Пише проф. Биља Грујичић
Да ли сам била поносна? Да. Пришла ми је једна малена после часа и питала ме за препоруку, тј. за списак књига које би могла да чита у слободно време. Нисам сигурна да сам јој била омиљена. Наиме, искуство у овом послу вас научи ко вас воли, а ко не, коме сте мање симпатични, а коме уопште нисте, али се ви научите да волите све, или би бар тако требало да буде. Кроз главу су ми пролазиле све оне приче о томе како деца не читају, како се све свело на мобилне телефоне и сва она учмала кукњава, која осване на оним форумима који се тобоже баве нашим менталним здрављем, а заправо служе за показивање памети колумнисткиње која је запала у ћорсокак. Биљана, Биљана, нека гориш у паклу због недостатка колегијалноси, али ето, морала сам да кажем, оно што и ви мислите, драги моји! Да се вратим мојој ученици, од које ми у тренутку засијаше очи и размишљах на шта да је упутим. Кажем ли јој да чита оно што чита нас неколико елитиста у књижевности, који су се марљиво пели преко свега и свачега, шта ће бити? Знате оно, драги моји, морате имати лош, да бисте знали шта је добар, зар не? Успут, ја сам мислила на пар добрих, квалитетних ципела. Не знам за вас. Ако јој кажем да чита нешто од популарних наслова, са топ листа, ризикујем да будем окарактерисана као тривијална. Ако препоручим нешто од школске лектире, испадам превише прагматична, а она је тај списак већ добила од мене. Тачније, списак лектире већ имате на сајту, дакле наша комуникација сведена је на клик. Тужно, али истинито. Ако препоручим нешто из личног искуства, оно већ, самим тим, није лично, а била су то, док се нису поделила. Исто вам је то као и са вашом кафанском песмом. Ако не одговорим, објашњења нема. Млади се дух хоће васпитати и образовати, а мени је стало до људи који ходају мојим таласним дужинама. Давно је о томе певао Влатко Стефановски и свему ме научио. Решим да се присетим себе у тим годинама и кажем своје препоруке, решим да је пошаљем у тај свет снова и ликова, да је спасем од свих сисатих, напућених, изблајханих, пирсингованих тела, па нека чита. Нисам хтела да она остане несвесна својих горњих адута, али нисам хтела ни да их свакоме стави у тањир, зато ми је списак литературе био солидан. Имало је ту за сваког понешто, подилазила сам укусима, чак сам кокетирала и са татом и мамом. Била сам плашљива, али решена у својој просветној мисији да победим Секу Алексић. Или ја, или она? Не знам шта је било на мојој страни, али се нисам плашила, а ко не зна за страх, тај иде напред.
После пар дана, дошла ми је озарена. Била је задовољна, а моје књиге су се шетале одељењем. Нисам размишљала ни о примерцима књига моје кућне библиотеке, који тешко да ће бити враћени на место, мислим да се љубав умножава када је делите. А и свака ствар је жива, па и књига, потребно је само пробудити њену душу, каже Маркес. Није ме било брига ни за Секу, чак је и не пратим на ИНСТАГРАМУ, не знам које и чије ципеле и доњи веш шета. Не зна ни она за мене. Ова битка не значи читав рат. Међутим, један млад човек, значи стабилно и здраво друштво сутра, мислите о томе, драги моји! Немам ништа ни против Секиних фанова, позивам их код мене, договорићемо се ми, већ некако…
Ако мислите да нисам воајерски пратила Макрона, варате се. Драго ми је што је победио. Има ли то везе са нама, видећемо. Чекам да се јаве сви геополитички аналитичари и протумаче све теорије које постоје. Пратила сам и теорију еволуције, шта рећи? Волела бих да упознам своју мајмуницу. Колико ли сам се од ње одмакла? Ваша Биљана
Prethodni tekst