početak AKTUELNO ЖИВЕЛЕ ТРОПСКЕ ВРУЋИНЕ! ПРАВОВРЕМЕНЕ.

ЖИВЕЛЕ ТРОПСКЕ ВРУЋИНЕ! ПРАВОВРЕМЕНЕ.

od Užička Nedelja
374 pregleda

dragan filipović

УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ – пише Драган Р. Филиповић

1.
Саставило неколико дана свирки око Ужица, по две-три за вече. Више се гитара носа и укључује по нашим брдима, него док је рок био жив.
Добар разлог гунђавилима да одмудрују о лошем усклађивању наших летњих планова с Ариљем, Жегом, Баштом, Тибором и Златаром: тешко нам је изабрати који концерт пропуштамо, ако бисмо, случајно, отишли на овај што се не сме прескочити. А нећемо отићи и за ту одлуку имамо ваљане разлоге.
Не одступамо од високих критеријума и не желимо мале губитке. Неодласком на добру забаву желимо да оне две друге, које би смо пропустили тим одласком, буду што боље, што значајније и жал за њима што дубља.
Бикарбона сода, коју нећемо купити, је без алуминијума и ништа не ваља, јер, за нас је само она без злата, довољно добра.

mirko_i_slavko_edicija_nikad_robom_br-_34

2.
Сто разлога има да се негде не оде и само један за покретање: жеља.
Или некад, у оно доба, страст.
Да је у то доба, у Епохи, у једном забаченом брдско-планинском крају било оволико испољавања поп културе, о томе би постојале написане књиге, учене и мудре, које би покушавале да објасне то чудо, тај феномен; да су се у то доба, у Епохи, по скученом простору, врзмала ова имена, практично гурајући се, на винилским плочама било би отиснуто десетине живих албума и компилација, и бар три пиратска албума.
Свирачи су увежбани и на бину се пењу „чисти“, примерног су владања и маме, за разлику од онда, не би имале ништа против да им се дете збрачи с неким од њих. Звук је бољи него онда, стандарди светла, сцене и безбедности нису за поређење. И песама се накупило, за сваку прилику, љубав и метеоролошку појаву.
А нема те, и нема ме; ако и дођемо, то је због нејасне жеље за проводом и подсећања на дане у којима је изгледало да само што нисмо стигли тамо где смо се запутили.
У правовремености је ствар.
Као да ти данас дају ZX Spectrum, три касете с играма, шрафцигерчић из Багата, за подешавање главе касеташа на слух и књигу, из које ћеш учити програмирање; можеш бити одушевљен који дан, али чаролија, која те ноћима прикива за екран телевизора и јасно ти ставља до знања да ће те лансирати у срце новог доба, није ту.
Нека нова, ововремена јесте. Јеси ли ти?

bijelo-dgume

3.
Епохом зовем врућ период протегнут на крај шездесетих и почетак седамдесетих. У сваком погледу врућ и један од оних у којима је све могло кренути другим, жељенијим путем.
Што се поткултурних и попкултурних занимација тиче, СФРЈ тог времена је за Исток била чудо, влажни сан сваког ко је спознао да корачнице и мотивишући постери, нису све што је младом организму потребно. Ми смо за њих били америчкији од USofA, јер смо били ту; њихови. У њиховим главама, били смо с оне стране гвоздене завесе.
На Западу, у великим центрима, упућени су дизали обрвицу, у неверици да су се њихова уметничка разигравања тако добро примила у земљи чудног имена и живе неки нови живот, непредвиђен и радостан. А ми смо за њих били рускији од Совјета, јер смо им били познати; њихови. У њиховим главама, били смо с оне стране Гвоздене завесе.
На коју год страну се намериш, ваљало је гвоздене наборе размаћи; зато, и не само зато, бављење новим срећним уметностима и набујалом популарном културом бирало је јаке људе.
А опет, лако их је било обрисати. Довољно је било неки комитет или трансмисија Савеза комуниста закључи да је било доста.

dark-side

4.
Уз све свађе, забране и повремено падање у немилост, рок је у континуитету, без прекида и сече кнежева, догурао до ових дана.
Апокрифно рокерско јеванђеље каже да је, крајем шездесетих, поуздан омладинац отпремљен преко баре, с озбиљним задатком: проучавање хипи покрета и припадајуће му музике. По повратку, поднео је Тамо Где Треба детаљну анализу, са закључком да покрет има револуционарни потенцијал.
И печат одобравања је ударен.
Било му је удобно у социјализму, том року, без обзира има ли у овој причи и зрно истине; зато је испевао моћне песме и одсвирао концерте за вишедеценијско препричавање.
И правио је разлику. На Истоку, далеко од главне бине и наслаганих звучника, чули су рифове наших гитариста и препознавали смисао у песмама испеваним на сродном језику; то нас је одвајало, то нам је био ореол.
У Епохи, рок је био везивно ткиво нових стваралаца, преносник идеја и давао је ритам, тако потребан да се кретање настави.
Даље, и даље.
И рекао је многе ствари, и прећутао неке.

bunardzic_dusan

5.
Стрип није имао ту срећу, ту снагу.
А био се размахао: велики тиражи, око издавачких кућа тићили су се добри и радни аутори. Изгледало је као да ће сваког часа постати сила и извозни производ.
Чудо једно колико га у руководству, авангарди радничке класе, нису волели и колико и колико лоше воље је изазивао; понекад више од новокомпоноване народне музике и часописа са разодевеним омладинкама на насловним странама и дуплерицама.
Савесни омладинци Крагујевца, одржали су 1971. Конгрес културне акције. Под мудрим вођством и будним оком неке њихове земљакиње Латинке, која се високо успела у комунистичкој хијерархији, све меандре популарне културе прогласили су за кич и шунд и одлучно захтевали да се уведе закон који ће се тиме позабавити.
У то доба, у Епохи, кад нека група нешто одлучно тражи, значило је да има иза леђа, бар, секретара СК Србије и да им је захтев прихваћен још неки дан.
Испред зграде у којој је Конгрес одржан, букнула је ломача. Стрипови, од Тарзана до Клинаца из моје улице, и рото романи, горели су.
И плоче певаљки Ибарске магистрале, сликаних за омот у минићима на хауби „тристаћа“ или поред редова монто-опеке, недепилиране и непрскане, гореле су.
И магацини за мушкарце Чик и Старт, све са оним омладинкама, које љубавним јецајима јачају своја добро развијена социјалистичка плућа, горели су.
И књиге.
Горе ли њима данас образи од срамоте или и даље настављају да нам утерују оно што је за нас добро?

pink-floyd

6.
„Закон о изменама и допунама о републичком порезу на промет роба на мало“ увеле су све републике и покрајине.
Свака га је примењивала и тумачила на свој начин, и трагигомедија је могла да почне.
Стрип произведен у „Дечјим новинама“ по три динара, у сред Горњег Милановца коштао је пет динара, у Војводини и осталим конституивним јединицама СФРЈ три и четрдесет.
И могло је да почне гашење издања, растурање екипа цртача и сценариста, ионако запрепашћених идејом да се од стрипа може живети.
А најгоре је било што су се виђени људи тог доба огласили и свима рекли колико је стрип шкодљив, туђ социјализму и безвредан; поново су клинци крили да читају ту капиталистичку подметачину.

7.
Поред прича у сликама, новокомпована народна музика је била омиљена за иживљавање културњака и новинара и редовна муштерија Пореске управе. Тома Здравковић, Силвана Арменулић… Оно што је преживело решето времена и свих олуја кроз које смо прошли, у Епохи је носило жиг срамоте и више цене.
Комисија је брже потезала мур, него Талични Том Колтов револвер, али неке сенке биле су отпорне.
Нису се сетили сребрног метка да их се реше, али оног зрна, поменутог у чувеној реченици „Мирко, пази метак!“, јесу: пао је и последњи адут иза ког се стрип заједница заклањала од Црвеног ветра, врло грдне пошасти: „Мирко и Славко“, стрип о дечацима партизанима, сврстан је поред прозападних тричарија.
Неки Хрват пише да је тај закон ископан и искоришћен за гашење Ферал Трибуна, јер никад није укидан.
Кад наши завапе за таквим законом, било би добро да провере постоји ли још. Могли би се обрадовати.
А ми? Нас ништа не сме изненадити.

strip-f121

8.
Ништа није потпуно нестало под тим наметом, али да га није било… И шта би било…
Ма колико себе уверавали у постојање Златног доба, југоносталгичари, левичари у души и сви који се сећају Тита, могли би да се сете колико је у то доба био важан осећај да је то у шта се петљате друштвено пожељно, или бар толерисано. Без тог одобравања, најчешће безгласног и невидљивог, возило се узбрдо, с ветром у прса, Црвеним, киша је падала и, богами, умео је и гром да удари.
Слично, а ипак другачије, закотрљало се осамдесетих, пред распад Југославије.
Тко није циркулисао ауто-цестом Братство и јединство, између Београда и Загреба, све са застрањивањима по републичким центрима и уметничким окупљањима од Охрида до Грожњана, из дела стрипаџија, рокера, писаца и ликовњака, може само наслутити чему би то водило, да није изгласан Закон о рату; тај је, опет, укинуо могућност да се неке ствари правовремено ураде, тај нас је врати још један круг.
Овај пут, није само Конгрес културне акције имао иницијативу. Сличне закључке имале су прогресивне снаге широм наше Југославије.
Зато, кад чујеш, у Парку или на Рзаву, Фендера да нежно јеца блуз, не питај, за ким кањони звоне.
Знаш ти добро…

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.