УЖИЧКА РОК ЛЕГЕНДА – ПАВЛЕ ЗАРИЋ РИЦКО
Почетком 1962. године у Ужицу је група тинејџера основала први рок бенд. Звали су се „Весели дечаци“. Вероватно ни сами нису били свесни да су први ужички рок бенд, који ће мало касније прерасти у озбиљан „Вихор“, углавном, утрли су значајан пут ужичкој рок сцени. Са једним од оснивача, Павлом Зарићем Рицком, који је рођен 1946. године у Ужицу, вратили смо се на кратко у то, за многе најсрећније, доба. Кроз сећање причао нам је како су несташни тинејџери живели у то време и о дружењу са људима којих се сигурно сећају старије генерације Ужичана.
– Као клинци, Драган Божовић, Војо Мулина, Јовица Митрашиновић и ја 1962. године основали смо оркестар „Весели дечаци“. Већ наредне године у Феријалном дому на неком такмичењу освојили смо прво место. Ја сам свирао гитару и певао. Наша музика је била рок музика – сећа се Павле.
Рицко је сам учио да свира гитару. Сећа се да су његова браћа Стево и Драган били музичари у КУД-у у Соколани, па су доносили гитару кући, где их је потајно гледао док су вежбали. А када су браћа крила гитару у шифоњеру, он је узимао и потајно вежбао. Једном је добио и батине од браће, али већ је нешто и научио да свира.
– После тога ишао сам у Гимназију, где је било свирке, гледао како они свирају, хватао акорде и дур, па сам трчао брзо кући и вежбао. Нешто сам научио и код Драгана Божовића, јер је он једини имао телевизор у Ужицу. Те 1961. године био сам код њега сам свако подне и знали смо када ће бити емитована музика. Сећам се добро да смо скинули Шедоузе и синула нам је идеја да направимо први оркестар у Ужицу. Назвали смо се „Весели дечаци“. И тада је почела свирка у Феријалном. Свирали смо око годину и по дана и у Гимназији. Ишао сам у школу у Гиманзију две године, и после ме истерали због неоправданих изостанака, па сам уписао ШУП (Школу ученика у привреди), а у Севојно сам ишао на занат код аутомеханичара – казао је Рицко.
Имао је друга Јована Каљевића Ћагу, за кога каже, да му је тата био неки „буџа“. У најлуђим годинама Рицко није много размишљао о будућности.
– Каже мени Ћага, зашто да идемо у Ваљаоницу, боље да одемо у хотел „Златибор“, ту да седимо, а имају и неке певачице. Аутобус је кретао у пола 6, а ми уместо на бус, одемо у „Златибор“. Седели смо са тим певачицама и када се аутобус врати из Ваљаонице, у пола три, и ми идемо кући. Ћага ме је саветовао, ако ме отац пита како је било на послу, да кажем – онако, перемо неке делове. И тако месец дана ми нисмо ишли на посао. После је мој отац срео нашег мајстора и питао га за мене, какав сам на занату, а овај му каже да нисам долазио месец дана. Када сам дошао кући, зна се шта је било. И Ћагу и мене истерају из ШУП-а. Иначе, ја сам свирао и даље гитару и Слободан Мулина је чуо за мене. Лично ме је саветовао да идем у Београд, да тамо има нека школа за техничког цртача. Радо сам прихватио, јер сам стварно добро цртао. Та школа је трајала три месеца, а ако је неко хтео већи курс, онда је морао да иде још три месеца. Није лоша идеја. Оставио сам музику и уписао се у ту школу. То нисам рекао мом другу Ћаги, мада ме је он пратио у стопу. И он се уписао у исту школу. Договорили смо се да не бежимо са часова. Планирао сам да будем код стрица у Београду, а стрина је била шнајдерка, имали су салон и огроман стан. Ћага је хтео да станује код његове тетке. Договорили смо се да оде свако на своју страну, а онда да се нађемо пред Балканом. Када сам отишао код стрица, стрина је рекла да не примају никога. Вратим се пред Балкан, нађем се са Ћагетом. Ни њега нису примили. Он је познавао неког Карета у студентском дому и једно време смо били „падобранци“ код њега. Ја сам ишао на часове редовно, али Ћага је наставио по старом. Није ишао на часове, већ се налазио са неким екипама и радо играо карте. После седам дана на час је дошао његов отац са професором, а ја сам се сакрио под клупу. Ћага ми је дао писмо да му предам пред Балканом. Однео сам му писмо, а његов отац ме пита што сам се сакрио, а мене срамота… А у писмо је писало да не може да се нађе са оцем, јер је наводно морао да оде на кошаркашку утакмицу у Чачак. После месец дана избацили су нас и из те школе. Када сам дошао кући, рекао сам мојима да се школа кречи, па нећемо ићи једно време у школу. Прошла су два до три месеца, а ћалу сумњиво, па ме пита колика је та школа те се толико дуго кречи … – испричао је наш саговорник један део свог занимљивог живота.
Рицко се вратио свирци и са својим другарима свирао у Гиманзији, углавном Реј Чарлса и неке шлагере.
– У то време је Педагошка школа купила неке инструменте и основала се група „Интеграли“. Требао им је бубњар и Војо Мулина нас напусти. Ми зовнемо Цола Васа покојног и свирали смо неко кратко време заједно. Мој брат Стево је свирао у „Интегралима“ и звао ме да пређем. То сам и урадио. У тој групи су била још двојица младића из Пожеге. Свирали смо на мору 1964. године и то су биле добре свирке. Када сам се вратио у Ужице, одмах сам морао да идем у војску, и 1965. и 1966. сам провео у војсци, као и део 1967. године – прича Рицко.
И те године основана је група „Вихор“, која је оставила велики траг свуда где је свирала.
– Поново смо се окупили око свирке, Ђоко Васић, Миломир Савић –Ломец (бубњеви), Ненад Загорац – бас гитара и вокал, Раде Танасковић – клавијатуре, Влајко Медовић – Мендо и ја. Свирали смо највише у башти Дома ЈНА (данашњи ГКЦ). Те године у Ужице је дошао Мирослав Стефановић, звани Баџо Лифтаџија. Он је дошао из Трстеника и сервисирао је лифтове. Питао ме је да направим оркестар. Рекао сам да немамо пара ни за инструменте. Рекао ми је да Миша и ја дођемо ујутру на аутобуску станицу и да идемо да купимо инструменте. У Загребу је био неки сајам, мислио сам шта је овом човеку. Ипак, одемо ми на станицу у пет ујутру по договору и Баџо донео штос пара замотан у новине у некој кеси. Ломец и ја возом одемо до Београда, а затим у Загреб. Спавали смо наизменично, да бисмо чували паре. У Загребу смо купили гитаре, озвучење и микрофоне, а у Београду, другар који је био са мном у војсци (у Книну), нађе ми бас гитару и појачала. И тако та наша екипа почне да вежба код Баџе у подруму. Назвали смо се „Вихор“. После је Јовица дошао из војске, а са нама је до тада свирао неки Шврћо. Била је то добра музика. Са нама су наставили Цоле бубњар, Мендо басиста, Јовица и ја, и ми смо били стандардни састав, Када је Цоле отишао у Француску, дошао је Ломец, и тада је био главни „Вихор“. Свирали смо у Градској кафани, Феријалном и по другим градовима. Док смо свирали у Градској кафани, чуо нас је тадашњи директор биоскопа Бране Ћурак. То је било 1970. године. Позвао нас је да одржимо концерт у биоскопу, а до тада једино у биоскопу концерт је одржао Ђорђе Марјановић. Раде Верговић је направио плакате за концерт. И када је био концерт сала је била пуна. Продато је преко 700 улазница, а коштала је 500 динара. Скинули смо цео албум Про-арте и свирали смо стране песме. Концерт је био величанствен, са рефлекторима, имали смо режиран наступ, гардероба је специјално шивена за тај наступ. Публика је била луда за нама – казао је Рицко.
А музику и свирку су учили на неубичајен начин. Скидали су песме са „Монте Карло“ или „Слободна Европе“, као и Топ листе првих 10.
– Ух, то сам сваки дан слушао и помало бележио. Били су ту Битлси, Ролингстонси, записивао сам речи како сам чуо и бележио ритмове за бас гитару и бубњеве. За једну песму требало ми је пет до шест дана, ишло је строфа, по строфа. Енглески нисам знао. После сам скидао и Ерик Клептона, Дип Парпл.
После концерта у биоскопу, свирали су на Златибору током 1971. и 1972. године. Након Баџе, менаџер им је био Мендов отац. Он је цепао улазнице и водио их је свуда. Доста су свирали и у Чачку.
– Наша прва свирка у Чачку је била у хотелу Морава, неко матурско вече за гимназију. Сећам се да су дошли неки момци и питали ме да ли може неки дечко да одсвира нешто на мојој гитари. Може, што да не. И дошао је један дечко који ћопа на једној нози и кажу ми да је то Радомир Михајловић Точак. Сећам се да је одсвирао Игру сабљама. Мали је свирао супер. Рекао ми је да ми је добра гитара и ту се ми упознамо. Годину дана касније, мислим да је то била 1970. година, била је гитаријада у хали спортова у Чачку. Точак је направио групу „Дечаци с Мораве“, а наступале су и „Силуете“, као предгрупа такмичења. Сала је била пуна, око 5.000 људи. Нас су раније знали у Чачку и добили смо огроман аплауз када смо изашли на сцену. Добро смо свирали, а награда је била да ко освоји прво место снима целу плочу или две ствари, а друго место једну ствар. Точак је добро свирао и они су победили по оцени жирија, али публика је гласала за нас. И ми смо снимили цео албум, а они само једну песму. На том албуму су биле две наше ауторске песме, а остало рок који смо скинули. После је тај снимак негде нестао – казао је Павле.
Међутим, Павле није све време тих година био у „Вихору“. Оженио се у то време са Миром Петровић, ћерком сајџије. И она је била одличан сајџија.
– Њен отац и брат питали су ме да ли се разумем у сатове, а ја, пошто сам стално долазио код Мире у радњу, нешто сам и научио. На нашој свадби свирао је „Вихор“. Мира и ја смо после ишли у Ариље да полажемо, ја за сајџију и златара, а Мира је завршила виши одсек сајџија. Преко кума Раша из Ваљаонице бакра, који је био коресподент за стране језике, успели смо да одемо у Швајцарску, у фирму сатова Цертини у Гренхену. Ту смо провели три месеца, мада смо њеном оцу и скоро свима рекли да идемо да останемо тамо. Сви су плакали, „Вихор“ нас пратио до Београда, а Менду, који је стварно плакао, рекао да ћемо се вратити за три месеца. То је било 1968. године. И Баџо је тада био, па купио неки огроман „шевролет“ у кога је могло да седне шест, седам људи. Били смо у Швајцарској три месеца и када смо пошли да се вратимо од фирме добијемо алате, опрему и беле мантиле, све комплет за сајџијску радњу. Њеним родитељима смо рекли да ћемо се вратити у Швајцарску, само чекамо да нас позову. Прошло је два до три месеца, и ја сам поново почео да свирам у „Вихору“. Мирин отац и брат одлучили су да нам отворе сајџијску радњу у Ивањици. Ја сам тада свирао на Златибору, па сам стално путовао, а главни посао је носила Мира. У радњи смо носили беле мантиле, па су често људи мислили да је апотека и свраћали и тражили лекове. И када донесу неки сат, они питају где је мајстор, нису мислили да жена може да поправља сатове, а она је у ствари била главни мајстор. Али, муштерије не верују, па траже мушкарца. Радња није добро ишла и затворили смо је. Ја сам наставио да свирам на Златибору, пунили смо Бар стално. Давали смо и интервјуе за новине, Филмски свет, и нису могли да верују да не знам енглески језик – каже Рицко и додао је да је ту у Ивањици са Точком свирао више пута у хотелу „Парк“ и Дому инвалида.
„Вихору“ је после менаџер био Бране Петровић, брат Жарка Петровића, директора позоришта.
– Били смо на врхунцу добре музике. Бране нам је довео певачицу Милкицу и бубњара. Требали смо да идемо у Бајину Башту, отварао се хотел „Инекс“. Ми нисмо хтели да свирамо народњаке и онда Мендо, Ђоко и ја нисмо хтели, а Јовица и Ломец су хтели да иду. Нисмо могли да се договоримо, а онда сам ја пристао, чисто да видимо како то изгледа. И то је било то фатално за нас. Јовица је почео да пије, касније наставио и мени је све то досадило. Јовица је био агресиван у пићу и ми се на почетку 1973. године растуримо – прича Рицко.
Након растурања „Вихора“, Павле је поечо да свира уз чувеног ужичког музичара Милоша Броћића заједно са братом Стевом, а ту је био Ђура и певач Владе. Свирао је до септембра 1973. године.
– Тада је дошао кум Милан Јевтић и рекао да има неку турнеју у Швајцарској за наше људе који тамо живе. Позвао је мене, Слоба Мулину, Лаза, мог Стеву и Радмилу Бурлић и још једну певачицу Раду из Лучана. Лепо су певале. Ја нисам свирао народњаке, али сам за 20 дана навежбао баш добар програм. Дођемо у Базел и тај неки менаџер одвео нас је у неку кафану наших људи. Тај менаџер нам је рекао да све најбоље рибе Базела чекају да нас виде. Ту сам упознао Лепу, моју данашњу супругу. Била је заиста згодна. Знала је да сам тада био ожењен, али смо се касније смували. Били смо атракција у Базелу. Тај менаџер нас је одвео у стан код њега, где смо се стално досађивали, јер је било мало концерата. Отишао сам код Лепе и испричао све где сам радио са женом Миром. После тога имали смо неку свирку у Милузу, у фабрици „Пежо“, за наше раднике и Лепа пита да ли може да пође са нама. Имали смо два комбија, тако да је било места и за њу. Када смо се вратили, сви смо отишли код Лепе, а онда су сви из групе оришли, а ја остао са Лепом и тако је почела наша озбиљнија веза. Од тада је тражила посао за мене, Слобо и Милан се вратили за Ужице, а Радмила, Лазо, Стева и ја смо остали. Оно су се вратили после месец дана, а мој брат Стево, пошто је и он упознао неку девојку, останемо. У међувремену почели смо да свирамо са неким Далматинцем у Југословенском клубу, а онда по игранкама у Швајцарској. Лепа ми нашла посао сајџије. Знао сам нешто немачког језика. Газда ме је питао да ли знам да радим сатове, рекао сам да знам нешто, али и да брзо учим. Долазио сам на пробу 20 дана и када су видели како радим, дали су ми посао. Остао сам код њих да радим, а успут сам свирао игранке. Звали су ме неки Швајцарци да свирам са њима, као неку прославу, у ствари као неки маскенбал по кафанама. И ја пристаним. Наставио сам са њима да свирам углавном шлагере. Једном приликом гледао ме неки како свирам у једном локалу и пришао ми. Рекао ми је да је из Немачке и да прави прави оркестар, да им треба гитариста и један басиста. Позвао ме да дођем на пробу. И одем на пробу, а они се одушевили. Али, код њих је све на ноте и три пута недељно пробе. Питао сам газду код кога сам радио у сајџиници да ли могу понекад да закасним на посао, али да ћу то све надокнадити. Имао је разумевања, пуштао ме је, а ја сам држао своју реч. И мој брат Стево је почео да свира бас гитару и све је добро функцинисало. Та група се звала „Роботи“. Сви су раније били професионалци и сви су свирали по три до четири инструмента. Наступали смо по баровима, фестивалима и са њима сам свирао скоро 15 година. Свирали смо шлагере, барску музику, класику, једино понекад ја рок. Имао сам као неки свој наступ, када сам свирао неке наше старе песме, мада су Немци највише волели „Тике, тике, тачке“. Сви су то певали. Свирали смо у једном бару где је газда на неки начин средио да ради до 4 ујутру, док су сви барови радили до три, а после су сви долазили у тај наш бар. Уједно сам добио и кључеве од фирме, па сам радио када сам год имао времена, да не би посао трпео. Али, није трпела ни свирка. Међутим, један оргуљаш је доста пио. После смрти Елвиса Прислија свирали смо још око годину дана и онда смо се растурили. Али, басиста и бубњар су хтели да оснујемо трио, с тим да ја свирам клавијатуру, па су ми је купили. Вежбао сам и учио брзо. Свируцкали смо једно време, али нисам могао више да издржим, јер то што смо свирали није мој стил и моја музика – сећа се Рицко.
Током 2004. године затворила се фирма у којој је радила и сви су добили отказ. Газда му је дао сав материјал, машине, делове и алат, које је Павле однео у стан у коме је становао. Бивши газда га је наговарао да отвори радњу у центру, али се Павле одлучио да у подруму куће у којој је становао отвори своју радњу, односно атеље. Тако је 2005. године почео самостално да ради.
– Престао сам да радим ручне сатове. Радио сам само антику и велике зидне и стајаће сатове. Бивши газда ми је дао списак муштерија од раније. Почео сам да се рекламирам, а на флајеру сам написао: Клиника за сатове, сваки пацијент ће бити однет и здрав враћен кући. Ту је стајао и број телефона. Дао сам и рекламу у новинама. Почели су да зову, највише бабе и деде из старачких домова, а онда и сајџијске фирме да радим за њих. Било је доста посла. Радио сам и у Цириху и у Женеви. Ишао сам где су ме звали, али бабе и деде су највише волели када дођем, не због сата, већ због разговора. Добро сам радио, али ми је мало недостајала музика. Једино када сам долазио на Златибор једном годишње, дођу Ферид, Милан, Ђоко, Радмила Бурлић и направимо неко угодно вече за нас уз помало свирке. Пре десетак година звао ме Ђорђе Васић да свирам на његовом концерту, али нисам могао. Од тада скоро да сам престао да свирам. А био сам на Ђоковом концерту, који је био одличан.
Павле је имао много музичких авантура у животу. Свака за себе је по једна велика прича. Ипак, за њега су најбоље приче са „Вихором“. Сећа се када су требали да наступају на београдској гитаријади, али он се толико напио да је одустао до свирке. Ту је прича са једне свирке из Чачка, када је Мендов тата био менаџер. Обећао им је био и вечеру, али се није појавио, па су морали да иду да беру крушке, шљиве и јабуке, како би утолили глад. И када је дошло време да изађу на бину, сви су били ту, сем Цола бубњара. Почели су свирку, а у том се појавио Цоле, који није ни знао да се подигла завеса. Кренуо је на сцену, а онда су му је из џепова по сцени испало воће. Публика је мислила да је тај део шоу, па су аплаудирала. Рицко каже да је то био фантастичан концерт, а у првом реду је био Точак.
– После сваке наше песме је било аплауз, а то се ретко дешавало било којој групи – казао је Павле.
Павле је добар пријатељ и Бора Ђорђевићем.
– Некада је Бора са групом спавао код нас у Базелу. Испричао ми је како је давно чуо за „Вихор“. У ствари испричао ми је како је био млад, па му нису дали да уђе на наш концерт, па је гледао кроз прозор. А једном приликом, када смо седели код мене на Златибору, питао ме је да ли зна песму „Кад сам био млад“. Ја сам њу давно певао у Феријалном и он је хтео да обради ту песму. Одсвирао сам је тада и он је записивао речи.
А једом приликом Бора Ђорђевић му је помогао око хуманитарне помоћи, коју су Рицко и Лепа прикупили за време бомбардовања и донели је за ужичку болницу.
– Лепа и ја смо преко неких организација у Базелу набавили доста лекова и другог материјала који је требао ужичкој болници за време бомбардовања. Ишли смо преко Београда и свратили смо до Боре. Онда смо преко Веља Илића, који ме се такође сетио због „Вихора“, донели помоћ нашој болници. Сада се чујемо повремено. Заљубио се човек – казао је Рицко.
Рицко се после 40 година проведених у Швајцарској вратио у Ужице.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 974)
