Igrajmo za raju, zanemari taktiku

UŽIČKE SPORTSKE LEGENDE: ALEKSANDAR ACO PAVLOVIĆ
Starije generacije košarkaša i svi ljubitelji ovog sporta sećaju se Aca Pavlovića po izuzetnom talentu. Ovaj Čajetinac igrao je u timu „Prvog partizana“ dugo godina i nizao koševe do svoje 45 godine života. Sada je još uvek aktivan kao veteran.
– Kasno sam počeo da treniram košarku, sa nekih 17 i po godina. U martu 1977. godine sam došao u „Prvi partizan“. Pre toga sam igrao basket i fudbal na školskim igralištima. Tada nije bilo škola košarke, pa smo vreme provodili na igralištima – seća se Aca Pavlović.
Prvi trener mu je bio profesor Momo Ostojić, profesor Tehničke škole, a potom Bato Lojanica.
– Kada sam počeo da treniram košarku u „Prvom partizanu“, trener mi je rekao da mu je na mene ukazao Bato. Tada mu je rekao da je „došao jedan klinac iz Čajetine i da može da igra u prvom timu”. I posle tri meseca sam prešao u prvi tim – prepričava Aco događaj od pre skoro četiri decenije.
Naredne godine, 1978, Pavlović je zaigrao u „Borcu“ iz Čačka.
– To je bila Prva liga, a trener je bio profesor Aca Vuković. On je najbolji trener svih vremena. Zbog nekog spora između „Borca“ i „Prvog partizana“ nisam odmah dobio ispisnicu, pa sam godinu dana sedeo u Čačku i trenirao, a igrao za „Prvi partizan“. Posle sam jednu sezonu odigrao za „Borac“. Tu su bili vrhunski uslovi, nešto neverovatno. Na sva putovanja u Ljubljanu, Split i druge velike gradove, putovali smo avionom. To je profesor doveo do perfekcije. Igrao sam godinu i po dana i stanovao sa Goranom Grbovićem, reprezentativcem, a kasnije je igrao u „Partizanu”. Iskren da budem, tada nisam imao neku zavidnu minutažu, a posle druge godine, ispali smo iz lige. Vratio sam se u Užice i imao sam 20 i po godina. Onda sam se zaposlio. Od tada igram i radim – rekao je Pavlović.
To je bilo vreme kada se košarka igrala iz ljubavi ili, kako kaže Aco Pavlović, za raju.
– To je bilo divno vreme. Nije košarka bila popularna, pre bih rekao da je to bio sport u začetku. Kada smo igrali utakmice u Užicu, dolazilo je maksimalno do sto ljudi, uglavnom familija igrača i naše kolege sportisti. Navešću samo jedan primer o tome koliko govori o košarci iz tog doba: kada se 25 fudbalera iz “Slobode” hranilo u “Palasu” i njima mlekarica nosila mleko, nama su roditelji kupovali patike. Košarka se polako kretala i razvijala. Pre nas je bila jedna generacija sjanih igrača, u kojoj su bili Šehrija, Mišo Subotić, Boban Ilić, Janković, Mićko Urošević, Pike. Posle njih je bio jedan prazan prostor, a onda smo se pojavili mi, mada nismo svi bili isto godište. Ja sam 1959. godište, moj kum Oliver Marić 1960, Bimbo Bogićević 1958, Cvijović 1957. Posle se Mićko vratio iz Čačka, a, nakon te moje generacije, stasali su Slavenko Marić, Peri Arnautović, Žarko Vasiljević, koji su imali 19 ili 20 godina. Tako se u moje vreme polako gradila košarka u Užicu. Išli smo rang po rang. Prvo smo ušli u neku drugu ligu, pa smo onda oborili rekord OKK „Beograda“ i „Cibone“. Igrali smo 20 utakmica u saveznom rangu bez poraza, pa smo izgubili 21, baš protiv OKK “Beograd” i onda polako padali. Ušli smo u Drugu ligu – seća se naš sagovornik lepih dana košarke.
Kako su rasli uspesi tima, tako se povećavao broj publike.
– Nismo mnogo očekivali od publike, pa smo ja i moj divni prijatelj, sada pokojni, Zoran Cvijović, rekli da jednom bude puna hala, pa onda i da napustimo košarku. I jednom, kada smo ulazili u Drugu ligu 1983. godine, hala je bila puna k‘o oko. Nas dvojica smo pošli nazad, a tadašnji trener Boban Janković Blek pita nas gde smo pošli i naredi da se vratimo, da igramo. Stasavala je ta košarka…
Prema rečima našeg sagovornika, najveći problem je bio što u to vreme nisu imali klub, već su igrali kao tim.
– A kada tim ide ispred kluba to ne valja. Skoro negde su napravili prostorije kluba, a mi nismo imali ni kancelariju, igralište, bife, kao što su imali u Čačku, Valjevu… Vežbali smo u hali, mada su to bili treninzi u 10 uveče, jer nismo imali neki status, sve dok nismo došli u Prvu saveznu ligu 1987/88. Posle smo ispali, pa smo opet ušli 1991/92. godine, ali se Slovenija tada otcepila, pa i Hrvatska. Izborili smo se za KUP “Radivoja Koraća”, ali su bile sankcije. Počela je stagncija. Nakon toga, igrao samo još godinu – dve u Užicu, a onda sam igrao u Arilju, Bajinoj Bašti i Čajetini – kazao je Aco.
Za sve to vreme Aco je radio u preduzeću.
– Smatram da sam tada pogodio što sam sve vreme radio. U to vreme, u profesionalnoj košarci nisu mogle da se uzmu velike pare. Sada kada pogledam, ima dosta mojih drugova koji nemaju ni staža, ni posla, ni para, a ja imam 35 godina staža. U to vreme igrao sam sa Željkom Obradovićem, Danilovićem i oni nisu mogli da veruju da radim i da igram košarku. Mnogi su mi tada govorili da, kao, imam privilegije u preduzeću. Svakako da to nisam mogao da imam u tadašnjem „Prvom partizanu”. Ustajao sam u 5 sati, jer se radilo od 6, pa sam radio do 9. U 9 i 15 sam izlazio na trening od 10 do pola 12, pa se vraćao na posao, pa radio do dva i uveče opet na drugi trening. Nisam hteo da napuštam posao. A i moji roditelji su me stalno savetovali da čuvam posao. Bilo je dosta primera kada su ljudi napuštali posao zbog sporta, a danas ih nema nigde – rekao je Pavlović.
Sećajući se tih lepih vremena, Aco kaže da se potpuno razlikuju od današnjih.
– Lepše je bilo u naše vreme. Svi smo se družili. Svi smo se iz tog perioda okumili, išli smo posle treninga na piće. Družili smo se sa rukometašima i rukometašicama, fudbalerima, svi smo bili kao porodica. Bili su to nezaboravni odlasci na MOSI igre. To je bila lepota. Svi smo navijali jedni za druge. Rakac je stalno nosio harmoniku, pa smo stalno pevali i igrali. Delili smo zadnje pare i jeli. Nismo imali mobilne, kompjutere, nismo imali bicikle, bio je jedan bicikl, pa svi ga voze, imali smo loptu, pa po ceo dan napolju. Mi smo nekada govorili: “Igrajmo za raju, zanemari taktiku“. Danas tako sedim sa tim mojim drugarima i sećamo se tih divnih vremena. A današnji klinci nose mobilne telefone, omladina sedi u kladionicima, retko ko na teren – opisao je Aco vreme kada je bio mlad.
Do pre dve godine punih deset godina Aco je vodio školu košarku „Roling“.
– Video sam da je to besmisleno. Osnovao sam školu košarke sa najboljim namerama, da tu decu naučim, a ne zbog novca. Imao sam svoj posao, za razliku od mnogih drugih. Video sam da su ljudi od toga napravili biznis i onda sam digao ruke, nisam mogao da nađem sebe. Dolazila su deca koja ne znaju da trče. To je strašno. A ima dece i svi hoće da budu Đoković, i svi misle kako da zarade pare, a niko stvarno da igra iz ljubavi. I njihovi roditelji vide Đokovića u njima. Svi zaboravljaju da je jedan Đoković i ko zna kada će se ponovo roditi takav. Radio sam sa decom tri puta sedmično, po sat vremena. I oni misle ako završe tih sat vremena da je dovoljno. Dođu kući i onda za kompjuter. Ne može da se razvija sportista, ako samo 12 sati mesečno provede sa loptom. Mora da se igra i van treninga, na igralištima. Zašto nema nekog mladog talentovanog košarkaša sada kod nas, a toliko škola košarke u gradu, u kojima trenira oko 500 dece? A mi dovodimo decu juniore. Zašto nemamo iz naših baza dece, nego plaćamo i stan i hranu i sve ostalo? To je pitanje za sve nas koji se bavimo košarkom. Jedino mi se kao odgovor nameće da u klubove neće da uključe prave ljude. Na primer, ja imam najviše odigranih utakmica, bio sam najbolji strelac u mom vremenu, a niko me već godinama iz mog kluba nije pozvao ni na skupštinu kluba. Zbog čega Skupština kluba ne zovne Slavenka Marića, Šehriju, Uroševića, mene? Sve je to nekako izvrnuto. Na primer, kada je umro Krčevinac, niko iz kluba da donese cveće ili da održi govor. To bi trebalo da uradi pravi klub – kritično će Pavlović.
On je dodao da je ovo podnevlje idealno za talente, bilo da su košarkaši, fudbaleri, rukometaši ili odbojkaši. Međutim, kako kaže, nema nikakvog reda, nitu Grad ima neke pare za te talente. To bi pitanje trebalo da se reši, a ni to nije teško.
– Ako neki klub iz Užica, na primer užička „Sloboda“ proda nekog igrača, pa taj ode baš daleko u mnogo, mnogo bolji klub, jedan deo para od tih transfera osim „Slobode“ trebao da ode i gradu, koji na neki način finansira „Slobodu“. E, te pare bi trebalo da idu za mlade talente ili za izgradnju terena. Ali, toga nema – dodao je Aco.
Aco je košarku kao igrač napustio u 45. godini, ali je i dalje ostao aktivan. Jednom godišnje u Čajetini organizuje ligu veterana i okuplja sve svoje prijatelje i još mnogo poznatih ličnosti iz sveta košarke.

Zvezdana Gligorijević

Comments

comments