SEĆANJE NA DAN MLADOSTI: SLOBODAN JOVANOVIĆ
Svakog 25. maja sve do 1980. godine u bivšoj Jugoslaviji, kao jedan od najznačajnih događaja, bilo je nošenje štafete mladosti i njena predaja Josipu Brozu Titu. Taj dan se vodio kao njegov rođendan. Predaja štafete i proslava Titovog rođendana bila je na masovnoj svečanosti na stadionu JNA, u prisustvu više desetina hiljada građana, a sve to se prenosilo preko televizije. Štafeta je predstavljala izraz ljubavi mlade generacije prema Titu. Iz ruke u ruku je putovala od Triglava do Vardara, prolazila kroz mnoge gradove, gde je svečano dočekivana, da bi na dan Titovog rođendana bila predata njemu lično. Nosili su je mladići i devojke svih zanimanja i narodnosti – učenici, studenti, radnici, poljoprivrednici, sportisti, vojnici, policajci i njihove starešine … To je bilo toliko popularno da su tih godina, u drugoj polovini prošlog veka, izrađivane i lokalne štafete. Pred Dan mladosti nošeno je oko 20.000 komada. Jedino je ta savezna štafeta predavana Titu, a lokalne uručivane opštinskom rukovodstvu.
Omladina Kragujevca je nametnula ideju o izradi štafete 1945. godine. Te prve godine nosilo ju je 12.500 mladih ljudi, koji su pretrčali 9.000 kilometara. Prvu štafetu Tito je primio u Zagrebu. Posle Zagreba, sve do 1956. godine, primao je štafetu pred Belim dvorom u Beogradu. Naredne godine, na Titovu inicijativu, taj događaj je proglašen za Dan mladosti. Od tada je štafetu primao na stadionu JNA, uz veličanstvenu priredbu mladih, takozvanom sletu. U sletu su učestvovali mladi iz cele Jugoslavije, svojim telima su na stadionu pravili razne figure, pozdravljali Tita. Za to su trenirali i po mesec dana. Bilo je to vreme veličanja kulta ličnosti, iako je toga retko ko bio svestan.
Užičanin predao štafetu 1961. godine
Užičanin Slobodan Jovanović imao je 20 godina kada je 1961. godine predao štafetu „Mladosti“ Josipu Brozu Titu.
– Taj događaj je nešto što u mom životu ne može da se zaboravi i uspomene su i dalje taze – rekao je Jovanović, tadašnji zanatlija metalostrugar, zaposlen u vojnom delu fabrike „Prvi partizan“.
Posle toliko godina, Slobodan se rado seća tog momenta, kada je 25. maja 1961. godine, na stadionu JNA, pred 50.000 gledalaca predao Titu štafetu.
– Te godine, 4. juna, na Dan borca, u Užicu je bila dvadesetogodišnja centralna proslava revolucije Jugoslavije. Tada je u tu čast pušten današnji trg Partizana sa Titovim spomenikom u vrhu trga. Sećam se da je Tito došao u Užice „plavim vozom“, otkrio spomenik, a potom u Krčagovu održao dug govor pred velikim brojem građana. On je stajao gde je sada spomenik, a gde je danas parking „Prvog partizana tehnički pregled“, bila je ledina i borići. Moglo je da stane dosta ljudi. Za njegov govor bila je napravljena improvizovana bina. I tada je odlučeno da će Titu štafetu predati vršnjak revolucije, dakle neko od 20 godina, i da mora da bude iz Užica – seća se Slobodan.
Slobodan je prvo ušao u širi krug odabranih.
– Imao sam, što bi rekli pedigre za to. Moj otac je bio obućar, imao je radionicu na Carini. Kod njega su radila još četiri do pet mladića. U stvari, te 1941. godine, moj otac je u toj radionici vodio komunističku ćeliju u Užicu. I kada je bila bitka na Kadinjači, moj otac je otišao i nije se vratio. Poginuo je na Kadinjači zajedno sa još čettiri mladića, a jednog su Nemci posle oterali u zarobljeništvo. Ne znam šta je bilo sa njim, da li se nekada vratio. I moja sestra Milesa je iz Gimnazije otišla u partizane i vratila se iz rata sa činom kapetana. Ja sam te 1961. godine bio aktivan omladinac. Imao sam zanat metalostrugara i radio sam na vojnom u „Prvom partizanu“. Dakle, bio sam pogodan za tu čast, da predam Titu štafetu – priča naš sagovornik.
Seća se da je u uži izbor ušlo njih troje. Javili su mu iz iz užičkog Centralnog komiteta tu vest, ali su naglasili da ne sme još nikome da govori. – Bio sam jako uzbuđen, da ta čast pripadne meni. Centralni komitet u Beogradu je odlučio da to budem ja. Dali su mi tekst na A4 formatu da naučim. Naučio sam ga napamet, i sedam do deset dana pred 25. maj, boravio sam u Beogradu. Uoči tog dana imali smo generalnu probu. Ali tog dana, kada sam utrčao na stadion, na atletsku stazu i trebao da izgovorim tekst, savladala me je ogromna trema. Nisam mogao ni slova da se setim. Tešili su me ljude, i govorili da će to biti sve u redu – kaže Slobodan.
I sutradan, kada je došao taj dan, Slobodan je sa štafetom istrčao na atletsku stazu, pretrčao preko improvizovanog mosta, koji su držali uniformisani „difovci“ u sportskoj opremi i na malom postolju stao ispred Tita.
– Kada sam video Tita, trema je nestala. Imao je nešto u sebi, da kod svakog razbije tu tremu, da je odledi. „Dragi druže Tito, predajem ti štafetu mladosti, kojom ti omladina Jugoslavije čestita tvoj praznik“ … otprilike je tako išao taj tekst. Kada sam završio bez problema, predao sam štafetu. A onda, iznenada, mimo protokola, Tito se nageo prema meni, zagrlio me i poljubio. Bio sam iznenađen i to mi je bio najdraži momenat – rekao je Slobodan i dodao da je dugo čuvao taj tekst, ali se s godinama negde zaturio i ne može da ga nađe.
Kada je završio predaju štafete, vratio se preko istog mosta, a na kraju, dole, čekala ga je Stanka Laković, prvoborac i narodni heroj, koja mu je predala buket narcisa. Sa cvećem je otišao i seo u ložu sa ostalim rukovodiocima. Uveče je bio na prijemu u Belom dvoru. Tada mu je Tito uručio zlatan sat sa posvetom, koji i danas ljubomorno čuva.
– Ne bih taj sat prodao nikome. Sat je izradila jedna švajcarska firma, koja radi zlatne satove samo po porudžbini. Na pozadini sata je potpis „Tito“ – kaže Slobodan, dok drži sat u rukama.
Posle tog događaja vratio se u Užice i nastavio sa svakodnevnim životom.
– Vratio sam se u fabriku, nisam se uopšte uobrazio, a porasla mi je popularnost među omladinom, naročito među devojkama. Bio sam mlad, pa nisam znao to da iskoristim – dodaje u šali Slobodan.
Taj događaj ga je samo podstakao da završi srednju Tehničku školu, a potom i višu, da bi na kraju bio pogonski inženjer. Ceo svoj životni vek proveo je u fabrici. U penziju je otišao 2005. godine.
Prvi susret sa Titom
Slobodan je sa Titom, pre predaje štafete, imao još jedan susret sa Titom. To je bilo 1946. godine, kada je naš sagovornik imao pet godina. On je sa ostalom decom siročadi, decom koja su izgubila roditelja u ratu, boravio u vili „Goliji“ na Zlatiboru. Seća se da su imali jednu krpenu loptu kojom su se igrali, a ta lopta se izgubila.
– A onda je naišao Tito sa svojim nemačkim ovčarom, koji je nosio tu loptu u ustima. Tito je tada boravio u svojoj vili na Zlatiboru i u šetnji sa svojim psom našao je loptu. Došao je kod nas u „Goliju“ i kada sam video da pas nosi loptu u ustima, počeo sam da plačem. Onda me je Tito uzeo u naručje. To je snimio užički fotograf Lazić. I kada je bio taj događaj 1961. godine pričao sam sa Titom o krpenoj lopti. Bio je jako komunikativan – dodao je Slobodan.
Zvezdana Gligorijević
