Еманципација

biljana grujić

Пише проф. Биља Грујичић
Овога пута прича само за Вас, драге моје! Хтела сам да поделимо један сасвим обичан дан из живота сваке од нас и један сасвим обичан ролат са џемом од кајсија. Док провирујем кроз врата од рерне, испред мене су два компјутерска екрана. Прекуцавам са лаптопа. Убедила сам себе да ми тако брже иде.У међувремену, кувам зелени чај са додатком лимуна. Кажу, добро је за здравље и виталност, убедила сам себе да се после боље осећам. Чини ми се да ми баш овај прија. Стижу ми поруке о примљеним мејловима. Неки ме радују, добро је што нико не може да види коме се смешим, а које пропуштам. Искрено је тако, зар не? Изнад мене виси још један екран, са стално упаљеним тв-каналом, чији кајрон ме убеђује да сам у току са оним што се дешава у региону. Волим да сам у току, али не превише, искуство ми говори да неке ствари не зависе превише од нас, иако су нас учили супротно. Све ово се зове еманципација, или не, драге моје?
Стрпљиво чекам извештај са бијенала из Венеције, женско критичарско око хтело је да види како изгледају хаљине, глумице, Моникина лапота и Кустуричино искуство. Неко је некад рекао да Холивуд није место за жене које имају преко 40 и чланску карту библиотеке. Зато сам воајерисала. У међувремену су говорили о повећању усана неком пумпицом, плашило ме је то, па нисмо ваљда пуноглавци?! Еротику је заменила порнографија. Уосталом, прошло је време када се, у разним женским часописима, тврдило да кантарион лечи од свега. Шта ти хоћеш, Биљана? Закопчај се до грла, ако већ нећеш да се скинеш у тај шорц! Одувек сам веровала само у наговештај.
Вежбанке су ме чекале на столу. Нисам их одрађивала, стало ми је до осмеха детета, ваљда зато и радим овај посао. У односу на то, све остало је у другом плану. Време је протицало. Обећала сам мом Уреднику колумну, хтела сам да буде интересантна. Не волим досадне чланке, људе, шта год, не читам их! Знам да је и Мага Магазиновић, новинарка, библиотекарка, болничарка, водила у „Политици“ рубрику „Женски свет“ и супротстављала се психологији родне диференцијације занимања и то пре 100 година. Но, распремљена даска за пеглање, чекала је све, а понајвише мене. Еманципација, зар не, драге моје?
Стигла ми је порука: “Како се пише…“ Стало ми је да одговорим овом човеку. Поштујем га, као и он мене. Поштовање код људи не можете лако зарадити, али га можете лако изгубити.
Време, време… Везала сам реп, обукла осмех, обула штикле (ваљда сам се у њима и родила) и потајно била захвална мајци природи. Ваљда сам убедила себе и овог пута да је то тако.
На великом одмору сам размишљала да ли ми је успео онај ролат са џемом, кад им већ нисам оставила профитероле. Ваљда тако раде све кеве.
Пао ми је на памет „ПРАЈД“ и сви они који се боре за једнака права свих људи, жена… Немој да се неко случајно борио за моја права, за еманципацију, зато и хоћу да будем плавуша! Воли вас, Ваша Биљана!

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.