ГОРЊИ КРАЈ ИСТОРИЈЕ, ЧАУШ И ПОСЛУГА

dragan filipović

УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ – пише Драган Р. Филиповић

1.
Кад је Френсис Фукојама написао књигу о крају историје, у нашим двориштима је почињала нова тура Балканских ратова; изгледало је и проповедало се да су само овакви као ми препрека добу благостања.
Либерарна демократија као крајњи облик владавине човека, је проглашена, на нама је било да то усвојимо акламацијом и аплаудирамо колико се може.
Као у причама са срећним крајем, само, овај пут, то стање требало је да потраје вечито. Е, таквом расплету милијарди судбина вреди аплаудирати, али мало то теже иде, док су ти руке везане.
Опет, има дана кад изгледа да се историја убрзала, као да човек и свемир журе да позавршавају неке послове, очисте репове нагомиланих недовршених послова и спреме се за… Нешто.
Пошто је проглашен крај историје, слободно је да се лети наоколо, како хоће и куд хоће, као добри дух или демон; а то око убрзавања, биће да ми не учествујемо и не пратимо градиво најпажљивије, па се шокирамо кад нас историја, у пролазу, обавести докле је одмакла.
Да нас је мало више, морала би она да се врати; пошто нас је колико нас је, некако јој ваља привући пажњу.
Али, не ратом, овај пут.

america-wants-you-1

2.
У горњем крају, као на сваком весељу, седе моћни и угледни. Чауш се стара да свако заузме место које му припада.
То се зове међународна подела рада.
До пре коју годину, потајно се веровало да ћемо приближавањем Европи прескочити неке ствари и улетети у плате од бар 3.000 евра.
Живети као сав нормалан свет. Преговарачи с оне стране стола, под будним оком чауша, рачунали су да нам је 300 пуна капа и то за послове које њихов свет није расположен да ради, у фабрикама које не желе да виде у свом уређеном свету.
Неки су то називали двоструком заблудом; испаде да је само једна страна имала неоснована надања. Она друга, док је оваквог чауша, увек је у праву.
Некад је чауш имао дрвени чекић, данас „томахавк“.
Зато доњи крај под шатру иде с прилогом, ТВ (торта вино) + паре, горњи иде на џабу и још ће послуга да им се смота мало у мастан папир, па у кесу.
Ако икад пођу кући.

fight-for-your-right-vectorportal_12314

3.
Опет, има опрезних људи, који сматрају да историји, неумрлој или повампиреној, није добро привлачити пажњу; некако се заклонити, бити неупадљив…
То неодољиво личи на промену расположења код научника, који су посветили живот тражењу ванземаљских цивилизација: од почетног ентузијазма и уверења да би нам контакт с напреднијом цивилизацијом донео напредак, лек против тешких болести и бесплатну енергију, многи су дошли до закључка да не треба дизати слушалицу, ако телефон на свемирској линији зазвони.
Та мисао није настала дугим посматрањем звезда моћним телескопима, ни езотеријским методама. Иако занесени звезданим небом, научници су живели на Земљи; хтели то или не, видели су како пролази технолошки слабија цивилизација, кад је моћна открије и заинтересује се за њене тајне.
Велики је свемир, Земља није. Знају за нас. Немамо се где склонити, а и да имамо, кад извиримо, чека нас све ово и још мало више.
Душко Трифуновић је написао „одати се овом примамљивом ужасу, а увек знати своје“, мислећи на тад још тврди социјализам у СФРЈ.
Кад већ све што је лепо има крај, можда га има ова и оваква историја; али, добра реч је вечита.
Трајаће све док паметнији земљу не наследе, после не мора.

4.
Кад се по свету ружни и крвави догађаји заређају, мудровања о крају историје на кратко утихну. У присуству разуларене учитељице живота, није пристојно говорити о њеној смрти, ни мудро.
Ако онај мали из прве клупе ракљом сачињеном од два прстића боде и понавља „Учитељице! Учитељице!“, муни га у слабине да ућути и надајмо се да ништа није приметила.
Или, бар да је чула оне из суседног одељења, досадније и бучније, ако има таквих. Статистички, би морало да их буде.
Нама је њене пажње доста. Ако нас још једном пригрли у скуте и изручи нас тамо где се слонови играју, и трава не расте, убудуће нам се не мора враћати.
Неће имати коме.

globalcrisis

5.
Да би човек увек био у праву, време је да извуче Ханингтона и његово учење о неминовном сукобу цивилизација; има дана кад се докази за ту причу слажу као у намештеном судском процесу.
Да је рат, јесте, и то ружан и прљав; да је то рат свих нас, ваљда напреднијих, што живимо као сав нормалан свет или смо кандидати за такав живот, није.
И неће бити добијен жешћом борбом.
У балону, на бурном небу USofA, тајна група ТНТ лети на западну обалу, у борбу против нарастајућег криминала.
Број Један: „Грунфе, исхлапјели старче, да ли си у твојим прорачунима узео у обзир кретање вјетрова?“
Грунф: „Јесам, Ваша Висости, али вјетрови се нису обазирали на моје прорачуне!“
И зато, не вади из кутије следећу књигу, која би поткрепила да си у праву; увек.
Као прво, смешни су. Кад прође довољно времена, Фукојама постаје Фукошима, Ханингтон нешто сасвим десето, а остали гуруи – поткластица и кастица исто.
Као, друго, боље је бити срећан, него у праву, каже један добар лик.

grunf-i-alan-ford-strip

6.
А има и онај један, Енглези кажу да је увек и на време предвиђао како ће ствари на планети ићи убудуће; није то лако, али кад искључиш људске мушице, визије и уверења, некако све буде, макар за трун, предвидивије.
Не може се ништа учинити, каже он, мислећи на бесповратност климатских и осталих процеса. Зелена енергија је спрдња, мере за смањивање количине угљен-диоксида имају значај, као кад златна рибица прдне, слободно интерпретирано.
У актуелном интервјуу, пита га весели новинар шта би млади требало да учине поводом тога.
„Ништа. Касно је за све. Нека се добро проведу наредних двадесетак година, ако буду имали среће да ово потраје толико.“ одговорио је.
Отприлике – „’Ајде, Јано, коња да продамо“, на српском.
Учења о катастрофама и крају света лако се примају; врло је вероватно да ће се, у временима када се Мајчица Земља пита, ово о бесмислу свих људских настојања, запатити кад се за њега мало више сазна.

tesla 2

7.
У легендама о Светом Сави, Растко је смештен у раван твораца из раних дана постојања, оних што су показивали неуком свету како се оре, сири или прави воденица. У њима су сакривене приче пренете из претхришћанских дана и нису део Светосавља. Ипак, вредни људи су их пописали.
У једној од њих се каже да су некад људи знали дан кад ће умрети и како ће то бити. Лутајући око Дрине, Свети Сава је видео човека у послу око плетене ограде; само, уместо прућем, коље је везивао влатима планинске траве.
Зачудио се просветитељ веома и затражио појашњење.
Домаћин је знао да за пар дана умире и није видео смисао у прављењу постојане ограде; ова, горобиљем увезана, послужиће док је он ту.
Свети Сава је закључио да то није добро и укинуо је људима способност да знају те детаље око метаморфозе у лептира, или шта ко воли; био је у могућности.
Све да је стари научник у праву, треба ли ударити бригу на весеље и травом увезивати расипању склоно?
Реци ми.

radnicka-prava

8.
Ако си загледан у плес нечистих сила и наслућујеш их иза хоризонта, лако ти промакну, мала, а драгоцена врења по Ужицу. На махове, изгледа као да смо живи.
„Као да смо заспали и могли би се сваког часа пробудити.“
Ужички је одгунђати и потпуно разложно објаснити да концерт у парку нимало не личи на онај Стоунса, и да дешавања код Централе не могу присмрдети отварању Олимпијаде у Беијингу; ужички је, занимације настале у оскудици и с нама какви смо, поредити с врховима.
Није то лоше. Ко тако мери, вуче напред и увек је у праву; али, није срећан. Не цупка ногом и не припева динарским фалшом омиљену песму.
Једна ствар води другој, и петљања око журке изненађења за оног брка из Смиљана, уродила су отварањем централе Под градом за јавност.
Велика ствар, ако не мериш с Дизнилендом и Јелоустоном; лепа, па макар мерио било с чим.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.