Piše prof. Bilja Grujičić
Ovoga puta priča samo za Vas, drage moje! Htela sam da podelimo jedan sasvim običan dan iz života svake od nas i jedan sasvim običan rolat sa džemom od kajsija. Dok provirujem kroz vrata od rerne, ispred mene su dva kompjuterska ekrana. Prekucavam sa laptopa. Ubedila sam sebe da mi tako brže ide.U međuvremenu, kuvam zeleni čaj sa dodatkom limuna. Kažu, dobro je za zdravlje i vitalnost, ubedila sam sebe da se posle bolje osećam. Čini mi se da mi baš ovaj prija. Stižu mi poruke o primljenim mejlovima. Neki me raduju, dobro je što niko ne može da vidi kome se smešim, a koje propuštam. Iskreno je tako, zar ne? Iznad mene visi još jedan ekran, sa stalno upaljenim tv-kanalom, čiji kajron me ubeđuje da sam u toku sa onim što se dešava u regionu. Volim da sam u toku, ali ne previše, iskustvo mi govori da neke stvari ne zavise previše od nas, iako su nas učili suprotno. Sve ovo se zove emancipacija, ili ne, drage moje?
Strpljivo čekam izveštaj sa bijenala iz Venecije, žensko kritičarsko oko htelo je da vidi kako izgledaju haljine, glumice, Monikina lapota i Kusturičino iskustvo. Neko je nekad rekao da Holivud nije mesto za žene koje imaju preko 40 i člansku kartu biblioteke. Zato sam voajerisala. U međuvremenu su govorili o povećanju usana nekom pumpicom, plašilo me je to, pa nismo valjda punoglavci?! Erotiku je zamenila pornografija. Uostalom, prošlo je vreme kada se, u raznim ženskim časopisima, tvrdilo da kantarion leči od svega. Šta ti hoćeš, Biljana? Zakopčaj se do grla, ako već nećeš da se skineš u taj šorc! Oduvek sam verovala samo u nagoveštaj.
Vežbanke su me čekale na stolu. Nisam ih odrađivala, stalo mi je do osmeha deteta, valjda zato i radim ovaj posao. U odnosu na to, sve ostalo je u drugom planu. Vreme je proticalo. Obećala sam mom Uredniku kolumnu, htela sam da bude interesantna. Ne volim dosadne članke, ljude, šta god, ne čitam ih! Znam da je i Maga Magazinović, novinarka, bibliotekarka, bolničarka, vodila u „Politici“ rubriku „Ženski svet“ i suprotstavljala se psihologiji rodne diferencijacije zanimanja i to pre 100 godina. No, raspremljena daska za peglanje, čekala je sve, a ponajviše mene. Emancipacija, zar ne, drage moje?
Stigla mi je poruka: “Kako se piše…“ Stalo mi je da odgovorim ovom čoveku. Poštujem ga, kao i on mene. Poštovanje kod ljudi ne možete lako zaraditi, ali ga možete lako izgubiti.
Vreme, vreme… Vezala sam rep, obukla osmeh, obula štikle (valjda sam se u njima i rodila) i potajno bila zahvalna majci prirodi. Valjda sam ubedila sebe i ovog puta da je to tako.
Na velikom odmoru sam razmišljala da li mi je uspeo onaj rolat sa džemom, kad im već nisam ostavila profiterole. Valjda tako rade sve keve.
Pao mi je na pamet „PRAJD“ i svi oni koji se bore za jednaka prava svih ljudi, žena… Nemoj da se neko slučajno borio za moja prava, za emancipaciju, zato i hoću da budem plavuša! Voli vas, Vaša Biljana!
