kad se voli Užice, onda se voli od ivice do ivice…
ЉУБАВ, НЕИЗМЕРНА…
Прво смо сви волели Тита.
И Партију. Лењина и Стаљина. Маркса и Енгелса. После само Тита…. И Партију… И Петокраку… Партизане… Па Братство и Јединство… Као зеницу ока свог… Па Самоуправљање… Радничке савете… Радне акције… Друштвену својину… СОУР-е, ОУР-е… Звезду, Партизан, ОФК, Хајдук… Америку, Аустралију, Немце, Италијане, Швеђане… Гадафија, Несврстане, Мирољубиву коегзистенцију, Нехруа и Насера…
А онда смо једног дана заволели Србију…
И Србе… Много Срба… Неизмерно и неизрециво смо заволели Србију… Само Србију… Добро, и Русију… Далеко било да смо неког мрзели…. Једноставно, почели смо обожавати Србе.. И Србију…. Пупак свемира… Србија је вечна док су јој деца верна… Заволели смо и Четнике… Браћу преко Дрине… Чичу Дражу… Цркву… Државну својину… Милошевића… Косово…. И Метохију… Зајам за Препород….
Онда смо и замрзели…
Тамо неке… Санкције… Запад, Америку, Немачку… Бомбардовање… 5. октобар… 6. октобар… Приватизацију… ММФ… Светску банку… Масоне… Домаће и стране плаћенике… И издајнике… Банке, Домаће и Стране… Светску кризу… Хејтере и Смараче… Педере и Наркомане…
Али смо и заволели…
Кладионице… Трубаче… Навијаче… Пинк… Гранд… Фолк… Турбофолк… Лепу Брену… Митра Мирића… Фејсбук… Твитер… Вибер… Вајбер… Гучу, Егзит… Великог Брата, Фарму… Станију… Карлеушу… Слаткице, Згоднице, Врх, Екстра, Преслатке, Препаметне… Преслатке и Препаметне… Теткино Злато… Царице… Краљице… Хаштаг… Твит… Пост… Инбокс… Лајковање… Селфовање… Ужичко коло… Вртлог…
А Држава се смањивала…
Па нам се и Планета смањила… И видици се смањили… И Ужице се смањује… И, што је Држава била мања, све смо више волели Србију… И Србе… И Ужице… Много Ужица… Премного Ужица… Преслатко Ужице…
Ја волим Ужице…
Ти волиш Ужице…
Он воли Ужице…
Ми волимо Ужице…
Ви волите Ужице…
Они воле Ужице…
Сви волимо Ужице…
Сви волимо и Плажу….И Стари град… Сви обожавамо Трг… Титову бисту…. Ђетињу… Мали и Велики Парк… Кадињачу… Слободу… И Јединство… Маму… Тату… Бату… Секу… Шуму… Онде поток, овде цвет… Учитељицу… Комплет лепињу…
Како оно рече Хегел? Историја има тенденцију да се понавља. Први пут као трагедија, други пут као фарса….
Ма, шта зна Хегел…
Тони Станковић
