UŽIČKA ROK LEGENDA – PAVLE ZARIĆ RICKO
Početkom 1962. godine u Užicu je grupa tinejdžera osnovala prvi rok bend. Zvali su se „Veseli dečaci“. Verovatno ni sami nisu bili svesni da su prvi užički rok bend, koji će malo kasnije prerasti u ozbiljan „Vihor“, uglavnom, utrli su značajan put užičkoj rok sceni. Sa jednim od osnivača, Pavlom Zarićem Rickom, koji je rođen 1946. godine u Užicu, vratili smo se na kratko u to, za mnoge najsrećnije, doba. Kroz sećanje pričao nam je kako su nestašni tinejdžeri živeli u to vreme i o druženju sa ljudima kojih se sigurno sećaju starije generacije Užičana.
– Kao klinci, Dragan Božović, Vojo Mulina, Jovica Mitrašinović i ja 1962. godine osnovali smo orkestar „Veseli dečaci“. Već naredne godine u Ferijalnom domu na nekom takmičenju osvojili smo prvo mesto. Ja sam svirao gitaru i pevao. Naša muzika je bila rok muzika – seća se Pavle.
Ricko je sam učio da svira gitaru. Seća se da su njegova braća Stevo i Dragan bili muzičari u KUD-u u Sokolani, pa su donosili gitaru kući, gde ih je potajno gledao dok su vežbali. A kada su braća krila gitaru u šifonjeru, on je uzimao i potajno vežbao. Jednom je dobio i batine od braće, ali već je nešto i naučio da svira.
– Posle toga išao sam u Gimnaziju, gde je bilo svirke, gledao kako oni sviraju, hvatao akorde i dur, pa sam trčao brzo kući i vežbao. Nešto sam naučio i kod Dragana Božovića, jer je on jedini imao televizor u Užicu. Te 1961. godine bio sam kod njega sam svako podne i znali smo kada će biti emitovana muzika. Sećam se dobro da smo skinuli Šedouze i sinula nam je ideja da napravimo prvi orkestar u Užicu. Nazvali smo se „Veseli dečaci“. I tada je počela svirka u Ferijalnom. Svirali smo oko godinu i po dana i u Gimnaziji. Išao sam u školu u Gimanziju dve godine, i posle me isterali zbog neopravdanih izostanaka, pa sam upisao ŠUP (Školu učenika u privredi), a u Sevojno sam išao na zanat kod automehaničara – kazao je Ricko.
Imao je druga Jovana Kaljevića Ćagu, za koga kaže, da mu je tata bio neki „budža“. U najluđim godinama Ricko nije mnogo razmišljao o budućnosti.
– Kaže meni Ćaga, zašto da idemo u Valjaonicu, bolje da odemo u hotel „Zlatibor“, tu da sedimo, a imaju i neke pevačice. Autobus je kretao u pola 6, a mi umesto na bus, odemo u „Zlatibor“. Sedeli smo sa tim pevačicama i kada se autobus vrati iz Valjaonice, u pola tri, i mi idemo kući. Ćaga me je savetovao, ako me otac pita kako je bilo na poslu, da kažem – onako, peremo neke delove. I tako mesec dana mi nismo išli na posao. Posle je moj otac sreo našeg majstora i pitao ga za mene, kakav sam na zanatu, a ovaj mu kaže da nisam dolazio mesec dana. Kada sam došao kući, zna se šta je bilo. I Ćagu i mene isteraju iz ŠUP-a. Inače, ja sam svirao i dalje gitaru i Slobodan Mulina je čuo za mene. Lično me je savetovao da idem u Beograd, da tamo ima neka škola za tehničkog crtača. Rado sam prihvatio, jer sam stvarno dobro crtao. Ta škola je trajala tri meseca, a ako je neko hteo veći kurs, onda je morao da ide još tri meseca. Nije loša ideja. Ostavio sam muziku i upisao se u tu školu. To nisam rekao mom drugu Ćagi, mada me je on pratio u stopu. I on se upisao u istu školu. Dogovorili smo se da ne bežimo sa časova. Planirao sam da budem kod strica u Beogradu, a strina je bila šnajderka, imali su salon i ogroman stan. Ćaga je hteo da stanuje kod njegove tetke. Dogovorili smo se da ode svako na svoju stranu, a onda da se nađemo pred Balkanom. Kada sam otišao kod strica, strina je rekla da ne primaju nikoga. Vratim se pred Balkan, nađem se sa Ćagetom. Ni njega nisu primili. On je poznavao nekog Kareta u studentskom domu i jedno vreme smo bili „padobranci“ kod njega. Ja sam išao na časove redovno, ali Ćaga je nastavio po starom. Nije išao na časove, već se nalazio sa nekim ekipama i rado igrao karte. Posle sedam dana na čas je došao njegov otac sa profesorom, a ja sam se sakrio pod klupu. Ćaga mi je dao pismo da mu predam pred Balkanom. Odneo sam mu pismo, a njegov otac me pita što sam se sakrio, a mene sramota… A u pismo je pisalo da ne može da se nađe sa ocem, jer je navodno morao da ode na košarkašku utakmicu u Čačak. Posle mesec dana izbacili su nas i iz te škole. Kada sam došao kući, rekao sam mojima da se škola kreči, pa nećemo ići jedno vreme u školu. Prošla su dva do tri meseca, a ćalu sumnjivo, pa me pita kolika je ta škola te se toliko dugo kreči … – ispričao je naš sagovornik jedan deo svog zanimljivog života.
Ricko se vratio svirci i sa svojim drugarima svirao u Gimanziji, uglavnom Rej Čarlsa i neke šlagere.
– U to vreme je Pedagoška škola kupila neke instrumente i osnovala se grupa „Integrali“. Trebao im je bubnjar i Vojo Mulina nas napusti. Mi zovnemo Cola Vasa pokojnog i svirali smo neko kratko vreme zajedno. Moj brat Stevo je svirao u „Integralima“ i zvao me da pređem. To sam i uradio. U toj grupi su bila još dvojica mladića iz Požege. Svirali smo na moru 1964. godine i to su bile dobre svirke. Kada sam se vratio u Užice, odmah sam morao da idem u vojsku, i 1965. i 1966. sam proveo u vojsci, kao i deo 1967. godine – priča Ricko.
I te godine osnovana je grupa „Vihor“, koja je ostavila veliki trag svuda gde je svirala.
– Ponovo smo se okupili oko svirke, Đoko Vasić, Milomir Savić –Lomec (bubnjevi), Nenad Zagorac – bas gitara i vokal, Rade Tanasković – klavijature, Vlajko Medović – Mendo i ja. Svirali smo najviše u bašti Doma JNA (današnji GKC). Te godine u Užice je došao Miroslav Stefanović, zvani Badžo Liftadžija. On je došao iz Trstenika i servisirao je liftove. Pitao me je da napravim orkestar. Rekao sam da nemamo para ni za instrumente. Rekao mi je da Miša i ja dođemo ujutru na autobusku stanicu i da idemo da kupimo instrumente. U Zagrebu je bio neki sajam, mislio sam šta je ovom čoveku. Ipak, odemo mi na stanicu u pet ujutru po dogovoru i Badžo doneo štos para zamotan u novine u nekoj kesi. Lomec i ja vozom odemo do Beograda, a zatim u Zagreb. Spavali smo naizmenično, da bismo čuvali pare. U Zagrebu smo kupili gitare, ozvučenje i mikrofone, a u Beogradu, drugar koji je bio sa mnom u vojsci (u Kninu), nađe mi bas gitaru i pojačala. I tako ta naša ekipa počne da vežba kod Badže u podrumu. Nazvali smo se „Vihor“. Posle je Jovica došao iz vojske, a sa nama je do tada svirao neki Švrćo. Bila je to dobra muzika. Sa nama su nastavili Cole bubnjar, Mendo basista, Jovica i ja, i mi smo bili standardni sastav, Kada je Cole otišao u Francusku, došao je Lomec, i tada je bio glavni „Vihor“. Svirali smo u Gradskoj kafani, Ferijalnom i po drugim gradovima. Dok smo svirali u Gradskoj kafani, čuo nas je tadašnji direktor bioskopa Brane Ćurak. To je bilo 1970. godine. Pozvao nas je da održimo koncert u bioskopu, a do tada jedino u bioskopu koncert je održao Đorđe Marjanović. Rade Vergović je napravio plakate za koncert. I kada je bio koncert sala je bila puna. Prodato je preko 700 ulaznica, a koštala je 500 dinara. Skinuli smo ceo album Pro-arte i svirali smo strane pesme. Koncert je bio veličanstven, sa reflektorima, imali smo režiran nastup, garderoba je specijalno šivena za taj nastup. Publika je bila luda za nama – kazao je Ricko.
A muziku i svirku su učili na neubičajen način. Skidali su pesme sa „Monte Karlo“ ili „Slobodna Evrope“, kao i Top liste prvih 10.
– Uh, to sam svaki dan slušao i pomalo beležio. Bili su tu Bitlsi, Rolingstonsi, zapisivao sam reči kako sam čuo i beležio ritmove za bas gitaru i bubnjeve. Za jednu pesmu trebalo mi je pet do šest dana, išlo je strofa, po strofa. Engleski nisam znao. Posle sam skidao i Erik Kleptona, Dip Parpl.
Posle koncerta u bioskopu, svirali su na Zlatiboru tokom 1971. i 1972. godine. Nakon Badže, menadžer im je bio Mendov otac. On je cepao ulaznice i vodio ih je svuda. Dosta su svirali i u Čačku.
– Naša prva svirka u Čačku je bila u hotelu Morava, neko matursko veče za gimnaziju. Sećam se da su došli neki momci i pitali me da li može neki dečko da odsvira nešto na mojoj gitari. Može, što da ne. I došao je jedan dečko koji ćopa na jednoj nozi i kažu mi da je to Radomir Mihajlović Točak. Sećam se da je odsvirao Igru sabljama. Mali je svirao super. Rekao mi je da mi je dobra gitara i tu se mi upoznamo. Godinu dana kasnije, mislim da je to bila 1970. godina, bila je gitarijada u hali sportova u Čačku. Točak je napravio grupu „Dečaci s Morave“, a nastupale su i „Siluete“, kao predgrupa takmičenja. Sala je bila puna, oko 5.000 ljudi. Nas su ranije znali u Čačku i dobili smo ogroman aplauz kada smo izašli na scenu. Dobro smo svirali, a nagrada je bila da ko osvoji prvo mesto snima celu ploču ili dve stvari, a drugo mesto jednu stvar. Točak je dobro svirao i oni su pobedili po oceni žirija, ali publika je glasala za nas. I mi smo snimili ceo album, a oni samo jednu pesmu. Na tom albumu su bile dve naše autorske pesme, a ostalo rok koji smo skinuli. Posle je taj snimak negde nestao – kazao je Pavle.
Međutim, Pavle nije sve vreme tih godina bio u „Vihoru“. Oženio se u to vreme sa Mirom Petrović, ćerkom sajdžije. I ona je bila odličan sajdžija.
– Njen otac i brat pitali su me da li se razumem u satove, a ja, pošto sam stalno dolazio kod Mire u radnju, nešto sam i naučio. Na našoj svadbi svirao je „Vihor“. Mira i ja smo posle išli u Arilje da polažemo, ja za sajdžiju i zlatara, a Mira je završila viši odsek sajdžija. Preko kuma Raša iz Valjaonice bakra, koji je bio korespodent za strane jezike, uspeli smo da odemo u Švajcarsku, u firmu satova Certini u Grenhenu. Tu smo proveli tri meseca, mada smo njenom ocu i skoro svima rekli da idemo da ostanemo tamo. Svi su plakali, „Vihor“ nas pratio do Beograda, a Mendu, koji je stvarno plakao, rekao da ćemo se vratiti za tri meseca. To je bilo 1968. godine. I Badžo je tada bio, pa kupio neki ogroman „ševrolet“ u koga je moglo da sedne šest, sedam ljudi. Bili smo u Švajcarskoj tri meseca i kada smo pošli da se vratimo od firme dobijemo alate, opremu i bele mantile, sve komplet za sajdžijsku radnju. Njenim roditeljima smo rekli da ćemo se vratiti u Švajcarsku, samo čekamo da nas pozovu. Prošlo je dva do tri meseca, i ja sam ponovo počeo da sviram u „Vihoru“. Mirin otac i brat odlučili su da nam otvore sajdžijsku radnju u Ivanjici. Ja sam tada svirao na Zlatiboru, pa sam stalno putovao, a glavni posao je nosila Mira. U radnji smo nosili bele mantile, pa su često ljudi mislili da je apoteka i svraćali i tražili lekove. I kada donesu neki sat, oni pitaju gde je majstor, nisu mislili da žena može da popravlja satove, a ona je u stvari bila glavni majstor. Ali, mušterije ne veruju, pa traže muškarca. Radnja nije dobro išla i zatvorili smo je. Ja sam nastavio da sviram na Zlatiboru, punili smo Bar stalno. Davali smo i intervjue za novine, Filmski svet, i nisu mogli da veruju da ne znam engleski jezik – kaže Ricko i dodao je da je tu u Ivanjici sa Točkom svirao više puta u hotelu „Park“ i Domu invalida.
„Vihoru“ je posle menadžer bio Brane Petrović, brat Žarka Petrovića, direktora pozorišta.
– Bili smo na vrhuncu dobre muzike. Brane nam je doveo pevačicu Milkicu i bubnjara. Trebali smo da idemo u Bajinu Baštu, otvarao se hotel „Ineks“. Mi nismo hteli da sviramo narodnjake i onda Mendo, Đoko i ja nismo hteli, a Jovica i Lomec su hteli da idu. Nismo mogli da se dogovorimo, a onda sam ja pristao, čisto da vidimo kako to izgleda. I to je bilo to fatalno za nas. Jovica je počeo da pije, kasnije nastavio i meni je sve to dosadilo. Jovica je bio agresivan u piću i mi se na početku 1973. godine rasturimo – priča Ricko.
Nakon rasturanja „Vihora“, Pavle je poečo da svira uz čuvenog užičkog muzičara Miloša Broćića zajedno sa bratom Stevom, a tu je bio Đura i pevač Vlade. Svirao je do septembra 1973. godine.
– Tada je došao kum Milan Jevtić i rekao da ima neku turneju u Švajcarskoj za naše ljude koji tamo žive. Pozvao je mene, Sloba Mulinu, Laza, mog Stevu i Radmilu Burlić i još jednu pevačicu Radu iz Lučana. Lepo su pevale. Ja nisam svirao narodnjake, ali sam za 20 dana navežbao baš dobar program. Dođemo u Bazel i taj neki menadžer odveo nas je u neku kafanu naših ljudi. Taj menadžer nam je rekao da sve najbolje ribe Bazela čekaju da nas vide. Tu sam upoznao Lepu, moju današnju suprugu. Bila je zaista zgodna. Znala je da sam tada bio oženjen, ali smo se kasnije smuvali. Bili smo atrakcija u Bazelu. Taj menadžer nas je odveo u stan kod njega, gde smo se stalno dosađivali, jer je bilo malo koncerata. Otišao sam kod Lepe i ispričao sve gde sam radio sa ženom Mirom. Posle toga imali smo neku svirku u Miluzu, u fabrici „Pežo“, za naše radnike i Lepa pita da li može da pođe sa nama. Imali smo dva kombija, tako da je bilo mesta i za nju. Kada smo se vratili, svi smo otišli kod Lepe, a onda su svi iz grupe orišli, a ja ostao sa Lepom i tako je počela naša ozbiljnija veza. Od tada je tražila posao za mene, Slobo i Milan se vratili za Užice, a Radmila, Lazo, Steva i ja smo ostali. Ono su se vratili posle mesec dana, a moj brat Stevo, pošto je i on upoznao neku devojku, ostanemo. U međuvremenu počeli smo da sviramo sa nekim Dalmatincem u Jugoslovenskom klubu, a onda po igrankama u Švajcarskoj. Lepa mi našla posao sajdžije. Znao sam nešto nemačkog jezika. Gazda me je pitao da li znam da radim satove, rekao sam da znam nešto, ali i da brzo učim. Dolazio sam na probu 20 dana i kada su videli kako radim, dali su mi posao. Ostao sam kod njih da radim, a usput sam svirao igranke. Zvali su me neki Švajcarci da sviram sa njima, kao neku proslavu, u stvari kao neki maskenbal po kafanama. I ja pristanim. Nastavio sam sa njima da sviram uglavnom šlagere. Jednom prilikom gledao me neki kako sviram u jednom lokalu i prišao mi. Rekao mi je da je iz Nemačke i da pravi pravi orkestar, da im treba gitarista i jedan basista. Pozvao me da dođem na probu. I odem na probu, a oni se oduševili. Ali, kod njih je sve na note i tri puta nedeljno probe. Pitao sam gazdu kod koga sam radio u sajdžinici da li mogu ponekad da zakasnim na posao, ali da ću to sve nadoknaditi. Imao je razumevanja, puštao me je, a ja sam držao svoju reč. I moj brat Stevo je počeo da svira bas gitaru i sve je dobro funkcinisalo. Ta grupa se zvala „Roboti“. Svi su ranije bili profesionalci i svi su svirali po tri do četiri instrumenta. Nastupali smo po barovima, festivalima i sa njima sam svirao skoro 15 godina. Svirali smo šlagere, barsku muziku, klasiku, jedino ponekad ja rok. Imao sam kao neki svoj nastup, kada sam svirao neke naše stare pesme, mada su Nemci najviše voleli „Tike, tike, tačke“. Svi su to pevali. Svirali smo u jednom baru gde je gazda na neki način sredio da radi do 4 ujutru, dok su svi barovi radili do tri, a posle su svi dolazili u taj naš bar. Ujedno sam dobio i ključeve od firme, pa sam radio kada sam god imao vremena, da ne bi posao trpeo. Ali, nije trpela ni svirka. Međutim, jedan orguljaš je dosta pio. Posle smrti Elvisa Prislija svirali smo još oko godinu dana i onda smo se rasturili. Ali, basista i bubnjar su hteli da osnujemo trio, s tim da ja sviram klavijaturu, pa su mi je kupili. Vežbao sam i učio brzo. Sviruckali smo jedno vreme, ali nisam mogao više da izdržim, jer to što smo svirali nije moj stil i moja muzika – seća se Ricko.
Tokom 2004. godine zatvorila se firma u kojoj je radila i svi su dobili otkaz. Gazda mu je dao sav materijal, mašine, delove i alat, koje je Pavle odneo u stan u kome je stanovao. Bivši gazda ga je nagovarao da otvori radnju u centru, ali se Pavle odlučio da u podrumu kuće u kojoj je stanovao otvori svoju radnju, odnosno atelje. Tako je 2005. godine počeo samostalno da radi.
– Prestao sam da radim ručne satove. Radio sam samo antiku i velike zidne i stajaće satove. Bivši gazda mi je dao spisak mušterija od ranije. Počeo sam da se reklamiram, a na flajeru sam napisao: Klinika za satove, svaki pacijent će biti odnet i zdrav vraćen kući. Tu je stajao i broj telefona. Dao sam i reklamu u novinama. Počeli su da zovu, najviše babe i dede iz staračkih domova, a onda i sajdžijske firme da radim za njih. Bilo je dosta posla. Radio sam i u Cirihu i u Ženevi. Išao sam gde su me zvali, ali babe i dede su najviše voleli kada dođem, ne zbog sata, već zbog razgovora. Dobro sam radio, ali mi je malo nedostajala muzika. Jedino kada sam dolazio na Zlatibor jednom godišnje, dođu Ferid, Milan, Đoko, Radmila Burlić i napravimo neko ugodno veče za nas uz pomalo svirke. Pre desetak godina zvao me Đorđe Vasić da sviram na njegovom koncertu, ali nisam mogao. Od tada skoro da sam prestao da sviram. A bio sam na Đokovom koncertu, koji je bio odličan.
Pavle je imao mnogo muzičkih avantura u životu. Svaka za sebe je po jedna velika priča. Ipak, za njega su najbolje priče sa „Vihorom“. Seća se kada su trebali da nastupaju na beogradskoj gitarijadi, ali on se toliko napio da je odustao do svirke. Tu je priča sa jedne svirke iz Čačka, kada je Mendov tata bio menadžer. Obećao im je bio i večeru, ali se nije pojavio, pa su morali da idu da beru kruške, šljive i jabuke, kako bi utolili glad. I kada je došlo vreme da izađu na binu, svi su bili tu, sem Cola bubnjara. Počeli su svirku, a u tom se pojavio Cole, koji nije ni znao da se podigla zavesa. Krenuo je na scenu, a onda su mu je iz džepova po sceni ispalo voće. Publika je mislila da je taj deo šou, pa su aplaudirala. Ricko kaže da je to bio fantastičan koncert, a u prvom redu je bio Točak.
– Posle svake naše pesme je bilo aplauz, a to se retko dešavalo bilo kojoj grupi – kazao je Pavle.
Pavle je dobar prijatelj i Bora Đorđevićem.
– Nekada je Bora sa grupom spavao kod nas u Bazelu. Ispričao mi je kako je davno čuo za „Vihor“. U stvari ispričao mi je kako je bio mlad, pa mu nisu dali da uđe na naš koncert, pa je gledao kroz prozor. A jednom prilikom, kada smo sedeli kod mene na Zlatiboru, pitao me je da li zna pesmu „Kad sam bio mlad“. Ja sam nju davno pevao u Ferijalnom i on je hteo da obradi tu pesmu. Odsvirao sam je tada i on je zapisivao reči.
A jedom prilikom Bora Đorđević mu je pomogao oko humanitarne pomoći, koju su Ricko i Lepa prikupili za vreme bombardovanja i doneli je za užičku bolnicu.
– Lepa i ja smo preko nekih organizacija u Bazelu nabavili dosta lekova i drugog materijala koji je trebao užičkoj bolnici za vreme bombardovanja. Išli smo preko Beograda i svratili smo do Bore. Onda smo preko Velja Ilića, koji me se takođe setio zbog „Vihora“, doneli pomoć našoj bolnici. Sada se čujemo povremeno. Zaljubio se čovek – kazao je Ricko.
Ricko se posle 40 godina provedenih u Švajcarskoj vratio u Užice.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 974)
