.
Ove godine slavite 25 godina postojanja Vašeg kluba. Otkud ideja za tako nešto i da li je tada bilo teško osnovati klub, jer nije bilo mnogo privatnih klubova?
– Te, 1991. godine u januaru prestajem da igram. Na predlog uprave, preuzimam ekipu od Ibra Krehića. Igramo Prvu B ligu i, zbog nekih gluposti, od 16 utakmica imamo samo osam pobeda. Bili smo pri dnu. Onda se desi incident i hala nam je suspendovana, neki igrači kažnjeni… Ostane 10 utakmica do kraja i grčevita borba za opstanak. Od 10 utakmica dobijamo osam. Ostajemo lagano u Ligi, a imali smo šansu u da se plasiramo u plej-aut. Stvarno odigramo odlično tih 10-ak utakmica i bio sam veoma zadovoljan. Tada sam jedini put bio spreman da budem profesionalni trener. Međutim, već tada je problematično raditi sa ljudima koji dođu u upravu, a ne znaju da li je lopta veća od obruča i još neke stvari, a misle da znaju. To je onda vrlo teško i nisam bio spreman da „učim“ košarci, i neke svoje zamisli, ljude koji „znaju sve“. Sada je još drastičnije i misle da mogu da rade svašta. Mogao sam da budem delegat i slično, i da me bude briga za sve, ali želeo sam da ostanem kraj aut linije i prenosim znanje deci. Klub je osnovan 30. aprila 1991. godine, kada je izdato rešenje, a prvi trening održan je na Đurđevdan 5. maja. Na prvom treningu bio je Vasilije Otašević, s kojim je došao njegov brat Nikola. Imam devet igrača i pozovem Nikolu da igra kao deseti. Da osam poena i nije prestao da igra ni do današnjeg dana. Ja sam kao pevac koji prvi kukuriče, a potom prvi završi u loncu, jer budi neke. Na žalost, ne uspem da budem karakterisan u ovom gradu drugačije nego privatni klub, mada je imalo i drugačijih razmišljanja. Uglavnom prva pomisao bila je „privatni klub“ i „privatnik“.
Da li je tada bilo teško otvoriti privatni klub?
– Nije. Ja sam to otvorio kao radnju, potom preduzeće, i nije bio problem administrativno. Ali u glavama, imam običaj da kažem, kada me pitaju šta se dešava u Užicu, da smo „na Kadinjači i da se još borimo i ginemo“. U mnogim glavama je i dalje teško da neko u sportu radi privatno. Mislio sam da će se vrednovati to što radim, stojim iza toga i mislim da će to neko znati da ceni i poštuje, ali još nije stiglo to vreme. Još uvek kažu „to je privatni klub“, a moj klub se ne razlikuje ni od jednog drugog. Tu drugi klubovi su prigrabili tu odrednicu da su „gradski“, a grad nije osnovao ni jedan, tako da, pravno, ni jedan nije gradski. A može da se kaže da je „gradski“, zato što su to sve naša deca, ali onda je i moj klub „gradski“. Ranije su firme osnivale klubove, ali i one su bile društvene, pa tako i klub. Sada postoje i klubovi udruženja građana. Okupe se čovek, njegova žena, strina, baba, ćerka, ujna, tast, tašta, sused i naprave udruženje građana i ti si gradski klub. A neki tamo Sreten Đurić, koji je u košarci preko 40 godina, on je privatnik. Neće da kažu da sam profesionalac, jer od grada nisam dobio ni posao, mada mi je više puta obećavano da će mi se to rešiti. Nikada nisam bio zaposlen ni u jednoj firmi u Užicu i išao da se žalim da teško živim. Sam sam uzeo sudbinu u ruke i jedini mi je neuspeh bio da ubedim ljude, da deca koja treniraju kod mene, treba da budu pomognuta na neki način. Ako neko postoji 25 godina, kroz klub mu prođe nekoliko hiljada dece i uvek je, kao i sada, bilo prisutno 400-600 dece (sad ih ima oko 400), da li je moguće da ne uspevam da privučem strukture iz lokane samouprave da pomognu ovoj deci da se što bolje i lakše bave sportom. Velika je nebriga za mlade i to ne samo u Užicu. Svi smo spremni da kažemo da ima kompjutera i droge, a deci ne dajemo ništa. Ne kažem, u Užicu ima košarka, fudbal, vaterpolo… Skoro sam bio u Sloveniji gde, ako neko ima grupu dece koja se bavi sportom, dobija besplatno od grada ili države prevoz, halu i sve ostalo. Čak i trener koji je skupio decu ima deo plate od države ili grada, tako da njegov rad ne bude samo otaljavanje. Iako im uzima deo članarine. To mu je motivacija da ih umesto 15 ima 20 i da ima mesečno 30 evra više. Nije ta plata tolika da može da živi od toga, i zna se koliko može da uzme, ali to je da bude motivisan. Sve je uređeno. Kod nas, neko ko radi 25 godina i ima preko 400 klinaca… Razni komentari dolaze u smislu „da mu se to ne isplati, ne bi on to ni radio“. Direktor jedne škole je rekao da „ako ne platiš, nećeš dobiti salu“. Ja sam mu rekao „meni sala ne treba, ja sam moje odigrao. Ovoj deci ćeš ti uskratiti salu“. Ne bih tražio za sebe, bukvano mi ne treba ništa, ali treba pomoći deci da imaju bolje uslove za bavljenje sportom, ne samo košarkom, i omogućiti im da budu u sportu.
Vaš klub najduže postoji od svih košarkaški klubova u Užicu. Kako to objašnjavate?
– Sad će biti 25 godina postojanja „Plej ofa“. Nemamo fuzija, razdvajnja, povlačenja, velikih trzavica. Ja to radim i vodim i najveći sam krivac za sve dobro i loše. Ni jednog trenutka se ne razmećem i ono što je prisutno to je, što bi naš narod rekao, „prostiranje prema guberu“. Ne mogu se zaleteti u raznorazne avanture, tipa plaćanja i dovođenja igrača, jer mi nije mi ambicija da bilo kome ostanem dužan. Svi u klubu imaju velike ambicije i želja nam je da igramo i evropska takmičenja, ali ne želim da bilo koga prevarim. Za to nisam spreman. Spreman sam da idem kroz grad i da se mirno javljam deci, kao što radim. Imam izuzetno korektne odnose prema toj deci. Cilj mi je da im pomognem da se razviju i budu dobri ljudi i košarkaši. Moto „Plej ofa“ još iz vremena pre osnivanja, je „dete sa loptom postaje bolji čovek“. Od početka rada mi je to cilj. Voleo bih da imam pomoć sponzora i grada i kada bih je imao vrlo brzo bih došao do višeg ranga. Na zdrav, pošten način. Do neke sigurne priče i budućnosti za košarku, bez trzavica, gašenja, sudskih sporova. Brzo bi „Plej of“ bio spreman, kao i ja sa njim, da odgovaramo i materijalno i mislim da bi se taj novac vrlo brzo vratio. Veliku zahvalnost dugujem i trenerima. Tu su trenutno Aleksandar Zarić, Dušan Mićić, Branko Knežević, Milun Bralović, Živko Skoković i drugi. Jer da nije njih, ne bih ni ja uspeo da opstanem sa toliko dece. Imam 14 selecija u raznim uzrastima u muškoj i ženskoj konkurenciji. To niko nema u Srbiji. U klubu, kao što sam rekao, imam nekoliko stotina devojčica i dečaka. Taj podatak govori o tome da smo i oni i mi nagrađeni, i deca prepoznaju da im je to neka perspektiva i budućnost i da zato dolaze u „Plej of“.
Kakve uspehe ste postigli do sada?
– Mi smo najstarija i stvarno jedna od poznatijih košarkaških škola u Srbiji. Bio je neki „Basket bam“ iz Beograda pre nas, ali se ugasio. Naravno, i najstariji smo privatni klub. U Užicu je najstariji bio „Prvi partizan“, koji se preimenovao u „Užice“, ali se on kasnije ugasio, „Sloboda“ je izašla iz „Forma plej of“-a, a ona se odvojila od „Plej ofa“. Što se tiče konkretno, rezultata, jer mi smo, pored toga što smo radili da što više dece privučemo da igra košarku, pokušali da iz kvantiteta izvučemo kvalitet, sigurno oko 50 dečaka i 20 devojčica igra ozbiljnu košarku. Tu smatram da igraju bar Drugu ligu i iznad. Bilo ih je po Evropi i u reprezentaciji. Tako da je taj broj za ovih 25 godina, ako se podeli po godinama, sigurno dobar rezultat. Da pomenem: Otašević, Stefanović, Kuburović, Mićević, Jevtović, Malešević, Katnić, Bojan i Marko Ljubojević… Ima ih još dosta. Od devojčica trenutno Jelena Trifunović igra za „Radnički“ iz Kragujevca. Prošle sezone su igrale za „Crvenu zvezdu“ Ivana Bošković i Đurđina Đokić. Ana Radović je prošle godine bila najbolja igračica Jadranske lige igrajući za „Budućnost“ iz Podgorice, tu je i Nataša Bučevac, koja je u jednoj sezoni osvojila tri titule sa „Partizanom“. Rođena je u Novoj Varoši, upisala se u srednju školu u Užicu i u „Plej of“ da bi igrala košarku. Potom ide u „Beopetrol“, a zatim „Partizan“. Bila je i kandidatkinja za seniorsku nacionalnu selekciju. Stvarno dobra igračica. Iz „Plej ofa“ je poniklo oko 15 zaista dobrih košarkaša i košarkašica. I oni dolaze i javljaju se. Možda su čak devojčice pristupačnije i više vezane za „Plej of“, nego muškarci. Mada su oni otišli malo dalje od „Plej ofa“. Treneri koji rade u Užicu, maltene svi su prošli kroz „Plej of“. Košarkaške sudije isto. Važno je da te selekcije imaju veliki značaj u takmičenjima. Ove godine, to je kadetska selekcija koju trenira Duško Mićić. Mi smo u naših 25 godina bili na završnim takmičenjima mlađih kategorija gde nema dalje. Vrh i privilegija je igrati protiv „večitih rivala“, odnosno „Partizana“ i „Crvene zvezde“. To nikome još nije pošlo za rukom od klubova iz našeg regiona. Mi smo igrali tri finala u ženskoj konkurenciji. Po jedno u Subotici i Beogradu, a jedno smo mi ovde organizovali. To je bilo za devojke rođene 1985. godine. Igrali smo i 1999. godine, kada smo sa ekipom, koja je cela ponikla u „Plej ofu“, u Beogradu i osvojili prvo mesto u Srbiji i maloj Jugoslaviji, u konkurenciji juniora. Tada je finalni turnir Srbije bio u Beogradu, a Jugoslavije u Užicu. Osvojili smo ubedljivo titulu sa Nikolom Otaševićem, Slavkom Stefanovićem, Petrom Todosijević, Ivanom Kuburovićem, Milošem Đokićem, Draganom Ćitićem i ostalima. Oni su te godine stvarno dominirali. Ove godine smo sa kadetima, prošle sa juniorima, igrali Prvu ligu. Užice može da napravi dobru ekipu, koja može da igra bar finalne turnire, ali mora i da se pojača sa regiona, bar sa dva-tri igrača. Nemamo mi baš takav potencijal, jer i beogradski i drugi klubovi dovode igrače sa strane. Sa njima može da se nosi samo ako se dovedu dva-tri igrača sa regiona, osim ako se ne pogodi da je klub generacijski jak.
Žarko Đurić
Pre nego što je uvedena ekonomska, pa i sportska izolacija, „Prvi partizan“ je izborio plasman u evropsko takmičenje, tačnije Kup „Radivoja Koraća“. Zbog sankcija užički klub nije igrao. Šta je mogao tada da uradi?
– Već sam rekao da je prva šansa bila 1988. godine kada smo mi ušli u Prvu A ligu. To je bila druga šansa da grad košarkaški napreduje. Da se osmisli i napravi nešto trajnije, kao što, na primer, ima „Borac“ iz Čačka. Poseduje svoju dvoranu. Uz infrastrukturu koju „Borac“ ima, uvek će se naći neko da radi. Mi ovde nemamo ništa svoje. Samo „mašnu i tašnu“, što bi nekada rekli. Klub tako ne može da postoji.
Sada igrate Kadetsku ligu Srbije. Da li ste zadovoljni radom ekipe i trenera Duška Mićića?
– Ja sam zadovoljan radom svih mojih trenera, pa i njim. Mnogo daju. Imaju dosta odricanja i truda. Nemam dovoljno reči hvale za njih. Ono što je pohvalno kod njega je što je spreman da napreduje i uči.
Vaš sin Žarko je igrao u Šibeniku. Vi ste igrali za „Šibenku“, a on za „Džoli“, što nije isti klub. Kako su ga primili i idete li tamo?
– Tamo su ga dočekali izvanredno i on je oduševljen. O njemu se pisalo mnogo u novinama. Rekao je „kada se mog oca sećaju posle 30 godina…“ Ta izjava me je strašno dirnula. Šta reći, sem da budeš ponosan. Idem tamo svake godine i prime me bez ikakvih problema. Ne mogu slobodno da prođem kroz Šibenik. Neko hoće da me pozdravi, neko da se fotografiše, neko da mi se javi. Super me prime, bez ikakvih problema. Još uvek nisam zaboravljen, iako je prošlo preko 30 godina. Stvarno nikakvih problema tamo nisam imao. Nikakvu neprijatnost i neugodnost. Jednog dana će Žarko preuzeti klub. Njegovo poznavanje košarke će ga opredeliti da preuzme posao. Radio je sa mnom oko četiri meseca i deca su ga veoma zavolela, tako da je i to jedan od razloga da preuzme klub.
Šta mislite o trenutnoj situaciji u užičkoj košarci?
– Mora da se zna ko okreće antenu, a ko viče „dobro je“, odnosno da se zna neki red. To se ne zna odavno i to je problem. Kada bi svi radili svoj posao, odnosno neko ko se razume u košarku radio u sportskom sektoru, a neko ko se razume u nešto drugo, to drugo i radio, bilo bi nam svima bolje. Ali u sportu smo svi spremni… Svi hoće u sport. Hajde da uđe kao sponzor, posmatrač, simpatizer ili navijač, ali da uđe kao stručno lice, koji će da vodi glavnu reč i odlučuje… To je stvarno teško. Ja sam to hiljadu puta rekao. U Užicu nije problem što ima puno klubova, nego što nema saradnje. Sujeta je velika i ljudi ne mogu da priznaju da nešto ne znaju i da prepuste posao onom ko zna. Nije lako vreme. Problem je veliki u organizaciji klubova u celoj Srbiji. Kažu „besparica je“. Slažem se sa tim. Mnogo para odlazi, ali je i mnogo potrošeno, a da raspodela nije ispravna. Iako imaš para, treba razmišljati šta ću za dva dana, tri meseca, četiri godine. Ne sve danas da potrošim, a onda usput da još mnogo toga obećam unapred.
Sarađivali ste sa Miroslavom Radoševićem i Željkom Topalovićem, koji su kasnije, u isto vreme, bili kapiteni „Partizana“ i „Crvene zvezde“.
– Ja sam bio njihov trener. Oni su kod mene prve utakmice igrali. Te godine kada sam uzeo ekipu, prvu utakmicu odigrao je Miroslav Radošević. Oba su bili vrhunski sportisti. Što se tiče i rada i truda. Mislim da se Miroslav nije snašao što se tiče funkcionerske karijere, a Željka to sada i ne zanima. On se bavi turizmom.
U sezoni 2012/13. „Sloboda“ je igrala Superligu protiv „Partizana“, „Crvene zvezde“ i ostalih najboljih klubova u zemlji. Kako ocenjujete njihove tadašnje rezultate?
– To je već treća prilika i treći promašaj koju je užička košarka imala, jer su oni tada imali maksimalnu podršku grada. Isti slučaj, kao i prethodna dva puta, tako da su sada došli u nezavidnu situaciju, a prošlo je samo dve godine.
Kao što sam već pomenuo, ove godine obeležavate 25 godina postojanja Kluba. Da li planirate da, na neki način, obeležite jubilej?
– Sigurno će biti nekih manifestacija. Brzo se mi dogovorimo i organizujemo. Pre pet godina smo pravili proslavu za 20 godina, kada nam je dolazio „Borac“ iz Čačka. Bilo je posle i malo druženja i bilo je super. Kada su za to čuli u Kraljevu, zvali su me i pitali da i za njih nešto organizujem.
Kakvu su planovi za budućnost?
– Nemamo neke velike planove, osim da nastavimo sa radom u organizacionom i takmičarskom delu. Ukoliko se promeni neka takmičarska klima i odnos, spremni smo da postignemo što bolje rezultate. Kao klub, grad, kako god hoćeš. Nema tu mnogo mudrosti. Ljudi od košarke prave veliku nauku i filozofiju. To je obična igra, a ne neka nauka koja je nedodirljiva. Ljudi koji daju sebi do značaja počnu to da govore. Ima i ljudi koji sebi ne daju značaj i malo se sklone u stranu. Kao „nema on pojma“. U stvari, nije tako. To je vrlo prosta i jednostavna igra. Mi smo zaboravili da se igramo. Sada su ušle neke teretane, menadžeri, sponzori, roditelji i sve drugo. Nema neke velike mudrosti. Cilj nam je prost. Što više i bolje dece i košarkaša u budućnosti.
Imate li saradnju sa predstavnicima lokalne vlasti?
– Ništa posebno. Moj neuspeh je to što nisam uspeo, po meni, možda sam neobjektivan, ali nisam, da „Plej of“ ne bude privatni klub u najnegativnijem smislu reči. Treba da bude smatran kao privatni klub koji vodi jedan profesionalac, koji živi od toga, traje 25 godina, ima rezultate i mnogo dece u klubu. Da se izborim da se toj deci pomogne, a ne klubu i meni. Tako to treba da shvati lokalna samouprava. Da ne odlazi novac na velike reči, priče itd.
Da li planirate da sarađujete sa nekim velikim klubovima?
– Nisam hteo. Sigurno da možemo da ostvarimo saradnju sa mnogima. Imamo saradnju sa klubovima, ali svi su u problemima. Da animiram decu ne trebaju mi „večiti rivali“. Šta ću ako počnem da radim sa „Crvenom zvezdom“ i dete neće da dođe kod mene zato što voli „Partizan“. Ja sarađujem sa svima i ne vezujem se sa klubovima. U košarci, kao i u sportu, veliki su problemi. Ne znam šta bih pre kritikovao. Bio je neki sistem za vreme komunizma, ali to je umrlo. Sada je neko stanje, ne znam ni ja kako bih ga nazvao. Ako ljudi i klubovi koji treba da pomognu da se uredimo kao na Zapadu, onda hajde da težimo ka tome. Ako hoćemo drugačije, hajde da težimo ka tome. Međutim ljudi koji imaju težinu da to urade, vode velike klubove i bar misle da je ovo dobro stanje. Ja sam ogorčen što velika javna preduzeća pomažu „Partizanu“ i „Crvenoj zvezdi“. Jeste da oni imaju bolje rezultate od užičkih klubova, ali onda, ako njima daju 100 dinara, neka daju i dinar užičkim klubovima. Ne sve „Partizanu“ i „Crvenoj zvezdi“. Tim veliki klubovima u državi i gradu, kojima se najviše pomaže, je dobro. Oni ćute. Oni koji mogu da promene nešto, to su političari. Kada dođu na vlast treba da urede sport i da on ne zavisi od dnevne, godišnje ili četvorogodišnje politike. Sada, ako u Užice dođe neko ko voli rukomet, on će da forsira rukomet, a kada potom dođe neko ko voli vaterpolo, on će vaterpolo. Ne treba da ne zavisimo njih, nego da bude tako uređeno da ne zavisimo ni od koga. Onda dolazimo u situaciju da političare, koji misle da su nešto bitni u sportu, klubovi uvlače u upravu, ne bi li bili bitni. I zato ne menjaju ništa. To je neko vrzino kolo. Ne znam na šta će izaći i šta će se desiti, ali znam da stanje u sportu nije dobro. Rezultati koje postižemo su inercija koja traje odavno, a drugo, takva smo nacija. Dugo su se rukovodstva u Užicu slikala sa Oliverom Jevtić i OK „Jedinstvo“. Niko se ne pita šta se dešava sa drugim klubovima. U redu. Ovo imamo, odlično… Ovo nam je dobro, ali hajde da imamo još nešto da ponudimo deci.
Milan Đokić
