70 GODINA UŽIČKOG POZORIŠTA
Da se, za vreme komunizma, ne zatvori pozorište, pomogao je i Slobodan Penezić – Krcun
Aleksandar Lale Milosavljević, direktor Narodnog pozorišta u Užicu (NPU) od 1. marta 1973, do 16. marta 1992. godine, za koga se slobodno može reći da je deo istorije Užica, na početku našeg razgovora kaže: „Užičanin sam, odrastao u ovoj čaršiji, osnovnu školu sam učio u OŠ „Kralj Petar Drugi“, kod učiteljice Dese Vergović, u odeljenju koje je imalo vrlo interesantne učenike, jedan od tih je akademik Ljubomir Simović. Ta generacija, koja je 1942. godine pošla u osnovnu školu, 1945. su to već gimnazijalci. Ako me pitate koliko sam ispred vremena kada sam počeo da radim u pozorištu, bio u pozorištu, mogu Vam reći, od prvog razreda Gimnazije. Nijednu predstavu koja se dogodila u starom bioskopu, „Filkinoj kući“, kako smo mi govorili, gde je 1945. nastalo profesionalno pozorište, nisam propustio. Neke sam gledao i po dva-tri puta. Neka vremena, kada smo bili odrasliji, kad je na repertoaru bila „Mirandolina“, sa prelepom užičkom glumicom. To smo gledali kao Beograđani „Kralja Ibija“, po nekoliko puta. Prema tome, moje školovanje (i osnovna škola i Gimnazija) ovde u Užicu, i moje odrastanje i kultivisanje, u neku ruku, za oblast književnosti, pozorište, umetnost uopšte, ona je nastala ovde u Užicu. I to je moje, veoma bogato, iskustvo u primanju onoga što pripada različitim oblastima umetnosti. Užička Gimnazija je bila, na izvestan način, pravo ognjište za bogati, duhovni život đaka koji su tamo išli.“
Potom Aleksandar Lale Milosavljević odlazi u Beograd gde završava studije književnosti i odmah se vraća u Užice. U Užicu počinje kao profesor, potom pomoćnik direktora Škole za kvalifikovane radnike. I dok tu radi kao profesor Lale naglašava:
– Najinteresantnije mi je bilo da radim sa mladima van časa i njihovo interesovanje za pozorište, pa tu nastaju i pozorišne predstave. Njihovo interesovanje za kazivanje poezije… Zahvaljujući tome mladići i devojke iz Škole za kvalifikovane radnike (ŠKR) bili najčešći pobednici na takmičenjima u kazivanju poezije ili takmičenjima amaterskih pozorišnih predstava. Dakle, to moje interesovanje za pozorište ide u kontinuitetu…
– „U Beogradu sam, za vreme studija, takođe blizu pozorišta. I bukvalno, jer stanujem u Ulici Kralja Milutina, a JDP je na Cvetnom trgu. Više sam tamo, nego kući“.
Otud, bilo je i logično, nakon 12 godina rada u Školi za kvalifikovane radnike, kada su došli glumci iz užičkog pozorišta i njihov radnički savet da me „prose“ i nagovore da pređem u pozorište. Da budem iskren, nisu morali mnogo da se trude…
Doduše, utiču malo i na vlast, da me i ona malo „pogura“ prema pozorištu, a tada je bilo kako vlast kaže… Pozvali su me da budem direktor i svih dvadeset godina, koliko sam bio u pozorištu bio sam direktor, ali i i dramaturg NPU. Pa, i po mom odlasku u penziju ja sam njihov dramaturg još nekoliko godina, a ostajem do danas stalni saradnik, kada nešto zatreba i koliko se može zbog zdravstvenih razloga.“
O njegovom radu u NPU on kaže:
– Odmah po dolasku, saopštio sam glumcima u pozorištu: „O pozorištu, pošto sam studirao književnost, znam dosta, a o pozorišnoj praksi, učiću od vas“. Razume se, imao sam posledica, jer svi hoće nešto da me „pouče“, pa čak i ono što sam odavno znao i zaboravio. Ipak, postojalo je u tom pozorištu nešto i pre mene i ne treba nikada počinjati, ako ne znaš šta je pre bilo. A pre je bilo da je NPU osnovano 1945. godine, a ja sam u njemu već 1973, znači, ono postoji već 25 godina. Dobro, proučavam taj period, iako sam ga pratio na određen način i prvo što želim da uradim u pozorištu, to je da se sačuva ta pozorišna prošlost. Ubrzo nastaje i knjiga „Narodno pozoriše Titovo Užice 1945-1985“. Pošto sam bio veoma brižan da se sačuva prošlost, trudio sam se da se i ona sadašnjost, koja mene tangira, i koju sam ja stvarao, takođe sačuva. Tako u „Međaju“ iz 1995. godine (koji izdaje užička Biblioteka) nastaje i sledećih 10 godina NPU. To izdanje je urednik Svetislav Basara posvetio pozorištu. Pedeset godina NPU u Užicu. Ostaje da se potrude ovi novi, koji su posle mene došli, da se sačuva, posle tih 50 godina i ovo što se dogodilo do 70-e godišnjice, koju slavimo ove godine. Evo njihovog dobrog poteza. Pozorišni muzej Srbije u Beogradu i jedna od mojih saradnica Olga Marković, na osnovu građe koju smo pažljivo i pedantno izlučavali i predavali Muzeju, priredili su izložbu – prva posle 40-ogodišnjice. Izložba pozorišnih materijala. To su tragovi iz kojih se može sve saznati. O NPU i svakom pojedincu u njemu, a ja sam taj pojedinac koji je svestan da treba prvo pogledati iza sebe, pa veoma ozbiljno se zagledati u ono što sledi. Imam sreću da moji glumci, koji ostaju posle mene u pozorištu, i sada prenose priče o meni u tom pozorištu. Jedan od mojih glumaca, u više navrata kaže: „sve naše sadašnje uspehe zaveštao je jedan čovek“. I misli na mene, jer, u suštini, mnogo toga je sasvim tačno. Zašto? Moj boravak u pozorištu, kao upravnika i dramaturga, a potpuno sam bio sam u tom poslu, nisam imao umetničkog direktora, zaposlenog dramaturga, reditelja… Sve to okupljam sa više strana, iz najboljeg dela pozorišnog sveta. Najbolje reditelje, dramaturge, kostimografe, scenografe i nudim im najbolje naslove, kakve mislim da treba da pripadaju mojim glumcima. Ako nemam u podeli u NPU valjane glumce za to, onda prizivam glumce iz Beograda, najčešće, tako da su tu, u NPU, gostovali bardovi srpske pozorišne sredine Ljubiša Jovanović, Jovan Milićević, Olivera Marković, gostovao je Miša Janketić, Neda Arnerić, Stevo Žigon itd. Kada nemaš u svojoj, onda ideš u drugu radnju. Dovedeš odgovarajuće glumce i napraviš valjanu predstavu. Prihvataju oberučke, praktično sam bio u poziciji da biram. Sve što činim za pozorište, može se nazvati „Pokretom za pozorište“. Na samo za NPU, nego i za pozorišnu umetnost. Ja ubrzo postajem predsednik Skupštine Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije (ZPPS), zatim i predsednik Predsedništva i potom tu Zajednicu selim u Užice, da mogu da budem taj koji će pokretati NPU tamo gde najviše želim da stigne.“
Aleksandar Milosavljević kaže da su „daleko bitniji potezi koji su se odvijali ovde u Užicu“ i nastavlja:
– Užice je grad koji mehaničkim prirastom dobija mnogo stanovnika koji nisu upućeni na pozorište. Valjalo je stvarati publiku. Da bi se ta publika stvorila, šta je prvi pokret bio? Razvoj pozorišnog amaterizma u svim oblastima. U osnovnim i srednjim školama, privrednim organizacijama… Odmah, 1974, hajde da kažem, u Užicu imamo omladinsku i pionirsku scenu, i njihove pozorišne festivale. Njihove predstave ne žive samo za jedan dan, za festival, nego ih šaljemo i na gostovanja. Tako da čitava armija mladih amatera se tu školuje. Da amateri uče na pravi način, osnivamo seminar za reditelje – amatere za Zapadnu Srbiju prema Crnoj Gori. Ovde su se našli svi profesori sa Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) Beogradskog univerziteta i držali su predavanja za reditelje-amatere. A reditelj Miodrag Gajić, kao neku oglednu predstavu, u kojoj su i užički amateri sarađivali, postavio je na scenu predstavu „Dobri čovek iz Sečuana“. Jednu jako složenu predstavu, tako da je paralelno sa učenjem teorije istovremeno ova predstava bila i pokazna. To je jedan od elemenata pozorišne umetnosti.“
Sa FDU BU ste posle intenzivno sarađivali?
– Naravno. Njihovi diplomci kod mene dolaze da završe diplomski ispit. Tako svoje diplomce dovode profesori Miroslav Belović, Borjana Prodanović, Svetozar Rapajić, koji je posle bio i dekan FDU. To su sve profesori sa fakulteta. I Milenko Maričić je doveo svoga diplomca koji posle postaje i glumac NPU. Borjanini puleni na FDU su i Branko Popović, koji će bi doći posle mene i Šuljagić koji je dugo radio na RTS-u.“
Sagovornik novinara „Užičke nedelje“ želi da kaže i sledeće.
– Kada govorim o pozorišnom pokretu. Jedna aktivnost koja je bila jedinstvena, po malo, u Srbiji. Služeći se antičkom idejom o pozorištu, koja stiže u Užice sa divnim rediteljem, koji gostuje u našem pozorištu, Dušanom Mihajlovićem, šekspirologom par ekselans. On razrađuje ideju o otvorenom pozorištu prema publici, u punoj meri, a to podrazumeva da ulaznicu za građanina Užica i gosta u Užicu, plaća onaj ko već ima prihode. To su tada bile radne organizacije. Ispada da je to besplatna ulaznica. Nije. Bila je poskupa ulaznica, jer su sve firme u gradu, po nekom sporazumu, koji mi činimo sa njima, hiljaditi deo od bruto ličnih dohodaka, ulažu za tu ulaznicu građanina Užica. Otprilike, u antičkom teatru, nijedan građanin ne može da zamisli sebe bez pozorišta, antičkog, a najveća kazna mu je bila, i tako su i kažnjavani, da određeno vreme ne može da posećuje pozorište. Naši građani su poprilično bili kažnjeni sami od sebe da ne idu u pozorište, jer nisu imali navike. Ovo je bila još jedna forma da ih dovodimo u teatar. Ima još nekih poteza koje niko drugi ne pravi u to vreme, a ja sam ih činio, sve iz svoje zanesenosti i zagledanosti u nekakve vrhove pozorišne umetnosti. Prosečnost me nije zanimala, zbog čega sam katkad imao problema i sa nekakvim nadobudnim ljudima iz vlasti. Primera radi, uvodim ekskluzivnu trgovinsku ulicu u pozorište, da na taj način, one koji se samo šopingom u životu bave, navedem da uđu u teatar. I danas u pozorištu postoji to što sam sagradio. To su butici i u svakom od njih bilo je po nešto što je zaminimljivo za te radoznale, da nešto kupe. Ali kada su prekoračili prag pozorišta, mnogi od njih su se nakanili da dođu i da pogledaju predstavu.
Koliko ste zadovoljni današnjom posetom pozorištu?
– Kako ne bih bio zadovoljan? Iz tih redova amatera imamo danas profesionalne glumce koji su se školovali za reditelje, glumce… To je jedna strana, a prava publika, ova što puni festival, to su ti nekadašnji dečaci, amateri, koji su se oko nas okupljali. Dakle, postiglo se puno u pogledu publike. Šta je problem u novije vreme? I to nije bilo, da se razumemo, samo srpsko pozorište. Užičko pozorište je tada bilo jugoslovensko pozorište i takmičilo se na jugoslovenskim festivalima. Na MESS-u, Danima komedije, BITEF-u… Nije stizalo do „Sterijinog pozorja“, ali evo im sada šanse, kada je „Sterijino pozorje“ svedeno na Srbiju.
Da li ste li išli u inostranstvo?
– Kako da ne. Išli smo u Bugarsku, Čehoslovačku, po celoj Zapadnoj Evropi. Od Švarcvalda, pa redom. Najčešće tamo gde su naši radnici. Igrali smo u Nirnbergu, bili smo u Mađarskoj. Ovi u novije vreme su stigli i do Rusije i Amerike.
Da li ste gostovali na festivalima u inostranstvu?
– U to vreme nije bilo festivala u inostranstvu. Gostovali smo na bazi reciprociteta sa nekim pozorištima iz inostranstva. Kasnije su, ovi mlađi, učestvovali na festivalu u Lužgorodu u Ukrajini, u Rusiji, opet na nekom festivalu i imaju slavodobitne nagrade sa tih festivala. Šta hoću da kažem? Ja sam svoje saradnike darivao „krilima“, poetski rečeno, jer sam stalno bio zanesen pozorištem, obuzet, za razliku od drugih koji su samo intendanti u pozorištu. Bio sam obuzet pozorištem i ta poetika obuzetosti preselila se na moje saradnike. I to u punoj meri. Darovao sam im „krila“, a oni su, Boga mi, naučili dobro da „lete“. Prvo Branko Popović… Kod mene je imao diplomsku predstavu „Komunistički raj“, Aca Popovića. Ali odmah posle toga, laća se „Per gint“-a, moliću lepo. Pa radi veoma složenu predstavu, „Bogojavljensku noć“, Viljema Šekspira. Posle tih njegovih prvih uzleta, dolazi novi uzleti, jer on je sada afirmisani reditelj na širim prostorima.
Šta mislite o sadašnjem direktoru Zoranu Stamatoviću?
– On uz mene uči školu organizacije posla. Ili, bolje rečeno, ove komunikacije, koja je ogromna sa svim sferama društva. Ako nemaš taj smisao i bar po prijatelja na značajnim mestima, teško je pomoći pozorištu u pravoj meri. A ja sam, eto, po tome koje sam funkcije obavljao, od Međufestivalskog odbora Dramskih festivala Jugoslavije, Sterijinog pozorja, do ZPPS, svuda imao funkciju. Trpeo sam u smislu što sam dosta vremena i tome poklanjao, ali sam zauzvrat imao, što sam najbolje ljude, bilo kao savetnike, bilo kao dobru kombinaciju, dobijao otud. Mi smo iz sve snage bili okrenuti domaćim dramskim piscima. Pored toga što smo uvek imali birani repertoar svetske i naše klasike, uvek imali na umu. Svaka predstava našeg autora, pogotovu ako je prvo izvođenje, a uglavnom su bila, imala je novčanu participaciju. Tako smo stvarali novac za autorske honorare, jer na relaciji sa našom Zajednicom kulture u Užicu, koja je bila relativno siromašna i na toj relaciji mi nismo mogli dobiti neke naročite pare. Ovo što sam pomenuo ulicu u pozorištu, jeste to zbog publike, ali i dinara koji sa te strane ostvarujemo, pa možemo da plaćamo glumcima stanarinu, tako da je NPU imalo najbolje i materijalno najbolje obezbeđene glumce. Da Vam ne govorim posle, kako je vreme išlo, bar 20 glumačkih porodica je, zahvaljujući dobroj saradnji sa Stambenim fondom solidarnosti, obezbedilo stanove. Ja sam 20 godina radio ovaj posao isto zanesen pozorištem i pozorišnim činom i spreman da se požrtvovano predam svakom poslu, kao i kad sam, kao dečak, zaneseno gledao lepu Mirandolinu na sceni. Ništa se ne menja. To se selilo, mogu da tvrdim, i na sve moje saradnike.
Da li ste imali kakvih problema dok ste bili upravnik NPU?
– Ja nisam imao u pozorištu neke nasuprot. Pojavili su se u trenutku kada su imali strah od mojih ideja. U jednom trenutku, kada sam već pribavio školovane glumce, tu je i sjajna Dana Krljar, pa sam hteo „Antigonu“ na sceni. Od „Antigone“ su se uplašili i onda su u bifeu vodili kampanju da vratim i reditelja koga sam doveo iz Makedonije. Izašao sam im u susret samo što sam zamenio naslov. Reditelja nisam vraćao, jer je došao da sarađuje reditelj koji poznaje antiku i Grčku. Predstavu nisu hteli, jer su se plašili za sebe da u toj podeli neće moći to da iznesu.
Da li ste radili neke dečije predstave?
– I to je bilo u mom periodu. Osnovali smo lutkarsko pozorište, paralelno sa ovim. Lutke su vodili glumci, tako da smo imali i lutkarsko pozorište i dečiju, pionirsku i omladinsku scenu. Sve je to postojalo u tom vremenu.
Lutkarsko pozorište nije imalo posebno ime?
– Imalo je ideja, to je lepo pitanje. Imalo je predloga, ideja da se zove „Pozorište Užičke republike“, zato što je u vreme Užičke republike, ovde u Sokolani, postojala pozorišna aktivnost, gde su se slili umetnici sa svih strana Jugoslavije i imali sjajan repertoar, a sve je to vodila Umetnička partizanska četa i imala čelnike i to sve stručne ljude. Dosta tih muzičara, kompozitora, reditelja, steklo se ovde, u Užicu, 1941. godine, tako da je i ovo osnivanje NPU 1945. godine, pre nego bilo kog posle oslobođenja (mislim na celu Srbiju), posledica toga što su neki preživeli, na primer Milutin Čolić, koji je bio u toj Umetničkoj četi, izvesni Kovačević, a ima ih još. Oni su težili da se u Užicu odmah osnuje pozorište. Uostalom, i taj naš veliki Krcun… On je mnogo zaslužan i za nastajanje NPU, neposredno posle oslobođenja, ali i da se pozorište sačuva, jer već u prvoj polovini 50-ih godina nastaje „seča“ pozorišta. Smatrali su da je to neekonomično u nekom smislu ili da nema dovoljno kadrova, pa nisu hteli te improvizacije. U Čačku je bilo pozorište, nema ga, u Kruševcu, pa je posle ponovo osnovano. Ali u Užicu niko nije smeo da dirne u pozorište, ja mislim da je tu najzaslužniji Slobodan Penezić-Krcun, koji je bio intelektualac par ekselans. Nije on bio glavoseča i krvavih ruku do ramena, kakvim ga danas predstavljaju. Tako je on sam sebe, šale radi, nazvao.
Na koju predstavu ste najviše ponosni i koja je imala najviše izvođenja u Vaše vreme?
– Doba s kraja 60-ih, pogotovu 70-ih, karakteristično je po pojavi velikog broja festivala, pa se pri utvrđivanju repertoara pripremaju jedan ili dva projekta koji se podređuju zahtevima festivalskih pretenzija. „Sterijino pozorje“ neguje domaću dramaturgiju, a kroz vreme postaje intriga za moderan pristup pozorišnom ostvarenju. BITEF je posledica novih htenja u teatru, potreba za upoređivanjima sa svetskim zbivanjima i pohodima ka drugim mogućnostima pozorišnog izražavanja… Tu su i drugi festivali. „Dani komedije“ u Jagodini, Susreti profesionalnih pozorišta „Joakim Vujić“ i drugi, bilo da su u pitanju rezultati postignuti na festivalima ili težnja za naročitim uspehom u sferi traganja. Izdvojile su se predstave „Ujka Vanja“, „Zločin i kazna“, „Lomača“, „Krmeći kas“, „Tašana“, „Magna karta“ idr… Pomenuo sam da smo pridavali važnost domaćem autoru. Nismo morali da se mučimo kada je domaći autor u pitanju, jer smo imali dramskih pisaca iz cele Jugoslavije, taman toliko da bi moglo celog svog veka da se bavi njihovim ostvarenjima. NPU na području cele Jugoslavije vodi utakmicu za nekakve pozorišne vrhove sa ozbiljnim pozorištima. Kada se radi o „Sterijinom pozorju“, po pet najboljih predstava iz republika selektori izaberu za „Sterijino pozorje“, a onda, onaj ko bira, gleda tih 30 predstava i od njih bira predstave za „Sterijino pozorje“. Iz Srbije, kada svi kandiduju predstavu za „Sterijino pozorje“, koje pregleda republički selektor, on pet nudi selektoru „Sterijinog pozorja“ i užičko pozorište je uvek bilo među tih pet izabranih iz Srbije, ali se čovek može upitati kako, uprkos tome, nikada niko ne prekorači na „Sterijino pozorje“ van Beograda u tom vremenu. A obično se biralo po ključu. Obično je jedna ili dve iz Srbije ili Beograda, iz drugih republika po jedna predstava i tako se formirao repertoar „Sterijinog pozorja“. To ne znači da nismo imali dobru predstavu u to vreme. Naša „Tašana“ Bore Stankovića, koju je radio sjajni Aleksandar Glovacki, neponovljivi reditelj za mene. Ona je mogla gde god hoćete da stane, u koju god hoćete antologiju, i ako hoćete, na koju god svetsku scenu.
Da li ste nekada bili član žirija neke takve manifestacije ili festivala?
– Nisam, jer sam više bio u organizacionim vrhovima u Srbiji i Jugoslaviji. Ni u Užicu ni na strani. Imao sam poziva, ali sam to ipak prepuštao profesionalnim rediteljima, glumcima… Jedino što sam se ovde u Užicu, bavio režijom i to nee pozorišnih predstava u NPU, moj posao je bio da značajne istorijske datume i značajne datume kulturne istorije, kada grad nešto obeležava, ja sam tada pisac scenarija, često i reditelj tih predstava – masovki, spektakli na trgu, u vreme „Vatri Užičke republike“, predstave gde ima i po 2000 izvođača, moja predstava, moj scenario i režija… To je ovo Partizansko pozorište iz Sokolane… Mislim da tih režija, po onome, razume se i u pozorištu sličnih stvari, recimo, dozivanje svetog imena srpskog, to je vreme kada opet počinje da se slavi Sveti Sava… Napravio sam sjajnu predstavu i uopšte tih umetničkih programa… Sećam se, recimo „Kadinjača“, nije mogla da prođe bez mog scenarija i to godinama već. Mogao sam dobiti i spomenicu jednu… Sve što se na Trgu dešavalo nije moglo bez pozorišta… „Vatre Užičke republike“ tada traju više od 10 godina. Sve to pozorište vodi i sve to prolazi kroz mene, svaki ekserčić…
Mnogi se sećaju da ste puštali snimke pozorišnih predstava?
– Da, i to smo radili… Kada je Zajednica profesionalnih pozorišta prešla u Užice, postavio sam svog organizatora predstava, za generalnog sekretara ZPPS, i on je uveo, opet radi animiranja publike, nabavljali smo snimke najboljih predstava na „Sterijinom pozorju“, na BITEF-u i one su prokazivane na platnu, kao u bioskopu. To je bilo u Klubu omladine, gde je sada Mala scena. Tako je i to bio jedan vid zarade. Kad svaki od ovih poteza uzmete, oni opravdavaju ovu moju ideju da smo ovde, u Užicu, stvorili Pokret za pozorišnu umetnost. Brinući se, razume se, pre svega, za dobar repertoar pozorišta.
Da li je za vreme Vašeg mandata urađeno na polju infrastrukture u pozorištu?
– Ovo pozorište je, kao građevina, imalo tu nesreću, da je predato nama na rukovanje, i to nezvanično, a nisu i sredstva za amortizaciju, onih koji su ga satvorili, niti su izdvajali da bi se puno obnavljalo. Imali smo velike muke oko toga. Sam krov pozorišta meni je bio, u tri navrata, najveća muka u pozorištu. Ja mislim da sam zaradio infarkt… Mene je srce otkucalo pa sam otišao u penziju. A za taj infarkt dobrim delom je zaslužan taj krov na pozorištu. To je ravan krov, koji je stalno imao šansu da prokišnjava, pa smo i u mom vremenu dva puta pokrivali pozorište, drugi put malo uspešnije, uz pomoć Radiše Kovačevića, koji je bio sekretar SIZ-a kulture u Užicu. Obezbedio nam je, nekako, bakar za pokrivanje i onda je ta pokrivka duže trajala. Inače, stalno se ulagalo u nešto od te infrastrukture. Nama su više oni, koji su pripadali toj građevinskoj birokratiji, ovde u Užicu, pravili probleme, nego što su nam pomagali da se tu nešto dogodi. Evo Vam primera – kada su ovi butici otvoreni u pozorištu… Posle su to videla i neka beogradska pozorišta pa su uradila isto. U „Dušku Radoviću“, na primer. To je donosilo neki prihodčić. I šta se događa? Dolazi građevinski inspektor kod upravnika sa zahtevom da to ne sme, da sa tim mora da se prestane, da mora da se stavi tabla o izvođenju građevinskih radova. Pa ovo je praktično scenografija, koja je montažno-demontažna.,, Kakve građevinske radove vidite u pozorištu? Što ne dođete da mi sta kažete da stavim tablu kada pravim celu kuću na sceni? Odistinski kuću! Jer je i takvih scenografija bilo. Drugi put je došao da kaže da on to mora da uradi, jer ga neko šalje. Dok ja nisam jako lupio rukom o sto i prepao čoveka da ne prelomim sto. Moralo se i tako sa njima postupati… A inače su teško davali pare… Nije tu u pitanju nemaština. Veliki su problemi nepoznavanja pozorišne umetnosti. Oni sada prate sva pozorišta u Srbiji, jer gore u tim birokratijama… Najvišim… Nemaju pojma šta je pozorište. Postoje normativi za jedno pozorište kao što je užičko. Ono ima oko 600 mesta. Jedno Užice sa, da kažemo 80.000 stanovnika, pozorišna dvorana treba da ima tek 300 sedišta. To je normalno. Ali treba da ima i ansambl, koji treba da ima bar 25 glumaca. Ili 21. Da bude 3h7=21, pa 2h7 da bude muški deo, 1h7 ženski deo, jer priroda pozorišnih drama je takva da žene nemaju prednost. Niko nikada nije saznao da postoje norme za pozorište. Čak i oni koji učestvuju u kulturnim institucijama, oni su se više otimali za onaj deo iz zajedničke kase, ali niko nije prihvatio da NPU treba da ima taj broj glumaca, a imalo je taj broj glumaca kada je tek počelo da radi. A u mom vremenu tek tih 15-17. Razume se, posla sam ja išao i preko tih njihovih, kad dobijem školovanog glumca, nema tog Boga, ako on želi da dođe, a da ga ja ne primim, pa se snalazim kako znam i umem…
Šta mislite o pozorištu na otvorenom. Da li bi bilo teško spremiti scenografiju i ostalo za predstavu na Trgu? Na primer u okviru „Užičkog leta“. Kao što je nekada bilo na Tvrđavi.
– Ma, kako da ne. Pa vidite da ima „Budva grad teatar“, „Tvrđava teatar“… Mi imamo ovu hidrocentralu… Ja sam sto puta zamislio predstavu na tom otvorenom prostoru. Tu, na vodi da se događa predstava. Ima jedan zanesenjak u Užicu. On je čak napravio i dobar tekst koji bi mogao da se izvede. Koji priča o prošlosti. Razume se on tu vodi crkvu i Nikolu Teslu… Evo nam trga. Najsceničniji trg u svetu je ovaj užički trg. Imaju studije o tom trgu kao scenskom prostoru. Jedna je dobro napisana. Napisao je Radomir Andrić tu predstavu. To je već dokazano, jer smo mi tu imali u vreme „Vatri Užičke republike“, to su scenski prikazi koji su podrazumevali najstručnije ljude i televiziju koja to snima. To je užička publika imala privilegiju da gleda. Te predstave na otvorenom. Jednu od tih predstava na otvorenom sam i ja napravio. To je to sećanje na Sokolanu i to Partizansko pozorište o kome smo već govorili.
– Odlaskom Jovana Bulajića nagomilane dileme u stvaralačkim htenjima ansambla nisu bile ni iz daleka rešene. Stoga je od novog upravnika Aleksandra Milosavljevića očekivano da budu podstaknuta, ne samo aktuelna rešenja, nego da budu utvrđeni i osnovni pravci budućeg razvoja. Ma koliko da pojedinci nisu zadovoljni naglim zaokretima ili htenjima, koji su išli za tim da pozorište promeni celokupan koncept rada, ipak je postalo sasvim izvesno da se pozorišni život tokom 70-ih godina 20-og veka neće moći ni u (Titovom) Užicu razvijati samo unutar lokalnih potreba. Zaključak je bio nedvosmislen-Narodno pozorište u (Titovom) Užicu nastaviće u kontinuitetu da deluje u duhu sopstvene tradicije, ali će, isto tako, biti otvoreno prema novim sistemskim zahtevima koji se podjednako postavljaju pred ambicioznija i vitalnija pozorišta –
Da se osvrnemo na Pozorišni festival. Šta mislite o njemu i da li Vam smeta što se zove „jugoslovenski“?
– Naprotiv. Malopre, kada sam hvalio Branka kao reditelja, imao sam razlog. I on je „okrilatio“ uz mene, ali je naučio i sam da „leti“. Ne treba ga učiti. I i to „leti vrlo visoko“ i postiže sjajne rezultate. Drugi „letač“ je, da tako kažem, moj Zoran Stamatović. On je uz mene naučio kako se postižu stvari iz prestupa, kako se regularno postižu, ali moraš znati kako iz prestupa možeš da ostvariš nešto. On je naučio sve o organizaciji i odlično vodi ovo pozorište. Doduše i on je rastao uz pozorište, kao pozorišni amater u tom pozorištu i stigao do nekakvog svog usavršavanja, a sada nastavlja da vodi ovaj Jugoslovenski pozorišni festival, koji je opet osnovao Branko. On je, inače, malo nadobudan bio, meni je bio neobičan na početku. Mislim da smo u Zaječaru imali Pozorišne susrete „Joakim Vujić“. Ja sam tamo, kao član Programskog saveta i sada dolazi moje pozorište sa predstavom oko koje smo se dogovorili. Odjednom oni dolaze u nekim belim majicama svi, a na grudima im piše „Pluralno pozorište“. Koje ste to vi pozorište „pluralno“? Tada je bilo u modi… To je pozorište svih, pozorište za sve. Nekakvo pozorište koje je otvoreno za sve oblike pozorišnog života. Žanrovski, šta ja znam… Istovremeno podrazumeva okrenutost prema svemu što je deo publike, bez obzira na veroispovest, političku pripadnost. To je taj, nekakav, filozofski pristup, za taj pluralizam, kao jednog filozofskog pokreta. Tako je Branko već nagovestio da on hoće nešto više. A onda je nagladio još i to da će on stvoriti pozorište za „novi milenijum“. Rekoh „ovaj nadobudni dečak, da li će nešto od njega biti“? Ono ispade da on ima ideje… A posle je Zoran Stamatović, ovaj JPF, koji je Brankovo delo, jer je pripadao odeređenoj politici, koja mu je pomogla. Mi moramo da se prilagođavamo, kao Joakim Vujić, što se se poklanjao gospodaru, da bi mogao da čini teatar. Tako i mi, da ljubimo i skut i ruku, dok ne dođemo do onoga što mi želimo, ne da poslušamo gospodaran, taman posla. Sve će biti njemu nasuprot, ako nema smisla ono što traži. Tako smo i uspevali. U užičkom pozorištu smo isprovocirali neke aparatčike predstavom „Spasitelja će objesiti“. To je jedan naslov koji smo mi smislili, da ne bi bio „Staljinist“, kako mu je pravo ime bilo u to vreme. I to je Vasko Ivanović, jedan opasni novinar, Crnogorac, napisao. I sada, bilo je pitanje „da li Lale ima hrabrosti da to postavi na sceni“. I imao sam. Ali sam napravio potez, odmah sam se povezao sa beogradskim funkcionerom koji je bitan. Tada je bio Mirko Popović i zvao sam ga na generalnu probu. Došao je i video da to može da ide, da nema problema. U Užicu može, na drugom mestu ne može. U Užicu bi i „Golubnjača“ mogla, ali nije mogla u Beogradu.
Šta mislite da li će taj Festival opstati?
– On ima budućnost i to baš kao JPF. Iz nekakvog drhtanja pred tim „jugoslovenski“. I novinari ga više zovu „užički“. Ne smeta mi. On, u suštini, jeste užički, ali neka mu što češće naglašavaju „jugoslovenski“, jer, evo, tu već prilaze predstave sa drugih prostora i pojavljuju se na ovoj sceni. Kao što se i na „Sterijinom pozorju“ pojavljuje opet ceo jugoslovenski prostor. Ta je, za pametne ljude, jedina budućnost svih nas, malih naroda. Udruživanje u najboljem smislu. I ne samo u ovom kulturnom, što je neminovnost. Ogradama se ne može zaustaviti pozorišna i umetnost uopšte. Ona ima tu osobinu da budi interesovanje…
Da li može JPF da se proširi pa da tu budu i predstave iz Mađarske, Bugarske, Rumunije, Češke, Slovačke… ?
– Ma kako da ne, ali to zavisi od mogućnosti. Kada bih mogao, ja bih napravio da mesec dana traju „pozorišne igre“ u Užicu i takvih pojava ima u svetu. Ali ovaj grad ne može da izdrži više, jer to se procenjuje koliko ima publike, a inače bi bilo dobro širiti na ono što se želi. Na balkanski prostor, najpre. U dobroj organizaciji to bi funkcionisalo. Pokreneš ceo ovaj prostor o kome govorimo. Od Prijepolja, pa na dole, gde imaju dobre scene. Pozoveš ih i oni bi sigurno došli. JPF je već poznata firma.
Da li ste imali ponudu da idete u Beograd? Da radite, na primer, u Ministarstvu kulture…
– Ja sam imao drugu ponudu, da budem direktor Pozorišta na Terazijama. Ali ono tada nije imalo svoju zgradu i ja sam trebao da budem na čelu te nove gradnje… Rekao sam „toliko vam hvala“, jer znam kolike su graditeljske muke…
Čime se danas bavite? Čuvanjem unuka?
– Dobro… Unuci su već ozbiljni i odrasli ljudi, jedan je profesor u Muzičkoj akademiji ovde, ima dva fakulteta, drugi završava master studije na likovnoj akademiji, a treći je već inženjer dizajna. Najstarija je unuka majka jednog mog praunuka. On je sada najvažniji, moj praunuk Strahinja, koga zovu „Strašni“. Moja ćerka je diplomirani ekonomista, završila je bankarstvo i ona je najrealnija devojčica, a ovi svi ostali su malo na dedu. Pomereni prema umetnosti i to ozbiljnije. To su moji Ignjat i Miloš Milićević i Aleksandar Dimitrijević.
Milan Đokić
